Predstavljamo priče iz zbirke (11): TALENTOVANI IDIOT

Talentovani idiot

Priča originalno napisana 1997. godine pod nazivom "Izvod iz dnevnika gimnazijskog direktora", za radionicu društva Lazar Komarčič (tama: Iz dnevnika direktora škole...) Prvobitna minijatura proširena je 2001. godine u pripovetku i iste godine objavljena u Emitoru. Revidirana i dopunjena verzija pripovetke sa novim naslovom "Talentovani idiot" do sada nije objavljena.

 

"Gimnazijalac sa specijalnim talentom."

Srpsko školstvo devedesetih godina. Direktor jedne beogradske gimnazije nije u stanju da se izbori sa gomilom problematičnih đaka, njihovim još problematičnijim roditeljima i profesorima koji su izgubili svaki autoritet. Ali njegov najveći problem postaje usamljeni, inteligentni učenik, koji se krajnje bezobzirno ophodi sa drugovima i sa profesorima, uključujući direktorovu ljubavnicu... 

AUTOROVA NAPOMENA
Devojka s kojom sam se dugo zabavljao bila je tokom druge polovine devedesetih mlada profesorka u jednoj beogradskoj gimnaziji. Bilo joj je povereno i razredno starešinstvo. Svake večeri kada je dolazila kući, s užasom mi je pričala šta joj se događalo u haosu srpskog školstva u kojem je došlo do potpunog sloma vrednosti. Posebno mi je zanimljiv bio nesposobni direktor koji se nimalo nije mešao u svoj posao, tako da su nasilje, primitivizam i korupcija mogli nesmetano da cvetaju. Sa druge strane, moj razredni starešina iz vremena dok sam išao u srednju školu (1988-1992) čeono se sudario s tim haosem - optužen je i mnogo kasnije osuđen zbog primanja mita - ne mogavši da prihvati nove generacije đaka i roditelja kojima su novac, posedovanje mobilnog telefona i markirane odeće i obuće najbitnije stvari u životu. Sve to se, pomešano s motivima iz romana Roberta Silverberga "Umiranje iznutra", utkalo u priču "Talentovani idiot" čiji je embrion od sedam-osam šlajfni, pod nazivom "Izvod iz dnevnika gimnazijskog direktora", nastao 1997. godine na književnoj radionici društva Lazar Komarčić. Priča se razvila u pripovetku tokom poslednjih meseci mog služenja vojnog roka u Subotici (mart 2000. - mart 2001), kada sam kao kurir komande u kasarni imao svakodnevni pristup jednom pentijumu trojci. Dobro mi je došlo da prekratim vreme...

ODLOMAK (PRVA POLOVINA PRIČE)

  

ponedeljak, 9. novembar

Taj prokleti Kaktus bi pod hitno trebalo zatvoriti. I njegovog hohštaplerskog vlasnika. Našao čovek rupu u saksiji, podigao kafić prekoputa ulaza u moju gimnaziju, i sad lepo zarađuje na mojim đacima. Ako bi se đacima moglo nazvati ono četvoro iz Milkinog i Radičinog odeljenja koje sam, odlazeći s posla, video pod tendom kako piju i smeju se.

Mala Rajevićka je pušila na muštiklu. Uparadila se k’o da će na ćošak: drečava šminka, crna plastična jakna, tesna roze majičica, najminimalnija suknja i mrežaste čarape. Onaj njen mračni Barjaktarević samo što joj nije gurnuo mobilni među sise. Dok sam se približavao, Radović Mali Supovac me je gledao sa drskim osmehom i lokao pivo, obučen po modi iz teretane – sve „najk” na njemu, i naravno zlatan lanac. Šone, sin julovca iz Čačka s kojim me je Julija prošle godine upoznala i zbog koje sam pristao da njegovo ćelavo kretenče upišem preko reda, cerekao se na sav glas. Smešan sam mu ja, ko će drugi? 

