MODRA SENKA (dva poglavlja iz nezavršenog romana)

Modra senka

Odlomak iz romana o mazohizmu i posledicama nasilja u porodici koji je Jovan pisao 2003. godine i nikada ga nije završio. Radnja "Modre senke" je smeštena u Beograd i pokriva period od kraja osamdesetih do hiperinflatorne 1993. Ovde su priložena dva poglavlja, koja se dešavaju u gimnaziji 1988. godine i pokazuju kako se glavni junak, Darko - budući advokatski pripravnik - upoznao sa Tanjom, svojom najboljom drugaricom i potajnom simpatijom, koja će godinama kasnije, nakon krvavog razračuna sa psihotičnim, posesivnim ljubavnikom dospeti u zatvor.

 2.

AUTOGOL ADAMA ZORIĆA

Sedeli smo u klupi sve četiri godine, rekao sam Veri. Ali to nije bila istina. Bar ne u potpunosti.

Od časa kada smo se upoznali na početku prve godine -  bolje reći, primetili se – pa takom sledeća četiri meseca, Tanja je promenila troje “cimera”. Oni su pre svega bili zanimljivi zato što su svi na svoj način bili udareni, a i zato što su svi od reda, napuštajući Tanjinu klupu, napuštali i gimnaziju.

Prvih dana škole, sa Tanjom je sedeo izvesni Milan Milovanović, momak koga ću pamtiti po opsesivnoj težnji da se nametne za vođu. Oni koji su ga poznavali od ranije kažu da je u osnovnoj “žario i palio”. E onda je došao kraj - carstvo se raspalo i čovek je morao u novu sredinu. Naravno, osetio se ugroženim, i odmah krenuo da izgrađuje “autoritet”. Doduše, imao je ponešto predispozicija: bio je visok, krupan, lepuškast i glasan, no kako za petnaest dana neumornog dobacivanja nije izgradio novu imperiju (“pun humora k’o kurac kostiju”, rekao je jednom Petar za njega), bez najave se pokupio i otišao u drugu školu.

Tanja je s tim momkom sedela iz krajnje jednostavnog razloga: prvog septembra zakasnila je na uvodni čas (o što je ta volela da kasni), a jedino slobodno mesto bilo je u zadnjoj klupi, kraj njega. Pamtim je iz tog perioda po izrazitom kolutanju očima.

Sledeća je bila Slavica, mršava, na minimalac ošišana plavušica sa velikim, okruglim cvikerima. Bila je toliko tiha da se doimala skoro nevidljivom. Mislim da strašno malo ljudi pamti tu devojku, a ja sam je zapazio samo po tome što su je svi profesori pitali ume li, osim da dolazi na časove, i da govori.

Nemam pojma kada je sela pored Tanje, još manje kada je tačno otišla iz gimnazije. Tanja mi je rekla da je pokušavala da joj priđe, ali je sve bilo uzalud. Ništa nije moglo da zatalasa to bezlično more tišine. Ponekad, samo ponekad, Slavica bi se bezbojno nasmešila, nešto češće bi glasom tanjim od šapata zatražila na zajam gumicu ili olovku, ili pitala za pomoć oko zadatka, i to je, otprilike bilo sve. Jednog dana prosto je nestala. Mislim da ni vazduh nije zapazio promenu. Bog sveti zna šta je sada s njom.

Ćutljivu lopticu zamenio je Adam Zorić. I on je bio plav i ošišan na minimalac, ali s tim sićušnim momkom bilo je drugačijih i neuporedivo većih muka.

Prvo što biste kod Adama zapazili jeste da je vlasnik keza na kojem bi mu i ajkule pozavidele, na čelu sa dva ogromna konjska zuba. Taj teslavi osmeh neprestano mu je bio razapet preko lica, punog pega, i delovao uvek vlažno i napeto – ovo poslednje kao posledica grčevito stisnutih vilica, čak i kad je pričao. On u stvari i nije pričao. Frktao je i šištao kao inspektor Draguljče. Upravo po tome sam ga i prepoznao pre koji sat, dok je stricu i meni točio gorivo kod Mostarske petlje.

Odmah zatim, u oči bi vam palo odevanje za čije je opisivanje dovoljna samo jedna reč: sport.

Taj vatreni navijač Crvene Zvezde, sa slušalicama preko ušiju kad god bi mu klub igrao neku važnu utakmicu, nije se vadio iz trenerki i patika, na rukama je nosio znojnice, dok je na glavi, neretko i tokom časova, držao natuknut crveno-beli platneni kačket. I to nije bila samo poza. Trčao je najbrže u razredu a lopta se prosto lepila za njega, pa je tako u košarci i fudbalu (ovo drugo je trenirao) predstavljao neuhvatljivu mešavinu geparda, muve i Brzog Gonzalesa.

U svakom slučaju, za razliku od nas, srednjoškolskih početnika, Adam je u Gimnaziji bio starosedelac. Trebalo je da bude na drugoj godini, ali se, kako nam je frkćući objasnio, par “seronja” urotilo protiv njega.

“Seronje” su, naravno, bili profesori, a ubrzo smo ustanovili da je pomenutim izrazom obuhvaćen širi krug ljudi.

