Predstavljamo priče iz zbirke (14): POD REFLEKTORIMA

Pod reflktorima

Priča napisana 2001. godine. Do sada nije objavljena.


"Zavodnica gladnog srca."

Kristina je vamp, i slavi rođendan. Ali, gosti na proslavi nisu njeni.

* * *

ODLOMAK

„Kristina”, rekla joj je onomad Isidora, „hoću da se ponašaš kulturno. Ne da me brukaš pred rodbinom i koleginicama.”

„Što se mene tiče, nemoj ni da ih pozivaš. K’o luda sam za tim tvojim paćenicama.”

Prostorija je zaječala. Kao i obično.

„Kako se samo usuđuješ? Zar mi je to hvala za sve ove godine mučenja? Znaš li ti kako se na nas gledalo? Prstom su pokazivali na nas!”

„To o mučenju i pokazivanju prstom čula sam sto puta.”

„Da, da! Pokazivali su! Jadnice – to smo bile za njih!”

Kristina je kolutala je očima. Nije pomagalo. Kao i obično.

„A on – otišao. Briga njega – i za tebe i za mene! Otišao lepo, taj tvoj otac, sa kojim posle svega što mi je učinio želiš da me miriš. Sa tim licemerom! Bezdušnikom!”

„To je laž, i ti to dobro znaš!”.

„Tvoja majka laže? Kažeš svojoj majci da laže?”

„Kažem joj. I kažem joj da stalno oplakuje sebe. Krije srce iza zidova, a drugi su joj za to krivi. Ti si tvrđava, mama. Gorda, hladna, usamljena tvrđava”.

„Ja hladna? Ja tvrđava? Kad sam je bila hladna prema tebi? I ko me je napravio usamljenom? Ko je za to kriv? Ja ili tvoj otac?”

„U najboljem slučaju oboje ste krivi.”

„Ma nemoj mi reći? Da nisam možda ja njega ostavila? Hoćeš li i to sada da izmisliš? …A možda sam ja bila loša majka. Mora biti da još jesam, čim se ti tako ophodiš prema meni… čim ti svoju majku toliko ne voliš! Ti mene ne voliš, Kristina, priznaj!”

Želela je da Isidora umukne, ali je znala da se to neće dogoditi dok sav žuč ne bude proliven, a praznina bude ispunjena viskijem.

Želela je da zaboravi taj vapaj koji joj je jednom oterao oca i koji će jednom, držala je, oterati i nju.

Žudela je da tu neistinu zameni nečim. Bilo čim.

Najlakše će sve proći ako krene s nekim da priča. Ali, ni sa kim nije želela da priča, bar ne sa njenim koleginicama i njenim sestrama koje su je oduvek posmatrale sa visine.

Moraće, uvažene gošće, direktno da je pitaju – neće im, valjda, Kristina Strahinjić servirati sebe na tanjiru?

Neka ih, neka skupe petlju. Jednom nek’ pitaju nju, lično nju – umesto da “savetuju” Isidoru i postavljaju joj pitanja tipa zašto Kristina stavlja jaku šminku, zašto se oblači ekstravagantno, zašto se u društvu opija, zašto toliko psuje a ovamo ide u crkvu, zašto studira već šestu godinu, zbog čega menja tipove, a ne druži se sa Stalnim Momkom, Udajom i Decom.

I što da ne, reći će im Kristina. Haj’te, drage moje, zbog toga ste i došle – da virite i kljucate. Došle ste da se osetite srećnije i u očima svojim veće. Htele bi malo da se iščuđujete? Da čujete istinu o Veštici Kristini?

Važi. Nema problema.

Šta mislite – zašto Kristina nema Stalnog Momka?

Jednostavno. Nije našla Onog Pravog.

Tipovi se, svejedno, okreću za njom. Zvžide joj. Trube joj iz kola. Kad se čeka red, propuštaju je. Ako joj treba prevoz, ne mora da stopira – neki tip već staje.

Okreću se za njom i zaziru od nje.

Ona je vamp. Ona je veštica. A veštica je jer nema dlake na jeziku.

Muškarci pričaju da je gorda. Nemilosrdna. Okrutna. Da podjednako uživa u zavođenju i ostavljanju.

To njih boli – ostavljanje.

I ostavljala jeste – zato što ne trpi kukavice koje se plaše da daju. Da pruže ljubav.

Ona ne shvata, drage moje, zašto ti silni muškarci neće da se prepuste; zbog čega ne umeju da uzvrate; zbog čega su toliko sebični.

Istina je, zapravo, da je ona mnogo više puta bila ostavljana nego što je ostavljala. Šutnuli bi je – čim bi shvatili na šta je sve spremna, koliko je toga sposobna da pruži, kolika je snaga njene ljubavi.

A šta je zauzvrat tražila? I šta još uvek traži?

Ništa posebno; nikakav crveni „lambordžini”.

Malo pažnje, malo posvećenosti.

I, naravno, ono što joj je prvo padalo na pamet kad bi pomislila na Dimitrija.

Sve bi učinila za njega, baš sve. Kako bi se samo zapanjio da sazna; njen uglađeni profesor pevanja. Ni na lusteru se ne bi sakrio.

(KRAJ ODLOMKA)