Pitao sam ih šta rade tu, i zar nije sada čas, na šta će mala Rajevićka: „Jeste, gospodine direktore, ali nije naš!“

„Kako to mislite? Gubite čas?“

„Ne. Imamo ga, ali ovaj nije naš.“, napravio se pametan Radović. Šone je to propratio cerekanjem, a Mala Rajevićka je udarila prenemažući šlagvort: „Malo je dosadan, gospodine direktore!“

Veselo društvance je puklo od smeha, a ja sam pomislio, nisu se čak ni potrudili da se zavuku dublje u baštu, već su seli za sto koji se spazi još sa školskog stepeništa. 

Izdrao sam se. A oni – blenuli u mene k’o da mi je na čelu bljesnulo „direktor”, pa su se bez reči pokupili i vratili u školu. Doduše, nisu baš potrčali. Poslednji je pošao Barjaktarević, nakon što je sa izrazom dosade na licu platio ceh i prošao pored mene kao pored turskog groblja. 

Uopšte ne sumnjam da su se, kad sam odmakao, vratili u baštu. Ali, naravno, sutra ću, kao što sam im obećao, svima podeliti ukore. 

Koji će da važe do hitnih intervencija zabrinutih očeva. 

Pardon. Ima i zabrinutih majki. 

Već čujem blazirani salonski glas Velike Rajevićke kako me zove na kućni broj: „Dobr’ vaeče g’spodine ‘bradoviću. Zaov’m d’ vid’m koako se n’s dvaoje maožemo kult’rno d’govoriti”.

Barem se danas niko nije žalio na Marka Novakovića. 

utorak, 10. novembar

Dobio sam pritužbu od Julije i pohvalu, i to uslovnu, od Zorice.

Naravno, opet Novaković.

Julija mi se obratila prilikom redovne posete za vreme prepodnevnog četvrtog časa. Kaže, u Prvom Šest je predavala Lorku, a ja znam koliko je luda za njegovim stihovima. Mogu da zamislim s kakvim ih je zanosom recitovala, i koliko joj je klinac smetao sa aluzijama na seks kad je morala da mu pokaže vrata. 

„Ma, pubertetlija”, konstatovah, gledajući pod lanenom belom košuljom mnogo krupniji razlog zbog kojeg je došla. 

„Šta bre pubertetlija? Nek’ mu malo smire hormone tamo kod kuće! I na vr’ glave mi je više to njegovo buljenje. Danas je bio tako drzak da mi je došlo da mu zveknem šamarčinu. K’o da me je očima svlačio, balavac jedan!“

Naravno, znam ja Juliju. Ona voli kad je svlače očima, naročito ja. Bila je besna, ali nisam mogao da prestanem da se smejem. Prišao sam i stavio ruke na njena bedra. Međutim, nije prestajala da se žali.

„A onda sam uzela da čitam onu pesmu o susretu na potoku, kad junak uzdiže koplje. I znaš šta je kreten uradio? Obliznuo se u krug, ovako, i rekao da je svakako bolje u prirodi nego na stolu!“

„Ma daj“, odvratio sam žustrije nego što sam hteo. „Nema šanse. Osim ako se pred nekim nisi izlanula.“

„Nisam se ni pred kim izlanula! Kako to možeš i da pomisliš?”  

Mogu, samo razmišljam glasno. Bila je nervozna, malo se i nadurila, ali sam je smirio. Posle toga je uspela da bude i vrlo, vrlo dobra. Savlađujući se da ne krikne čak me je ugrizla za rame i ostavila mi masnicu. Ali ništa strašno. Gordana već godinama ništa ne primećuje. 

Naravno da se Julija nije izlanula, a nisam ni ja. Šta se to koga tiče, a i šta bi nam to trebalo? Oboje znamo gde može i kad može. Kod Julije kući, kad se ukaže prilika. U mojoj kancelariji, svakog drugog utorka odnosno petka, i to tiho, bez obzira na tapacirana vrata i Doru, koja je kao grob. Kad je Julija kod mene, Dora nikog ne pušta. Svojevremeno sam nju i Stevu Domara uhvatio na delu. Nikom nisam rekao, a mogao sam. Usluga za uslugu, što bi se reklo.

