The Stranglers 1990-2012: Pad i uspon gildfordskih davitelja (5/5)

Peti deo

TAMO GDE SU GORELI MOSTOVI

TURNEJA NAS JE ODRŽALA

Album Suite XVI, koji je ponovio pa i nadmašio uspeh Norfolk Coast, bio je katapult za novu turneju Stranglersa, na kojoj se bend skoncentrisao na pesme sa ta dva albuma i na one iz perioda 1977-1981 (uz pokoju stvar iz druge polovine osamdesetih, uključujući neizbežnu Always The Sun). Ovakva orijentacija sasvim je razumljiva, budući da je publika dolazila na koncerte upravo zbog tih pesama, a ne zbog onih koje su napisali Pol Roberts i Džon Elis, članovi iz vremena koja su za grupu bila nesrećna i neuspešna. Međutim, odbegli, originalni davitelj Hju Kornvel je svoje bivše kolege zbog takve strategije stalno bockao (i još ih bocka) preko medija, iako polovinu njegovog koncertnog repertoara čine stare pesme Stranglersa. Štaviše, na omotu trostrukog živog albuma People, Places, Pieces i njegovog jednostrukog parnjaka Dirty Dozen (2006) otišao je tako daleko da je svoje ime ispisao stilizovanim rukopisom sa logoa bivše grupe! Slično je uradio i na omotu sledećeg studijskog albuma Hooverdam (2008), a tom prilikom je za sajt Pennyblack (2009) izjavio bez uvijanja: „Najveći mi je izazov (u poslednjih deset godina karijere) da zaradim za život. Teško je ovde, i morao sam sebe ponovo da pronađem, da ponovo sebi nađem robnu marku. Stranglersi su bili, i još jesu, veoma jaka robna marka.”

Davitelji su u Evropi imali velikog uspeha. U šest godina koliko je prošlo između Suite XVI i za sada poslednjeg albuma Giants (2012), svirali su gotovo neprestano, pri čemu je bubnjar Džet Blek nekoliko puta ispadao iz stroja zbog bolesti. Kako je izjavio za Mojo (2000), kada je Bog delio zdravlje on nije bio među privilegovanima. „Darovao” mu je astmu, a kasnije dijabetes. U 2007. godini je imao pauzu zbog preskakanja srca, a kada se vratio za bubnjarsku stolicu morao je da izbegava duga putovanja. Sredinom 2008. je opet pauzirao zbog stezanja u grudima. Zbog svega toga, vrlo vitalni Žan Žak Burnel počeo je javno da kontemplira na temu smrtnosti i neumitnosti kraja svog benda. Uoči turneje 2008/2009 je izjavio za Hull Daily Mail da niko u Stranglersima „ne postaje mlađi”, da Blek sada ima 70 godina i da grupa bez njega verovatno neće ići dalje.

„Raspamećuje me činjenica da on nastavlja da svira koncerte od po 90 minuta”, izjavio je Burnel za Metro.co.uk (2009). „Par puta mu je bilo loše, i njegov tehničar (Ijan Barnard) odmenjivao ga je na nekoliko svirki, ali ako trajno bude ispao, pa, ne znam šta ću da radim. Još možemo da snimamo, ali mislim da nam je ovo poslednja velika turneja.” Međutim, Džet Blek, neuništivi paterfamilijas Stranglersa, demantovao je Burnela, i sve do 2012. godine je manje-više redovno sedeo u bubnjarskoj stolici.

U međuvremenu, rejting Stranglersa je toliko narasao da su oni 2010. godine pozvani da nastupe na znamenitom britanskom festivalu Glestonberi. Koncert je bio trijumfalan, pred oko 85.000 gledalaca svih generacija. To ne bi bila informacija od naročitog značaja da festival ne vodi Majkl Ivis – jedan od najuticajnih ljudi u istoriji britanskog roka – koji se posle konflikta sa Žanom Žakom Burnelom zakleo da će Stranglersi tamo svirati samo preko njega mrtvog. I držao se reči narednih 30 godina.

Kako priča Burnel, bend je u doba najveće slave, početkom osamdesetih, bio pozvan da svira na Glestonberiju kao glavna zvezda festivala. Bilo je to doba Hladnog rata i projektila srednjeg dometa u Evropi (Rusi su razmeštali rakete SS-20 a Amerikanci „peršing 2”), a levičar Ivis, aktivista za mir, agitovao je u korist Kampanje za nuklearno razoružanje (CND). Njegov Glestonberi je 1981. počeo da sponzoriše taj pokret, što se basisti Stranglersa, koji je studirao filozofiju i ekonomiju i imao neke desne poglede na svet, nikako nije dopadalo, pa je grupa odbila ponudu za nastup jer nije želela da ima nikakve veze sa CND-om, kao što krajem sedamdesetih godina nije želela da ima nikakve veze sa pokretom Rok protiv rasizma. Obe odluke donele su joj nevolje.

Kako je Burnel rekao za sajt This Is Nottingham (2011), većina njegovih kolega i prijatelja je u to vreme „trubila istu stvar” o unilateralnom napuštanju atomske bombe. „A ja sam govorio sebi: čekaj bre malo, šta ako se mi otarasimo naše bombe, a oni (Rusi) zadrže svoju? E, o tome je bio unilateralizam... A svi su bili u istom, horskom fazonu. Naravno, nije baš da smo mi (Stranglersi) nešto podržavali nuklearne bombe ili bilo šta nuklearno (...) ali postojalo je to horsko pevanje. Ovu zemlju povremeno zahvate masovne histerije – stvar sa (princezom) Dajanom je sjajan primer. Bio sam ubeđen da u tome (CND-u) ima nečeg sumnjivog. Kada se Sovjetski Savez urušio, odatle su došle brojne informacije, koje su dotle bile pod ključem. Ispostavilo se da je sve te unilateralističke mirovne pokrete finansirala Moskva. A ja sam to instinktivno znao. Majkl Ivis nam je to (odbijanje nastupa) uzeo za zlo, i nije popuštao sve do prošle godine... Bilo je sjajno (prilikom nastupa, 2010), savršen dan, najbolji vremenski uslovi koje su imali na Glestonberiju godinama unazad. Što me je ubedilo u činjenicu da je Bog ljubitelj Stranglersa.”

