понедељак, 27. мај 2019.

POBESNELI MAKS (1979): Kako je heroj postao antiheroj


Prošle su tačno četiri decenije otkako je australijski režiser-scenarista Džordž Miler (George Miller), uz podršku partnera-producenta Bajrona Kenedija (Byron Kennedy) i ko-scenariste Džejmsa Mekoslenda (James McCausland), snimio Pobesnelog Maksa/Mad Max (1979), čuvenog po prvoj i najslavnijoj ulozi Mela Gibsona, distopijskoj viziji sadašnje civlizacije koja se raspada, minimalističkom pristupu u pripovedanju, postavljanju standarda za scene vratolomnih jurnjava kolima kao i po vrhunskoj stilizaciji – uprkos smešno malom budžetu, koji je uslovio da se najveći deo postprodukcije obavlja u uslovima kućne radinosti. Pobesneli Maks je širom sveta zaradio 100 miliona dolara, jedno vreme je bio Ginisov rekorder u odnosu između uloženih sredstava i ostvarene zarade, i otvorio je planetarno tržište za ostvarenja australijskog novog talasa. Pobesneli Maks je takođe bio prvi film u istoimenom, žanrovski i umetnički uticajnom serijalu pod autorskom kontrolom Džordža Milera, a koji još čine Drumski ratnik/Mad Max 2: The Road Warrior (1981), Pobesneli Maks iza Gromovne kupole/Mad Max Beyond Thunderdome (1985) i Pobesneli Maks: Autoput straha/Mad Max: Fury Road (2015). Iako su drugi i četvrti film u serijalu takođe postali klasici, nijedan ne poseduje zlokobnu, gotovo hororičnu atmosferu originala koju stvara opipljiv osećaj ugroženosti od raspada državnih mehanizama koji bi građane trebalo da štite, i od ničim sputanog divljaštva varvarizovanih razbojnika na motorima.

Pobesneli Maks je inspirisan posledicama čuvene naftne krize iz 1973. godine, nastale usled toga što su arapske zemlje odlučile da uvedu naftni embargo svim zemljama za koje su smatrale da podržavaju Izrael. Ova dešavanja, doduše, nisu pogodila Australiju, ali su Miler i Mekoslend videli posledice nekoliko naftaških štrajkova koji su „osušili“ tamošnje benzinske pumpe. Prema Mekoslendovim rečima, na pumpama su formirani dugački redovi za gorivo u kojima su Australijanci žestokim nasiljem sprečavali svaki pokušaj „švercovanja“.

„Džordž i ja smo napisali scenario koji je zasnovan na tezi da će ljudi učiniti gotovo sve kako bi njihova vozila mogla da se kreću, kao i na pretpostavci da se nacije neće baviti ogromnim troškovima stvaranja infrastrukture za alternativne izvore energije – sve dok ne bude prekasno“, izjavio je Mekoslend, u jednom autorskom tekstu iz 2006. godine u kojem se bavio problemom ovisnosti sveta o nafti i, kako je objasnio, neumitnom dosezanju tačke posle koje će proizvodnja tog energenta početi da opada usled povećanja globalne tražnje i nemogućnosti da joj se izađe u susret iz postojećih rezervi.             

