недеља, 05. децембар 2010.

Predstavljamo priče iz zbirke (10): KAD REBRA POSTANU KAVEZ


Kad rebra postanu kavez
Priča originalno napisana 2000. godine i objavljena u Emitoru 2001. godine. Ova, znatno skraćena verzija objavljena je 2004. godine na danas ugašenom sajtu Screaming Planet, a 2009. godine u književnom andergraund godišnjaku Trash.



"Svi bauci neposlušnog građanina."

Vlasnik male radnje kojem su se kola pokvarila, uveče se peške vraća kući. Ali, dok hoda pustim uličicama svog detinjstva, iza sebe čuje korake, koji su sve glasniji.

* * *

ODLOMAK

Preduzeo je, naravno, mere da ga ne nađu. Njegova žena, deca, gotovo svi susedi i pomoćnik u servisu znali su šta toj gospodi treba da kažu. Jer još onda, kada je prvi put dočuo da jure po gradu, zarekao se da njega neće uhvatiti; bar ne lako.

Posle nekoliko znojavih osvrtanja i obrtanja misli poput sličica na džekpotu, mogućnost da se radi o njima učini mu se manje verovatnom.

Još uvek ne legitimišu.

Načuo je, doduše, o hvatanju neposlušnih po kafićima. Ali čak i da su glasine bile istinite, odavno je prestao da posećuje takva mesta.

A i s kim bi? Peđu su uhvatili. Bora se odazvao.

Nadao se da će se obojica vratiti živi i, ako je moguće, normalni. Da ne bude kao sa Duletom. Otišao dobrovoljno; doneli ga nazad – skroz pošandrcalog.

Pred očima mu iskrsnu ono lice.

Mora biti da je Dule video tako nešto.

Pa se setio Luke i Danice.

Bili on i Svetlana kod komšinice. Deca gledala crtani film. Zaigrala se kraj ekrana. Došao dnevnik. I u njemu izveštaj, vrlo detaljan, o onom selu što su ga spalili.

Džaba što je sa Svetlanom uleteo na pola i ugasio televizor – nekoliko noći uzastopce deca su se budila i vrištala.

Kao što je njemu sada vrištao stomak.

Grabio je napred, pazeći da se ne saplete o kakvu džombu na ispucalom asfaltu. Vetar je gladno arlaukao kroz čemprese, ali i dalje nije mogao da nadjača korake.

Postajali su još glasniji, još bliži.

Nebojša zabaci glavu u stranu, ali ništa se nije pomaljalo.

Tok, tok, tok, tok, tok…

Ko li je taj prokletnik?

Tok, tok, tok, tok, tok…

Prokletnik…

Sada je bio sasvim siguran da se ne radi o vojnim policajcima.

Uvek ih je više. Ovde se radi samo o jednom...

…čoveku, iskreno se nadao.

„Gde su pare? Gde su pare, majku li ti jebem?!”

Mali Simica. Čovek pleonazam. Zdepast, okrugao i nabijen, okružen gorilama. Puši najbolje cigare, tuca najbolje ribe, i pored toga što ima ženu; uvek pun para i velikodušan kad treba da ih pozajmi. Kada ih zatraži natrag, za dužnika je najuputnije da zgrabi lopatu i smesta se sakrije ispod zemlje.

Šta je Nebojša mogao da radi? Posao krenuo nizbrdo. Još malo pa propao. Novac mu je trebao pod hitno.

„Gde su pare, sunce li ti jebem! Umeš da pozajmljuješ a ne umeš da vratiš! Kosti ću ti polomim! ”

Tok, tok, tok, koraci su mu se zabadali u mali mozak. Tok, tok, tok…

„Jesi li čuo? Kosti! Ima, bre, tobom kerove da na’ranim!”

Tri kockasta tipa u Armanijevim odelima, raspoređena oko Malog Simice, iskezila su se vrlo zubato. Ajde, gazda, pucni prstima pa da ga rastrgnemo, govorio je sjaj što im se probijao kroz stisnute očne kapke. Nebojši se učinilo da bi u tim zalizanim frizurama mogao da vidi svoj odraz, kao u ogledalu – ako bi se dovoljno približio.

Smešna pomisao. Ne samo da to nije smeo, već se plašio i da trepne. Mogao bi se istog trena naći na patosu, izgažen u grudvu krvi i mesa, koja je u najboljem slučaju dobra za izvoz unutrašnjih organa.

„Imaš nedelju dana da vratiš tih šest ’iljada!”, iz zabalavljenih čeljusti Malog Simice, poput vatre iz zmajevog ždrela, provali miris belog luka, a Nebojšine nozdrve se zgrčiše. „To ti je i previše vremena od mene! Darujem te za bezobrazluk! A znaš šta bi trebalo da uradim? Trebalo bi da te zgazim k’o stenicu, pa da naučiš s kim smeš da se zajebavaš! Nije ti ovo banka, pizda ti materina!”

Nije on bio kriv. Nije mogao da podigne pare sa računa. Država udarila limit. A i Mali Simica udario kamatu. Lepo mu je Svetlana govorila da ne pozajmljuje od njega. Kumila ga, molila. Ali hteo on da se pravi pametan. Mali Simica je njegov stari drugar. Drugar velik kô planina. Zato ga sad i čekaju batine kô planina. Ako bude imao toliko sreće da se samo na tome završi.