Ne. Nije moguće. Klinac mora da je zezao nekog drugog. I sama Julija je rekla kako se Novaković prvo obliznuo, pa je izgovorivši ono, pogledao zlurado u devojku iz susednog reda, koja mu je odvratila da je kreten. 

Što se Zorice, njegove razredne, tiče, saopštila mi je da je Novaković uradio kontrolni iz fizike za manje od deset minuta, i to sve zadatke tačno, a onda krenuo da gađa đake papirnatim avionima. 

Neki profesori, pre svega Milka, a i Zorica, smatraju da bi taj mali mogao slobodno da preskače razrede. A Novakovića škola kao da ne interesuje. Odradi sve što se od njega zahteva, ali mu se, kažu, više sviđa da maltretira i ponižava svoje sve malobrojnije drugove i drugarice. I čini se da ga uopšte ne uzbuđuje što ga društvo ne voli, što se svi žale da ima otrovan jezik, da je odbojan, nepredvidiv, samoživ. Obožava, kažu, da sedi u poslednjoj klupi sâm. Druželjubiv klinac, nema šta.

četvrtak, 12. novembar

Milka mi je došapnula da je videla malu Rajevićku kako iza ložionice razmenjuje kesice s belim prahom. Preuzimač je bio Pavle Mrđen, Barjaktarevićev drug iz razreda. Nisam bio iznenađen kada ju je prošle godine tetkica videla kako u muškom WC-u puši svome dečku. Nisam bio iznenađen ni sad, znajući za žalbe mnogih profesora da je na časovima, a i uopšte, ta devojka prečesto izgubljena (onaj mladi Matematičar, Lukić jednom je nabacio da ona „mora da je na nečemu“). U svakom slučaju, dogovorili smo se da Milka ne trubi mnogo već da hitno upozori roditelje.

Julija se opet žalila na Novakovića, koji mljacka na sav glas i dalje je „onako gleda”. Ja joj kažem da ga ignoriše, a ona će meni tugaljivo: „Kad bi to bilo moguće.“

petak, 13. novembar

Nisam sujeveran ali bolje da sam ostao kući.

Plate opet nisu stigle. Iz ministarstva kažu sutra će. To su rekli i juče. I prekjuče. I pre nedelju dana. A ljudi šište kao da sam ja krivac za sve. U novinama čitam, Nezavisni prete štrajkom. Samo čekam da pozovu oni iz Odbora, da me pitaju za raspoloženje kolektiva. Zemljo, otvori se! 

Jedna trećakinja zaradila prelom butne kosti.

Dragović iz Četvrtog Dva Engleskinji Emini opsovao majku. 

Šone nogom razbio klupu. Milka skroz poludela. Kaže, neće dozvoliti da joj ikada više ubacujem đake viška. Pa dobro, stvarno mi je žao što mora da se rve sa njih 47, ali druge joj nema. Kazao sam joj da to nije do mene već do Ministarstva. Naravno da nije progutala. Niko to više ne guta. Ali, šta ja tu mogu. Direktor sam i moram nešto da kažem. A Juliju ću zbog tog klinca da zadavim. Eto, danas ga je Milka pitala šta misli, ko će da plati štetu koju je napravio, a Šone joj je rekao kako još nije razbio onoliko klupa koliko je njegov tata platio za upis!

ponedeljak, 16. novembar

Jedna učenica napala Novakovića! Rekla mi Zorica da je ta mala inače vrlo mirna i fina. Rekla mi je i kako se mala zove, ali nema šanse da se setim. Svejedno, Novaković joj je prišao za vreme odmora i šapnuo joj nešto na uvo. Tada se na njega bacila kao furija i svog ga noktima izgrebla. Čupala ga je za kosu, uspela da ga obori na zemlju, nanela mu masnicu na oku.

Nije htela da kaže Zorici šta joj je šapnuo. Samo je rekla: „On je čudovište.”

utorak 17. novembar

Julija je imala dva spojena časa u Prvom Šest; i čim je završila dojurila je kod mene. 