Radnja Pobesnelog Maksa se dešava „za nekoliko godina od sada“ i zloslutno podseća na sadašnjicu. Stanje australijskog društva je naoko u granicama normale: vidimo da se ljudi slobodno kreću, voze kola, jedu u restoranima, provode se po noćnim klubovima, idu na odmore, idu na plaže, jedu sladolede, imaju zdravstvenu zaštitu. Infrastruktura je netaknuta, nema tragova nikakvog rata, niti se on u razgovorima pominje. Ali zlo se oseća u vazduhu; razbacani ali brižljivo odabrani detalji kao i dozirane informacije (pripovedačka strategija koju će preuzeti strip Džeremaja) poručuju gledaocu da je u toku društveni slom, u kojem nafta ima važnu ulogu. Uzroci sloma se ne objašnjavaju, a posledice se postepeno razotkrivaju. Raspodela goriva je ograničena, razuzdane drumske bande kradu gorivo iz cisterni i jure se sa otuđenim, sve malobrojnijim policajcima, kojima birokratija vezuje ruke i koji se razlikuju od kriminalaca samo po znački koju nose. Motorizovani banditi zlostavljaju građane, koji, pak, nemaju poverenja u policajce i pogrdno ih zovu „rđama“ (bronze – neprevodiva igra reči u vezi sa bojom policijske značke). Sudstvo pušta kriminalce na slobodu jer preplašeni građani neće da svedoče protiv njih, što policajce dodatno frustrira. Saznajemo da je u pojedinim sektorima na snazi policijski čas, a pred kraj filma vidimo da neki drumovi imaju status „zabranjene zone“, što implicira da snage reda više ne garantuju bezbednost na celoj teritoriji Australije. A sudeći po ruiniranom izgledu polunapuštene Palate pravde, koja je sedište tzv Glavne patrolne jedinice australijske policije (MFP), bezbednost se pretvorila u zapuštenu kategoriju, i nju država kao da je prepustila privatnoj inicijativi: famozni crni ford-falkon sa V8 pogonom napravljen je samo da bi se Maks Rokatanski, najbolji vozač Glavne patrolne jedinice, umilostivio da ostane u službi, i to moćno vozilo finansirano je novcem jednog biznismena, izvesnog Labatuša, koji dotičnu investiciju smatra „bacanjem novca“ i smeje se ideji šefa policije Fifija Makafija da je građanima potrebno „vratiti njihove heroje“. Poljuljan je, čini se, i sistem zdravstvene zaštite, barem za policajce, jer njima su za odlazak u bolnicu potrebni „vaučeri“, koji su dostupni samo povremeno.

U službi minimalističkog pripovedanja, svedenog na vizuru uz minimum eksplikacije, jeste stilizacija, zbog koje se daju zaboraviti nesavršenosti koje su posledica minimalnog budžeta (npr diskontinuitet drumova i predela, diskontinuitet izgleda neba u istim scenama). Gledaoci će pamtiti crne kožne uniforme policajaca, njihova oružja koja nisu klasični pištolji već sačmare sa skraćenim cevima; njihova žuta patrolna kola sa natpisima „gonič“ i „presretač“, a naročito će se sećati Maksovog crnog forda-falkona sa usisnikom na prednjoj haubi. Primeri stilizacije takođe su: u korov zarasla kapija Palate pravde, saobraćajne table sa godišnjim brojem poginulih na konkretnom drumu, orao koji se spušta na leš bandita Babe Zanetija da ga kljuca, gavran koji lepetom krila prekriva scenu grupnog silovanja. Za pamćenje su i scene drumskih potera (sa kamerom nisko postavljenom iznad kolovoza), drumskih nesreća i sudara, od kojih neke dotad nisu viđane na filmu: proletanje automobila u punoj brzini kroz kamp prikolicu, razvaljivanje kombija u pokretu (od udarca policijskih kola biva otvoren kao konzerva!) i zloglasni momenat u kojem oboreni motociklista implicitno pogine kada ga točak sopstvenog motora svom silinom udari u glavu. Niko na snimanju nije poginuo, sve je postignuto trikom, ali su mnogi verovali da je neko u najmanju ruku bio veoma gadno povređen. Pobesneli Maks je, van svake sumnje, film žestokog nasilja, čijoj uverljivosti doprinose naturalističke scene povreda (posledica toga što je Džordž Miler po zanimanju lekar, i što je jedno vreme radio u hitnoj pomoći), ali to nasilje nikada nije samo sebi svrha, i ono se ne glorifikuje. Ono je tu da podcrta motiv sveta koji se nezadrživo raspada.  

