понедељак, 27. мај 2019.

POBESNELI MAKS (1979): Kako je heroj postao antiheroj


Prošle su tačno četiri decenije otkako je australijski režiser-scenarista Džordž Miler (George Miller), uz podršku partnera-producenta Bajrona Kenedija (Byron Kennedy) i ko-scenariste Džejmsa Mekoslenda (James McCausland), snimio Pobesnelog Maksa/Mad Max (1979), čuvenog po prvoj i najslavnijoj ulozi Mela Gibsona, distopijskoj viziji sadašnje civlizacije koja se raspada, minimalističkom pristupu u pripovedanju, postavljanju standarda za scene vratolomnih jurnjava kolima kao i po vrhunskoj stilizaciji – uprkos smešno malom budžetu, koji je uslovio da se najveći deo postprodukcije obavlja u uslovima kućne radinosti. Pobesneli Maks je širom sveta zaradio 100 miliona dolara, jedno vreme je bio Ginisov rekorder u odnosu između uloženih sredstava i ostvarene zarade, i otvorio je planetarno tržište za ostvarenja australijskog novog talasa. Pobesneli Maks je takođe bio prvi film u istoimenom, žanrovski i umetnički uticajnom serijalu pod autorskom kontrolom Džordža Milera, a koji još čine Drumski ratnik/Mad Max 2: The Road Warrior (1981), Pobesneli Maks iza Gromovne kupole/Mad Max Beyond Thunderdome (1985) i Pobesneli Maks: Autoput straha/Mad Max: Fury Road (2015). Iako su drugi i četvrti film u serijalu takođe postali klasici, nijedan ne poseduje zlokobnu, gotovo hororičnu atmosferu originala koju stvara opipljiv osećaj ugroženosti od raspada državnih mehanizama koji bi građane trebalo da štite, i od ničim sputanog divljaštva varvarizovanih razbojnika na motorima.

Pobesneli Maks je inspirisan posledicama čuvene naftne krize iz 1973. godine, nastale usled toga što su arapske zemlje odlučile da uvedu naftni embargo svim zemljama za koje su smatrale da podržavaju Izrael. Ova dešavanja, doduše, nisu pogodila Australiju, ali su Miler i Mekoslend videli posledice nekoliko naftaških štrajkova koji su „osušili“ tamošnje benzinske pumpe. Prema Mekoslendovim rečima, na pumpama su formirani dugački redovi za gorivo u kojima su Australijanci žestokim nasiljem sprečavali svaki pokušaj „švercovanja“.

„Džordž i ja smo napisali scenario koji je zasnovan na tezi da će ljudi učiniti gotovo sve kako bi njihova vozila mogla da se kreću, kao i na pretpostavci da se nacije neće baviti ogromnim troškovima stvaranja infrastrukture za alternativne izvore energije – sve dok ne bude prekasno“, izjavio je Mekoslend, u jednom autorskom tekstu iz 2006. godine u kojem se bavio problemom ovisnosti sveta o nafti i, kako je objasnio, neumitnom dosezanju tačke posle koje će proizvodnja tog energenta početi da opada usled povećanja globalne tražnje i nemogućnosti da joj se izađe u susret iz postojećih rezervi.             

Radnja Pobesnelog Maksa se dešava „za nekoliko godina od sada“ i zloslutno podseća na sadašnjicu. Stanje australijskog društva je naoko u granicama normale: vidimo da se ljudi slobodno kreću, voze kola, jedu u restoranima, provode se po noćnim klubovima, idu na odmore, idu na plaže, jedu sladolede, imaju zdravstvenu zaštitu. Infrastruktura je netaknuta, nema tragova nikakvog rata, niti se on u razgovorima pominje. Ali zlo se oseća u vazduhu; razbacani ali brižljivo odabrani detalji kao i dozirane informacije (pripovedačka strategija koju će preuzeti strip Džeremaja) poručuju gledaocu da je u toku društveni slom, u kojem nafta ima važnu ulogu. Uzroci sloma se ne objašnjavaju, a posledice se postepeno razotkrivaju. Raspodela goriva je ograničena, razuzdane drumske bande kradu gorivo iz cisterni i jure se sa otuđenim, sve malobrojnijim policajcima, kojima birokratija vezuje ruke i koji se razlikuju od kriminalaca samo po znački koju nose. Motorizovani banditi zlostavljaju građane, koji, pak, nemaju poverenja u policajce i pogrdno ih zovu „rđama“ (bronze – neprevodiva igra reči u vezi sa bojom policijske značke). Sudstvo pušta kriminalce na slobodu jer preplašeni građani neće da svedoče protiv njih, što policajce dodatno frustrira. Saznajemo da je u pojedinim sektorima na snazi policijski čas, a pred kraj filma vidimo da neki drumovi imaju status „zabranjene zone“, što implicira da snage reda više ne garantuju bezbednost na celoj teritoriji Australije. A sudeći po ruiniranom izgledu polunapuštene Palate pravde, koja je sedište tzv Glavne patrolne jedinice australijske policije (MFP), bezbednost se pretvorila u zapuštenu kategoriju, i nju država kao da je prepustila privatnoj inicijativi: famozni crni ford-falkon sa V8 pogonom napravljen je samo da bi se Maks Rokatanski, najbolji vozač Glavne patrolne jedinice, umilostivio da ostane u službi, i to moćno vozilo finansirano je novcem jednog biznismena, izvesnog Labatuša, koji dotičnu investiciju smatra „bacanjem novca“ i smeje se ideji šefa policije Fifija Makafija da je građanima potrebno „vratiti njihove heroje“. Poljuljan je, čini se, i sistem zdravstvene zaštite, barem za policajce, jer njima su za odlazak u bolnicu potrebni „vaučeri“, koji su dostupni samo povremeno.

U službi minimalističkog pripovedanja, svedenog na vizuru uz minimum eksplikacije, jeste stilizacija, zbog koje se daju zaboraviti nesavršenosti koje su posledica minimalnog budžeta (npr diskontinuitet drumova i predela, diskontinuitet izgleda neba u istim scenama). Gledaoci će pamtiti crne kožne uniforme policajaca, njihova oružja koja nisu klasični pištolji već sačmare sa skraćenim cevima; njihova žuta patrolna kola sa natpisima „gonič“ i „presretač“, a naročito će se sećati Maksovog crnog forda-falkona sa usisnikom na prednjoj haubi. Primeri stilizacije takođe su: u korov zarasla kapija Palate pravde, saobraćajne table sa godišnjim brojem poginulih na konkretnom drumu, orao koji se spušta na leš bandita Babe Zanetija da ga kljuca, gavran koji lepetom krila prekriva scenu grupnog silovanja. Za pamćenje su i scene drumskih potera (sa kamerom nisko postavljenom iznad kolovoza), drumskih nesreća i sudara, od kojih neke dotad nisu viđane na filmu: proletanje automobila u punoj brzini kroz kamp prikolicu, razvaljivanje kombija u pokretu (od udarca policijskih kola biva otvoren kao konzerva!) i zloglasni momenat u kojem oboreni motociklista implicitno pogine kada ga točak sopstvenog motora svom silinom udari u glavu. Niko na snimanju nije poginuo, sve je postignuto trikom, ali su mnogi verovali da je neko u najmanju ruku bio veoma gadno povređen. Pobesneli Maks je, van svake sumnje, film žestokog nasilja, čijoj uverljivosti doprinose naturalističke scene povreda (posledica toga što je Džordž Miler po zanimanju lekar, i što je jedno vreme radio u hitnoj pomoći), ali to nasilje nikada nije samo sebi svrha, i ono se ne glorifikuje. Ono je tu da podcrta motiv sveta koji se nezadrživo raspada.  

