U Danasu tekst Stevana Filipovića o priči "Godine u magli" i KST-u

Tekst Izgubljeni KST momci koji je povodom Jovanove novelete Godine u magli napisao filmski režiser Stevan Filipović (Šejtanov ratnik i Šišanje), objavljen je danas u štampanom i veb izdanju lista Danas, pod izmenjenim naslovom KST.

Stevan je Izgubljene KST momke samoinicijativno napisao pre dve godine, nakon što je pročitao Godine u magli koje su u potpunosti inspirisane beogradskim Klubom studenata tehnike, mestom u kojem se u jednom malom ali važnom segmentu dešava i njegov film Šejtanov ratnik (2006).

Slično kao Jovan u Godinama u magli, Stevan je legendarni KST prikazao kao simbol rok kulture u Beogradu, ali i kao simbol eskapizma mlađih generacija odnosno nostalgije starijih generacija - u potrazi za "zlatnim vremenima" kad se "živelo bolje, i kad je muzika bila bolja".

Jovan je isprva želeo da Stevanov tekst bude objavljen u njegovoj autorskoj zbirci priča, ali je od toga odustao iz konceptualnih razloga, pa su Izgubljeni KST momci premijerno objavljeni na prigodnijem mestu - ovom sajtu, kao uvod za poduži odlomak iz Godina u magli.


Naknadnim objavljivanjem u listu Danas skreće se pažnja ne samo na Jovanovu priču i istoimenu zbirku, već i na KST kao simbol urbane kulture, "jedini pravi mauzolej osamdesetih" u glavnom gradu Srbije, i, što je najvažnije, kao važan deo njegove istorije.

Ovom prilikom, Jovan se priseća kako ga je sa Stevanom povezala ljubav prema fantastici, filmovima i, naravno, Klubu studenata tehnike.

"Stevana Filipovića sam upoznao u januaru 2006. godine, organizujući, u sklopu konvencije ljubitelja fantastike BEOKON, prvo izdanje Festivala srpskog filma fantastike (FSFF). Osim što sam skupljao zaboravljene filmske bisere u kratkom metru iz prethodnih 15-20 godina, nastojeći da dokažem da Srbija ima fantastičku tradiciju na koju može da se pozove, tragao sam i za nečim novim i ekskluzivnim, i bio sam ubeđen da ću to naći, s obzirom na fanatičnu upornost i posvećenost mladih filmskih snaga koje su za dve godine (2004. i 2005) stvorile više filmova fantastike nego što je napravljeno u prethodne četiri godine zajedno, parirajući i kvalitativno i kvantitativno kompletnoj produkciji u devedesetim godinama. Bilo je to obećanje velikih stvari, bilo je to obećanje stvaranja scene, ali nisam mogao ni da pretpostavim da mlada filmska gerila sprema najdirektniji izazov umetnič(ars)kom jadu i čemeru koji se prethodnih godina predstavljao za srpski film i za to - dobijao pare od države. 

U svojim maštanjima, znao sam da takav izazov, ako bi se pojavio, nikad ne bi mogao da dođe iz miljea kratkog metra, čiji je uticaj po pravilu ograničen na festivale. Srpskom filmu fantastike, srpskom filmu uopšte, trebao je drčni, mladalački film dugog metra koji će izvršiti desant na bioskope. A kad su mi saradnici ispričali da se tako nešto priprema, jedva da sam mogao da poverujem. A vest je glasila ovako: student montaže Stevan Filipović snima za diplomski isplit celovečernji film Šejtanov ratnik (2006), a to što pravi obećava da će tematikom, žanrovskim opredeljenjem (fantastika), ozbiljnim pristupom i mladim godištem ekipe potpuno odudarati od svega što se snimalo u Srbiji. 

Film je bio u postprodukciji, gotovo pred završetkom, pa smo Filipoviću ponudli da prvi montirani materijal premijerno prikaže na BEOKONU, u programu FSFF. Pristao je bez problema, i tako sam imao zadovoljstvo da punoj bioskopskoj sali Doma omladine Beograda prikažem, bez najave, desetominutno lice onog što će doći.

Turski demon aka "Zeleno talibansko čudovište" iz filma
Stevana Filipovića Šejtanov ratnik. Čudovište je igrao Marko
Mrđenović, a masku je osmislio Sendi Kumalakanta.