KAD UDARA DŽEJ-DŽEJ

Burnelova preka narav koja nije trpela protivljenje ili čekala objašnjenje, u prošlosti je bendu spalila mnoge mostove. Stvar sa Ivisom primer je okasnelog, ali ipak uspešnog izglađivanja odnosa, a i sukob sa šefom Glestonberija nije imao tako zloćudne posledice kao, recimo, tuča sa članovima The Clash i Sex Pistols u čuvenom „Dingvols incidentu” iz 1976. godine.

U vreme povoja britanske pank scene, Stranglersi su bili u najužem krugu bendova povezivanih sa tom muzikom, zajedno sa Sex Pistols, The Clash i The Damned. Njihov zvuk i godište značajno su odudarali od „kanona”. Iako vrlo agresivni, i muzički i tekstualno, imali su klavijaturistu, što je bilo „demode”; bili su muzički i svirački umešni a najstariji član grupe, bubnjar-sladoledžija Džet Blek imao je „tragičnih” 38! Psihodelični divljaci Stranglersi bili su za mnoge pankere „ubačeni element” – što i nije daleko od istine (Alan Edvards, tadašnji portparol benda, ima mnogo zasluga za, kako sam danas kaže, „malo isforsiranu vezu” Stranglersa sa pankom). Ipak, privatni odnosi među „prvoborcima” bili su veoma dobri. Burnel s ponosom ističe da su Mik Džons (Mick Jones) i Džo Stramer dolazili da gledaju Stranglerse pre no što su osnovali The Clash i pre no što su duge kose ošišali na kratko.

Onda su Stranglersi izabrani da sviraju sa Ramonesima na njihovom prvom britanskom koncertu, u klubu Dingvols u Londonu 5. jula 1976. Dok su Davitelji posle svirke prolazili pored basiste The Clash, Pola Simonona i članova Pistolsa, Stiva Džonsa (Steve Jones) i Pola Kuka (Paul Cook), Simonon je po tadašnjem pankerskom maniru pljunuo na pod. Pripitom, naoštrenom Burnelu učinilo se da je pljuvačka upućena njemu, pa je zviznuo Simonona u stomak. „Pao je preko Stiva i Pola, njihove krigle sa pivom su poletele, i sledeće čega se sećam jeste da smo bili u dvorištu“, ispričao je Burnel magazinu Mojo (2002). „Pol i ja smo bili sučeljeni. ’Predaj se!’ ’Izvini se!’ ’Neću!’ ’E neću ni ja!’ vikali smo jedan drugom u facu i odgurivali se. Nismo se tukli. Sećam se da mi je posle rečeno kako su Džo Stramer i Hju kazali jedan drugom: ’Vidi, tvoj basista se maklja sa mojim basistom. Da ih pustimo da sami to reše?’"

Sukob Burnela i Simonona izazvao je, međutim, gungulu koja je pretila da preraste u pravu kafansku tuču (jedna od legendi u vezi sa incidentom u Dingvolsu kaže da je tuča zaista izbila, što je demantovano). Sa jedne strane našli su se Finčli bojsi (najverniji fanovi Stranglersa), Džet Blek i obično miroljubivi Dejv Grinfild,  dok su sa suprotne strane bili članovi Sex Pistols, buduća šefica Pretendersa Krisi Hajnd (Chrissie Hynde) – koja je neposredno pred ova dešavanja izrazila želju da postane članica Stranglersa (navod iz biografije Stranglersa The Men They Love To Hate koju je 1992. napisao

Kris Tumi (Chris Twomey)) – kao i basista Ramonesa Di Di Ramon (Dee Dee Ramone). Najveći ljubitelj Stranglersa, pokojni Dagenham Dejv (Dagenham Dave) – kojem je posvećea istoimena pesma sa albuma No More Heroes – pribio je Džonija Rotena (Johnny Rotten), tj Džona Lajdona (John Lydon) iz Sex Pistolsa uz jedan kombi (legenda kaže da je to bio Blekov sladoledžijski kombi, koji je u stvarnosti bio parkiran pored), pomislivši da ovaj stoji iza cele gužve. Izbezumljeni Roten/Lajdon je uzvratio: „Stoko jedna, nisam ja! Nemam ja ništa sa ovim.“ Lajdon će kasnije u intervjuu za Popboks (2012), koji je dao autoru ovog eseja, ispričati da je čitav incident naduvala štampa, i da su svi muzičari iz te priče „dobri prijatelji“, ali ostaju brojna mišljenja da je incident u Dingvolsu doneo Stranglersima trajni sukob sa pankerima, ispadanje iz njihovog najužeg kruga i negativan, potcenjivački stav novinara koji su veličali Pistolse i Clash kao novu veliku stvar u muzici.