Pobesneli Maks je u suštini distopijski vestern sa motivom granice, s tim što u njemu, za razliku od klasičnog vesterna, nema pionira sa granice niti širenja civilizacije na divljinu. Dešava se upravo suprotno: civilizacija se povlači pred divljinom, a sve ređi graničari debelo su nagrižena poslednja linija odbrane od nabujalog varvarstva, kao u predvečerje pada Zapadnog Rimskog carstva. Sami varvari, pak, nisu nikakvi starosedeoci, poput Indijanaca ili Aboridžina, već su to odmetnici koji su osetili da je civilizacija istrulela iznutra i da više nema snage da se brani. Oni ne jašu konje, već motore kao proizvode tehnološkog napretka i veoma su slični Anđelima pakla, simbolima propasti hipi-ere iz šezdesetih godina prošlog veka. Organizacija im je plemenska, vođa ima apsolutnu vlast, a taj vođa, u liku okrutnog Prstoreza – kojeg zastrašujuće upečatljivo glumi Hju Kejs-Birn (Hugh Keays-Byrne) – apsolutno je zlo. Sa njim na čelu, drumski banditi nisu samo pljačkaši. Oni su krvoločne ubice i silovatelji, koji čak ne prezaju od toga da motorima gaze decu. Na meti njihovih točkova upravo će se naći dete i žena policajca Maksa, iz osvete prema njemu, što će pak pokrenuti njegovu podjednako okrutnu osvetu od koje potiče naslov filma.


Međutim, Pobesneli Maks samo na prvi pogled sledi matricu filmova osvete kao što je Smrtonosna želja – glavnom junaku ubiju nekog dragog, i on počiniocima vraća milo za drago. U vreme kada se Pobesneli Maks pojavio, površne kritike su isticale upravo ovaj element kao bitan, zasnivajući na njemu svoju ocenu da su akcija i jurnjava kolima najveći kvalitet filma, dok je zaplet običan kliše. Ali u Milerovom remek-delu ne postoji glorifikacija osvete, niti je poenta u osveti već u postepenom otuđenju glavnog junaka, već načetog gubljenjem iluzija. Naglasak nije na tome šta „pobesneli Maks“ radi da bi se osvetio, već na razlozima zbog kojih je Maks „pobesneo“. O tome svedoči sama struktura filma.

Uvodna potera za odbeglim ubicom Noćnim jahačem – silovita, raspištoljena, surova i hiperrealistična – postavlja ton i standard za ceo film. Noćni jahač je član Prstorezove bande i uzrok je Maksovog usuda. On je narkoman, psihopata i ljubitelj pesme Rocker grupe AC/DC. S njim u ukradenim policijskim kolima je pankerka, koja se ponaša razuzdano kao i njen kompanjon. Noćni jahač s lakoćom izbacuje iz stroja svoje progonitelje, uključujući Maksovog najboljeg prijatelja Gusa, i uspeva da napravi haos na drumovima, pri čemu, jurcajući kroz naseljeno područje, zamalo zgazi jedno dete. Međutim, kada se Noćni jahač suoči sa Maksom, njegova histerična euforija nestaje u trenu; on se pretvara u plačljivu, depresivnu ruinu i gubi život tako što u bezglavom bekstvu uleće na poprište neke saobraćajne nesreće i zakucava se u jednu od olupina. Iako se ne može reći da je Maks taj koji je ubio Noćnog jahača, on kao njegov progonitelj biva obeležen za osvetu, koja ga na posletku stiže, obeležava za ceo život i pretvara u ciničnog antiheroja iz Drumskog ratnika.

Maksov lik je tipiziran i samo je skiciran, ali besprekorno funkcioniše u zadatim žanrovskim koordinatama. On je mlad, talentovani vozač u policijskoj službi, i najbolji je u poslu. Skroman je, suzdržanih reakcija (suprotnost ekstrovertnom Gusu) i nema bitnijih ljudskih mana. Postao je drumska zvezda, ali iako se čini da mu slava prija, on je duboko rastrzan između vrednosti kojima je posvećen – porodici i pravdi – i ubilačkog ushićenja koje zapaža kod sebe i svojih kolega dok održava red na sve opasnijim drumovima. Prvi događaj koji će ga bitnije uzdrmati, ubistvo Gusa od strane Prstorezovih motorista, smešten je na polovini radnje. Maksov odgovor nije osveta već napuštanje službe. On sa ženom odlazi na putovanje kroz idilične krajeve Australije kako bi povratio ljudskost, jer mu se čini da je, kao i njegove bivše kolege, krenuo da uživa u surovim okršajima sa drumskim banditima, i da je na te bandite počeo da liči. Maks, koji ne priča mnogo i nije vičan verbalizaciji osećanja, na dirljivo nespretan način pokušava svojoj ženi Džesi da objasni koliko je voli; govori joj kako to nikada nije učinio jer je podrazumevao da ona to zna, ali je, suočen sa bezumljen oko sebe i gubitkom Gusa počeo da se preispituje, pa je odlučio da svoju ljubav izrazi i rečima. Međutim, kada ga Prstorezova banda pronađe i motorima izgazi njegovu ženu i dete – pri čemu dete umre a žena bude kritično osakaćena – propada njegov pokušaj da se promeni.


Sa ovom tragedijom radnja ulazi u poslednji čin: Maks gubi kontrolu nad sobom i pretvara se u mašinu za ubijanje. Iz policijske baze krade crni službeni V8, napravljen samo za njega, čime praktično postaje odmetnik, i lišava života jednog po jednog bandita, uključujući hladnokrvnog Babu Zanetija i psihotičnog Prstoreza, koji, u paničnom bekstvu od Maksa završava prepolovljen pod točkovima kamiona. Poslednji na listi je, međutim, Prstorezov miljenik Džoni Boj, razmaženi „fini dečko“ koji je postao narkoman i bandit, a pod prisilom svog mentora se pretvorio u nevoljnog ubicu Maksovog drugara Gusa. Maks pronalazi Džonija duboko u „zabranjenoj zoni“, kraj olupine poharanog kamioneta, dok skida čizme sa nogu mrtvog vozača – po svog prilici ubijenog zbog benzina. Maks mu lisicama vezuje nožni članak za branik kamioneta, a zatim metodom štapa i kanapa pravi primitivnu tempiranu bombu. Cinični izbor ostavljen Džoniju Boju –– da izbegne smrt u eksploziji kamioneta tako što će testerom prepiliti lisice za 10 minuta ili sopstvenu nogu za pet minuta – kao i nemilosrdnost prema Džoniju, uprkos njegovom kajanju, svedočanstvo je sloma Maksove ljudskosti i svođenja ovog heroja na sve protiv čega se nekada borio i zbog čega je napustio policiju. Maks se ne vraća u civilizaciju, u kojoj ionako nema ničeg više za njega, već ukradenim fordom falkonom i avetinski praznim drumom odlazi u australijske pustare, sa praznim pogledom u očima. Negativci su kažnjeni i mrtvi, ali gledalac neće doživeti nikakvu katarzu, i čak će možda imati utisak, dok scenu pustog druma zamenjuje odjavna špica, da je film nedovršen. Međutim, kraj je na pravom mestu. Pobesneli Maks nije standardna priča o pojedincu, razočaranom u birokratizovani, otuđeni sistem, koji uzima pravdu u svoje ruke i time prenosi publici poruku da je zlo uvek kažnjivo. Pobesneli Maks je priča o tragediji jednog kvalitetnog čoveka, koji se iz heroja pretvorio u antiheroja da bi kaznio zlo, ali nije mogao da ukloni njegove posledice, već je usput izgubio – sebe.