Nije bilo potrebe da je pitam o kome se radi već samo – šta je radio. A ona – potpuno šiznuta. Ruke joj se tresu. Počela i da muca. 

„Mjauuu, mjauuu! Čim ga pogledam – on ućuti; čim se usredsredim na nešto drugo, on: mijauuuuu, pa mjauuuu, pa mjauuuu. Ja ga opomenem, a on meni: ‘Nisam ja.’ Ne prođe ni minut, a on opet: mjauuuu. Opomenem ga ponovo, i on: ‘Nisam ja’. I opet sačeka, pa: mjauuu... Znaš li kako je to odvratno, Ivane, taj, taj... zvuk? Imitira ga stoprocentno, to je ono strašno. A ja mrzim mačke! Mrzim ih! Zbog tog malog idiota kao da usred razreda imam šugavu mačorčinu, onu koja ti celu noć mjauče pod prozorom i ne da ti da zaspiš!”

Upitao sam je da li ga je izbacila napolje, a ona mi je rekla da ga je prvo prozvala da izađe na tablu i zatražila od njega da ponovi šta je predavala. Ispalo je da je ponovio savršeno. To ju je samo razbesnelo – počela je da ga ispituje. Zadala mu je da analizira neku rečenicu. 

„Je l’ nastavio da mjauče?”

„Nije, Ivane, ali bilo je još gore. Škripao je. Škripao je kredom po tabli! Čitav razred je počeo da negoduje, a on je nastavljao. Ja ga opomenem, on kaže: ‘Dobro’, stavi kredu na tablu, i opet... I tako u krug jedno dva-tri puta dok đaci nisu poludeli. Ja krenula da urlam, oni svi da se deru, a idiot je napravio lice nevinašceta, slegao ramenima i kazao: ‘Pa šta ja da radim kad kreda škripi’. E tu je meni pukao film. Rekla sam mu da je besprizoran, drzak, užasan. Rekla sam mu da je nečovek. Samo se nasmejao i rekao: ‘Vi mene, profesorka, stvarno ne volite.’ Kao da je to bilo sve što je hteo – da konstatuje kako ga ne volim. Da mi pokaže da...”

„I na kraju si ga izbacila?”

„Jesam. Urezala sam mu jedinicu i zatražila u dnevničkoj napomeni ukor razrednog starešine.”

Razbesnela Julija traži ukor. Zorica ga daje po hitnom postupku. Novaković se smiruje. 

Zvuči kao dobra šala.

sreda, 17. novembar

U „Politici” otkrili toplu vodu, zahvaljujući zabrinutom čitaocu, za kojeg bi se reklo da je profesor. 

…Nema odeljenja za napredniju decu u kojima bi neko tim talentovanima pružio dužnu pažnju. Za raznorazne sekcije i dodatnu nastavu nema se, kažu, „profesorskog entuzijazma.” Doduše, koliko para toliko i muzike, ali, kakva muzika takvo je i društvo. Ova koju već godinama puštamo deci  posna je do bede. Pokazuje da nas deca ne zanimaju, i to ne samo talentovana, već sva deca. Tumaraju kroz školstvo bez kompasa, prepuštena sama sebi. U ljudima koji bi trebalo da su im mentori i autoriteti vide – karikature. A karikaturama se smejemo, zar ne? I onda se pojavi resorni ministar sa pričom kako u škole „treba vratiti prave vrednosti” – kao da su te vrednosti pobegle, nestale preko noći same od sebe, prepustivši teren maminim i tatinim sinovima, markiranoj odeći i obući, novcu kao merilu vrednosti, korupciji među profesorima, narkomaniji i prostituciji. Neće biti da su pobegle. Pre će biti da im je opstanak krajnje ugrožen, tolerisanjem, pa čak i zalivanjem „pogrešnih” vrednosti do te mere da su „prave” vrednosti postale izuzetak. Njihovi poslednji bastioni toliko su slabi i usamljeni da se njihovo funkcionisanje graniči sa besmislom. Zamislite profesora koji pokušava da drži do sebe i svoje profesije, suočavajući se svakodnevno sa grupama obesnih i raspuštenih đaka, koje niko ne može ili ne sme da ukroti. Od tih, da kažemo, nenormalnih koji svakodnevno oduzimaju vreme i nerve, normalne je teško primetiti. Posebno u situaciji kada su odeljenja pretrpana, što je posebna priča. Normalni se odguruju u stranu i zapostavljaju, jer se čini da su nenormalni pravilo, da se sve vrti oko njih. A ako školstvo nema vremena za normalne, obične đake – koliko će ga tek imati za one „neobične”? Za one koji su napredniji, koji će sutra ovu zemlju voditi napred…