Burnel je 1977. dodatno zaoštrio problem sa medijima pošto je u magazinu Saunds (Sounds) pročitao relativno negativni prikaz albuma No More Heroes, koji je napisao Džon Sevidž. Ovaj rok novinar je albumu dao tri od pet zvezdica, uz obrazloženje da je No More Heroes „grozan“ i „u pojedinim delovima sramotan“, a da Stranglersi na njemu „ugađaju samima sebi“. „Nema sumnje da ćete ga vi u svakom slučaju kupiti“, poručio je čitaocima Sevidž na kraju. Burnel se toliko iznervirao da je odlučio da mu „direktnom fizičkom akcijom“ objasni neke stvari. „Ako bi neki novinar – zvao se on Toni Parsons ili Džon Sevidž – izvređao Hjua ili mene, ja bih ga potražio“, ispričao je kasnije Burnel sajtu Punk77. „Često nisam umeo da napravim razliku između ličnog napada i kritičkog sagledavanja našeg rada. Shvatao sam to lično, a nikada nisam bio onaj koji se sklanja od udarca... Džona Sevidža sam tražio tri sedmice, i na kraju sam ga našao.“ Prema navodima iz biografskog eseja An Introduction To The Stranglers, objavljenog 2009. godine u britanskom magazinu Haund dog (Haund Dawg), Burnel je u pratnji jednog člana Finčli bojsa prišao Sevidžu, dok je ovaj pio u nekom pabu, i udario ga, nazvavši ga „neprijateljem revolucije.“

Sevidž, koji je postao veoma uticajan rok novinar, nikada nije zaboravio ovaj divljački napad. Ne samo što eksplicitno mrzi Stranglerse i naziva ih „gnusnim retro-sranjem i matorom informacijom” („poenta panka bila je da sve treba da bude novo” izjavio je Sevidž 2002. godine 3 Am Magazinu), već izbegava da ih spominje u svojim popularnim knjigama o panku. Šteta je tim veća što je upravo Sevidž napisao England's Dreaming (1991), nagrađivanu knjigu koja se smatra najsveobuhvatnijom i „definitivnom” analizom pank fenomena. U njoj su Stranglersi svrstani pod odrednicu „novi talas”, zajedno sa The Jam (još jedan bend koji autor ne može da smisli), i sve što Sevidž ima da kaže o njima je: „Mizoginija, infantilna lirika, zastareo zvuk.” Doduše, ne može da prećuti komercijalni uspeh albuma Rattus Norvegicus i No More Heroes, ali ne spominje kvintesencijalni Black And White, koji je takođe bio komercijalno vrlo uspešan.

Još jedan uticajni rok novinar Toni Parsons (NME) i njegova tadašnja devojka, feministkinja Džuli Burčil raspaljivali su po bendu zbog, kako su tvrdili, seksizma i rasizma, a Stranglersi su otvarali nove ponore pakla time što su novinare, iz osvete ili iz čiste obesti, kidnapovali i maltretirali ih (slučaj Ronija Gura (Ronnie Gurr) iz Rekord Mirora, koji je, iako je bio fan Stranglersa, napisao vrlo nepovoljnu kritiku Burnelovog solo albuma Euroman Cometh) ili su ih, vezane, bacali sa bine u publiku za vreme koncerta (slučaj novinarke australijskog tabloida Ostrelijan (The Austraian) koja je navodno gnjavila bend sa željom da dobije ekskluzivnu priču), ili su ih ostavljali bez prevoza usred pustare (ružna šala na račun novinarke NME-a Dini Pirson, koja je prisustvovala snimanju spota za singl Nuclear Device u nekoj portugalskoj vukojebini).    

Posledice sukoba sa starom novinarskom gardom osećaju se i danas. Krajem proleća i početkom leta 2012. godine, BBC je emitovao kapitalni, četvorodelni serijal Punk Britania, u kojem nije bilo mesta za Stranglerse, osim nakratko za Hjua Kornvela, koji je prikazan kako pod stare dane izvodi No More Heroes na akustičnoj gitari. Sajt britanskog javnog servisa potom je doslovno bio zasut protestnim komentarima gledalaca koji su želeli da znaju gde su Stranglersi i dokle će njihov značaj biti potcenjivan. Neki su pitali i zašto su autori dokumentarca uzeli Tonija Parsonsa za jednog od komentatora s obzirom na njegovu pristrasnost, itd.

Endi Dun (Andy Dunn), autor prve epizode serijala koja se bavila periodom do 1976. godine, ponudio je ne naročito uverljivo objašnjenje za eliminaciju Stranglersa.

„Ja zapravo volim muziku Stranglersa. Uveravam vas da na nivou BBC-ja nije bilo svesnog nastojanja da se bend ignoriše... Ovo nema nikakve veze s tim da li su Stranglersi bili pank ili nisu bili pank – mnogi od bendova uključenih u serijal nisu bili čisti pank u ovom smislu – već jednostavno ima veze sa činjenicom da se, u smislu montiranja nekoliko stotina sati sirovog materijala, Stranglersi jednostavno nisu uklapali u priču tamo gde su mogli da se pojave... Bilo je i drugih umetnika i bendova koje smo intervjuisali, a koji nisu ušli u konačnu verziju. To se, nažalost, dešava svaki put kad pravimo ovakve serijale, nikada ne možemo da uključimo sve, i prirodna selekcija sa ciljem da se dobije koherentna argumentacija ponekad ima ovakav rezultat.“

Očito da je na montažnom stolu, u „prirodnoj selekciji“ radi dobijanja „koherentne argumentacije“, još jednom stradala istina.

