Lista 10 meni omiljenih naučnofantastičnih filmova

Imam zanimljivu odeljensku ekipu iz srednje škole. Bili smo uvek veoma složni. Sastajemo se i dan danas, najmanje jednom mesečno. U doba pandemije, prešli smo na virtuelna viđenja. Pričamo o svemu i svačemu. Povremeno pravimo liste svojih omiljenih bendova, ploča, filmova. Nedavno je svako od nas dobio zadatak da napravi listu svojih 10 omiljenih naučnofantastičnih filmova. Dok sam pravio svoju, pisao sam teze, i shvatio sam da sam oduvek želeo da napišem tekst o SF filmovima koji su najviše uticali na mene, Rezultat je pred vama, od desetog ka prvom mestu. Inače, ovo je prvi tekst koji sam uspeo da napišem za vreme korone. Ako me koncentracija opet posluži, napraviću listu omiljenih 10 horora. 

10.
INVASION OF THE BODY SNATCHERS/Invazija telokradica/Invazija trećih bića
[Philip Kaufman, 1978]

U ovom superiornom, beskompromisnom rimejku Invazije telokradica Dona Zigela (1956), i istovremeno novom iščitavanju romana Kradljivci tela Džeka Finija (1955), radnja se ne dešava, kao u originalnom filmu i romanu, u pedesetim godinama u malom gradu kao simbolu poratne Amerike, već se dešava u San Francisku sedamdesetih godina. Nekadašnji epicentar flower-powera šezdesetih je u vreme nastanka rimejka (1978) samo još jedan američki velegrad pun otuđenih ljudi. U ovom ostvarenju Filipa Kaufmana (koje je u SFRJ prikazivano pod nazivom Invazija trećih bića), žitelji San Franciska, nekadašnji borci za mir i bolje sutra prodali su se za novac, privilegije i udobnost; u centru njihovog interesovanja više nisu zajedničko dobro i bolje sutra za svakoga, već sebični, lični prohtevi. Njihovi gurui su bestseler majstori pop-psihologije, takođe bivši šezdesetosmaši, koji nude instant rešenja i lake odgovore u svetu sve površnijih kontakata. U takvom društvu, među ljude se, posejan iz svemira, neopaženo uvlači vanzemaljski oblik života, maskiran u crveno cveće. Cveće, simbol mira među hipicima šezdesdestih, pretvara se u čaure, a čaure kopiraju ljude dok su usnuli, praveći njihove nove, bezlične verzije, sa očuvanim intelektom ali bez emocija. Iza nečeg što liči na masovnu psihozu („moja žena nije moja žena, sve je isto ali to nije ona“) krije se fašisoidna osvajačka zavera koju gotovo niko ne može da prepozna i raskrinka, jer su ljudi zaokupljeni sobom, otupeli su na nepravdu i izvojevane slobode uzimaju zdravo za gotovo, pa se dehumanizovani ljudi-čaure i ne razlikuju previše od njih. Iako se mnogi današnji teoretičari zavere pozivaju na Matriks (1999) kao na film koji je oblikovao njihov duboko sumnjičav pogled na svet, Kaufmanova Invazija telokradica je zapravo ultimativni film zavere protiv ljudskog roda, jer njegova poruka nije da su nam „oni drugi“ oteli svet i nametnuli nam iluziju, već da smo mi sami izgubili sebe i da smo ljudima-čaurama sami dopustili da nam tiho i bez ispaljenog metka otmu svet jer smo u svojoj udobnosti – zaspali. Majstorski osmišljeni zvučni efekti u službi su uverljivog prikaza lagane transformacije sveta kojeg poznajemo u tuđinski svet bez nas kakvi smo bili. Kaufmanova režija je suptilna, sračunata na izazivanje paranoje kod gledalaca kroz usputno serviranje naoko nevažnih ali čudnih detalja a oni se, kako radnja odmiče, sklapaju u mozaik strave. I ta strava se gledaocu uvlači pod kožu jer se film oslanja na likove za koje gledalac može mariti jer su arhetip svega što čoveka zaista čini čovekom. Kasting je velika snaga ovog filma. Donald Saterlend, koji se još u Ne gledaj sad Nikolasa Rega (1973) pokazao kao velemajstor naturalističkog tumačenja običnih ljudi u nenormalnim okolnostima, prosto briljira u Invaziji telokradica, ostvarujući u njoj jednu od svojih najboljih uloga. Leonard Nimoj, večito prepoznatljiv kao ledenorazumni Spok iz Zvezdanih staza, savršeno je odabran da odglumi gurua pop-psihologije Dr Kibnera. Poslednja scena ima razornu snagu. Više o Invaziji telokradica pisao sam na blogu, u ovom tekstu:
https://godineumagli.blogspot.com/2014/03/rimejci-za-ugled-1-invazija-telokradica.html