Pobesneli Maks je u suštini distopijski vestern sa motivom granice, s tim što u njemu, za razliku od klasičnog vesterna, nema pionira sa granice niti širenja civilizacije na divljinu. Dešava se upravo suprotno: civilizacija se povlači pred divljinom, a sve ređi graničari debelo su nagrižena poslednja linija odbrane od nabujalog varvarstva, kao u predvečerje pada Zapadnog Rimskog carstva. Sami varvari, pak, nisu nikakvi starosedeoci, poput Indijanaca ili Aboridžina, već su to odmetnici koji su osetili da je civilizacija istrulela iznutra i da više nema snage da se brani. Oni ne jašu konje, već motore kao proizvode tehnološkog napretka i veoma su slični Anđelima pakla, simbolima propasti hipi-ere iz šezdesetih godina prošlog veka. Organizacija im je plemenska, vođa ima apsolutnu vlast, a taj vođa, u liku okrutnog Prstoreza – kojeg zastrašujuće upečatljivo glumi Hju Kejs-Birn (Hugh Keays-Byrne) – apsolutno je zlo. Sa njim na čelu, drumski banditi nisu samo pljačkaši. Oni su krvoločne ubice i silovatelji, koji čak ne prezaju od toga da motorima gaze decu. Na meti njihovih točkova upravo će se naći dete i žena policajca Maksa, iz osvete prema njemu, što će pak pokrenuti njegovu podjednako okrutnu osvetu od koje potiče naslov filma.


Međutim, Pobesneli Maks samo na prvi pogled sledi matricu filmova osvete kao što je Smrtonosna želja – glavnom junaku ubiju nekog dragog, i on počiniocima vraća milo za drago. U vreme kada se Pobesneli Maks pojavio, površne kritike su isticale upravo ovaj element kao bitan, zasnivajući na njemu svoju ocenu da su akcija i jurnjava kolima najveći kvalitet filma, dok je zaplet običan kliše. Ali u Milerovom remek-delu ne postoji glorifikacija osvete, niti je poenta u osveti već u postepenom otuđenju glavnog junaka, već načetog gubljenjem iluzija. Naglasak nije na tome šta „pobesneli Maks“ radi da bi se osvetio, već na razlozima zbog kojih je Maks „pobesneo“. O tome svedoči sama struktura filma.

Uvodna potera za odbeglim ubicom Noćnim jahačem – silovita, raspištoljena, surova i hiperrealistična – postavlja ton i standard za ceo film. Noćni jahač je član Prstorezove bande i uzrok je Maksovog usuda. On je narkoman, psihopata i ljubitelj pesme Rocker grupe AC/DC. S njim u ukradenim policijskim kolima je pankerka, koja se ponaša razuzdano kao i njen kompanjon. Noćni jahač s lakoćom izbacuje iz stroja svoje progonitelje, uključujući Maksovog najboljeg prijatelja Gusa, i uspeva da napravi haos na drumovima, pri čemu, jurcajući kroz naseljeno područje, zamalo zgazi jedno dete. Međutim, kada se Noćni jahač suoči sa Maksom, njegova histerična euforija nestaje u trenu; on se pretvara u plačljivu, depresivnu ruinu i gubi život tako što u bezglavom bekstvu uleće na poprište neke saobraćajne nesreće i zakucava se u jednu od olupina. Iako se ne može reći da je Maks taj koji je ubio Noćnog jahača, on kao njegov progonitelj biva obeležen za osvetu, koja ga na posletku stiže, obeležava za ceo život i pretvara u ciničnog antiheroja iz Drumskog ratnika.

Maksov lik je tipiziran i samo je skiciran, ali besprekorno funkcioniše u zadatim žanrovskim koordinatama. On je mlad, talentovani vozač u policijskoj službi, i najbolji je u poslu. Skroman je, suzdržanih reakcija (suprotnost ekstrovertnom Gusu) i nema bitnijih ljudskih mana. Postao je drumska zvezda, ali iako se čini da mu slava prija, on je duboko rastrzan između vrednosti kojima je posvećen – porodici i pravdi – i ubilačkog ushićenja koje zapaža kod sebe i svojih kolega dok održava red na sve opasnijim drumovima. Prvi događaj koji će ga bitnije uzdrmati, ubistvo Gusa od strane Prstorezovih motorista, smešten je na polovini radnje. Maksov odgovor nije osveta već napuštanje službe. On sa ženom odlazi na putovanje kroz idilične krajeve Australije kako bi povratio ljudskost, jer mu se čini da je, kao i njegove bivše kolege, krenuo da uživa u surovim okršajima sa drumskim banditima, i da je na te bandite počeo da liči. Maks, koji ne priča mnogo i nije vičan verbalizaciji osećanja, na dirljivo nespretan način pokušava svojoj ženi Džesi da objasni koliko je voli; govori joj kako to nikada nije učinio jer je podrazumevao da ona to zna, ali je, suočen sa bezumljen oko sebe i gubitkom Gusa počeo da se preispituje, pa je odlučio da svoju ljubav izrazi i rečima. Međutim, kada ga Prstorezova banda pronađe i motorima izgazi njegovu ženu i dete – pri čemu dete umre a žena bude kritično osakaćena – propada njegov pokušaj da se promeni.