Recimo, ganjamo mi loptu po školskom terenu; Adam predvodi napad i zabije gol. “Kakve ste vi seronje!”, nakezio bi se tada suparničkoj strani, sav u šištećem trijumfu. “Pojma nemate, seratori!”. Ako bi pak promašio, kriv bi bio neko iz njegove ekipe. “Gde ste bre seronje pederske? Šta se vučete k’o creva, pizda vam bre materina!”

Zbog toga je između njega i suigrača redovno bilo iskričavo, a jednom su stvari dogurale dotle da je Vlajko Kosturača – mršavi a kočoperni momak kome je ponos trčao metar ispred razuma – popio pesnicom preko oka, pa smo mu u svlačionici stavljali obloge. U stvari, problem je bio u tome što je Adam u napadu uvek bio sam i jedini – nije mu se, koliko znam, desilo da doda loptu – te su oni za čije stranu je igrao morali da se bore i protivnikom i s Adamovom igračkom veličinom.

Osim na terenu, ovaj momčić se “iskazivao” i na časovima.

Milana Milovanovića svi smo pamtili po nametljivom dobacivanju, tipa: “Hej, Sandra, ’ajde da se vidimo večeras kod mene” ili “Milena, Milena, otkopčaj malo bluzu da vidimo taj brus.”, “Bojana, glavato moje, a što ne bi pomerila tu bundevu u stranu, zaklanjaš mi Anine sise…”, “Hej, Dušane, javi se da odgovaraš još koji put, još nismo zapamtili da si bubalica”. Ako je taj nastup opisivan kao drzak, bezobrazan i neukusan, šta onda reći za stil Adama Zorića?

“Sine, što nam se Sandra nešto raskrečila kad hoda. Je li, dušo, koliko te je njih naguzilo odjutros? Jesu ti ga dobro nabili? Onako do balčaka? Jesu li te razvalili? Jesi li svršila?”

“Slađana, začepi bre, jebem te u usta seratorska. Je l’ ti tako sereš i kad se jebeš?”

“Šta sereš bre Vlajko! ’Oćeš da te nabijem i u drugo oko, onako, da ti faca bude simetrična?”       

“Verice kravice, je l’ ti se šubara kvasi za Nemanjom? Ako neće on, mogu ja da ti je počešem! A i da je podmažem.”

“Sine, znate li vi seronje da se ona kravulja Geografičarka svaki dan kreše s Direktorom u kancelariji? Ne znate? Ne možete ni da znate jer ste još pilići u ovoj usranoj gimnaziji. A onu čmarulju od Srpkinje guzi Pera Domar. Rastura je u sali za fizičko kad nikog nema. Izgleda da je muž nedovoljno jebe, pa mora s nekim da nadopuni normu.”

“Imaš domaći, Dragišiću?” pitao me je Adam ne jednom, iako sam sedeo na suprotnom kraju učionice. On domaći nikada nije imao. U školu je dolazio samo radi zezanja, doduše redovno, i radi razračunavanja sa personama koje je smatrao krivim za to što je “okinuo”. Ja sam mu, izgleda, ličio na bubalicu, pošto sam se često javljao – ili su me prozivali – na engleskom i srpskom. Ipak, pre će biti da mi se obraćao zato što sam sedeo u prvoj klupi, do vrata, kuda je uvek morao da prođe. Neki put bih mu dao da prepiše, neki put ne bih, zato što se dešavalo da drugome pozajmim domaći ili da ga jednostavno ne uradim.

“Zašto mu objašnjavaš, čoveče?” pitao me je Sloba, momak koji je tih dana sedeo sa mnom, unoseći mi se, iznerviran, u facu. “Što si tako glup?”

I jesam bio glup. Adama razlozi uopšte nisu zanimali.

“Koji si ti lažljivi seronja, Dragišiću”, samo bi promumlao kad stvar ne bi stajala po njegovom i otišao, psujući mi sve po spisku. Ubrzo sam zaista počeo da ga lažem, kao i ostali o koje se grebao.

Tanju je počeo da gnjavi onog trenutka kada se doselio u zadnju klupu. U stvari, nije se odmah doselio – stolica je nekoliko dana zvrjala prazna pre no što je glasno primećeno da Slavice nema – i tek tada je (bar ja tako mislim) Adam uvideo stratešku važnost vrlo udaljene a slobodne pozicije i odlučio se za juriš.

Kao prva direktna posledica, kod Adamovog dotadašnjeg “cimera” iz sredine srednjeg reda, ogromnog i neverovatno mrzovoljnog Dače, primećen je upadljivi manjak negativnog raspoloženja. Umesto uobičajenog mumlanja tipa “e, care, aj’ skineš mi se s kurca”, koje biste zaradili za suvišno muvanje u njegovoj blizini, sada ste mogli da se provučete samo sa “mrkim” pogledom.

Druga posledica je, naravno, ono što je zadeslio Tanju. Šta sve za tih mesec i kusur dana nije morala da izdrži!

Adam joj je neprestano žickao domaće, gumice i olovke (ovo poslednje je, kaže ona, gubio na tone), tražio joj da mu radi zadatke iz fizike i matematike tokom kontrolnih, drao joj se na uvo kada su se prenosile utakmice, dosađivao joj gadostima o pojedinim učenicima i profesorima, predlagao joj da spava s njim, a par put ju je, kao slučajno, zgrabio za dupe. Osim toga, tip se retko kupao. O pranju zuba da i ne pričamo.