9.
ROLLERBALL/Rolerbol
[Norman Jewison, 1975]

Rolerbol, sport jedne ne tako bliske ali opipljive budućnosti, gotovo je gladijatorska igra u kojoj publika dobija krvavu zabavu. Film prikazuje totalitarni korporativni svet u kojem se mase kontrolišu i prate, uz serviranje hleba i igara. U naizgled srećnom društvu, kod stanovništva se podstiču potrošački impulsi, žeđ za uzbuđenjem utoljuje se ekstremnim sportovima, ali sportisti nikako ne smeju da postanu suviše popularni. Upravo to je ono što se dešava sa Džonatanom (Džejms Kan), majstorom rolerbola - miksa američkog fudbala, motociklizma i hokeja na koturaljkama. Uspeh ovog čoveka počinje da ugrožava sistem, zasnovan na suzbijanju individualnosti, pa uznemireni vlastodršci traže od njega da ode u penziju. Pošto heroj narodnih masa nema nameru da se povinuje, pravila igre bivaju promenjena i učinjena još surovijim, kako bi Džonatan shvatio da je zaista vreme za penziju. U igri je i njegova smrt. Dok mu kolege iz tima stradaju a on se sprema za finalnu utakmicu, lišenu svih ograničenja i sračunatu na njegovu pogibiju, Džonatan otkriva istine o svetu laži u kojem živi. Scene borbi su spektakularno snimljene, i toliko su uverljive da je režiseru Rolerbola Normanu Džuisonu nuđeno da proda prava na ovu fiktivnu igru, kako bi ona zaživela u stvarnosti. Džuison je, međutim, bio zgađen takvim ponudama jer su one bile u suprotnosti sa porukom filma. Rolerbol je bio jedan od komercijalno najuspešnijih distopijskih filmova sedamdesetih godina prošlog veka koje su obilovale takvim filmovima (Paklena pomorandža, Loganov beg, Zeleni sojlent, Svet Divljeg zapada, Zardoz, Aleja prokletstva, Čovek i njegov pas, nastavci Planete majmuna, Pobesneli Maks) zbog ekonomske krize u zapadnom svetu. Nova verzija Rolerbola iz 2002. godine u režiji Džona Mektirnena, lišena je praktično svega što je original činilo velikim filmskim delom. Radi se o jednom od najgorih rimejka svih vremena, što je dostignuće svoje vrste s obzirom da ga je snimio majstor akcionog žanra (Umri muški).    