Jer nedelju dana je juče prošlo, a sakupio je, uz tešku muku, tek dve hiljade. Zabole državu što će njega da ubiju, kad ona ima pametnija posla. Neko bi čak mogao da ga priupita zašto nije tamo gde se bije za pravu stvar?

Pa, možda bi ti ipak bilo bolje da si prihvatio onaj poziv za rezervu. Sve je bilo kako valja. Saldo ti je stajao dobro. Mali Simica – ni mislena imenica. Samo broj telefona u tefteru, zlu ne trebalo.

E, sad nema kukanja.

Da. Svejedno. Metak tamo il’ ovamo.

Sinoć je uplašen otišao do Malog Simice. Da mu kaže kako stoje stvari. I Mali Simica je kazao njemu, ali neobično uljudno. Uopšte nije vikao, niti delovao zastrašujuće. Bio je tu samo onaj ogromni kez pokvarenih zuba, razvučen od uha do uha.

„E Neki, Neki. Iskreno sam zapanjen. Dao sam ti nedelju dana, i čovek tvojih sposobnosti još nije uspeo da uradi ono što je obećao.” Zastao je malo i počeo da cokće. Pri tom su mu punački obrazi podrhtavali kao pihtije. „Ali nemoj ti Simketu da se sekiraš. Znam ja kako je ovih dana da se nađu pare. Zeza država, svi zezaju, je l’ tako, a Neki? I nešto sam ja razmišljao. Da pomognem starom drugaru malo da se izvadi.”

Tu Mali Simica ustade iz fotelje, prebaci ručetinu preko Nebojšinog ramena i povede ga ukrug oko sobe. Beše to pravi bratski zagrljaj, al’ beli luk se osećao i dalje.

„Šta misliš o tome da za mene obaviš jedan poslić, pa da onda prebijemo taj tvoj dug, a?”

„Kakav posao?”, procedio je Nebojša ukočeno.

„Fin. Vrlo lep. Videćeš. Baš prema tvojim mogućnostima. Ali, o tome ćemo kad se drugi put budemo videli.”

I baš dok je to izgovarao, koristeći svoj najbolji sve je u redu ton, u Simicinim sitnim, duboko usađenim očima nešto je bljesnulo.

„Jednog od ovih dana moj čovek će doći po tebe. Samo ti meni budi dobro, a ja ću se postarati za ostalo.”

Onda ga je pustio.

„Radi svoj posao, a kad mi budeš bio potreban, bićeš obavešten. U redu?”

Rekao je u redu. Šta je pa drugo i mogao da kaže?

„E pa onda, budi mi pozdravljen, pa se uskoro vidimo. Čombe! Crni! Bekvalac! Otpratite mi druga do izlaza!”

I njih trojica poslušno obaviše što im bi zapoveđeno. Čak su bili i ljubazni. Ipak, i njima je iz očiju izbijao onaj sjaj.

Nešto u tom sjaju obećavalo je ponovni susret.

Jednog od ovih dana, moj čovek će doći po tebe.

Čega li je to onda bilo u pogledu Malog Simice?

Zavereništvo? Lukavost možda?

Moj čovek će doći po tebe.

Isto što u očima gorila?

Moj čovek će doći…

Tok tok tok tok tok

...po tebe.

Tok TOK Tok TOK TOK…

Moj čovek.

Noge mu same ubrzaše hod. Refleksno. Utroba krenu da zavija na mesec, a srce postade zahuktala pumpa – lepo je mogao da oseti čitavu mrežu krvnih sudova kako bubri, grči se i stenje.

Prisilio je sebe da okrene glavu.

Iza, na nekih dvadesetak metara, nalazilo se nešto.

Kretalo se za njim.

Izgledalo je ljudsko.

To mu je delovalo utešno. Za trenutak. Dok se nije setio reportaže.

Svetlana ugasila televizor i oterala Danicu i Luku u krevet. A on, pametnjaković, posle ponovo upalio televizor. Morao je da vidi.

Seosko dvorište. Krv na travi. Momak u trenerci na leđima. Nema oči. Nema nos. Nema polovinu čela.

To nije lice. To je raspuknut, truo nar.

Kamera se pomera. Zumira predmet nalik fudbalskoj lopti.

Nije lopta.

To je glava mlade žene, uvaljana u žitko blato…

Izveštač zaključuje da to nije mogao da uradi čovek, i da taj neko sa ljudskom rasom deli samo izgled – i ništa više.

Nebojša se nije plašio čudovišta. Nisu bila stvarna. Ali od ljudi sa iščašenim idejama i te kako je dobijao žmarce.

Oni su bili stvarni.

Znao je jednog iz viđenja. Stanovao je tri ulaza niže. Miran čovek, povučen i sa svima fin. Niko nije mogao da poveruje kada se desilo. A desilo se da je jednog dana dohvatio sekiru i isekao ženu i troje dece kao da su drva za potpalu.

Za momenat, nešto prozuja kroz Nebojšinu svest, a blic bola sevnu mu u stomaku. 

Bila mu je to najodvratnija fotografija; ona uštogljena i bezizražajna iz lične karte.

Sada se nalazila na čitulji.



Нема коментара:

Постави коментар