Sa ovom tragedijom radnja ulazi u poslednji čin: Maks gubi kontrolu nad sobom i pretvara se u mašinu za ubijanje. Iz policijske baze krade crni službeni V8, napravljen samo za njega, čime praktično postaje odmetnik, i lišava života jednog po jednog bandita, uključujući hladnokrvnog Babu Zanetija i psihotičnog Prstoreza, koji, u paničnom bekstvu od Maksa završava prepolovljen pod točkovima kamiona. Poslednji na listi je, međutim, Prstorezov miljenik Džoni Boj, razmaženi „fini dečko“ koji je postao narkoman i bandit, a pod prisilom svog mentora se pretvorio u nevoljnog ubicu Maksovog drugara Gusa. Maks pronalazi Džonija duboko u „zabranjenoj zoni“, kraj olupine poharanog kamioneta, dok skida čizme sa nogu mrtvog vozača – po svog prilici ubijenog zbog benzina. Maks mu lisicama vezuje nožni članak za branik kamioneta, a zatim metodom štapa i kanapa pravi primitivnu tempiranu bombu. Cinični izbor ostavljen Džoniju Boju –– da izbegne smrt u eksploziji kamioneta tako što će testerom prepiliti lisice za 10 minuta ili sopstvenu nogu za pet minuta – kao i nemilosrdnost prema Džoniju, uprkos njegovom kajanju, svedočanstvo je sloma Maksove ljudskosti i svođenja ovog heroja na sve protiv čega se nekada borio i zbog čega je napustio policiju. Maks se ne vraća u civilizaciju, u kojoj ionako nema ničeg više za njega, već ukradenim fordom falkonom i avetinski praznim drumom odlazi u australijske pustare, sa praznim pogledom u očima. Negativci su kažnjeni i mrtvi, ali gledalac neće doživeti nikakvu katarzu, i čak će možda imati utisak, dok scenu pustog druma zamenjuje odjavna špica, da je film nedovršen. Međutim, kraj je na pravom mestu. Pobesneli Maks nije standardna priča o pojedincu, razočaranom u birokratizovani, otuđeni sistem, koji uzima pravdu u svoje ruke i time prenosi publici poruku da je zlo uvek kažnjivo. Pobesneli Maks je priča o tragediji jednog kvalitetnog čoveka, koji se iz heroja pretvorio u antiheroja da bi kaznio zlo, ali nije mogao da ukloni njegove posledice, već je usput izgubio – sebe.