Ime i adresa poznati redakciji.

četvrtak, 18. novembar

Đaci pričaju o nekim stvarima o kojima ne bi trebalo da pričaju. Čuo sam ih danas na hodniku, pred početak četvrtog časa. Nekolicina me je podsmešljivo gledala i sašaptavala se. Jedan je bio malo glasniji. 

Ko bi to mogao da bude i šta li će tek biti kad profesori dočuju? 

Rekao sam Juliji. 

„Šta ćemo sad da radimo? Šta ćemo sad da radimo?“

A ja sam je tešio kroz zube: „Radićemo isto što i do sada, dušo. Samo je pitanje gde i kada.“

petak, 20. novembar

I Dora je čula da đaci svašta pričaju. Ali, o sebi i Stevi Domaru. Gledala me popreko čitav dan i na kraju mi priznala. Kleo sam joj se da to nisam ja. Šta bre deci imam da pričam o njenim sklonostima. Ali, opet je nastavila da me popreko gleda. E, pa ko joj kriv. Što se nisu pazili.

ponedeljak 23. novembar

Još jedan divan ponedeljak.

Dečko Male Rajevićke, onaj besprizorni Barjaktarević, pobio se u školskom dvorištu s nekim Rakonjcem iz njenog razreda. Barjaktarević je tog momka prebio na mrtvo ime, a deca su oko „ringa” napravila krug. Neka su tu bila da bi navijala, neka da bi posmatrala. Posmatrala. Jedini Rakonjčev greh sastojao se u tome što se „u pogrešnom društvu” izjasnio o „njegovoj Ceci” kao o „drolji”. Kad je za to dočuo, Barjaktarević je Rakonjca brže bolje našao i napao ga s leđa. A kada je tom nesrećniku nogama izbio sav vazduh iz pluća, gurnuo mu je nož pod grlo i zapretio da će ga zaklati ako se odmah ne izvini. Rakonjac se izvinio, a Barjaktarević je preko njegovog obraza napravio plitak rez – nauk svim prisutnima kako će prolaziti ako ga ne shvate ozbiljno. Tek tada su deca počela da vrište. Naravno, zvali smo policiju. Rakonjcu su stavili hanzaplast i hladne obloge i odveli ga do dispanzera. Barjaktarevića će panduri da drže dok im se, uz posredovanje Radovića Malog Supovca, ne javi tata „kontroverzni biznismen”, kućni prijatelj sa Velikim Supovcem, i naredi da ga puste. 

Nadam se da će ga dotle oplaviti kako zaslužuje.

Pred kraj radnog vremena pojavila se Zorica. Saopštila mi je, uzbuđena, da je primila k znanju predlog da se Novaković ukori. Razgovarala je s njim i predočila mu ne samo taj predlog, već i moguće smanjivanje ocene iz vladanja. Tražila je i da vidi njegove roditelje. 

Novaković se, kaže ona, uopšte nije bunio; čak je delovao nezainteresovano. Pitala ga je zašto radi to što radi, šta će mu svi ti problemi kad je inteligentan, kad ga i ona sama, kao talenta za fiziku i matematiku, zaista ceni (premda držim, prema boji njenog glasa, da joj nije naročito simpatičan). A on – slegnuo ramenima i rekao: „Dosadno mi je.” 