Sve u svemu, Tanja je ludela, ali je Adamu ipak uredno pozajmljivala većinu stvari koje je  tražio, radila za njega ono što nije umeo i stoički podnosila njegove ispade, ne pokazujući nameru da se premesti ili da zahteva da je premeste kod drugoga.

Istini za volju, nije bilo primećeno da se Tanja i sa kim iz razreda posebno druži.

Onda je došao decembar ’88. Sećate se, bilo je to baš pred Slobino “zavođenje reda” na Kosovu; vreme sveže obrijanih šiptarskih rudara koji danima “štrajkuju glađu” u Starom Trgu; vreme kada su njihovi sunarodnici masovno izašli na prištinske ulice da traže “Kosovo Republiku” i kada je naivnim Srbima konačno postalo jasno da ni Azem Vlasi nije nikakav “pošteni Albanac” jer, kako je moj otac sa zaprepašćenjem primetio, “gle molim te, eno i njega sa demonstrantima!”

Mi gimnazijalci, sem što smo te događaje negde memorisali, nismo se njima bavili. Jedina prava preokupacija naših života bile su ocene. One su bile Događaji. A pomenuti decembar Događajima je bio krcat. Sve sam božji pismeni do pismenog, kontrolni do kontrolnog – nekad i po dva komada nedeljno – sa rafalima prozivki između.

I baš usred te strke odigrao se famozni čas srpskog posle kojeg je Adamova kratka ali upečatljiva epizoda strgnuta sa školskog repertoara.

Nekoliko dana ranije, gimnazijom je prošetala knjiga saopštenja. Direktor je naredio da se na časovima najstrožije zabranjuje upotreba vokmena, radija i sličnih aparata. Povod za ovakvu reakciju bio je jedan incident – neka glupa trećakinja je uhvaćena kako odgovara na sluške. Kako sam načuo, njena još gluplja “šaptačica” iz zadnje klupe je greškom uključila “Studio B” umesto mikrofona, pa su obe dobile ukor odeljenskog veća i snižene ocene iz vladanja. Istovremeno, školski navijači su ostali bez mogućnosti da i na časovima budu uz svoje “Cigane” i “Grobare”, pa i  “Torcidu”, jer je Juga tada još bila u jednom komadu.

Među oštećenima je, naravno, bio i Adam, ali njega je za zabranu bolelo uvo. Jedina predostrožnost koju je zaista poduzeo bila je da sa slušalicama ne šeta kroz školu. Stavljao ih je tek u sigurnosti zadnje klupe i to na tzv. bezbednim časovima - likovnom, muzičkom, istoriji i tehničkom. Preko slušalica je držao kačket, verovatno da stvari ne učini suviše očiglednim.

Ali, napravio je fatalnu grešku, kada je na srpskom, kod Radojke Šarić, zvane Rada Šarulja (zlobnim đačkim šapatom i “Čmarulja”), slušao prenos utakmice Crvena Zvezda – Dinamo.

I što je najgore – zaneo se.

Da kažemo istinu: žena je bila naludo kiša naludo suša. Umela je toliko da se unese u svoja predavanja (naročito kad bi se obrađivale Dučićeve pesme) da su učenici, pored nje žive, mogli mirne duše da odšetaju napolje. Hrabriji su to i činili. Međutim kada bi dotična ispitivala, ne daj bože da nešto šušne! Tog dana se upravo bavila rešetanjem, a Adam nikako nije mogao da se suzdrži. Doduše, pitao je razrednog da ga pusti na utakmicu i ovaj mu to nije odobrio, ali bolje bi mu bilo da se na zabranu oglušio nego što je ostao na času, sa tim kačketom natuknutim na glavu i nogama raskrečenim kao da mu ga daje.

Stvar je utoliko bila gora što je Šarulja bila jedna od tri profesorke koje su mu iz svojih predmeta zaključile kečeve i time ga automatski oborile godinu. A on je upravo nju, a ne Hemičarku i Geografičarku, krivio za svoj usud.

“Od te čmarulje sve je počelo, ostale su se samo nadovezale”, rekao je nama, momcima iz razreda, jednom u svlačionici. “Uhvatila me je kako pušim sa društvom u WC-u i prijavila me kod razredne. Sine, ’ajde da sam pušač nego još i treniram u Zvezdi, odakle bi me šutnuli samo da čuju da sam zapalio! Ali jebi ga, povučem ponekad, onako sa ortacima... I gde baš meni ta krava da naiđe… Svuda smrdulja mora da viri, pa i u muški WC, pizda joj se ubuđala. E, od onda mi ne da mira. Samo mi nabija asove i proziva me”.