Ono što Pobesnelom Maksu daje aromu horor filma jesu motoristi, tačnije košmarna nepredvidivost njihovog pojavljivanja. Prstorezovi drumski banditi ne samo što se ponašaju kao varvari; oni su čas vidljiva čas nevidljiva pretnja koja prati svoje žrtve. Oni su prokletstvo koje je Maks navukao na sebe time što je izazvao smrt Noćnog jahača. Gledalac ih upoznaje kada dolaze u gradić Vi Jerusalem da pokupe leš svog poginulog drugara, koji je pristigao železnicom u mrtvačkom sanduku. Dok Prstorez i Baba Zaneti „obrađuju“ lokalnog otpravnika vozova, ostatak bande se zabavlja šikanirajući građane, u čemu se posebno ističe jedan (implicitno) gej par. Svedoci ovog divljanja su mladić i devojka koji prestrašeni beže kolima iz grada, ali u svom paničnom krivudanju slučajno zaspu prašinom Prstoreza, pa se cela banda upućuje u poteru za njima. Sledi brutalno razaranje njihovog vozila šipkama i sekirama (dočarano brzom montažom i dramatičnom muzikom Brajana Meja, koja nosi veliki deo zasluge za umetnički uspeh filma) a zatim silovanje i momka i devojke. Iako ovaj čin nije prikazan, gledalac ima utisak da jeste zbog vanserijski ubedljivog prikaza nasilja koje mu je prethodilo. Svaka naredna pojava drumskih bandita protiče u senci ove čuvene scene i protiče u anticipaciji još gorih stvari, a Miler se uopšte ne trudi oko logike njihovog pojavljivanja, kao što se ni Džon Karpenter (John Carpenter) ne trudi oko logike pojavljivanja Majkla Majersa (Michael Myers) u svojoj Noći veštica/Halloween (1978). Motoristi su sami po sebi toliko strašni, da se gledalac uopšte ne bavi pitanjem kako su oni mogli da stignu od tačke A do tačke B a da ih Gus ne primeti, i kako se moglo desiti da Maksova žena Džesi slučajno na njih naleti prilikom kupovine sladoleda u jednom pitomom kraju Australije, daleko od drumskog ratišta. Nije bitno kako su se banditi tu stvorili već je bitno da se jesu tu stvorili, i da protagonisti – Maks i Džesi kao obični, ranjivi ljudi sa detetom na pikniku – neće imati mira ni na odmoru, jer zlo nema nameru da skine oko sa njih. Kada se oni sklone kod prijatelja na jednu farmu kraj okeana, motoristi ih opet nalaze. Dok se Džesi vraća sa plaže, prolazeći stazom kroz gustu šumu, motoristi se ponašaju kao bauci iz tame. Pošto uspaničena stigne na farmu, a Maks sa puškom odjuri u šumu, shvata da joj nema deteta – i naravno da su ga oteli „bauci“. Uz pomoć ostarele vlasnice farme, naoružane sačmarom, Džesi uspeva da povrati dete i da pobegne, ali zlo je nezaustavljivo i nemilosrdno. Maks će na drumu zateći njihova smrskana tela. Potom se Maks pretvara u bauka za svoje tlačitelje. Sada je on taj koji ostavlja mamce, iz prikrajka posmatra kretanje bande, bira čas i mesto obračuna kao superiorni lovac u svom moćnom V8, pa opet zamalo bude nadigran kada mu Prstorez, Baba i Džoni postave klopku u „zabranjenoj zoni“. A kada svi oni budu uklonjeni, Maks je ljudski uništen i konzumiran varvarstvom koje mu je razorilo život. On nije pobedio, jer je pobeda za njega izgubila smisao. Pravu pobedu odnelo je zlo.

Nastavci Pobesnelog Maksa nemaju ovakvu poruku, niti imaju nerazblaženu, mračnu atmosferu zgažene ljudskosti i opšte truleži kojom odiše original, i upravo zato nemaju njegovu razornu snagu – uprkos nekim drugim, izuzetnim kvalitetima. U tesnoj trci sa Drumskim ratnikom, jednim od najuticajnijih postapokaliptičnih filmova svih vremena, Pobesneli Maks ipak izlazi kao pobednik, možda i zato što je toliko vezan za sadašnjost, koja je sve nagriženija društvenom entropijom.

(OVAJ TEKST JE U SKRAĆENOJ VERZIJI OBJAVLJEN U MAJSKOM BROJU ČASOPISA KINOTEKA, POVODOM FESTIVALA "POVRATAK U BIOSKOP")

понедељак, 09. јул 2018.

Najboljih 100 pesama grupe THE CURE - lični izbor



Robert Smit se nedavno probudio iz desetogodišnjeg zimskog sna, objavivši album Torn Down, zbirku remiksovanih pesama sa svih albuma njegove grupe The Cure, čiji su upečatljivi imidž, depresivna lirika sa elementima filozofije apsurda i eklektično muzičko stvaralaštvo obeležili osamdesete godine prošlog veka. Naravno da Torn Down nije pravi povratak ovog velikog benda, koji je svojevremeno sa čudesnom lakoćom šetao između post-panka, najmračnijeg gotika, čistog popa, flojdovske psihodelije i raznih podžanrova rok zvuka (uključujući alternativni rok, grandž, hardkor, ekskurzije u vode Džimija Hendriksa, Džimija Pejdža, Dejvida Gilmura i Nila Janga) i čiji su se zlatni dani okončali  negde sredinom devedesetih. Međutim, Smit je od jedne po definiciji kompilacije napravio autorsko delo: ne samo što je lično odabrao pesme, opredelivši se pri tom za manje poznate ("kultne") kompozicije, već ih je i lično remiksovao, podarivši im novo ruho bez razaranja strukture. Torn Down je ako ništa drugo znak da Smit i dalje ume da iznenadi čak i kad prekopava po prošlosti, i da su The Cure za njega i dalje prilika za muzičku avanturu. Kao neko na koga su The Cure mnogo uticali upravo zbog svoje nepredvidivosti, višeslojnosti i inteligencije, a povodom 40 godina njhovog postojanja (obeleženih pre dva dana koncertom u londonskom Hajd Parku - za snimak celog nastupa kliknuti OVDE), želim da vas upoznam sa 100 za mene najdražih pesama ovog benda. Naslov svake pesme je link ka video spotu ili youtube muzičkom zapisu, radi potpunog ugođaja.