8.
MAD MAX/Pobesneli Maks
[George Miller, 1979]

Pobesneli Maks, niskobudžetno, minimalističko remek-delo Džordža Milera na temu raspada civilizacije i gubljenja ljudskosti, prikazuje Australiju bliske budućnosti koja veoma neprijatno liči na sadašnjicu. Iz razloga koji se ne ekspliciraju već se kroz suptilne naznake doziraju (nespecifikovani globalni problemi sa isporukama nafte), svet je u ozbiljnoj krizi, puca po šavovima, a katastrofa visi u vazduhu. Bezbednost je gotovo zapuštena kategorija, ona se na ogromnim prostranstvima Australije više i ne garantuje, i prepuštena je sve malobrojnijim i sve otuđenijim policajcima, koje ponekad samo značka razlikuje od pomahnitalih kriminalaca. Policajci se razuzdano jure sa bandama drumskih razbojnika, i sami ugrožavaju građane, a razbojnici kradu gorivo, maltretiraju ljude, pljačkaju, siluju i ubijaju, podsećajući na horde varvara u sumrak Zapadnog Rimskog carstva. Policajac Maks (Mel Gibson), najbolji vozač u svojoj patrolnoj jedinici, pokušava da sačuva ljudskost i odvoji se od haosa na putevima, ali kada mu varvarizovani motoristi iz osvete ubiju ženu i dete, on se i sam pretvara u krvožednog osvetnika koji ne ume da prašta. Kada pobije ubice, on nije pobednik već poraženi, dehumanizovani usamljenik koji više nema kuću kojoj će se vratiti. Džordž Miler je snimio još tri filma o Maksu, od kojih će drugi (Drumski ratnik iz 1981.) i četvrti (Autoput besa/Divlji drum iz 2015.) takođe postati klasici, ali žanrovski najubedljiviji ostaje prvi film, sa svojom zlokobno opipljivom atmosferom raspadanja civilizacije koju poznajemo. Film je postavio standarde prikaza vratolomnih drumskih jurnjava, koje su uverljivošću nadmašili samo njegovi nastavci. Više o Pobesnelom Maksu pisao sam na ovom blogu, u tekstu:
https://godineumagli.blogspot.com/2019/05/pobesneli-maks-1979-kako-je-heroj.html

7.
THREADS/Niti
[Mick Jackson, 1984]

Ova BBC-jeva dokudrama je naučno najuverljiviji prikaz nuklearnog armagedona ikada snimljen, sa porukom da bi u slučaju globalnog atomskog rata živi zavideli mrtvima. Podloga filma je tzv TTAPS studija o nuklearnoj zimi čiji je jedan od koautora naučnik Karl Sagan. Radnja je smeštena u Šefild, jedan od industrijskih centara Engleske, i pokazuje svakovrsno rastakanje tkiva ljudskog društva nakon što se Amerikanci i Sovjeti, usled krize na Bliskom istoku (ruska okupacija Irana), pobiju nuklearnim oružjem a Britanija kao članica NATO bude uvučena u sukob - zbog brojnih nuklearnih raketa srednjeg dometa na svojoj teritoriji. Posledice rata uključuju: jednogodišnju nuklearnu zimu, masovno umiranje usled radijacijske bolesti, gladi, boleština i nedostatka medicinske nege; kolaps zdravstva, komunalnih i socijalnih službi i sistema civilne zaštite, prekid saobraćajnih i drugih komunikacija, zatiranje privrede, anarhiju, totalitarne metode upravljanja preživelim stanovništvom, beskućništvo, opštu depresiju, emocionalonu otupelost i ludilo, civilizacijsko nazadovanje i gubljenje tehnoloških znanja, pa čak i siromašenje i izvitoperavanje engleskog jezika. Film se završava 13 godina u postapokaliptičnoj budućnosti, u kojoj se broj stanovnika Velike Britanije vratio na srednjevekovni nivo, u kojoj struju proizvode parne mašine, a žene rađaju deformisanu decu. Niti možda nisu zamišljene kao horor film, ali to praktično jesu, jer se prikazi ljudskih patnji samo nižu, i svaki je užasniji od prethodnog. Posebno zastrašujuć je prikaz preplavljenih bolnica, u kojima lekari nemaju sredstva da pomognu armiji iskasapljenih, traumatizovanih pacijenata. Intenzitet scena pojačan je klinički hladnim serviranjem naučnih činjenica iz TTAPS studije i umetanjem fotografija genocida iz nacističkih konclogora kako bi se stvorio utisak dokumentarnosti. Američki televizijski film Dan posle Nikolasa Mejera (ABC, 1983) možda je bio popularniji od Niti, ali je njegova vizija nuklearnog rata morala da bude ublažena. Zato su britanske Niti, snimljene godinu dana kasnije, otišle do kraja, u čemu je pomogao i pokajnički stav BBC-ja, koji je 1965. godine preplašen zakočio prikazivanje svog srednjemetražnog filma na istu temu, Ratna igra (r: Pitera Votkins), na čiju su se dokumentarističku estetiku Niti nadovezale. Dan posle i Niti mobilisali su javno mnjenje na Zapadu i doprineli usporavanju trke u atomskom naoružavanju između SAD i SSSR. Strah od nuklearnog rata je u narednim decenijama opao, ali su Niti poslednjih godina ponovo postale relevantne ne samo zbog opasnog zaoštravanja međunarodnih odnosa i povlačenja SAD i Rusije iz nekoliko sporazuma o ograničavanju širenja atomskog oružja, već i zbog nuklearnih programa Severne Koreje i Irana, ali i zbog klimatskih promena čije su kataklizmične posledice po ljudski rod možda najbolniji aspekat Niti.  

