Čisto da ne izgubim ruku, dao sam se u prevođenje dva odlomka iz izvanredne knjige John Carpenter - The Prince of Darkness (Džon Karpenter: Princ tame). Knjiga se sastoji iz intervjua koje je sa ovim američkim režiserom obavio francuski novinar Žil Bulanže (Gilles Boulenger), i objavljena je 2001. godine, u vreme kada je Karpenter - tvorac gomile izuzetnih-do-vrlodobrih filmova kakvi su Noć veštica, Stvor, Bekstvo iz Njujorka, Napad na policijsku stanicu, Magla, Čovek sa zvezde, Velika gužva u kineskoj četvrti, U čeljustima ludila, Princ tame, Oni žive, Tamna zvezda, Kristina, Neko me posmatra, Elvis - jasno bio na zalasku karijere, čega je on više nego očigledno bio svestan. Ali nisu me tajne Karpenterovih filmova niti izuzetna iskrenost njegovog kazivanja naterali da prevedem delove njegovih razgovora sa Bulanžeom. Vama koji ove odabrane odlomke čitate u 2020. godini - dakle, usred pandemije koronavirusa praćene revoltom protiv rasizma i policijske brutalnosti ali i bujanjem tzv woke kulture, u doba populizma, autoritarnih predsednika, antinaučnih stremljenja, šejmovanja moralno nepodobnih umetničkih dela i autora, veličanja politički korektne umetnosti, opšteg cinizma i nepoverenja, u vreme kad Amerika više podseća na Jeljcinovu Rusiju nego na supersilu kakva je Amerika bila 2001. godine - želim da predstavim Džona Karpentera kao izuzetnog čoveka, izuzetnog umetnika i autorsku ličnost koju su oformila određena iskustva, vrlo relevantna za apokaliptično doba u kojem živimo. U narednim redovima videćete Karpenterovu zgroženost rasizmom, i do koje mere je rasistički bio američki Jug na kojem je Karpenter odrastao pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka. Upoznaćete mladog Karpentera koji se u malom južnjačkom mestu oseća izolovanim, ali živi u brvnari koja ga podseća na Divlji zapad, sa majkom sanjarkom i ocem intelektualcem. Upoznaćete Karpenterovo suočavanje sa, kako se čini, nestankom svih vrednosti do koje su držali i on i njegovi roditelji pa i njegovi prijatelji, razočaranost svojom generacijom koja je trampila ideale i viziju pravednijeg sveta za novac, privilegije i udobnost. Videćete zgražavanje Karpentera, velikog sumnjala u svet koji ga okružuje, nad usponom antinaučnih stremljenja u društvu (koje je on 2001. godine prepoznavao u delovanju američkih TV-jevanđelista; tad nije bilo antivakcinašenja, ravnozemljašenja, itd). Upoznaćete se sa Karpenterom koji sebe, za razliku od svojih kritičara, ne smatra ciničnim i paranoičnim autorom, i koji čak sebe ne smatra angažovanim autorom, ali koji je svestan da je snimio neke veoma političke filmove, danas izrazito omiljene među levičarima-progresivcima ali i među teoretičarima zavera (Oni žive). Upoznaćete humanog, socijalno osvešćenog čoveka kojeg brinu siromaštvo i ljudska pohlepa, koji kritikuje ono što se desilo sa Amerikom posle dolaska Ronalda Regana na vlast (uspon neoliberalnih politika), ali prepoznaje da ni on sam nije imun na zov profita i na ljudsku težnju ka udobnosti. Upoznaćete čoveka koji najviše na svetu voli svoju zemlju, i svoju Ameriku smatra najboljim mestom na svetu, ali sugeriše da patriotizam ne isključuje kritiku svoje zemlje; na nekoliko mesta potencirajući važnost onog što ga je učio otac, profesor muzike - da autoritete, uključujući javne službenike i predsednike države, stalno treba preispitivati, i da ništa ne treba primati zdravo za gotovo, pa ni ono što dolazi iz usta roditelja.