1. A Forest
Seventeen Seconds (1980)
2. Just Like Heaven
Kiss Me Kiss Me Kiss Me (1987)
3. Lullaby
Disintegration (1989)
4. In Between Days
The Head On The Door (1985)
5. Love Song
Disintegration (1989)
6. Fascination Street
Disintegration (1989)
7. Pictures Of You
Disintegration (1989)
8. A Night Like This
The Head On The Door (1985)
9. Underneath The Stars
4:13 Dream (2008)
10. The Figurehead
Pornography (1982)
11. This Twilight Garden
7“ single B side (1992)
12. Sinking
The Head On The Door (1985)
13. The Kiss
Kiss Me Kiss Me Kiss Me (1987)
14. Burn
The Crow Soundtrack (1994)
15. Boys Don’t Cry
7“ single A side (1979)
16. Another Journey By Train
7“ single B side (1980)
17. Plainsong
Disintegration (1989)
18. Let’s Go To Bed
7“ single A side (1982)
19. Bird Mad Girl
The Top (1984)
20. Disintegration
Disintegration (1989)
21. Primary
Faith (1981)
22. If Only Tonight We Could Sleep
Kiss Me Kiss Me Kiss Me (1987)
23. 10.15 Saturday Night
Three Imaginary Boys (1979)
24. Killing An Arab
7“ single A side (1978)
25. The Exploding Boy
7“ single B side (1985)
26. The Hanging Garden
Pornography (1982)
27. A Strange Day
Pornography (1982)
28. Just One Kiss
7“ single B side (1982)
29. High
Wish (1992)
30. Close To Me
The Head On The Door (1985)
31. The Lovecats
7“ single A side (1983)
32. A Foolish Arrangement
7“ single B side (1992)
33. Lament
7“ single B side (1983)
34. The Caterpillar
The Top (1984)
35. Torture
Kiss Me Kiss Me Kiss Me (1987)
36. Push
The Head On The Door (1985)
37. Never Enough
Mixed Up (1990)
38. Friday I’m In Love
Wish (1992)
39. Want
Wild Mood Swings (1996)
40. Play For Today
Seventeen Seconds (1980)
41. To Wish Impossible Things
Wish (1992)
42. To The Sky
rare track (1987)
43. Treasure
Wild Mood Swings (1996)
44. Fight
Kiss Me Kiss Me Kiss Me (1987)
45. From The Edge Of The Deep Green Sea
Wish (1992)
46. The Same Deep Water As You
Disintegration (1989)
47. The Walk
7“ single A side (1983)
48. alt end
The Cure (2004)
49. Charlotte Sometimes
7“ single A side (1981)
50. Shake Dog Shake
The Top (1984)
51. Bloodflowers
Bloodflowers (2000)
52. Other Voices
Faith (1981)
53. In Your House
Seventeen Seconds (1980)
54. Like Cockatoos
Kiss Me Kiss Me Kiss Me (1987)
55. Three Imaginary Boys
Three Imaginary Boys (1979)
56. The Drowning Man
Faith (1981)
57. Cut Here
Greatest Hits (2001)
58. Why Can’t I Be You
Kiss Me Kiss Me Kiss Me (1987)
59. The End Of The World
The Cure (2004)
60. Fire In Cairo
Three Imaginary Boys (1979)
61. End
Wish (1992)
62. One Hundred Years
Pornography (1982)
63. Lost
The Cure (2004)
64. M
Seventeen Seconds (1980)
65. Catch
Kiss Me Kiss Me Kiss Me (1987)
66. Hot Hot Hot!!!
Kiss Me Kiss Me Kiss Me (1987)
67. 2 Late
7“ single B side (1989)
68. Apart
Wish (1992)
69. The Big Hand
7“ single B side (1992)
70. Mint Car
Wild Mood Swings (1996)
71. This Morning
7“ single B side (2004)
72. Cold
Pornography (1982)
73. 39
Bloodflowers (2000)
74. Sleep When I’m Dead
4:13 Dream (2008)
75. A Chain Of Flowers
7“ single B side (1987)
76. A Letter To Elise
Wish (1992)
77. Play
7“ single B side (1992)
78. At Night
Seventeen Seconds (1980)
79. Kyoto Song
The Head On The Door (1985)
80. Object
Three Imaginary Boys (1979)
81. Piggy In The Mirror
The Top (1984)
82. Open
Wish (1992)
83. Subway Song
Three Imaginary Boys (1979)
84. Jumping Someone Else’s Train
7“ single A side (1979)
85. Doing The Unstuck
Wish (1992)
86. Shiver And Shake
Kiss Me Kiss Me Kiss Me (1987)
87. Homesick
Disintegration (1989)
88. Gone!
Wild Mood Swings (1996)
89. Bananafishbones
The Top (1984)
90. (I Don’t Know What’s Going) On
The Cure (2004)
91. Faith
Faith (1981)
92. Wrong Number
Galore – The Singles (1997)
93. Signal To Noise
7“ single B side (2001)
94. Maybe Someday
Bloodflowers (2000)
95. Hungry Ghost
4:13 Dream (2008)
96. A Pink Dream
7“ single B side (1996)
97. Anniversary
The Cure (2004)
98. Fear Of Ghosts
7“ single B side (1989)
99. Out Of This World
Bloodflowers (2000)
100. Snow In Summer
7“ single B side (1987)

недеља, 25. фебруар 2018.

Scene iz filma POZDRAV IZ BEOGRADA kao spot za pesmu "Komšija" grupe Grupa kao takva

U vrele letnje dane pre sedam godina, Marko Backović snimoo je sa mnom u glavnoj ulozi kratki igrani film POZDRAV IZ BEOGRADA. Igrao sam bezimenog čoveka koji se pritisnut jadom, gorčinom i unutrašnjom prazninom pretvorio u serijskog ubicu, i to prvog beogradskog serijskog ubicu... ali sa problemom kopirajta. POZDRAV IZ BEOGRADA je bio prikazivan na raznim festivalima, a ove godine je dobio novi život, jer su scene iz njega iskorišćene za spot pesme Komšija beogradskog benda Grupa kao takva. Radivoje Rašković, koji je mog lika majstorski zadavio u filmu, član je ove grupe.

Evo spota.



Radivoje Rašković, režiser filma Marko Backović i ja poziramo u pauzi snimanja.


Plakat za film:


A na ovom linku možete pogledati ORIGINALNI FILM.




субота, 10. фебруар 2018.

ALIEN - ODISEJA STRAVE I EKSPLOATACIJE (snimak predavanja u Novom Sadu 02.02.2018.)


Zahvaljujući izvrsnom blogu Filmozofija strave, gostovao sam 2. februara 2018. godine u Novom Sadu sa predavanjem Alien: Odiseja strave i eksploatacije. Priču o korenima i razvoju serijala Tuđin/Osmi putnik sam u dva navrata prošle godine držao u Beogradu, u Kinoteci i na Beokonu u Domu omladine, a sada sam nastupio u intimnijoj atmosferi novosadskog kluba Crna ovca. Takva atmosfera je omogućila i da izlaganje bude opuštenije i sadržajnije, podeljeno na dva školska časa sa piš/puš pauzom. Dragi prijatelji iz Crne ovce su snimili čitav hepening, pa ga možete odslušati odnosno odgledati, s obzirom da je postavljeno na YouTube lađu i porinuto u sajberprostor. Neizmerno sam zahvalan Nenadu Lančuškom iz Filmozofije strave,  Bojanu Šovljanskom iz Crne ovce i Mileni Stefanović sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu što su mi omogućili da na ovoj mojoj Alien turneji posetim srpsku Atinu. :-) Snimak ima pet delova, a u poslednjem su zabeležena pitanja iz publike. 


PRVI DEO


DRUGI DEO



TREĆI DEO



ČETVRTI DEO



PETI DEO












четвртак, 21. септембар 2017.