6.
SOLARIS
[Andrej Tarkovski, 1972]  

Sovjetski film Solaris, u režiji Andreja Tarkovskog, možda je najbolje SF ostvarenje sa motivom prvog kontakta, uz 2001: Odiseju u svemiru. Ljudi pokušavaju da komuniciraju sa okeanskom planetom Solaris koja predstavlja živi entitet, i pošto im to nikako ne polazi za rukom, na korak su da dignu ruke od svega. Glavni junak je zemaljski astronaut, kojem se supruga ubila, i koji je poslat na istraživačku stanicu u orbiti Solarisa. Kada stigne, on otkriva zapuštenost stanice i samih istraživača, a onda se i lično suočava sa fenomenom koji sve njih pohodi: sa halucinacijama vrlo lične vrste. Svaka halucinacija nosi pečat traumatičnih dešavanja iz njihovih prošlosti, pa se tako glavni junak susreće sa svojom preminulom suprugom, i uskoro shvata da okean zapravo sve vreme komunicira sa istraživačima, ali im šalje poruku: počistite prvo svoje dvorište od mentalnog đubreta, suočite se sa svojom prljavštinom, pa dođite da stvarno razgovaramo o nečemu. Uz Stalkera, kojeg je takođe režirao Tarkovski, Solaris je najbolji sovjetski film u žanru načune fantastike, i produbljuje viziju istoimenog romana Stanislava Lema po kojem je snimljen. Američki rimejk u režiji Stivena Soderberga iz 2002. godine, sa Džordžom Klunijem u glavnoj ulozi, tehnički je bolji i brži, ali nije ni prineti kompleksnom originalu i njegovoj dubokoj humanosti. 