U Francuskoj, zemlji iz koje potiču Burnelovi roditelji (on se rodio u Londonu, gde su ga kao dete, zbog imena Žan-Žak, stalno tukli vršnjaci), Stranglersi su se dugo suočavali sa posledicama svoje male osvetničke zabave iz 1979. godine. Filip Manevr (Philippe Manouvre), novinar kojeg su Davitelji izolir trakom vezali za ogradu Ajfelovog tornja, na 300 metara iznad tla, u to vreme je bio urednik seminalnog strip magazina Metal irlan (Metal Hurlant), a u međuvremenu je postao glavni i odgovorni urednik uticajnog mesečnika Rock & Folk, sa kojim je sarađivao od 1973. godine, pišući o rok muzici. Burnel se često žalio da njegov bend nema nikakvu prođu u Rock & Folk upravo zbog Manevra. S obzirom da je album Norfolk Coast na posletku dobio prikaz tamo, čini se da je Manevr ipak malo popustio. U ljutnji ili u pažnji.

Priča sa Simononom dobila je srećan kraj krajem 2010. u Londonu, kada su se dvojica basista rukovala, prvi put posle slavne tuče u Dingvolsu. Burnel, strastveni motorista, stao je na semaforu pored drugog motoriste. „Spazio sam do sebe fin Trijumfov ’Bonevil’ i tipa sa otvorenom kacigom. Moja kaciga je bila zatvorena, pa nije mogao da me vidi. Na sledećem semaforu sam pomislio, ko bi to jebote mogao da bude, pa sam podigao vizir i pitao ga, ’Da ti nisi Pol?’ a on reče, ’Jesam’, i reče mi, ’Imaš lep motor’, a ja rekoh, ’Drago mi je što vidim da voziš Trijumfa’, pa smo popričali o motociklima“, ispričao je Burnel sajtu Louder Than War (2011).   

Ako je verovati Hjuu Kornvelu, odnosi između njega i Stranglersa takođe su se bili unormalili, bar nakratko.

Kornvel je 2008. objavio album Hooverdam, koji je bio dobro primljen u medijima – bio je, zapravo, najzapaženiji od svih njegovih solo albuma – a mogao se slobodno skinuti sa Interneta, što mu je pospešilo popularnost. Pesma Don’t Put Me On A Slow Boat To Trowbridge dobila je popriličan publicitet, jer je u njoj ismejan (ne)kvalitet življenja u britanskom gradiću Troubridž, što se gradskim ocima nikako nije dopalo. Muzički, Hooverdam je bio kvalitetna zbirka otresitih, rokerskih pesama, sa kojima je Kornvel igrao na sigurno, a koje su, zbog burnelovskog stila sviranja basa i prepoznatljivog zvuka gitare (npr. Philip K. Ridiculous i Delightful Nightmare), sumnjivo prizivale zlatno doba Stranglersa. Falile su još samo klavijature za potpun Stranglers ugođaj. Pri svemu tome, album se završavao pesmom Banging The Same Old Beat u kojoj je Kornvel pitao sebe i druge „Da li ti znaš za neki drugi ritam“ (na jeziku Discipline kičme).

U to vreme Kornvel je pričao po medijima kako Davitelji rade nešto što je „savršeno dobro za njega“ – idu na turneju sa najvećim hitovima, pa će on zaraditi od autorskih tantijema. Zatim je počeo otvoreno da zove staru publiku Stranglersa na svoje koncerte, a za magazin Strangled (2009) je izjavio: „Ako neko ko nikad nije čuo za mene ili za Stranglerse čuje moj poslednji album pošto ga je skinuo besplatno sa Interneta i onda ode da kupi neku staru ploču Stranglersa, ja ću biti srećan. To bi bio rezultat, bar što se mene tiče. Pa čak i da Hooverdam natera te ljude da odu na koncert Stranglersa, za mene će i to da bude rezultat.“

Godinu dana kasnije, Kornvel je u magazinu Classic Rock obrnuo ćurak i oštro napao bivše kolege: „Oni se bave savršeno adekvatnim poslom pretvaranja u Stranglers tribjut bend bez mene.“ Kada ga je novinar pitao da prokomentariše Burnelovu izjavu iz 2008. godine (datu takođe Classic Rocku) da Kornvel sve vreme „odbija njegove ponude da ponovo rade zajedno“, i da njega (Burnela) „više boli dupe“ za to, Kornvel je odgovorio da ga basista „nikada nije ni pitao“ da ponovo rade zajedno. Pa je pojasnio situaciju: „Neko vreme smo ponovo bili u kontaktu preko telefona, i stvari su išle dobro. Ali, nismo pričali o tome da radimo zajedno. Onda sam kupio novine, i tu su u jednom intervjuu bili sarkastični komentari na moj račun. Mislim da sam sebi rekao, ’Ne mogu više da se smaram sa ovim’, trenutak pre no što je i on (Burnel) sam to rekao.“

Burnel nigde ne spominje da je veza bila uspostavljena i stalno se ponaša kao da je priča između njega i Kornvela završena. I dalje ga pecka. Ipak, u intervjuu za Louder Than War (2011) kaže da će rado pričati sa Kornvelom ako ga on nazove, i tvrdi da mu neće spustiti slušalicu. Stiče se utisak da Burnel redovno prati stvaralaštvo svog bivšeg prijatelja i mentora. Knjiga Song By Song mu se dopala, za autobiografiju Multitude of Sins kaže da je sterilna („Hju je dobar sa rečima, očekivao sam više filozofije“), neiskrena, sa „suviše zahvalnica“, a za Hooverdam tvrdi: „Toj ploči nedostajem ja. Nedostaju joj moje uvrnute melodijske ideje.“       

Kornvel je zaoštrenu retoriku i potcenjivački stav zadržao do dana današnjeg – uz respekt prema onome što je bend radio do njegovog odlaska. U međuvremenu, na koncertima je počeo da svira ceo album Rattus Norvegicus (1977), a potom i ceo No More Heroes (1977). Iako je optuživao Stranglerse da stare pesme izvode na isti način kao nekada i kleo se da će „radije postati taksista“ nego tako da svira, u svoja izvođenja pesama sa No More Heroes uključio je – klavijature. Očigledno radi potpunog Stranglers ugođaja.