LISTA NAJBOLJIH I NAJGORIH VLADARA RIMSKE IMPERIJE

Već neko vreme iz sopstvenih razloga proučavam istoriju Rimske imperije i hvatam beleške. Nedavno sam na sajtu B92 video zanimljiv članak o rimskim carevima, i video izuzetno pozitivne reakcije čitalaca. Želeli su još takvih priča, verovatno umorni od tabloidnog, senzacionalističkog smeća koje zapljuskuje čak i taj sajt. Razmislio sam o pomenutim reakcijama, sredio svoje beleške i formirao, prema sopstvenoj oceni, konciznu listu 15 najboljih i 15 najgorih rimskih careva, kao i listu još nekih careva koji su zanimljivi iz onog ili ovog razloga. Mislim da će mnogima biti dobro da se podsete najznačajnijih vladara iz veoma dugovečne rimske države i da njihova dela i okolnosti u kojima su živeli uporede sa turbulentnim dešavanjima u sadašnjem svetu. Iako ovo nije hronološki prikaz istorije Imperije, iz kojeg bi se neke stvari bolje videle, iz ovih lista se može videti kakvi su carevi bili najbolji a koji najgori po narod i državu, i može se uočiti da su posle dugotrajnih vremena haosa (poslednjih 100 godina Republike i stravičnih 49 godina Krize trećeg veka), i narod i aristokratija bili željni čvrste ruke jednog čoveka, da su bili spremni da se odreknu dela svojih sloboda zarad vaspostavljanja reda i mira. Ne kažem da podržavam čvrstorukaše - oni mi se uopšte ne dopadaju - ali ukazujem na uznemirujuće paralele i čuvena "ponavljanja istorije".


NAJBOLJI RIMSKI CAREVI

(1) OKTAVIJAN AVGUST
(27pne – 14 ne)
Unuk Julija Cezara, utemeljivač Imperije nakon stogodišnjeg perioda građanskih ratova, nemira, trijumvirata i diktatura. Imao je ovlašćenje konzula i narodnog tribuna, skoncentrisavši svu vlast u svojim rukama. Reorganizovao je Senat. Dobio je titulu princepsa – prvog čoveka države i senata – i taj sistem vladavine sa princepsom na čelu zvao se principat, i podrazumevao je poštovanje za tekovine Republike (vladavina naroda) uz mudar, nenametljiv nadzor šefa države kao stvarnog centra političke moći. Avgust je bio najbolji princeps u svojoj, Avgustovsko-Klaudijevskoj dinastiji (27pne-68ne) a možda i u celoj istoriji Imperije (jedini takmaci: Trajan i Antonin Pije), jer je bio umeren kao čovek i umeo je da vlada u skladu sa značenjem svoje titule. Bio je veliki graditelj, propagator kulture i umetnosti, vodio računa o običnom čoveku. Sa Avgustom, Rim je ušao u doba nezapamćeno dugog mira (Pax Romana) i blagostanja koje je trajalo više od dva veka. Avgusta je na tronu nasledio sposobni, ali nesrećni i mračni Tiberije.

(2) TRAJAN
(98-117)
 
Drugi od čuvene "petorice dobrih vladara" iz Nerva-Antoninske dinastije. Sposoban vladar skromnog porekla, brinuo se za najsiromašnije žitelje Imperije. Obezbedio joj je čvrste granice, podario joj unutrašnji mir i blagostanje kao u doba Avgusta. Nastavio je reforme koje je započeo njegov prethodnik, imperator Nerva, naročito razvoj alimentarnih fondova. U doba Trajana je carstvo dostiglo svoju, možda, najveću površinu (konkurencija su mu bila samo osvajanja Septimija Severa sa početka trećeg veka). Trajan je za naslednika izabrao (tj usvojio) Hadrijana, dosta drugačijeg čoveka od sebe, koji je generalno nastavio stopama učvršćivanja geostrateškog položaja Rima kao bezbednog i prosperitetnog. 

(3) ANTONIN PIJE
(138-161)
Četvrti od petorice dobrih vladara iz Nerva-Antoninske dinastije. Mudri nastavljač Hadrijanovog stila vladavine i majstor civilne uprave koji gotovo da nije napuštao Rim. Probleme u provincijama rešavao je imperijalnim pismima po kojima je postupala sposobna lokalna uprava. U njegovo doba se najbolje živelo i nije bilo ratova, uz tek pokoje nemire. U rimsko pravo je uveo prezumpciju nevinosti, štitio je čak i prava robova ma koliko ona bila rudimentarna. Mnogo je polagao na diplomatiju. Imao je odlične odnose sa susedima, pa čak i sa udaljenim carstvima poput Indijskog. Po Hadrijanovom zahtevu, za naslednika je usvajanjem uzeo Marka Aurelija.

(4) HADRIJAN
(117-138)
Trajanov naslednik, treći od petorice dobrih vladara iz Nerva-Antoninske dinastije. Ratnik-realista koji je prezirao ratove i hegemonijalno ponašanje Rima. Dodatno je utvrdio granice, pa i po cenu da se odrekne neke ranije osvojene teritorije. Sagradio Hadrijanov zid u Britaniji. Obišao sve provincije u želji da ih upozna i podigao njihov značaj, uz naročito poštovanje za Grčku i Atinu. Bio je pisac i pravni reformator. Izuzetno je podržavao kulturu i umetnost. Njegov grčki ljubavnik Antinoj postao je, posle tragične smrti, predmet velikog kulta koji je propagirao car. Naslednik Hadrijana je usvajanjem postao Antonin Pije, koji je imao grdne muke da natera Senat da ga deifikuje, s obzirom da je Hadrijan sa Senatom bio u lošim odnosima. 

(5) MARKO AURELIJE
(161-180)
Naslednik Antonina Pijea, poslednji od petorice dobrih vladara iz Nerva-Antoninske dinastije. Imperator-filozof. Pravnik teoretičar i praktičar. Bio je prvi rimski car koji je imao savladara (Lucije Ver, umro 169). Trudio se da bude čovek u okolnostima velikih nesreća, a za vreme njegove vladavine imalo ih je i carstvo (ratovi, epidemije) i on lično (izgubio je devetoro od 14 dece iz braka sa svojom jedinom ženom). Tvorac je knjige Samome sebi, jednog od najslavnijih filozofskih dela svih vremena. Otac je Komoda, jednog od najgorih rimskih imperatora svih vremena. Poraz je tim veći što je Komoda lično obučavao za naslednika i uzeo ga za savladara posle smrti Lucija Vera, čime je prekinuo mudru tradiciju svojih dinastičkih prethodnika da naslednika bira usvajanjem.

(6) VESPAZIJAN
(69-79)
 
Začetnik Flavijanske dinastije. Veliki graditelj, koji je obnovio ono što je srušeno u građanskom ratu tzv "Godine četiri cara" (68-69) posle samoubistva zloglasnog imperatora Nerona. Uspostavio je red, napunio praznu državnu kasu, zaposlio siromahe i pomagao im. Bio je antički PR majstor i veličao je svoje uspehe. Voleo je da se o njemu lepo piše, nagrađivao je pisce, istoričare i oratore velikim svotama novca.  Uveo je taksu na uriniranje u javnim toaletima. Nasledili su ga prvo stariji sin vojskovođa Tit, a posle Titove smrti mlađi sin, kontroverzni apsolutista Domicijan.

(7) KLAUDIJE
(41-54)
Kaligulin naslednik, mucavi, ćopavi i nagluvi imperator, koji je pokazao izvanredne vladarske talente. Oslanjao se na civilnu upravu. Bio je uspešan istoričar, naučnik i pravnik. Voleo je da predsedava suđenjima. Zabranio je proskripcije i potkazivanja . Čuven je i po tome što nije imao sreće sa ženama, koje su ga motale oko prsta: Mesalina ga je otvoreno varala. Agripina je vladala iza njegovih leđa, i navodno ga otrovala. Verovatnije je da je ipak umro prirodnom smrću. Po njegovom životu snimljena je slavna TV serija Ja, Klaudije.