5.
ALIEN/Osmi putnik/Tuđin
[Ridley Scott, 1979]

Svemirske kamiondžije budućnosti, vođene sumnjivim SOS signalom, pokupe sa jednog planetoida vrlo agresivnog tuđinskog stvora, koji kreće da ih tamani jednog po jednog po dubinama mračnog svemirskog tegljača. Do polovine radnje, Osmi putnik/Tuđin je gotovo proceduralni, realistični SF po ugledu na 2001: Odiseju u svemiru, a onda se, sa epohalnom scenom večere u kojoj čudovište iskoči iz grudi jednog člana posade (Džon Hart), transformiše u nemilosrdni horor. Film obiluje suptilnim socijalnim elementima, članovi posade se svađaju oko nadnica, bonusa, radnih ugovora i radničkih prava, nevoljno se podvrgavaju korporativnim zahtevima da bi na posletku shvatili da su samo potrošna roba – hrana za čudovište – u zaveri koju je skovala njihova kompanija da bi se dokopala čudovišta. Njega će likvidirati jedina preživela članica posade Elen Ripli (Sigurni Viver), koja će se upisati u istoriju kao prva prava heroina naučnofantastičnih filmova. Falusoidnog monstruma sa dve vilice koji krvari kiselinu a koristi ljudsko telo za razvitak dizajnirao je HR Giger, rukovodeći se koncepcijom kosmičkog užasa HF Lavkrafta, a direktna preteča filma je Tamna zvezda, apsurdistička naučnofantastična satira Džona Karpentera na temu međuzvezdanih putovanja koju su praktično zajedno napravili Karpenter i budući scenarista Osmog putnika, Den O’Benon dok su bili studenti filma u Los Anđelesu. Iz Tamne zvezde je preuzeta ne samo estetika prljavštine broda, izgled astronauta kao svemirskih kamiondžija i njihove razmirice zbog dugog boravka zajedno u zatvorenom prostoru, već i motiv vanzemaljskog gosta koji na brodu pravi dar-mar. Osmi putnik je izuzetno umetnički SF/horor na kojem su radili vrhunski dizajneri i žanrovski majstori, a svoj uspeh duguje skoku popularnosti SF žanra i naglom interesovanju filmskih studija za njega neposredno posle trijumfa Zvezdanih ratova (1977). Naime, scenario za Osmog putnika bio je prvi koji se našao na stolu glavešina Tventi senčeri foksa nakon uspeha Lukasove spejs opere. Ridli Skot će se upravo zahvaljujući Osmom putniku vinuti među najveće režiserske zvezde svetskog filma, a Sigurni Viver će postati jedna od najtraženijih američkih glumica i igraće u još tri nastavka Osmog putnika. Drugi film u serijalu, Osmi putnik 2 (1986) u režiji Džejmsa Kamerona, takođe će postati klasik, primenivši, doduše, drugačiji žanrovski pristup (adrenalinska ratna akcija). Potom će uslediti zlosrećni ali vizuelno impresivni Osmi putnik 3 Dejvida Finčera (1992) i znatno slabiji, ka groteski orijentisani Osmi putnik: Uskrsnuće Žana Pjera Ženea (1997), kao i dva prednastavka: Prometej (2012) i Osmi putnik: Kovenant (2017), oba u režiji Ridlija Skota i oba bez izbrušenosti detalja i dramaturške čvrstine prvog filma. Više o svakom filmu iz serijala Osmi putnik pisao sam na ovom blogu, u eseju:
https://godineumagli.blogspot.com/2020/05/serijal-alien-od-osmog-putnika-do.html

4.
A CLOCKWORK ORANGE/Paklena pomorandža
[Stanley Kubrick, 1971]

U ovoj distopiji, snimljenoj po romanu Entonija Bardžiza, nasilna britanska omladina govori mešavinom engleskog i ruskog, a glavni junak je mladi lepuškasti kriminalac i silovatelj Aleks, koji zbog surovog ubistva, uz malu pomoć izdaje članova svoje bande, završava u zatvoru. Da bi izašao što pre, Aleks se pokaje i dobrovoljno se prijavljuje za eksperimentalni metod prevaspitavanja: tzv Ludovikov metod koji kriminalca prinuđuje da bude dobar. Suština je da pripitomljeni prestupnik više ne može da se brani, pa Aleks po izlasku iz zatvora postaje bespomoćna žrtva njegove okoline koje odbija i samu pomisao da se on pokajao i prestao da bude nasilan. Resocijalizacija na takav način "izlečenog" i "rehabilitovanog" kriminalca u društvu koje je generalno nasilno pokazuje se kao potpun promašaj i izvrće se u svoju suprotnost: žrtva je sada Aleks; njega nekažnjeno maltretiraju svi, pa i bivši drugovi koji su sada policajci, i gledalac ne može a da ne stane na njegovu stranu uprkos zločinima koje je počinio. Katarzičan je trenutak kada se depresivnom Aleksu, nakon neuspelog pokušaja samoubistva, vrati njegova nasilnička priroda usled prestanka dejstva Ludovikove tehnike, a državni sistem, nesvesan ovog preokreta, licemerno pokušava da PR pozerajem i potkupljivanjem uvuče Aleksa u sistem kako bi izbegla političke posledice primene svog eksperimenta. Paklena pomorandža je vrlo provokativna priča o ljudskom pravu na izbor, uključujući pravo da se slobodno izabere između dobra i zla, a scene nasilja, uz pratnju klasične muzike (naročito Devete Betovenove simfonije, koju Aleks obožava da sluša), ni dan danas nisu izgubile moć da duboko uznemire. Uz 2001: Odiseju u svemiru, ovo je najsnažniji film Stenlija Kjubrika, čoveka kojem je – kao i Ridliju Skotu – naučna fantastika bila tek usputna stanica u njegovim žanrovskim interesovanjima. Međutim, ceo žanr, dotle prepoznavan kao nešto što konzumiraju deca i adolescenti, nepojmljivo je profitirao od umetničke zrelosti Kjubrikove Paklene pomorandže a pre toga 2001. koji se danas ubrajaju među najvažnije filmove ikada snimljene.