Pitala ga je za odnos sa Julijom.

„Ona me mrzi. Mrzi me jer znam kakva je.” 

Zorica je dalje pokušavala da „diplomatski izvuče iz njega” kakva je to Julija. Klinac je, međutim, bio škrt na objašnjenjima. „Glupa je”, „brbljiva” i „stalno se folira”. I, što se mene tiče, bože mi oprosti, nije rekao ništa što i sam ne znam. Ali, Bože moj. Julija je jebozovna, razvedena i usamljena; treba joj oslonac, treba joj uteha, to je ono što traži i to je ono što joj pružam – pod uslovom da je savršeno diskretna. Nikakva vucaranja, nikakve obaveze; samo razumevanje, uživanje i ekstaza. To je ono što meni treba; ono za čim, pored Gordane, tragam već godinama. Zar bi trebalo još nešto da zahtevam? 

Ostatak Zoričine konverzacije sa Novakovićem svodio se na pokušaje da ubedi klinca kako i sa njegove strane ima „grešaka u koracima”, pošto pritužbe ne stižu samo od Julije već i od ostalih profesora; čak i od đaka. No on se nije dao pokolebati. „Svi su oni glupi.”, rekao joj je, savršeno miran. „Gomila koja ne razume ništa. Samo se foliraju: ponavljaju tuđe kao papagaji i misle da su jako pametni.”

„A ti smatraš da si jako pametan?”, upitala ga je Zorica.

„Samo sam hteo da kažem da oni sebe vide većim no što jesu, a da ne shvataju koliko su providni.”

U svakom slučaju, Zorica ga je još jednom zamolila da dovede roditelje. Ukor mu, koliko ja znam, neće biti dodeljen, bar do sledeće gluposti. 

sreda, 25. novembar

Matematičar Lukić uhvatio male idiote iz Trećeg Tri kako brljaju po dnevniku. Otišao čovek samo na pet minuta do WC-a, i već je sedam kečeva bilo prepravljeno. I zamisli molim te, oni su se posle pravdali! Mladi Lukić je, tvrde, mnogo strog! Previše zahteva! Naravno, momak ne toleriše neznanje, ne prima „intervencije” sa strane. Šta je u tome prestrogo? Koliko ljudi takvog kova ima – ili je ostalo – u ovom kolektivu? Koliko je realnih ocena podeljeno i zaključeno od ’92. naovamo? Koliko sam đaka samo ove godine primio na pritisak, preko veze? Pred koliko raspojasanih budžovana sam se povukao kako bih izbegao neprilike? Šonetov otac je, radi sinovljevog upisa, kupio deset klupa za školu – one koje je njegov siledžijski potomak tako nonšalantno izlomio. Da li se donacija školi smatra potkupljivanjem? 

Da li sam ja potkupljiv? 

Taj julovac je dao poklon i sad očekuje nekakav odnos, očekuje nešto zauzvrat – ko, recimo, sme Šonetu nešto da kaže? Poneko može, i na tome ostaje – na rečima. Tolerisaćemo malog gada, verovatno dok nekog ne ubije. Ne verujem da će se to desiti, ali koliko će biti “onog drugog” što leži ispod te „crte tolerancije”?