Publika na Internetu poručuje i jednima i drugima da zaborave ponos i – pomire se već jednom.           

ORUŽJE ZA MASOVNO UNIŠTAVANJE

Koliko god bili u lošim odnosima, Burnel i Kornvel dele isti utisak da rok istoričari i kolege muzičari prećutkuju uticaj Stranglersa. „Počeće da nas pominju kad budemo umrli“, jada se Burnel. Kornvel pak tužnjikavo priželjkuje da mu neko priđe sa izjavom da su Stranglersi veoma uticali na njega. „Ljudi su malo ćutljivi kad treba to da kažu. Ne znam zašto“, požalio se Silent Radiju (2011). A sajtu Smells Like Pop je rekao: „Nema značajnijeg benda koji je izašao da kaže da su Stranglersi uticali na njega.“

Iako u njihovim rečima ima dosta istine i opravdanog osećanja nepravde, Kornvelu i Burnelu kao da je promakla izjava Adama Klejtona iz U2 da je upravo slušajući Stranglerse poželeo da svira bas.

„Sećam se kako sam prvi put čuo bas u Hanging Around i kako sam smesta znao da će to biti moj instrument. Pank je značio da ne moraš znati da sviraš bog zna kako dobro – mogao si da radiš šta si hteo. A u rukama Žana Žaka Burnela iz Stranglersa, bas je bio oružje za masovno uništavanje. Zarazila me je agresivnost s kojom je svirao“, rekao je Klejton listu Guardian (2011).

Čast je tim veća što dolazi od benda koji se zakačio sa Stranglersima, tačnije sa Burnelom. U doba panka, tek formirani U2 svirali su dosta obrada, a najčešće obrade Stranglersa. Bili su im i predgrupa na koncertu u Dablinu, u septembru 1978. godine. Mladi Bono i ekipa bili su, međutim, vrlo nezadovoljni zbog toga što su Stranglersi kao glavni bend imali dve svlačionice, a oni nijednu, to jest morali su da se zadovolje jednim klaustrofobičnim ćoškom, iza brda pojačala i druge tehnike. Stranglersi su pored toga kasnili, i još su rastegli tonsku probu. Sve to mlađanim Ircima nije baš delovalo pankerski. Bono se zbog lošeg postupanja prema U2 (menadžer benda Pol Mek Ginis bio je na sopstvenom venčanju i nije ispregovarao bolje uslove) uputio posle nastupa do Davitelja da ih priupita „šta im znači ono sranje No More Heroes“, da li znaju kroz šta su U2 „upravo prošli” i „da li im se jebe za to?” Posle svađe sa Burnelom zbog „snobovskog ponašanja“ Stranglersa, poraženi Bono je skoknuo do jedne od praznih svlačionica i ukrao vino koje je tamo bilo ostavljeno za glavnog izvođača. Navodno, sledećeg dana U2 su zaključili da je „pank odsvirao svoje“ – ali im loše iskustvo sa karate-basistom nije smetala da na jednom od sledećih koncerata opet sviraju pesme Stranglersa.

Priznanje Stranglersima došlo je i od Simple Minds. Slavni Škotlanđani su u prateći materijal svog albuma Graffiti Soul (2009), uvrstili (Get A) Grip (On Yourself), obradu prvog singla Davitelja. Ovaj eksperiment se nije pokazao najuspelijim – Simple Minds nikada nisu bili majstori obrada – ali su Džim Ker (Jim Kerr) i ekipa šest godina kasnije, sa odličnim rezultatom, ponovo snimili (Get A) Grip (On Yourself), i to u duetu sa Stranglersima! Ker i Bez Vorn su podelili vokale, a kolaboracija dva benda zabeležena je na video spotu. Pored toga, dva benda su 2015. godine otišla na zajedničku turneju.

Činjenica da su Simple Minds obradili Stranglerse (kao i pesme grupa kao što su Siouxsie And The Banshees i Magazine) na svom albumu Graffiti Soul, kojim su se osvrnuli na stil svojih prvih radova, više je nego zanimljiva i simptomatična. Rani albumi U2 i Simple Minds duboko su ukorenjeni u post-pank zvuku (drugi album koji su Škotlanđani snimili, Real To Real Cacophony iz 1979. godine, danas se smatra remek-delom žanra), koji je, pak, ključna odrednica za Siouxsie And The Banshees i Magazine, a pioniri dotičnog zvuka upravo su bili Davitelji, sa razularenim Burnelovim basom u prvom planu. Stranglersi su 1976. godine u odnosu na svekoliku pank konkurenciju jedini isturali bas kao vodeći instrument. Štaviše, može se reći da su upravo Stranglersi bili prvi rokenrol bend koji je konzistentno, od pesme do pesme, gurao bas u prvi plan. O ovoj krucijalnoj ulozi Davitelja u razvoju rokenrola piše se tek poslednjih godina. U obimnoj analizi Džona Roba na sajtu Louder Than War (2011), kao i u odličnoj knjizi Sajmona Rejnoldsa Totaly Wired: Post-Punk Interviews And Overviews (2009), podseća se na činjenicu da je Piter Huk, basista Joy Division, najveću inspiraciju za tretman svog instrumenta nalazio u onome što je radio Žan Žak Burnel, i da nikada nije krio ko mu je uzor.