To za asove i prozivanja bilo je sasvim tačno. Brat bratu, da nije učio – nije; da ga je provocirala - jeste. Stalno se poput sokola ustremljivala na njegovu ličnost, znajući da je obeleženi gubitnik, znajući da poniženje kao takav, uhvaćen u mrtvu petlju, neće moći da otrpi. I on je, naravno, po uslovljenom refleksu uzvraćao. A onda bi mu sledovalo ili izbacivanje sa časa ili aberčina ili dnevnička napomena: “kazniti zbog drskog ponašanja”. Ponekad bi u cugu zaradio svo troje. Ali dobro. Ako bi se đaci pitali za mišljenje o Radojki Šarić, oni bi bez sumnje kazali da žena ume da pretera - njena nabusita i eksplozivna ćud bila je nadaleko poznata, a ukoliko bi te uzela na zub maltretirala bi te bez obzira da li si Adam ili neko drugi - ali je, kada ga je Šarulja uhvatila u WC-u i rekla da će ga prijaviti, Adam nju opsovao, s leđa. No, tu informaciju nismo dobili od Adama već od njegovih drugova iz generacije.

Bilo kako bilo, nije smeo da se zeza na Šaruljinom času. Uljuljkalo ga je to što je već imao ocenu (abera - naravno), pa se prepustio. I ne samo što je u zanosu raskrečio noge, već je od uživancije i oči sklopio (tako mi je bar Tanja rekla).

A profanka ga je, kao za inat, prozvala u sredini časa.

“Zoriću? Da li me ti čuješ? Ustani da odgovaraš!” graknula je na Adama koji je, duboko u svetu Prosinečkog i Piksija, nije ni konstatovao.

“ZORIĆU!”

Tek tada se prenuo, shvatio šta se događa i ugasio radio. Video sam kako petlja po unutrašnjem džepu kožne jakne, uzmuvanim pokretima krivca što su ga uhvatili na delu, pa bi brže bolje da zataška stvar. Slušalice nije maknuo jer mu je kačket pokrivao uši.

“Molim profesorka”, odgovori kao iz topa.

“Jesi li ti gluv, Zoriću? Tri puta te prozivam!”

“Izvinite profesorka!”

“Ma šta ti meni izvinite! Sve vreme te gledam kako spavaš! Šta radiš ti to noću? Kakvo si ti to dete! Umesto što se smucaš tamo negde sa kojekakvima, trebalo bi da si kući, u krevetu! Sramota je za omladinca da se tako vucara!”

Šarulja je obožavala da zaviruje i drži lekcije i činila je to kad god bi uzmogla, sa ili bez vidljivog povoda. Bila je kao neki propovednik ili partijsko-politički komesar, uvek osećajući dužnost da razdvaja crno od belog. Najčešće je uterivala moral kroz dosadne govorancije koje je gotovo svako naučio da ne sluša ili da ih bar ne uzima ozbiljno. Ali u ovakvim slučajevima, kada je žrtva odranije bila žigosana, stvar se opasno graničila sa inkvizicijom. I tada se u njenom glasu javljala ta kipteća nemilosrdnost koja je svakog primoravala da načulji uši.

“A šta vi znate šta ja radim noću?”

“Videla sam ja mnogo takvih kao što si ti, dete moje!”

“Ja nisam vaše dete, ali hoću da znam kakav sam to ja”, osmehnu se Adam kereći. Kada biste ga sa takvim izrazom videli na ulici to bi značilo da je pripravan da počini nešto naglo. Da se pobije sa sagovornikom, na primer.

“Kako se ti to ponašaš, Zoriću?”

“Hoću da mi kažete kakav sam to ja.”

“Adame, ’ajd’ o’ladi,!” dobaci mu neko iz njegovog reda.

Da li je to bio izraz retke dobronamernosti ili se prosto radilo o želji da se velikom kavgadžiji “smire hormoni”, nisam uspeo da dokučim. Ako se i radilo o onom prvom, Adam to nije kopčao. Već je dovoljno bio zaslepljen stalno povređivanim ponosom. Da je kojim slučajem imao mač, pruženu bi ruku verovatno posekao.

“Začepi, seronjo!”, prošištao je, izbečivši se zlobno u pravcu umešača koji mi je do dan danas ostao neprepoznat. Iako sebe smatram hroničnim hroničarem, nije malo momenata koji su izmakli mojoj pažnji.

“Kako se to izražavaš, Zoriću?” oglasi se Srpkinja hladnim, nipodaštavajućim tonom. Podsećala me je na guvernantu Rotenmajer, mada Adam sigurno nije bio Hajdi. “Odakle si doneo takvo vaspitanje? Iz kuće? Noćnog provoda? Iz džungle možda? Skidaj tu kapu s glave! Hoću da ti vidim oči!”

Da ste samo mogli da vidite tu zlokobnu deformaciju Adamovog izraza. U tom ogromnom, teslavom kezu nije više bilo suzdržavanja – izazov je bio potpun i brutalno otvoren. Dva zabalavljena konjska zuba stvarno su žudela da se zariju u Šaruljino meso, i to ne samo da bi probala kakvog je ukusa.

“A šta biste vi to da proverite? Da mi možda oči nisu crvene? Da možda nisam narkoman? Usrećilo bi vas da to dokažete? Osećali biste se zadovoljenije?”

Nacerio se i uhvatio za prepone, i bio je to tren kada se učionica ispunila jednodušnim, zgranutim uzdahom.

Šarulja je bljunula vatru.

“Zoriću, ti si jedno drsko i besprizorno derište! Iz ovih stopa da si otišao kod direktora!”

“Neće moći”, nasmeja se Adam igrivo-melodično. “Čovek radi samo do tri popodne. Zar to još niste naučili?”