(8) DIOKLECIJAN
(284-305)
Potpuno je reformisao skoro propalo carstvo i zaveo red, okončavši Krizu trećeg veka (235-284). Principat, koji je odavno postao mrtvo slovo na papiru, zamenio je dominatom tj apsolutnom vlašću cara sa božanskim moćima. Uveo je tetrarhiju (podelio carstvo na četiri administrativne celine i uz sebe uveo tri savladara) i obezbedio državi vekove daljeg postojanja. Pokušao da obuzda divljanje cena administrativnim merama. Sam se povukao sa prestola, i postao jedini rimski car ikada koji je tako postupio. Jedina krupna mrlja u karijeri mu je to što je ostao zapamćen kao najveći progonitelj hrišćana u istoriji Rima – a krenuo je da ih proganja na nagovor Galerija, jednog od svojih savladara.

(9) KONSTANTIN VELIKI
(306-337)
Rodom iz Niša u Srbiji. Sin Konstancija Hlora, jednog od Dioklecijanovih tetrarhijskih savladara. Sposoban ratnik. Obrazovan i verski tolerantan car. Okončao je progone hrišćana, doneo Milanski edikt i proglasio hrišćanstvo jednom od državnih religija. Mnogi ga smatraju prvim hrišćanskim carem Rima. Na Bosforu je izgradio grad Novi Rim, tj Konstantinopolj, buduću prestonicu Istočnog carstva koje je trajalo sve do 1453. godine. Potpuno je odvojio vojsku od civilstva. Pobedivši savladare u dugotrajnom građanskom ratu, ukinuo je Dioklecijanovu tetrarhiju i sam zavladao Imperijom. Vezao je kolone za zemlju. Bio je poslednji stvarno veliki vladar Rimske imperije.

(10) JUSTINIJAN*
(527-565)
Istočnorimski car, koji je još nazivan Poslednjim Rimljaninom. Sredinom šestog veka nakratko je osvojio mnoga područja nekadašnjeg Zapadnog carstva, uključujući Rim. Taj njegov pokušaj restauracije moći i slave stare Imperije i kodifikacija celokupnog rimskog prava (Corpus Iuris Civilis) dovoljan su razlog da bude uvršćen među najznačajnije vladare Rimskog carstva – bilo Zapadnog bilo Istočnog. U istoriji je dugo bio ocrnjen jer je o njemu i njegovoj vezi sa caricom Teodorom pisao pristrasni istoričar, njegov savremenik Prokopije. Uspeo je da preživi obolevanje od kuge, koja je harala carstvom.

(11) NERVA
(96-98)
Kratkotrajan ali mudar vladar, kojeg je izabrao Senat posle ubistva cara Domicijana kojim je prekinuta Flavijanska dinastija. Začetnik slavne Nerva-Antoninske dinastije i bio je prvi od "petorice dobrih careva". Obnovio je dobre odnose cara sa Senatom posle Domicijanovog apsolutizma. Ukinuo Domicijanovu cenzuru.  Započeo krupne agrarne reforme i stvorio alimentarne fondove. Mudro usvojio vojskovođu Marka Ulpija Trajana kao naslednika. Umro od starosti.

(12) TIT
(79-81)
Stariji Vespazijanov sin-vojskovođa, drugi od trojice careva iz Flavijanske dinastije. Kratkotrajan ali u narodu i Senatu omiljen vladar. Spasilac postradalih u erupciji Vezuva koja je 79. godine uništila tri grada na području Napulja. Dovršio je Koloseum, čiju je gradnju započeo njegov otac. Razboleo se i umro.

(13) SEPTIMIJE SEVER
(193-211)
Poslednji veliki car iz doba principata, začetnik Severanske dinastije. Strog i sposoban vladar, ljubitelj prava, veliki osvajač.  U njegovo doba principat je sveden na mrtvo slovo na papiru. Septimije se u svemu oslanjao na vojsku, i dao joj krupne povlastice umesto da je zauzda nakon ubistva cara Pertinaksa i aukcijske prodaje carske funkcije Didiju Julijanu (jedan od najvećih skandala u istoriji Rima). Ovakva Septimijeva bolećivost, kao i značajno obezvređivanje novca da se pokriju ogromni troškovi povećanja brojnosti vojske i povećanja njihovih plata, postavilo je osnove za kasniju Krizu trećeg veka.

(14) AURELIJAN
(270-275)
Spasilac Rima u doba Krize trećeg veka i jedini stvarno dobar vladar iz ove epohe (235-284). Potukao secesioniste u Galiji i Palmiri i obnovio Imperiju u njenoj staroj veličini. Borio se protiv uzroka i posledica krize. Pokušao da obuzda hiperinflaciju. Pokušao da obuzda samovolju vojske. Njegovim ubistvom u dvorskoj zaveri sprečeno je okončanje haotičnog doba vladavine vojničkih careva koje je potrajalo do Dioklecijanovog dolaska na vlast 284. godine.

(15) VALENTINIJAN I
(364-375)
Poput Dioklecijana, shvatio je da mu je potreban savladar, i prvi je koji je administrativno podelio carstvo na zapadni i istočni deo. Sebi je uzeo zapadnu polovinu carstva, bratu Valensu dao je istočnu. Bio je hrišćanin ali verski tolerantan, sve dok se vera nije upražnjavala magijom i veštičarenjem. Bio je naklonjen siromasima, protivio se bogaćenju sveštenstva i prezirao aristokratiju. Pod njim je Imperija videla poslednje dane reda, mira i nekakvog blagostanja. Bio je sklon strašnim izlivima besa. Pukao mu je kapilar u glavi dok je vikao na jednu varvarsku delegaciju, od čega je i umro. Bio je začetnik Valentinijanske dinastije i jedini je njen značajan pripadnik.

JOŠ NEKI CAREVI VREDNI POMENA

(1) PERTINAKS
(193)
Car koji je došao na presto posle Komodovog ubistva. Hteo je da vlada umereno, po ugledu na pet slavnih careva Nerva-Antoninske dinastije (Nerva, Trajan, Hadrijan, Antonin Pije, Marko Aurelije), ali ga je ubila vojska posle samo nekoliko meseci, što je izazvalo krupan poremećaj u odnosima moći unutar Imperije. To je bio zametak vojnog samovlašća koje će kasnije dovesti do Krize trećeg veka.

(2) ALEKSANDAR SEVER
(222-235)
Mlad i pristojan vladar, poslednji iz Severanske dinastije. Oslanjao se na savete svoje majke, koja mu je bila regentkinja dok je on bio maloletan. Bio je voljen u narodu, i dao je sve od sebe da popravi štetu koju je napravio njegov sumanuti prethodnik, car Elagabal. Isprva je ratovao, a posle je ratove izbegavao, pa je došao u sukob sa vojskom, koja ga je i ubila, na vlast dovela tiranina Maksimina Tračanina i time započela zloglasnu Krizu trećeg veka.

(3) MAJORIJAN
(457-461)
 Poslednji zapadnorimski car koji je funkcionisao kao vladar, tj nije bio lutkica svojih varvarskih generala. Za četiri godine na tronu povratio je gotovo celu Hispaniju (Španiju), gotovo celu Galiju i najveći deo Balkana. Dok se spremao da povrati sever Afrike, protivnici i izdajnici su mu spalili flotu. Glave mu je došla zavera aristokrata-protivnika njegovih reformi, a ubio ga je njegov glavni general Ricimer, koji je potom postavio i smakao trojicu nevažnih, kratkoročnih careva. Posle Majorijanove smrti, Ricimer je postao de-fakto vladar, a Zapadno rimsko carstvo je zapalo u samrtni ropac i tiho umrlo 476. godine (po nekima 493. godine), praktično se utopivši u Vizigotsku državu.

(4) FILIP ARAPIN
(244-249)
 
Vojnički car iz doba Krize trećeg veka. Verski tolerantan car prema hrišćanima, toliko da ga neki istoričari smatraju prvim hrišćaninom na rimskom tronu. Ubijen u sukobu sa trupama uzurpatora Trajana Decija, koji je potom proglašen za cara.