„Oni (Stranglersi) su patentirali taj brundavi bas sa gitarskim šrapnelom Kapetana Bifharta za koji The Fall dobijaju tolika priznanja”, piše Džon Rob, a Burnel u svojim izjavama ukazuje da je Bifhart bio među ključnim uzorima Stranglersa i da to mnogi nisu shvatili (o čemu svedoči i saradnja Hjua Kornvela sa Robertom Vilijamsom na zajedničkom gotik albumu Nosferatu iz 1979. – prim. aut).

Kako Džon Rob dalje piše, Stranglersi su „smislili bas gitaru kao vodeći instrument koji je Piter Huk potom odneo u Joy Division; igrali su se s mračnom stranom pre gotske muzike i bili su u vodama post-panka pre no što su drugi prokljuvili kako se tamo ide. Redefinisali su ulogu bas gitare u rokenrolu, posedovali su nepatvorenu agresivnost o kojoj su mnogi pankeri pričali ali koju je tek nekolicina mogla da isporuči s bilo kakvim autoritetom. Bili su istinski otpadnici, nisu bili proizvod nekakvog menadžera, umeli su da pišu sjajne pesme i napisali su mnoge takve.”

Rob naročito ističe značaj albuma Black And White s kojim su se Stranglersi, kako kaže, od pank pionira pretvorili u izumitelje post-panka. „Njihov treći album bio je preteča Joy Division, i njegova potmula tama i svadljiva genijalnost bili su godinu dana ispred svog vremena. Nekako je to izbačeno iz priče o ovoj muzici, jer bend nije igrao medijsku igru.”

Doduše, termin „post-pank” je prvi put upotrebljen 1977. godine u listu Sounds, kako bi se opisala muzika koju su svirali Siouxsie And The Banshees – u to vreme još bez albuma – ali je fakat da su Stranglersi još 1976. godine izumeli zvuk koji je drugačiji od onog na kojem se zasniva ortodoksni pank, i to zvuk koji se oslanja na bas gitaru. Takođe je činjenica da se briljantni Black And White (jun 1978) sa svojom zgusnutom tamom pojavio skoro pola godine pre The Scream, debi albuma Siouxsie And The Banshees (novembar 1978) koji se smatra „kamenom međašem” post-panka i začetnikom gotik roka. Takođe se pojavio pola godine pre albuma First Edition grupe Public Image Limited (decembar 1978) kojeg kritičari takođe ubrajaju među začetnike post-panka. 

NME i Pitchfork u svojim analitičkim tekstovima iz prošle decenije svrstavaju pod „protogotik” bendove kao što su Siouxsie And The Banshees, Joy Division, The Cure i Bauhaus. Ovakve ocene prepisuje vrlo korišćena Vikipedija. Stranglersi svima njima izmiču iz vidokruga, mada su bili „protogotik” pre najbrojanih grupa, i još su snimili mrkli mrak od albuma– Black And White – pre no što je bilo ko od njih napravio nešto slično.

Nepravda koja još čeka na ispravljanje.

LJUBAV IZ JUGOSLAVIJE

Stranglersi bi takođe mogli da se podiče činjenicom da su sa svoja prva četiri albuma značajno uticali na najvažnije bendove jugoslovenske novotalasne scene. Akteri te scene, početkom osamdesetih treće najjače na svetu, nikada nisu krili ljubav prema Daviteljima, ni u svojim izjavama ni u svojoj muzici, a domaći rok kritičari, neopterećeni stavovima britanske muzičke štampe, pisali su veoma pozitivno i o bendu i njegovim albumima, koji su u Jugoslaviji objavljivani licencno i bili dobro prodavani.

Jugoslovenski novi talas, karakterističan po tome što nije izrasao ni iz kakvog panka , kao u Britaniji, već po tome što je postojao umesto panka (izrazi „pank“ i „novi talas“ u Jugoslaviji su bili međusobno zamenjivi), pojavio se u vreme kada su u toj zemlji omiljeni muzički pravci bili hard rok, psihodelija i progresivni rok, gde je sviračko umeće bilo u prvom planu. Stranglersi su to umeće neosporno posedovali, ispoljavali su ga na vrlo inovativan način, a kao kopču sa „klasicima“ imali su klavijature u stilu The Doors i Deep Purple. To je, čini se, bio ključ popularnosti Stranglersa u SFRJ – prosečni jugoslovenski kupac ploča je u njihovoj muzici prepoznavao svirački potkovanu prošlost sa modernizovanim zvukom, a ne nekakav „pank“.

Što se jugoslovenskih rok muzičara tiče, oni su najviše padali na Grinfildove uskovitlane klavijature. Mračni, psihodelični zvuk sa istaknutim klavijaturama, koji karakteriše rane radove grupe Električni orgazam – pesme sa kompilacije Paket aranžman (1981), te albuma Električni orgazam (1981) i Lišće prekriva Lisabon (1982) – ponajviše je, čini se, inspirisan stvaralaštvom Stranglersa, a i sam frontmen Orgazma Srđan Gojković Gile kaže da je u to vreme njegov bend najviše slušao Stranglerse, Magazine, Gang of Four, Talking Heads, itd. Pod velikim uticajem Davitelja bili su i Milan Mladenović i Dušan Kojić Koja, ključne ličnosti benda Šarlo akrobata, koji je sa Električnim orgazmom imao pesme na istorijski značajnoj kompilaciji Paket aranžman (1981).  Mladenović i Kojić, koji su po raspadu kratkovečnog ali uticajnog Šarla osnovali neke od najznačajnijih bendova u SFRJ – Ekatarinu veliku i Disciplinu kičme – našli su se na zajedničkoj ljubavi prema grupama The Stranglers i XTC (Aleksandar Žikić, Mesto u mećavi). Taj uticaj se mogao videti na jedinom albumu Šarla, remek-delu Bistriji il’ tuplji čovek biva kad (1981), a Kojić, basista koji u svom potonjem bendu Disciplina kičme (sada Disciplin A Kitshme) nikada nije imao gitaristu, umnogome se ugledao na Žan Žaka Burnela i njegov stil sviranja. Na listu svojih omiljenih albuma, objavljenu na srpskom sajtu Balkan Rock, Kojić je uvrstio klasik Stranglersa Black And White (1978) i napisao: „Bas gitara, manje-više, nikad nije imala ulogu vodećeg instrumenta u rok muzici, do pojave new wave-a. The Stranglers i njihov basista Žan Žak Burnel su to promenili.“