3.
PLANET OF THE APES / Planeta majmuna
[Frankin J. Schaffner, 1968]    

Snimljena prema romanu francuskog književnika Pjera Bula, a u kompetentnoj režiji Frenklina Šefnera (Paton), Planeta majmuna govori o nasilnoj prirodi čoveka kao njegovom usudu. Čarlston Heston igra ljudskog astronauta Tejlora koji posle 2.000 godina u hibernaciji na međuzvezdanom putovanju pada na nepoznatu planetu kojom vladaju inteligentni čovekoliki majmuni – na tehnološkom nivou iz 19. veka. U ovom svetu iz zone sumraka, ljudi postoje ali su zamenili mesto sa majmunom na evolutivnoj lestvici: majmuni su razvijeni i govore a ljudi su primitivni i nemaju moć govora. Štaviše, ljudi su robovi i pokusni kunići majmuna. U njihovom društvu, oni su životinje i mesto im je u džungli, kavezu ili u prirodnjčkom muzeju kao preparirani eksponati. Majmunska civilizacija je teokratija sa svetom inkvizicijom a centralna ličnost majmunske biblije, Zakonodavac, pominje ljude kao opasne štetočine koje pustoše sve oko sebe, čak ubijaju pripadnike svoje vrste, te im ne treba dopuštati da se namnože. U svetu majmuna, koji se sastoji od tri kaste (orangutani-vladaoci, šimpanze-intelekutalci i gorile-vojnici) jeretička je pomisao da je čovek išta više od bezumne životinje. Tejlora, koji je živi dokaz istinitosti te jeresi, štiti liberalni bračni par šimpanza-veterinara koji pokušava da dokaže još jeretičkiju teoriju: da je majmun nastao od čoveka, a o glavi mu sve vreme radi orangutan Zajus, ministar nauke koji je istovremeno čuvar vere. Tejlor uspeva da dokaže da je na toj planeti čovek nekada bio na većem nivou razvoja i da je umeo da govori, a i sam Zajus biva prinuđen da prizna da zna za tu davnu prošlost. Međutin, kada na samotnoj plaži naiđe na ruševine Kipa Slobode, Tejlor shvata da se zapravo vratio kući, na Zemlju, ali u dalekoj budućnosti u kojoj su majmuni nasledili čoveka koji je sam sebe uništio i evolutivno unazadio. Planeta majmuna nosi pečat šezdesetosmaških tema: bavi se rasizmom, pravima potlačenih, odnosima između klasa i generacija, bavi se preispitivanjem ratoborne prirode čoveka i mogućim, ultimativnim posledicama korišćenja nuklearnog oružja u nekom novom globalnom sukobu. Iako se radnja mahom dešava na otvorenom, Šefnerovi režiserski postupci, kao što su snimci iz neobičnih uglova i nagli prelasci iz panoramskih u krupne kadrove, potenciraju stalnu ugroženost i skučenost. Maske majmuna dobile su Oskara u žestokoj konkurenciji sa majmunskim maskama iz Kjubrikove 2001: Odiseje u svemiru. Planeta majmuna je tokom sedamdesetih godina bila veoma lukrativna za studio Tventi senčeri foks: dobila je još četiri (zanimljiva) bioskopska nastavka, dve televizijske serije i dugovečni Marvelov strip serijal. U novom milenijumu dobila je (promašeni) rimejk u režiji Tima Bartona. Od 2011. do 2017. snimljena su tri nova nastavka originala koja su praktično rimejci nastavaka iz sedamdesetih godina. Ova trilogija je vrlo umetnički kvalitetna i promišljena, a njen poslednji segment, Rat za planetu majmuna (2017), izuzetno je delo, koji je gotovo dostiglo kvalitet znamenitog originala, ali nema njegovu potpunu tematsku zaokruženost.