 (5) JULIJAN OTPADNIK
(360-363)
Poslednji car iz konstantinijanske dinastije. Pokušao da poništi Konstantinovu versku reformu, poništi novostečene privilegije hrišćanstva i vaspostavi vladavinu paganštine. Bio je veoma obrazovan. Njegovi savremenici-istoričari su ga mnogo hvalili, dok drugi smatraju da se radilo o prosečnom vladaru. Ko god da je u pravu, Julijan Otpadnik u najmanju ruku nije uspeo da ostvari svoj potencijal jer je suviše kratko bio na vlasti: ubijen je kopljem u bici sa Persijancima jer nije stavio oklop.

(6) 
GALIJEN
(253-268)
Jedinstven po tome što je tokom Krize trećeg veka uspeo da vlada čak 15 godina (prosek vladavine 22 cara iz tog perioda bio je dve i po godine). Bio je sposoban državnik i ratnik, ali i težak tragičar, s obzirom na okolnosti koje su ga sputavale - tokom njegove vladavine, haos u zemlji bio je na vrhuncu. Uspešno je branio carstvo od naprestanih napada varvara, ali je izgubio dve ogromne provincije, Galiju i Palmiru, koje su se otcepile od Rimskog carstva. Doneo je prvi edikt o verskoj toleranciji prema hrišćanima. Već po neslavnoj tradiciji Krize trećeg veka, ubili su ga dvorski zaverenici koji su na vlast doveli Klaudija II, kasnije nazvanog Gotski.

NAJGORI RIMSKI CAREVI

(1) KALIGULA
(37-41)
Treći car iz Julijevsko-Klaudijevske dinastije. Došao na vlast posle omraženog Tiberija, i u prvih osam meseci je delovao kao pristojan car. Ispostavilo se da je mnogo, mnogo gori od Tiberija - bio je incestuozni sadista, rasipnik, tiranin i verovatno mentalni bolesnik. Proganjao je senatore, podsticao potkazivanje, terao robove da potkazuju gospodare. Spavao je i privatno i javno sa svoje tri sestre, među kojima je bila Neronova majka Agripina. Hteo je da bude poštovan kao božanstvo. Navodno je hteo svoga konja da proglasi za senatora, što je bio odraz njegovog prezira prema Senatu. Ubijen je u zaveri. Nasledio ga je Klaudije.

(2) NERON
(54-68)
Peti i poslednji car iz Julijevsko-Klaudijevske dinastije. Razmaženi, raspusni umetnik, koji je zanemarivao vladarske dužnosti i koji je svojim načinom života nervirao aristokratiju. Vrlo iskvaren i surov čovek, koji je ubio svoju majku Agripinu, svoga učitelja Seneku, svoju ženu Oktaviju a verovatno i ljubavnicu Popeju sa kojom je čekao dete. Ubijao je aristokrate i činovnike bez suđenja. Vratio je proskripcije, koje je ukinuo Klaudije. Postao je ozloglašen kao navodni izazivač velikog požara u Rimu 64. godine. Krivicu za požar bacio je na hrišćane i proganjao ih. Senat ga je praktično osudio na smrt, pa je izvršio samoubistvo, okončao dinastiju, posle čega je usledila zloglasna "Godina četiri cara" (68-69).

(3) KOMOD
(177/180-192)
Sin Marka Aurelija, njegov savladar od 177. godine, poslednji car iz Nerva-Antoninske dinastije, crna ovca posle slavnog doba "pet dobrih careva". Bio je sve suprotno od svoga oca. Prezirao je filozofe, veličao fizičku snagu, divio se Herkulu, nastupao kao gladijator u areni, gde je sadistički ubijao životinje ali i ljude u nameštenim borbama. U svojoj grandomaniji, izigravajući novog osnivača Rima, promenio je imena Rima, Senata, rimskih legija, svih dana i meseci u godini. Naredio je ubistvo rođene sestre Lusile, zato što je digla bunu protiv njega. Ubio ga je u zaveri njegov rvački sparing-partner Narcis, poslednjeg dana 192. godine, kada je planirao da objavi dolazak nove godine - u areni, kao gladijator. Posle njegove smrti usledila je "Godina petorice careva" (193).

(4) KARAKALA 
(198/211-217)
Sadistički sin Septimija Severa, koji je na majčine oči ubio svog brata-savladara Getu jer ga nije podnosio. Putovao je sa vojskom, ali ne da bi upoznavao provincije kao Hadrijan, već da bi uterivao strah u kosti. Opljačkao je Aleksandriju (215. g) i masakrirao hiljade njenih žitelja jer je čuo da mu se podsmevaju zbog bratovljevog ubistva. 
Vojnicima je dao veće povlastice nego njegov otac. Doneo je edikt o davanju državljanstva svim stanovnicima Imperije, ali samo da bi proširio poresku bazu i povećao poreske prilive. Izgradio je lepa javna kupatila u Rimu, i to je jedina pozitivna stvar po kojoj se on pamti. Ubijen je u vojnom pohodu, dok je pišao u grmlju, a glave mu je došao neki nezadovoljni vojnik, iza kojeg su stajali zaverenici na čelu sa budućim, kratkotrajnim carem Makrinom (217-218).

(5) HONORIJE
(393/395-423)
Nesposobni, razmaženi, bahati, povodljivi sin cara Teodosija I koji je utro put propasti Zapadnog rimskog carstva naredivši ubistvo sopstvenog zaštitnika, poluvarvarskog vojskovođe Stilihona (408 g.). Ova bezumna likvidacija, plod intriga dvorskog evnuha, ostavila je Italiju bez ionako oslabljene odbrane, pa su Rim osvojile i opljačkale trupe vizigotskog kralja Alariha (410) posle dvogodišnje opsade, strašne gladi i kanibalizma među stanovništvom. Honorije je vladao trideset godina i sa svojim udvoricama – zaverenicima protiv izuzetno sposobnog Stilihona – gotovo je upropastio državu, a Alarihov gnev je navukao naređenjem da se pobiju žene i deca rimskih varvarskih saveznika-federata. Zapadno carstvo je u doba Honorija prvo ostalo bez Britanije (posledica velikog varvarskog prelaska Rajne 406 g i desetkovane vojske), a onda i bez dobrih delova Hispanije i Galije. Honorije je bio omrznut u gladnom i osiromašenom narodu, a rimska aristokratija se nije osvrtala preterano za tragediju običnog čoveka. 

(6) VALENTINIJAN III
(424-455)
Još jedan vanredno nesposobni, razmaženi zapadnorimski vladar iz Teodosijanske dinastije. Najbolji deo njegove vladavine bio je onaj dok je umesto njega, dok je bio maloletan, vladala njegova majka Gala Plasidija, ćerka cara Teodosija I, tokom čijih su igara moći sa tri moćna rimska generala Vandali na čelu sa Genzerikom uspeli da osvoje severnu Afriku, žitnicu carstva. Kada je preuzeo tron, Valentinijan III se suočio sa najezdom Huna pod vođstvom Atile, koja je Zapadnom carstvu nanela katastrofalnu štetu. U bici na Katalaunskim poljima (451), Hune je zaustavio legendarni master militium Flavije Ecije. Potom je Valentinijan III ponovio Honorijevu istorijsku grešku: ubio je Ecija, sopstvenog vojskovođu i zaštitnika, i to svojom rukom, pod uticajem intriga. Ovaj sumanuti čin koštao ga je života u prvoj narednoj dvorskoj zaveri, a Rim je koštalo nove varvarske najezde, osvajanja i pljačke (455). I ta nova pljačka, koju su izveli Genzerikovi Vandali iz Afrike, bila je daleko gora i dugotrajnija od one Alarihove iz 410. godine. Valentinijan III je nažalost, vladao trideset godina kao i Honorije, dodatno uništivši državu, čiju su teritoriju dobrano raskomadali varvari i uzurpatori. Za to vreme je rimskom papi dao krupna ovlašćenja.