Bio je to, bez ikakvog preterivanja, istorijski trenutak. Publika je bila oduševljena dobivši tinejdžere, mačeve, vračeve i turske đavole u savremenom beogradskom miljeu, sa prizvukom ustaničke prošlosti iz doba Karađorđa, Markom Nikolićem vaskrslim u ikonografskoj ulozi srpskog Vožda - sve to na tehnički zavidnom nivou, pa još duhovito, filmično i glumački prirodno. I ko je to napravio? Jedan nasmejani i veseli 26-godišnjak, koji je, eto, baš odlučio da poetiku Spilberga, Lukasa i Džeksona ukrsti sa srpskim motivima i srpskim podnebljem, služeći se štapom, kanapom i drugim gerilskim tehnikama. 

Sa snimanja Filipovićevog filma "Šišanje" u gradskoj
mrtvačnici. Skroz levo je Nataša Šolak, Jovan, koji igra
zločestog forenzičara stoji u belom mantilu, primajući
instrukcije od režisera. Svi u nosu imaju tigrovu mast
kao zaštitu od smrada leševa koji se raspadaju.

Kada sam nekoliko meseci kasnije odgledao ceo film na premijeri, otkrio sam još nešto: deo radnje bio je smešten u Klub studenata tehnike, gde se u celosti događala moja tada nedovršena priča Godine u magli, i tih pet-šest minuta su u suštini prikazivali iste one stvari koje sam napisao odnosno imao na umu. Bio je to KST koji je duboko uronjen u prošlost, sa posetiocima koji bi lako mogli da budu i njegovi stalni, to jest večiti stanari. Na prvi mah sam pomislio: gotovo je, više nisam prvi, nisam više originalan, ko mi kriv što nisam bio brži. Potom sam sagledao stvar iz druge perspektive, i ustanovio da je zapravo sjajno što još neko, i to dosta mlađi od mene, vidi stvari na moj način. Stevanov ugao bio je podjednako legitiman kao moj, i odlučio sam da ga ipak prikažem. Rekao sam Stevanu za "KST vezu" između njegovog filma i moje priče, i njemu se to takođe dopalo. Izrazio je želju da je pročita kad je završim. A meni su trebale još dve godine da se osetim dovoljno zrelim i tehnički kompetentnim da napišem Godine u magli onako kako sam ih zamislio.

Inicijalna kapisla za konačno nastajanje bila je ponuda Gorana Skrobonje da priložim nešto za "Istinite laži", njegov zbornik priča o urbanim legendama, a taj motiv se pokazao kao idealan okvir za moju pripovest o nostalgično-eskapističkoj zoni sumraka koja manje-više postoji. Dao sam se na temeljno istraživanje, podjednako prikupljajući o KST-u i fakte i urbane legende. Veliku pomoć u tome mi je pružio upravo Stevan, uputivši me, pored ostalog, na svog prijatelja Mladena Nikolića, koji se u Šejtanovom ratniku pojavljuje na sekund (upravo u scenama sa KST-om) a koji je imao popriličan staž u redovnim izlascima na to mesto i služio Stevanu kao izvor informacija u vreme dok je snimao.

Kada sam završio priču, poslao sam je Stevanu. Njemu ne samo što se dopala već mi je ponudio da napiše i koju reč o njoj, kao uvodnik za neko buduće objavljivanje. Dve godine kasnije, kada se pojavila moja autorska zbirka priča "Godine u magli", bilo je sasvim logično da upravo Stevana pozovem da bude govornik na promociji knjige (i naslovne priče) koju sam priredio u - Klubu studenata tehnike. 

KST, 17. januar 2011. S leva nadesno: Goran Skrobonja,
Mladen Đorđević, Jovan Ristić, Stevan Filipović, Jakša
Vlahović, Pavle Zelić

Promocija je bila trenutak kada smo se obojica vratili na vrelo svoje inspiracije, istina politički korektno dekontaminirano od duvanskog dima (nepušač sam, ali odsustvo duvana smatram teškim narušavanjem autentične atmosfere KST-a), ali manje-više i dalje očuvano u stanju koje nas je pokrenulo da ga ovekovečimo za buduće generacije. A to je veoma važno, i potrebno je da više ljudi radi istu stvar - ne samo u vezi tog konkretnog prostora. Jer u Beogradu - gradu koji sebe smatra otvorenim i kosmpolitskim - ali i celoj Srbiji, stvari se previše lako prepravljaju, ruše ili prepuštaju zaboravu, a kultura i istinske vrednosti se preskaču ili ignorišu s podjednakom lakoćom s kojom se preskaču ili ignorišu đubre i govna u parkovima, na trotoarima, na obalama reka i drugim mestima - osim kad trenutna politička potreba nalaže da se nešto počisti, to jest podbaci pod tepih...