“Zoriću”. Šaruljin glas odjednom postade smiren kao u dželata koji je apsolutno siguran da je situacija pod njegovom kontrolom pošto je žrtvina glava na panju a on zamahuje sekirom. Šarulja teatralno obrnu rubriku sa napomenama i poče tamo nešto da žvrlja oštrim, izveštačenim pokretima.

“Sada ćešššš da napustiš ovaj čas… a tvoj razredni… će se sutra upoznati… s onim što mu valja činiti… Ti si izgleda… nastavio po starom… a znaš da si već jednom izgubio godinu… Meni se čini da nećeš ostati… samo na toj jednoj godini.”

Adamov kez usahnu. Njegove oči, ti zlobni crni brabonjci stisnuše se u bunkerske proreze. Lica mu je postalo semafor – prvo je pobelelo, pa se zajapurilo.

“Šta si to rekla?”

U učionici - tajac. Šarulja odiže glavu i drhtavo skinu cvikere. Usta su joj oblikovala glomazno, zaprepašćeno O.

“Kako si se to… izrazio, Zoriću?” izusti polako, skoro pa oprezno, a neverica na njenom licu polako se pretapala u pobednički izraz. “Hoćeš li još jednom to da ponoviš? Hajde, učini to, molim te.”

“Šta si to rekla, pizda ti materina seratorska gluva!” prodra se Adam, snažno koliko su mu vilice to dozvoljavale. Ali bilo je dovoljno glasno da svi razumeju poruku.

“Divno”, reče Šarulja, ne trepnuvši, dok joj je s lica sijao destilisani trijumf. “A sada da vidimo šta tvoj razredni ima na ovo da kaže, pogotovo što čas drži dole, u mom odeljenju. A ti – ti već sada možeš da razmišljaš kuda ćeš i kako ćeš kad odavde dobiješ ispisnicu.”

I Šarulja, onako ogromna i krupna - prava slonica od žene - krenu paradno ka vratima, naoštrena da ostvari svoj naum. Niko u to nije sumnjao, čak i da je folirala. Ali kada je došla do moje klupe, nešto je fijuknulo kroz vazduh. Ona jauknu i obema se rukama uhvati za glavu, a kraj njenih nogu ostade da leži projektil. Adam ga je zgrabio sa Tanjine sveske – skupu “parkericu” – i zafrljačio u pravcu neprijatelja. Profankin skalp fino bi rasparan, tik iza desnog uveta. Na svu sreću nije bila povređena ozbiljnije. Kako god, Adam je Tanjinom olovkom, a Šaruljinom krvlju, potpisao sopstvenu ispisnicu.

Ostatak, čini se, nije mnogo bitan. Nekoliko nas prišlo je pištećoj Šarulji da vidi šta ju je zadesilo. Adam je sačekao da je izvedemo do WC-a, a onda je u opštoj gužvi pokupio stvari i pobegao iz škole glavom bez obzira.

Ja ga nisam video sve do danas.

A mesto kraj Tanje ostalo je upražnjeno po treći i poslednji put za sledeće tri godine.

3.

BABA JAGA I NJENI PILIĆI

Nekoliko dana pošto se atentatoru na Šarulju izgubio svaki trag, došao je i na mene red da se uselim u zadnju klupu.

Desilo se to na istoriji, jednom od onih časova na kojima ste bukvalno mogli da radite sve, osim da katedru sa profesorom iznesete napolje.

Ovaj predmet nam je predavala Ružica Jagorčević iliti Baba Jaga, mala, punačka žena pred penzijom, sa keceljom oko pasa, maramom preko glave i torbom nalik na zembilj. Uvek je delovala kao da je došla pravo s pijace. Zlobnici su šuškali da na Kaleniću prodaje luk i kupus, a mi smo se, uz kikot, sprdali na račun njene neuglednosti, posebno tog baburastog nosa koji joj je sav crven visio nad ustima, preteći da će se rastegnuti do poda.

Pričalo se da Baba Jaga obožava kapljicu, da je među profesorima u gimnaziji najobrazovanija, da je zbog pića i drugih okolnosti ne prati sreća u životu. Nismo znali o kakvim se okolnostima radilo, a brat bratu nismo ni marili. Ona je za nas bila samo tragikomična figura koja je usled pijanstva pobrkala pijačnu tezgu s katedrom.

Uglavnom, Baba Jaga je deci dopuštala svašta, a njena metodika rada se, u najkraćem, svodila na pasiranje podataka. Rekla nam je da nikako ne bacamo pare na preskup udžbenik, već da kupimo jednu svesku, obavezno A4 formata, u koju ćemo zapisivati njena predavanja.

Sistem je funkcionisao najviše dve do tri nedelje, a onda je zavladao progresivni haos. Ovako je to izgledalo: ona tiho predaje, mi glasno pričamo, ona ne šljivi nas, mi ne šljivimo nju. Koga je u toj gunguli mrzelo da je prati, kupovao je udžbenik i odatle učio, a ostali su prepisivali od retkih vrednica koje su mahom sedele napred.

Iako se moje mesto nalazilo u prvoj klupi, nisam sebe ubrajao u Baba Jagine poštovaoce. Što bih se ja nervirao, kad je tu, kraj mene, sedeo Sloba, od koga sam dobijao sve što bi mi zatrebalo.