(7) ELAGABAL
(218-222)
Antički transseksualac. Maloletan, raspustan, bizaran car iz Severanske dinastije. Rimljanima je pokušao da nametne sirijskog boga sunca kao vrhovno božanstvo. Radio je šta je hteo: oženio se jednom vestalkom (što nije bilo moguće, jer vestalke su morale biti u celibatu) a potom hteo da postane muž jednom gladijatoru. Hteo je da promeni pol i postane žensko. Ubijao je neistomišljenike. Navodno je od carske palate napravio kupleraj. Ubijen je i obezglavljen zajedno sa majkom, koja je suštinski vladala umesto njega. Na tron je doveden maloletni Aleksandar Sever.

(8) TIBERIJE
(14-37)
Mračni, depresivni, povučeni i nesrećni car, naslednik Oktavijana Avgusta. Bio je vrlo sposoban vladar koji nije želeo da vlada. Posle niza ličnih tragedija i optužbi da je skrivio smrt vojskovođe Germanika, jedno vreme se povukao na ostrvo Kapri i faktički prepustio vlast prefektu Sejanu. U poslednjim godinama vladavine se od umerenjaka pretvorio u paranoičnog zlotvora, pošto je saznao da mu Sejan, njegov najpoverljiviji čovek, radi o glavi. Iako omrznut zbog proskripcija i ubistava nepravedno optuženih, ostavio je punu državnu kasu i izbegao da ga Senat posthumno osudi na zaborav i brisanje iz spiska vladara (kao što se to desilo Neronu, Domicijanu, Komodu, Elegabali i još nekim zloglasnim carevima). Nasledio ga je Kaligula, koji ga je daleko nadmašio u nedelima.

(9) DOMICIJAN
(81-96)
Mlađi Vespazijanov sin. Kontroverzni vladar, oko kojeg istoričari lome koplja. Bio je prosvećeni apsolutista. Hteo je da vrati zlatno doba Avgusta i smatrao da se to može samo čvrstom rukom u svim oblastima. Sa jedne strane je ograničio slobodu govora i ograničio prava Senata a sa druge strane je navodno gotovo iskorenio korupciju. 
Vojska ga je volela, a ni u narodu nije bio nepopularan. Organizovao je raskošne predstave a potom je od aristokratije nasilno pozajmljivao pare da pokrije troškove. Ubijen je u zaveri senatora i aristokrata, i time je okončana vladavina Flavijanske dinastije. Senat je potom na vlast doneo starijeg činovnika Nervu, kojim je započela era "petorice dobrih careva" i Nervo-Antoninske dinastije.

(10) MAKSIMIN TRAČANIN
(235-238)
Tiranin s kojim je počela era vojničkih careva i Kriza trećeg veka. Fizički div od čoveka. Pokušavao je da guši velike bune protiv svoje vlasti. Okrenuo je protiv sebe Senat. Na kraju su ga ubili sopstveni vojnici.

(11) TRAJAN DECIJE
(249-251)
Vojnički car iz doba Krize trećeg veka koji je uzurpirao vlast Filipa Arapina i ubio ga. Decije je prvi rimski vladar koji se rodio na tlu današnje Srbije. Postao je, međutim, ozloglašen zbog progona hrišćana. Ubijen u ratu sa Gotima.

(12) KARIN
(283-285)
Poslednji car iz doba Krize trećeg veka. Savremenici su ga ubrajali među najgore rimske careva ikada, što je možda i proizvod propagande cara Dioklecijana koji ga je svrgnuo. Pripisivane su mu brojne seksualne avanture sa suprugama senatora. Sigurno je samo da je bio izuzetno veliki rasipnik. Prema jednoj priči ubio ga je jedan vojnik u bici sa Dioklecijanovim trupama. Prema drugoj, manje verovatnoj ali zabavnijoj priči, Dioklecijan mu je poštedeo život samo da bi ga potom ubio jedan senator s čijom je ženom Karin spavao.

(13) DIDIJE JULIJAN
(193)
Korumpirani senator koji je dozvolio sebi da kupi funkciju rimskog cara na aukciji koju je organizovala Pretorijanska garda nakon ubistva cara Pertinaksa. Vladao je izuzetno kratko i nije imao nikakvu moć, jer je Senat ubrzo shvatio kako je on došao na vlast. Potom je ubijen.

(14) 
VALENS 
(364-378)
 Istočnorimski savladar Valentinijana I, njegovog brata koji je vladao zapadnom polovinom carstva. Imao je neke dobre ljudske osobine, ali ja bio slab i kao državnik i vojskovođa, što je dovelo do štete sa nesagledivim posledicama po budućnost imperije. Pustio je Gote, izbegle pod najezdom Huna, da se sklone na područje današnje Bugarske. Međutim Rimljani su ih šiknirali, pa su se Goti pobunili i izbio je rat. Na posletku je Valens krenuo s vojskom da ih uništi. Poginuo je, međutim, u Bici kod Hadrijanopolja (378) u kojoj je rimska vojska pretrpela gubitak od kojeg se nikada nije oporavila (veličina ovog poraza poredi se sa strahotnim porazom Rimljana u bici kod Kane u Drugom punskom ratu, 216 g. pne), a Goti su se našli u poziciji koja će im tri decenije kasnije omogućiti da ugroze srce imperije - Italiju i sam Rim. 


(15)
 TEODOSIJE I (379-395) 
Poslednji zajednički vladar Zapadnog i Istočnog carstva. Neki ga nazivaju Velikim, verovatno zbog zasluga za hrišćanstvo. U suštini je bio tragičar. Posle Gotskog rata i strašnog Valensovog poraza u Bici kod Hadrijanopolja (378) postao je vladar istoka. Pacifikovao je varvare tako što im je dopustio da se nasele na teritoriji Imperije, i dao im je pravo na autonomne vojne jedinice u sklopu rimske vojske, što se negativno odrazilo na njenu disciplinu i lojalnost. Vodio je dva skupa građanska rata, uglavnom iz teoloških motiva (hrišćanstvo protiv paganštine) a sa ciljem očuvanja jedinstva države, i na posletku je postao zajednički vladar obe njene polovine. Iako načelno pravičan, bio je sklon napadima besa. Godine 390, u jednom takvom napadu, naredio je kažanjavanje Solunjana, učesnika bune protiv gotskog garnizona u tom gradu. Ubrzo se pokajao i naređenje povukao, ali bilo je prekasno. Zbog masakra u Solunu (7000 mrtvih), došao je u sukob sa moćnim milanskim episkopom Ambrozijem, koji ga je primorao da se pokaje. Dotle verski uglavnom tolerantni Teodosije počeo je da se pokorava interesima hrišćanske crkve. Hrišćanstvo je proglasio jedinom državnom religijom, zabranio je upražnjavanje paganštine i javno i privatno, i nije činio ništa da spreči uništavanje paganskih hramova širom Imperije. Umro je neočekivano, a pred smrt je ostavio zapadni deo carstva sinu Honoriju (13 godina) a istočni deo carstva sinu Arkadiju (19 godina). Dve polovine Imperije su nadalje funkcionisale kao praktično zasebne države, pod upravom Teodosijevih nesposobnih sinova.