Zvuk Stranglersa oseća u radovima još jednog izuzetno bitnog benda jugoslovenskog novog talasa – hrvatske grupe Film. Uticaj Davitelja se jasno može osetiti na prva dva albuma Filma: klasiku Novo novo, još jučer samo na filmu a sada i u vašoj glavi (1981) i potcenjenoj, mračnoj Zoni sumraka (1982). Naročito je upečatljiv citat klavijaturske melodije iz pesme Two Sunspots (sa Stranglers albuma The Gospel According To The Meninblack, 1981) u pesmi Deep Coma Planet Fantastic Tour sa Fimovog albuma prvenca.     

KADA JE PLJUVANJE UMETNIČKI OPRAVDANO

Verovatno najbizarniji (anti)uticaj Stranglersi su ostavili na Sajmona Kauela, jezičavog sudiju u rialti šou programu Idol a takođe tvorca The X Factor i Britain’s Got The Talent.

„U vreme kad sam završio sa školom, il' si sluš'o disko il' si sluš'o pank“, rekao je Kauel NME-u (2010). „Otišao sam na neki mali, vrlo mali koncert Stranglersa koji se odvijao na nekom groznom mestu, gde su se svi međusobno gađali šlajmarom. To je jedino što su radili – čim biste ušli tamo, odmah bi vas pljunuli. Sećam se kako sam pomislio da nema goreg načina da se provede veče. Ribu s kojom sam tada bio smuvan pljunuo je basista, a ona je bila u fazonu: ‘O bože, pa ovo je fantastično. Mesec dana se neću prati’. Što me je nagnalo da shvatim kako to (rok muzika) nije za mene.”

 Upitan za Kauelovu žalopojku da je upravo zbog Stranglersa zamrzeo rokenrol i okrenuo se popu, Burnel je izjavio za Classic Rock da mu je to „svalilo golemo breme na pleća“, jer ga sad „optužuju da je odgovoran za nastanak The X Factor“

„Mislim da je Kauel malo pobrkao lončiće. Optužio me je da sam pljunuo njegovu devojku, a ja nikada, nikada nikoga nisam pljunuo“, rekao je Burnel za Nottingham Post i pojasnio da je Kornvel bio taj koji je redovno pljuvao tokom izvođenja pesme School Mam – simulirajući ejakulaciju nakon što bi prvo „masturbirao“ na vratu električne gitare.

Kako je novinar Nottingham Posta zaključio, a Burnel rado potvrdio, pljuvanje je u ovom slučaju bilo – umetnički opravdano.

Epilog:

KA KONAČNOJ GRANICI

U šest godina između albuma Suite XVI i Giants, Stranglersi su objavili samo dve nove pesme – među njima singl Retro Rockets koji se našao na dvostrukoj CD kompilaciji Decades Apart (2010). Ova zbirka, s kojom je na saradnju sa EMI-jem stavljena tačka, ponudila je pošten pregled čitave karijere Davitelja. Svaki od 16 studijskih albuma zastupljen je najmanje sa jednom pesmom, uključujući katastrofalni Coup de Grace, a najveći deo drugog diska čine kompozicije na kojima pevaju Pol Roberts odnosno Bez Vorn.

 Posle više odlaganja, na proleće 2012. pojavio se Giants, najcenjeniji album Stranglersa još od sredine osamdesetih. Iako se pojavio na nezavisnoj etiketi, bez pratećeg singla („Kakva je svrha danas objavljivati singlove“, pitao se Burnel u medijima), u Britaniji je postigao veći uspeh od Norfolk Coast i Suite XVI, a posle dužeg vremena, bend se vratio na francuske top liste. Naknadno, na jesen 2012. godine, Stranglersi su u domovini ipak „skinuli“ jedan singl sa Giants – Mercury Rising – ali u veoma ograničenom tiražu.

Nova turneja samo što je počela kada je Džetu Bleku pozlilo. Ovog puta, zbog ozbiljne infekcije respiratornih organa, vremešni bubnjar je uzeo duži odmor. Blek (77) ne namerava da se penzioniše, ali do zaključenja ovog teksta (2016) nije se vratio u postavu. Iako je zvanično i dalje član benda, i utiče na njegovu politiku, na koncertima ga od 2013. godine trajno zamenjuje Džim Mak Olej (Jim Mac Aulay). Blek povremeno svira, ali samo kao gost, i ne može da izdrži za bubnjevima duže od dvadesetak minuta – nakon toga mu je potrebna maska sa kiseonikom.

U međuvremenu, Stranglersi nastavljaju da sviraju, i gotovo su neprekidno na turnejama, a Burnel spominje nove pesme i mogućnost novog albuma.

Kada je bend formiran, Burnel je bio najmlađi član sa 22 godine. Danas ima 63.

Dejvu Grinfildu je 67.

Bez Vorn, najmlađi u sadašnjoj postavi, dogurao je do 52.

Hju Kornvel ima 66 godina, pod stare dane ima sličnu radnu etiku kao njegov bivši bend, a diskografski je aktivniji od Stranglersa.