Jedina stvar koja je ostala da važi iz dogovora sa Babom bio je neverovatno povoljan način ispitivanja. Podelila je gradivo na sledeći način: praistoriju je prozvala prvim pitanjem, Sumer - drugim, Vaviloniju - trećim, Egipat - četvrtim, Mikenu i Krićane – petim, Staru Grčku – šestim… Onda nam je rekla da će svakoga časa da predaje bar po pola sata, a preostalo vreme da propituje. Dobrovoljci su dobili privilegiju da odgovaraju “pitanje po želji”, tj. ono što bi sami spremili, a ako bi takvih nedostajalo usledilo bi hvatanje za dnevnik… što nikome nije bilo u interesu. Zato su se posle Istorije redovno tražili “kandidati za idući put”.

Opšti zaključak razreda glasio je: Dajmo Babi bar dve glave, pa se zezajmo do mile volje.

Ali kako se i najjasniji zaključci različito tumače, izvučena pouka ne beše jedinstvena.

Ljubitelji istorije, bubalice i taktičari (potpisnik ovih redova uključen) držali su se varijante: Dajmo Babi sopstvene glave, pa se zezajmo mirno i nadugačko, dok su sa druge, manje pragmatične strane stajali lenjivci, u paru s ljudima kakv je bio Adam Zorić. Njihov moto bio je: Glave Babi nek’ daju drugi; a mi se zezajmo, pa kol’ko traje.

Tako smo se zezali i jedni i drugi, jedni manje, drugi više, a kada su se rezerve dobrovoljaca istanjile, počelo je da biva vruće. Gotovo da nije bilo časa a da neko ne zakuka: “Ima li koga za Babu?” Da stvar bude gora, iza Baba Jaginog pitomog izgleda, simpatičnog frktavo-šuškavog govora i blago tolerantnog stava prema đačkoj nedisciplini, skrivala se krajnja hirovitost. U toku istog časa, prvom, pa i drugom prozvanom oprostila bi nespremnost, a od trećeg pa nadalje nabijala bi na kolac sa zbunjujućom žestinom. Ponekad bi to uradila svima; ponekad nikome. Jednom smo je količinom “jel’ mogu ja sutra” toliko iznervirali da je počela da histeriše i na kraju u suzama izletela na hodnik, a da nije udelila nijednog abera!

Na famoznom času istorije na kojem je između Tanje i mene začeto ono što se među muškarcima naziva prijateljstvom (ovo kao da je rekao Petar a ne ja), Baba Jaga je odlučila da “nemamooo dovoljno otsenaa, pa tjemo danafff tseo čafff da fe propitujemooo”.

Po principu što brže to bolje, dva-tri lenjivca odlučiše da pređu u dobrovoljce kako bi sebi obezbedili i bolju ocenu i mirniji san. Ali kako su već posle petnaestak minuta istresli šta su imali, kasapljenje ostalih postalo je neminovno.

Ja, zaboravni “taktičar”, nisam imao drugu ocenu, i, mada sam ponešto i znao, zaista mi nije bilo da samoisticanja. Činilo mi se nekako boljom idejom da se spremim za idući put i tada se prijavim sam. Doduše, ta mi se ideja ukazivala i na prethodnih par časova, pa mi niko nije bio kriv što sam se sada tresao.

“Fta jee?” iskezila se razredu. “Nema vifee nikoog…? E onda tjemo morati da fe profivamooo.” Silovitim pokretom ogromne šape obrnula je dnevnik na početak prozivnika, zabila nos u papir kao da traži nešto jako, jako sitno i stala da prevlači noktom preko papira. “Da vidimoo, ko tje danaf da odgovaraaa…”

Izbezumljeni pogledi tipa “javljajte se ljudi javljajte se” (pogotovo onih individua čija su prezimena počinjala na A, B i V) razleteli su se po učionici. Pametnice, koje su posao obavile na vreme, bezbrižno su zgubidanile u priči i drugim “neistorijskim” aktivnostima, a nespremni su panično nagovarali poluspremne da budu hrabri i dignu dva prsta.

Ja sam ćutke odbijao sve napade. Biti dobrovoljac i zaraditi petaka daleko je bilo lakše u oktobru, kada se na lageru nalazilo smešno malo gradiva. Na kraju decembra – fino, neka hvala.

Dok je Baba Jaga tražila žrtvu, iza leđa sam začuo poznato groktanje.

“Vlajko, hajde javi se ti. Ti sve znaš. Šta se tu foliraš, pa svi znaju da si se spremio.”

Bio je to Dragutin Rakić, iliti Raka Pecaroš, debeljušni, zdepasti buldog sa okruglom rumenom tikvom, izrazito prasećom njuškom i zalizanom frizurom a la Adolf Hitler. Za zamorne rabote kao što je učenje, u svetu toga momka nije bilo mesta. A što bi i bilo, kad je posvećeni praktičar već u prvim razredima osmogodišnje škole savladao svo potrebno gradivo, naročito ono o osnovnim računskim radnjama. Bio je digitron u ljudskom obliku. Već po tim sitnim, brzopokretnim očima mogao se uočiti dar za trgovinu. Ljudi moji, taj je stalno nešto muvao – reklamirao je po školi nekakve ručne satove, muzičke uređaje (“sve nove, necarinjene” i obavezno Sonijeve), preprodavao petarde i bioskopske karte (od ’91 valjao i devize) i Bog će ga znati šta još. Ali, nadimak je zaradio po mnogo prozaičnijoj aktivnosti – hvalio se, naime, da kao ponosni stanovnik Višnjičke banje svaki dan peca na Dunavu.