Ono što Pobesnelom Maksu daje aromu horor filma jesu motoristi, tačnije košmarna nepredvidivost njihovog pojavljivanja. Prstorezovi drumski banditi ne samo što se ponašaju kao varvari; oni su čas vidljiva čas nevidljiva pretnja koja prati svoje žrtve. Oni su prokletstvo koje je Maks navukao na sebe time što je izazvao smrt Noćnog jahača. Gledalac ih upoznaje kada dolaze u gradić Vi Jerusalem da pokupe leš svog poginulog drugara, koji je pristigao železnicom u mrtvačkom sanduku. Dok Prstorez i Baba Zaneti „obrađuju“ lokalnog otpravnika vozova, ostatak bande se zabavlja šikanirajući građane, u čemu se posebno ističe jedan (implicitno) gej par. Svedoci ovog divljanja su mladić i devojka koji prestrašeni beže kolima iz grada, ali u svom paničnom krivudanju slučajno zaspu prašinom Prstoreza, pa se cela banda upućuje u poteru za njima. Sledi brutalno razaranje njihovog vozila šipkama i sekirama (dočarano brzom montažom i dramatičnom muzikom Brajana Meja, koja nosi veliki deo zasluge za umetnički uspeh filma) a zatim silovanje i momka i devojke. Iako ovaj čin nije prikazan, gledalac ima utisak da jeste zbog vanserijski ubedljivog prikaza nasilja koje mu je prethodilo. Svaka naredna pojava drumskih bandita protiče u senci ove čuvene scene i protiče u anticipaciji još gorih stvari, a Miler se uopšte ne trudi oko logike njihovog pojavljivanja, kao što se ni Džon Karpenter (John Carpenter) ne trudi oko logike pojavljivanja Majkla Majersa (Michael Myers) u svojoj Noći veštica/Halloween (1978). Motoristi su sami po sebi toliko strašni, da se gledalac uopšte ne bavi pitanjem kako su oni mogli da stignu od tačke A do tačke B a da ih Gus ne primeti, i kako se moglo desiti da Maksova žena Džesi slučajno na njih naleti prilikom kupovine sladoleda u jednom pitomom kraju Australije, daleko od drumskog ratišta. Nije bitno kako su se banditi tu stvorili već je bitno da se jesu tu stvorili, i da protagonisti – Maks i Džesi kao obični, ranjivi ljudi sa detetom na pikniku – neće imati mira ni na odmoru, jer zlo nema nameru da skine oko sa njih. Kada se oni sklone kod prijatelja na jednu farmu kraj okeana, motoristi ih opet nalaze. Dok se Džesi vraća sa plaže, prolazeći stazom kroz gustu šumu, motoristi se ponašaju kao bauci iz tame. Pošto uspaničena stigne na farmu, a Maks sa puškom odjuri u šumu, shvata da joj nema deteta – i naravno da su ga oteli „bauci“. Uz pomoć ostarele vlasnice farme, naoružane sačmarom, Džesi uspeva da povrati dete i da pobegne, ali zlo je nezaustavljivo i nemilosrdno. Maks će na drumu zateći njihova smrskana tela. Potom se Maks pretvara u bauka za svoje tlačitelje. Sada je on taj koji ostavlja mamce, iz prikrajka posmatra kretanje bande, bira čas i mesto obračuna kao superiorni lovac u svom moćnom V8, pa opet zamalo bude nadigran kada mu Prstorez, Baba i Džoni postave klopku u „zabranjenoj zoni“. A kada svi oni budu uklonjeni, Maks je ljudski uništen i konzumiran varvarstvom koje mu je razorilo život. On nije pobedio, jer je pobeda za njega izgubila smisao. Pravu pobedu odnelo je zlo.

Nastavci Pobesnelog Maksa nemaju ovakvu poruku, niti imaju nerazblaženu, mračnu atmosferu zgažene ljudskosti i opšte truleži kojom odiše original, i upravo zato nemaju njegovu razornu snagu – uprkos nekim drugim, izuzetnim kvalitetima. U tesnoj trci sa Drumskim ratnikom, jednim od najuticajnijih postapokaliptičnih filmova svih vremena, Pobesneli Maks ipak izlazi kao pobednik, možda i zato što je toliko vezan za sadašnjost, koja je sve nagriženija društvenom entropijom.

(OVAJ TEKST JE U SKRAĆENOJ VERZIJI OBJAVLJEN U MAJSKOM BROJU ČASOPISA KINOTEKA, POVODOM FESTIVALA "POVRATAK U BIOSKOP")

2 коментара:

  1. WOW! Odlican tekst...idem da ponovo odgledam film!

    ОдговориИзбриши
  2. Izuzetan tekst, hvala za ovo!Voleo bih da napisete i za Fury road, koji smatram za jos jedno remek-delo. Pozdrav!

    ОдговориИзбриши