2.
2001: A SPACE ODYSSEY / 2001: Odiseja u svemiru
[Stanley Kubrick, 1968]

Čovekova inteligencija posledica je upliva misterioznog vanzemaljskog entiteta – crnog monolita – u vreme kada se čovek jedva razlikovao od majmuna. Milionima godina kasnije, kada kao visokorazvijena vrsta bude kročio u svemir, on će se na Mesecu ponovo suočiti sa tim entitetom. Potom će svemirskim brodom Otkriće krenuti ka Jupiteru, tragom signala koji je monolit poslao sa Meseca. Astronautima, međutim, nije predočen ovaj važan detalj poslanstva o kojem zna samo superinteligentni brodski kompjuter HAL 9000, a stvari krenu po zlu kada HAL stekne utisak da astronauti ugrožavaju misiju. Jedini preživeli član posade, Dejvid Boumen (Kir Dulea), na posletku spoznaje da Otkriće ide na sastanak sa inteligentnim vanzemaljskim životom. U orbiti Jupitera je gigantski monolit, i u susretu sa njim, Boumen upada u vrtlog koji ga vodi preko nepojmljivih kosmičkih prostora. Boumen putovanje završava u nekakvoj sobi, gde vidi sebe ostarelog u krevetu, i još jednom se susreće sa monolitom. Potom je transformisan u fetus, koji okružen autom svetlosti, lebdi iznad Zemlje. Spora, meditativna, misteriozna poput samog monolita,  Kjubrikova 2001: Odiseja u svemiru dotiče se raznih tema kao što su ljudska evolucija, ljudska egzistencija, veštačka inteligencija, svakodnevni život na svemirskim putovanjima. Mnogi njeni aspekti zasnovani su na nauci i kredibilnim naučnim spekulacijama, jer je Kjubrik ovaj film napravio praktično u tandemu sa naučnikom i SF piscem Arturom Klarkom. Klarkov istoimeni roman i Kjubrikov film nastajali su paralelno, međusobno se inspirišući i dopunjujući. Samo godinu dana pošto je 2001 prikazana u bioskopima, čovek se zaista spustio na Mesec, a do dana današnjeg opstaje sumanuta, više puta demantovana teorija zavere, da je Kjubrik režirao misiju Apolo 11, tj da je ona lažirana i osmišljena u televizijskom studiju. 2001: Odiseja u svemiru  nije samo beočug i klasik žanra, već je i jedan od najuticajnijih filmova svih vremena; sadrži verovatno najčuveniji rez u istoriji filma (koska koju majmunoliki čovekov predak trijumfalno baca u vazduh "pretvara" u svemirski brod u Orbiti zemlje, simbolišući čovekov evolutivni skok) a sekvenca sa vrtlogom (tzv Kapija zvezda) bila je hipi generaciji omiljena podloga za tripovanje. Na posletku, u domenu uverljivosti specijalnih efekata, 2001 je postavila standard za sve filmove čija se radnja dešava u svemiru. 