U klupi iza njega sedeo je Vlajko Kosturača, naš prgavi mršavko, zabuljen u svesku s beleškama koju je panično listao. Ni njemu se nije žrtvovalo. Bio je, kako sam dočuo, dibidus nespreman.

“Hajde, Kosturača, diži tu ruku.” groktao je Raka.

“Jedi govna, Pecaroš! Javi se sam!” siknu Kosturača živčano. Raki, naravno, na pamet nije padalo da se ponudi za dobrovoljca. Što bi se on mučio da podigne ruku kad to mogu drugi. A nije mu se dobijao ni aber. Već je zaradio jednog, i to je, po njegovoj računici, bilo sasvim dosta. Jedan kec se popravlja lakše nego dva.

“Hej, Vlajko, čuj; ako se javiš da odgovaraš, ja ti nabavim soni vokmen u pola cene.”

“Rek’o sam ti: ne seri!”

“Ej, nov sine! Ovogodišnji model.”

“Skini mi se, čitam!”

Ali Raka je veštinu izučio od stenica.

“Trećina cene…ne? A ‘svoč’? Hoćeš ‘svoč’? Najjeftinije moguće…Ma hoćeš ribu da ti nabavim? Može jednog soma? A? Večeras upecam, dobi’š sutra?”

Ne znam šta je Vlajko tačno odgovorio – bila je to jedna od varijanti srpskog teranja u onu dlakavu pećinu gde se začinju deca – ali znam da se Pecaroš okrenuo ka Babi, koja je još uvek mikroskopirala prvu stranu dnevnika, i grlato joj dobacio:

“Evo, Vlajko će da odgovara!”

Baba Jaga trgnu glavu i stade da zvera. Bila je nalik pošandrcalom periskopu; još bolje: kvočka koja ne zna gde su joj pilići.

“Koo, koo? Koo je too?”

“Banić Vlajko”, oglasi se Pecaroš, nešto prigušenije.

Razred poče da žamori, Vlajko da šišti i psuje, a Baba sunu pogledom ka našem redu. I – đavo je odneo ćoravu i gluvu – uperi ga pravo u mene.

“A neee, mladitjuuu!” graknula je. “Ko provfove drugogaa profvao je febeeee! Ufftani da odgovaraff!”

Sada je na mene došao red da se izbezumim. Ko? Ja? Zašto ja? Pa kako ja? Okrenuo sam se ostalima, u nadi da ću dobiti potvrdu da je sve to samo neslana šala, ali tamo me je, umesto podrške, dočekao udružen izraz zabezeknutosti. Lepuškasta plavuša Ivona Savić, moja tajna simpatija koja je sedela u sredini srednjeg reda, nije me čak ni pogledala. Sa druge, bliže strane, Sloba, koji tog dana nije bio u školi, nije mi mogao pomoći, a tada se sa Petrom još nisam sprijateljio.

“Ti, ti mladitjuu. Ti, baff tiiii! Ti fto fe okretjefff! Kako fe ti vfovefff?”

Pogledao sam je očajan, stao da okrećem ruke i dlanove, ali sve je bilo uzalud. Baba Jagi je trebala žrtva, a ostalo je bilo sporedno.

“Ma nisam ja…”

“Uopfffte me ne vfanimaaa”, presekla me je u pola rečenice. “Kako fe ti vfoveff?”

Obećavajući u mislima batine onome smradu od Pecaroša (čije je lice dremljivog, kvarnog mačora odavalo potpuno zadovoljstvo) procedio sam s mukom svoje poštovano ime.

“Lepo”. Babac me je tražio u prozivniku kao da pincetom juri mrava. Kad neko dobro ne vidi, trebaju mu naočari. Ali Baba Jaga je odveć bila ponosna da bi se obratila optičaru. 

“Evo gaaa, Dragifitj Darkooo! E fad tjemo da vidimo fta tjeff ti da odgovaraff.”

Ponekad je kod nje uspevao bezobrazluk; a ja sam bio jako dobar s Grčkom; jako, jako dobar. Iz ostalog ne tako dobar, iz poslednje dve lekcije - nikakav.

“Ja bih da odgovaram šesto pitanje”, smotao sam što sam brže mogao. Bio sam poput zeca koji se šunja kraj lovca, moleći se da ostane neprimećen. Ali Babac je tog dana bio nalik radaru: možda nije dobro video i čuo, ali je svakako imao dobru intuiciju.

“A neee!” zastenjala je prodorno, mučki. “Ne movefff ti da odgovaraff fta ti hotjefff!” Potom je ustala, zabuljila se u red do prozora i posle kraćeg oklevanja, tokom kojeg joj je njen pogled kengurski skakutao, uperila je prstom u izabranika.

“Ajde ti if vadnje klupeee. Ti, ti devojtšitseee! Retsi naaam fta tje on da odgovaraaa!?”

