Krenuo sam danas nešto da pišem i počeo da zaplićem, da editujem i sto puta čitam istu rečenicu. Rekoh sebi, ovo ništa ne valja; moja proza bi morala da teče, da nastaje bez toliko razmišljanja o svakoj reči i svakom slovu. Kako očekujem da ću napisati roman ako se stalno vraćam, zahtevajući od sebe momentalno savršenstvo, koje ću ionako sutra dovesti u pitanje kad ponovo pročitam tekst?
Tako sam došao na ideju da nateram sebe da pišem tečno kao što sam to radio nekada, kao što, uostalom, i dalje umem da pišem kad sam dobro nauljen samopouzdanjem, ili kad me briga ko će videti ono što pišem.
Dobro pisanje, ono koje je verno istini, trebalo bi da liči na otvaranje konzerve, na vrlo preciznu hirurgiju po maglovitom tkanju stvarnosti.
Ali, ta preciznost bi trebalo da važi samo za krajnji proizvod a ne, po svaku cenu, i za stvaralački postupak.
Stvaranje bi trebalo da bude radost istraživanja praćenog slatkim mukama traganja za pravim putem, koji ne mora obavezno da bude prav.
Zamislite reku koja pravi meandre i vremenom ih se odriče u korist druge putanje koja nije obavezno kraća ali reci više odgovara. Ono što zaostane su mrtvaje, koje, međutim, mogu postati svetovi za sebe; fascinantni svetovi kakav je Obedska bara.
Slično je sa pisanjem. Ideš, tragaš, ispisuješ krivulje, a onda gledaš gde se mogu skratiti i gde ih možda treba produžiti, dodatno zamrsiti ili ispraviti.
Pišući, na primer, priču Kad rebra postanu kavez, stvorio sam pet-šest mrtvaja, od kojih će neke zauvek ostati u mraku, dok će druge, možda, dobiti zaseban život i, ko zna, jednog dana postati k'o Obedske bare.
Nije ni čudo što sam upravo na Rebrima učio zanat. Uvodne pasuse sam napisao 1995. godine. Otkrio sam ih ponovo 1998. godine i raspisao se naširoko i nadugačko, pa sam čak došao na ideju da napravim hroniku paranoičnih dešavanja u gradu paranoje kakav je Beograd bio u doba opsade Vukovara i «Dnevnikovog dodatka». Ali ma koliko da sam pisao, nisam video kraj, jer ga nisam ni planirao. Mislim, želeo sam kraj, ali još kad sam počeo da pišem, pravog sinopsisa nije bilo. To su bila kola koja je neko pustio niz strmu ulicu i čeka da vidi šta će s njima biti i gde će se zaustaviti. I zaustavila su se 2000. godine. Pročitao sam tekst i rekao, stavivši prst na čelo: «Ehehej, ali ja kraj već imam, na polovini ovog što sam do sada ispisao u glavnom delu pripovesti!»
Tako su otpala sva dodatana poglavlja, od kojih je bar jedno vrlo inspirativno da se razvije u zasebnu priču (psiha smrtno ranjenog čoveka kojem se svest lagano gasi), a odsekao sam i čitavu drugu polovinu glavne priče, u koju sam uložio mnogo truda i pisao sam je kao opsednut.
Ali, ta hirurgija nije bila jedina. Pokazalo se da je zadržani deo priče predugačak, pa sam iz njega izbacio najmanje jednu dugačku, redundantnu sekciju, a i sad, posle svih skraćivanja (bilo ih je nekoliko), postoji ljudi koji mi kažu: «Znaš, Jovane, ali ovo je predugačko.»
Šta ja tu mogu. Priča je objavljena i nek' postoji ovakva kakva je. Ja je volim baš takvu, jer mi je pri stvaranju, pri tom velikom menadriranju, pričinila zadovoljstvo kao malo koja druga.
Na takav način – doduše ipak uz nekakav plan priče – pokušao sam da napišem roman i Modra senka. Ali, kola su se zaustavila posle tri poglavlja. Nikad nisam osetio želju da se vratim i nastavim. Suviše je bilo nepregledno i suviše je bilo kompleksno postavljeno da bi se razrađivalo metodom «otpuštanja kočnice».
Nove priče pišem sasvim drugačije. Napišem sinopsis, napišem likove sa detaljnim biografijama, obavim potrebna istraživanja, razradim sinopsis u prilično detaljan, hronološki scenosled, onda rasporedim te scene kako želim, dodatno razradim detalje i onda krećem da pišem. Tako ostane veoma malo «mrtvaja», ili su one vrlo sitne.
Možda je dobro što je tako, ali ja i dalje želim da otpustim kočnice, kao sa Rebrima, i da vidim gde će se kola zaustaviti.
Mnogo sam počeo da robujem kompjuteru s procesorom reči i editovanjem; trebaju mi ponovo obična olovka i prazan rokovnik...
Izgleda da se ipak oporavljam.
Нема коментара:
Постави коментар