1.
BLADE RUNNER / Istrebljivač
[Ridley Scott, 1982]

U Los Anđelesu, zagađenom futurističkom megalopolisu u kojem stalno pada kiša, policajac po imenu Rik Dekard (Harison Ford) bavi se penzionisanjem replikanata – kopija ljudi napravljenih da budu robovska snaga u svemirskim kolonijama. Penzionisanje je eufemizam za ubistvo, pošto replikanti zvanično nisu ljudi, ali su napravljeni da u svemu budu kao ljudi, pa su čak i jači i izdržljiviji od njih. Imaju i ugrađena sećanja, zbog kojih razvijaju sopstvene emocije. Zato im je vrli tvorac - pohlepna Tajrelova korporacija - ugradila rok trajanja: umiru posle četiri godine. Kada grupa replikanata na čelu sa Rojem Betijem (Rudžer Hauer) pobegne iz kolonija u Los Anđeles da pronađe tvorca kako bi im ovaj produžio živote, Rik Dekard će se naći na višestrukom iskušenju. Ne samo što on nije pozitivac i ne oseća se kao pozitivac, već se, sticajem okolnosti, i zaljubio u jednu replikantkinju (Šon Jang), i dok surovo penzioniše replikante, on počinje da preispituje sopstvenu ljudskost, koja u završnici tzv režiserske verzije filma biva i formalno dovedena pod znak pitanja. Odgovor je prepušten gledaocu. Istrebljivač, naučnofantastični neo-noar snimljen prema motivima romana Filipa Dika Sanjaju li androidi električne ovce (1968), bavi se pitanjem šta znači biti čovek, a usput se uznemirujuće uverljivo zanima za budućnost življenja na zagađenoj, urbanizovanoj Zemlji, na kojoj se ljudi veštački proizvode, što važi i za životinje, koje su implicitno na rubu istrebljenja. U maestralnoj režiji Ridlija Skota a po scenariju Hemptona Fančera i Dejvida Piplsa, vizija iz filma se unekoliko razlikuje od one iz romana, ali je podjednako vredna, ako ne i vrednija. Kada se pojavio u bioskopima, film je bio neuspešan na blagajnama, ali je vremenom prepoznat kao jedan od najboljih SF filmova svih vremena, i dobio je nove verzije, s obzirom da Ridli Skot nije bio zadovoljan nekim rešenjima koja su iznudili producenti, poput Dekardovog voice-overa. Kulturološki i žanrovski važan isto koliko i Kjubrikova 2001: Odiseja u svemiru, Istrebljivač je ostavio nebrojene uticaje na današnjicu, od pop-kulture do dizajna i arhitekture. Izgled Los Anđelesa iz ovog filma preselio u stvarnost najvećih svetskih velegrada, od Tokija, preko Njujorka do futurističkog Dubaija. Prikaz multikulturne košnice postao je svakodnevica današnjih velegrada u Americi i Aziji, a klimatske promene koje su zahvatile svet prete da Istrebljivača svrstaju među proročka ostvarenja u nekoj doglednoj budućnosti. Karijera Ridlija Skota, iako veoma plodna, sa vizuelno uvek savršenim filmovima, zauvek će ostati u senci Istrebljivača kojeg on po kvalitetu nikada neće uspeti da nadmaši. Istrebljivač je 2017. godine dobio veoma kvalitetan nastavak u režiji Denisa Vilneva a u produkciji Ridlija Skota i po scenariju Hemptona Fančera koji se dešava dve decenije nakon radnje iz originalnog filma.

Od 11. do 20. mesta:

11. STALKER [Andrej Tarkovski, 1979]
12. VIDEODROME [David Cronenberg, 1983]
13. MATRIX [Watchovski Sisters, 1999]
14. BRAZIL [Terry Gilliam, 1985]
15. THE FLY [David Cronenberg, 1986]
16. TOTAL RECALL [Paul Verhoeven, 1990]
17. THE THING [John Carpenter, 1982]
18. DONNIE DARKO [Richard Kelly, 2001]
19. GRAVITY [Alfonso Kuaron, 2013]
20. BLADE RUNNER 2049 [Denis Villneuve, 2017]