Zirnuo sam tamo kud je Baba pokazivala - ka kratko ošišanoj devojci koja je u uglu kraj prozora sedela sama. Tanja,  je delovala zbunjeno, ali samo na tren, dok nije progovorila fino modulovanim, TV spikerskim glasom.

“Može li šesto pitanje?”

Baba nije ni trepnula. Vratila se na mene i oduševljeno graknula: “Dobrooo, ’ajde fefto pitanjeee!”

Razred se, bogami, ugruvao od smeha; ja sam vrlo tečno izdeklamovao šta sam imao, podcrtavši detalje u vezi s Perikleom i Peloponeskim ratovima, a matora Istoričarka, najverovatnije svesna gluposti koju je napravila, ocenila je tu prevaru sa četiri.

“Fumjiv mi je tvoj odgovor, Dragifitjuu; mnoogoooo fumnjivfff!” kazala je, uz puno coktanja (koje je, u stvarnosti, mnogo više ličilo na cmakanje vazduha), škrabajući energično po dnevniku. A ja osetih olakšanje. Kako sam mogao, prošao sam dobro, i na pamet mi nije padalo da se bunim.

“Dobrooo. A fadaaa da vidimo ko je fledetjiii… Ti ivfa Dragifitjaaa… Da tiiii! Bafff tiiii. Nemoooj fad da fe fkrivafff ivfa njegovif ledjaaa; nifffffta ti to netje pomotjiii! …Fta fi ti miflio? Da fi beeeevfbedan, ako fe prevfivafff na neko dalje flovoooo? Pa ne moram ja da pitam vfamo po reeeduu…”

Tako je Raka zvani Pecaroš zaradio i drugog abera.

Lagao bih ako bih porekao da sam osetio plimu zadovoljstva zbog groktaševog čerečenja, no bednikove sam muke, kao zagađivački element, ubrzo istisnuo iz pažnje.

Smešila se prijateljski, smešila se zarazno, i ja sam shvatio da prosto moram da je upoznam – još tokom Istorije.

Kao što rekoh, Baba Jaga je đacima dopuštala svašta. Dovoljno je bilo da nečim bude zamlaćena pa da na metar od sebe ne primeti slona. Posle Pecaroševog nabijanja na kolac, dogodila se baš takva situacija, pošto se ispostavilo da među lenjivcima postoji neko ko nešto i zna, a još uz to sedi na samo dve klupe od katedre. Iskoristio sam priliku i umereno oprezno se iskrao iz klupe. Čučeći sam se odšunjao uza zid do kraja reda, a onda se, obilazeći srednji, dočepao reda do prozora i slobodnog mesta do Tanje.

Dočekao me je iznenađen osmeh. Prijatan, lepljiv.

“Otkud ti?”

“Morao sam da se zahvalim devojci koja me je izvadila iz govana”. Pružih joj ruku. “Ti si Tanja, zar ne?”

“A ti si Darko”, uzvrati ona i smešno zgužva facu, izbacivši preko usne lepe bele zube. “Uftaniii Dragifitju Darkooo. A fad tjemo da vidimo fta tjef ti da odgovarafff.”

Naduh se kao žaba od prigušenog smeha.

 “Ššš! Nemoj da te čuje.”

“Ništa ta ne čuje”, rekoh samouvereno. “Mogao sam još dva kruga oko učionice.”

Sada se nadula i ona.

“A, jesi l’ videla? Je l’ da da sam bio dobar?”

“To samo zrikava Baba ne bi primetila.”

“E sad me baš ubi.”

“Nema veze”, odmahnula je rukom ne prestajući da se osmahuje. “Bitno je da si stigao... Nego, hoćeš nešto slatko?”

“Za jesti?”.

Ona zakoluta toplim, tamnim očima na jedan poseban način (ni danas ne nalazim adekvatan pridev da ga opišem) i nakrivi facu.

“Ne, ne, za gledati.” Posegnula je za torbom koja je visila o naslonu njene stolice, stavila je u krilo i iz nje izvadila papirnatu “krašovu” kesicu.

“Voliš?”, upita, izazivački odižući obrve.

“Čokoladne bonbonice?”

“Probaj pa vidi.”

Zavukoh ruku polako i izvadih nekoliko čokoladnih loptica.

“Za prave ljude”, namignu ona. “Probaj, dobro je za krvotok.”

“Sa rumom? Aaaa, bome si ti stvarno opasna”. Ubacio sam ruku još jednom. “Moraću više da se družim s tobom.”

“Samo izvoli.”

Pogledao sam je u oči, pa se kratko osvrnuo ka svome mestu, upražnjenom tamo napred, i u momentu doživeo prosvetljenje. Nije mi bilo mesto u prvoj klupi. Jeste da mi je Sloba bio od pomoći, jeste da mi je bio drug, ali je stalno postavljao pitanja tipa: ‘kako nisi naučio ovo’, ili ‘kako nisi naučio ono’, i tako dalje i tako dalje. Nije to bilo za mene.

“ Neće ti smetati ako se doselim?”

“Ni najmanje”, nasmešila se. “Bilo bi mi drago.”

Po završenom času preneo sam torbu do Tanje, i tako je zaista počelo.