četvrtak, 26. novembar

Novakovićevi roditelji su se odazvali. Došli su danas na „otvorena vrata”, i Zorica im je iznela sve o mukama koje ova škola ima s njihovim sinom. A oni – slegnuli ramenima i kazali da je Marko oduvek bio čudan. Povučeni, tajanstveni jedinac, okružen knjigama. Smatraju da je suviše zreo za svoje godine. Okolina ga smatra vrlo nepredvidivim, mada kod kuće „uopšte nije takav”. U osnovnoj školi je imao problema sa adaptacijom. Jednom je razbio staklo od protivpožarnog alarma i pritisnuo dugme. Hteo je, kaže, da vidi šta će se desiti, a desilo se da je čitavu školu digao na noge. Kasnije se, kažu, umerio u takvim eksperimentima. Ovo što radi sada med je i mleko u odnosu na ranije „poduhvate”. A kako je došao kod nas u Gimnaziju? Pa, čuli roditelji da je to dobra škola i preporučili sinu da se upiše. Njemu je, kažu, bilo svejedno. Da se on pitao, nigde se ne bi upisao - sedeo bi u sobi i čitao. Tako im je bar rekao. Ali je ipak poslušno otišao da se prijavi i s bodovima bio dvadeset peti na rang listi. Spremao je prijemni manje od deset dana i, kažu, niko to nije osetio. Imamo problema s njim? Pa, popraviće se. Nije on tako loš. Samo je malo neuhvatljiv. Treba mu društvo – bolje da sedi u školskoj klupi, okružen drugom decom, nego da bude kući sam, među četiri zida. Popraviće se Marko; da, biće bolji; a ako mi, kao prosvetna ustanova, ne znamo šta ćemo s njim, ko onda treba da zna?

petak, 27. novembar

Ona mlada Engleskinja, Emina, koja je prošle nedelje bila na bolovanju, opet je imala neprijatnosti sa Dragovićem iz Četvrtog Dva. Došla je sama da mi se požali. Pošto je Dragović, na njen predlog, a zbog onog psovanja, dobio jedinicu iz vladanja, Dragović je u hodniku, onako u prolazu, dobacio Emini da „još nisu završili”. Emina mu je odvratila da ona sa njim svakako jeste i da joj se nikako ne obraća ako mu, kao prošle godine, bude falila ocena za uspeh. 

Razgovor je čuo izvesni Bojan Đukić iz istog odeljenja, za koga Emina tvrdi da je jako dobar iz Engleskog (ima pet) ali da ima mobilni koji neprestano zvrči, da vozi kola koja parkira ispred škole (onaj novi crni „BMW”!?) i da ima nekakav kružok, u kome svi poseduju mobilne. Prišao je toj mladoj ženi i doslovce joj rekao: „Profesorka, vi ste najveća carica ovde. Daću vam broj svog mobilnog. Ako vam onaj skot bude pravio još problema, vi mi samo javite. U bilo koje doba dana i noći, ja i moji ljudi doći ćemo da vas zaštitimo.”

Ja i moji ljudi. 

Julija mi se opet žalila na Marka Novakovića. Imala je juče popodne šesti čas s njegovim odeljenjem. Krenula da paniči: „Bulji, bulji, bulji.” 

„Čim ga pogledam, on se kezi. Ceri mi se, Ivane! Ne priča više na času, ne mjauče, ne škripi, ne pravi gužvu kao ranije. Samo sedi i bulji u mene. I ceri se. Ne znam više šta da radim. I opet kao ranije: opomenem ga, a on meni: ‘Ma šta ja vama radim’. Ponovo sam ga sinoć izbacila napolje, on opet: ‘Ma šta ja vama radim.’ Gledam ga kako izlazi napolje, pravi neko ljutito lice, a osećam da se i dalje ceri, da je sve to za njega samo igra ili tako nešto. Mrzim da predajem u Prvom Šest! Kako bih volela da ga tamo nema. Deluje tako neljudski. Dovoljno je da me pogleda pa da se naježim.”

Iako zabrinut, presekao sam je, čvrsto rešen da zaustavim to neurotično kukanje koje mi je posle napornog dana ubijalo živce. 

„Ne budi paranoična”, rekao sam joj. 

„Nisam paranoična”, zacvilela je.

„Onda ga prijavi Zorici. Rekla je da će ga kazniti napravi li samo još jednu pizdariju.” 

Kako sam to predložio, Julija je napravila neku tugaljivu grimasu, oborila pogled i sa gorčinom od koje sam se sledio kazala: „To mi neće pomoći. On je lud. Potpuno lud. Samo mu pogledaj oči.”

Možda jeste lud, ali i Julija je svakako opsednuta. Ništa mi se to ne dopada. Kad god krene o njemu, ja u trenu poželim da umukne.