Pred kraj leta 2012, Kornvel je objavio novi studijski album Totem & Taboo, u saradnji sa Stivom Albinijem (Pixies, Nirvana, Iggy And The Stooges). Već po zaraznoj naslovnoj pesmi, izabranoj za singl, vidi se da angažovanje američkog majstora za zvuk (Albini ne voli izraz „producent“) predstavlja apsolutni pogodak. Gitarski rifovi su punokrvni i mesnati; u njima nema ničeg što bi podsećalo na tipični stil Stranglersa, ali zato Kornvel zvuči preteće kao nikad u poslednjih tridesetak godina. Stiče se zapravo utisak da decenijama nije delovao ovako vitalno i ambiciozno. U odličnom spotu, koji je sam režirao, on je dostojanstveno ostareli gospodin koji nosi odelo i spretno pleše sa kabaretskim igračicama. Dok im se provlači kroz noge i gleda u kameru, proćelav i vidno omatoreo, iz očiju mu izbija onaj „stari“, mnogo mlađi, zloćudniji Hju Kornvel.

Sam album dobio je dobre kritike, i zapravo se čini da on može da stane rame uz rame sa Guilty, a deluje i kvalitetnije od poslednjeg studijskog ostvarenja Stranglersa, prosto zato što Kornvel bez ikakvog napora zvuči ko nekadašnji Kornvel, a da pri tom ne mora da poseže za (otvorenim) citiranjem sebe ili svog bivšeg benda. Ako se neki poznati element tu i tamo pojavi – npr burnelovsko agresivni bas u Bad Vibrations – naglasak je uvek na kompoziciji; nema ponavljanja fraza iz prošlosti. Muzički, Kornvel je inspirisan glem rokom (Dejvid Bouvi, Mark Bolan) i grupama britanske invazije šezdesetih (The Kinks, The Beatles, The Who); on ponovo isporučuje bazični, gitarski rokenrol, koji ga je odlično poslužio na albumu Hooverdam, ali dodaje raznovrsnost i suptilnost, u izvrsnoj produkciji Stiva Albinija. Najbolji momenat albuma Totem & Taboo – a možda i čitave Kornvelove solo karijere – dolazi, međutim, kad se stvari malo stišaju, u završnom devetominutnom komadu In The Dead Of Night, koji je kao stvoren za muzičku podlogu nekog noar filma.

Nažalost, ni ova niti neka druga pesma sa Totem & Taboo nije zastupljena na prvoj kompilaciji radova iz Kornvelove solo karijere koja je (ironično? prkosno? samodopadno?) nazvana The Fall And Rise Of Hugh Cornwell (2015), a kojom je zapravo obeleženo 25 godina otkako je Kornvel napustio Stranglerse. Ideja kompilatora, uočljiva još sa naslovnice CD-a, jeste da se uzmu pesme sa prvih Kornelovih šest albuma (Wolf, Wired, Guilty, Hi Fi, Beyond Elysian Fields i Hooverdam), a da se prekoče Nosferatu i Totem & Taboo. Dok je izostavljanje Nosferatua razumljivo iz najmanje dva razloga – (1) radi se o zajedničkom delu Kornvela i Roberta Vilijamsa, i (2) moglo bi biti problema sa autorskim pravima jer se Vilijams navodno ljuti zbog stvorenog utiska javnosti da je album samo Kornvelov – zaobilaženje Totem & Taboo je zaista mrlja na, inače, solidnoj kompilaciji, kojoj je pridodata jedna nova pesma – Live It and Breathe It. Ovu pesmu je Kornvel, doduše, dugo izvodio na koncertima i objavio ju je u živoj verziji na albumu People, Places And Pieces (2006).  

U vreme zaključivanja ovog teksta (jul 2016), Kornvel je najavio objavljivanje zajedničkog albuma sa pank pesnikom Džonom Kuperom Klarkom (dr John Cooper Clarke) koji će se zvati This Time It’s Personal. Album će sadržati obrade njima omiljenih pesama iz mladosti, a za promotivni singl izabrana je MacArthur Park Džimija Veba (Jimmy Webb), koja je 1968. godine bila hit za glumca Ričarda Harisa (Richard Harris) a potom 1978. godine, u disko verziji, za Donu Samer (Donna Summer).    

Kad novinari pitaju neumornog Kornvela o eventualnom povratku u staro jato, on odgovara da se to nikada neće desiti, jer nije nostalgičan a, kako je lakonski izjavio za holandski muzički kanal Face Culture (2012), sa ostalim članovima Stranglersa će se eventualno videti na „nekoj svadbi ili sahrani.“ Iako im želi sreću, stiče se utisak da ne može da se pomiri sa njihovim uspehom, pa se trudi da ga relativizuje ili da ga svede na – korist za sebe. Naime, gotovo nikad ne propusti da naglasi kako njihova izvođenja starih pesama ne samo da mu donose novac, već mu omogućavaju da radi svoje projekte. Opšte mesto u Kornvelovim izjavama dugo je bila opaska da su Stranglersi „tribjut bend u njegovu čast“, a možda najoštriju kritiku na njihov račun izrekao je u intervjuu za magazin Mojo (2016): „Dvadeset pet godina im dozvoljavam da koriste ime The Stranglers kako bi zaradili za život. Nisu mi pokazali zahvalnost." Ali, među svim tim demonstracijama povređenog ega ipak se mogu pronaći iskre samokritičnosti, pa i sprdnje na sopstveni račun.

„Svi smo mi sada tribjut bendovi“, rekao je Kornvel novinaru Polu di Nojeru (Paul Du Noyer) 2008.  godine, misleći na muzičku baštinu najslavnije postave Davitelja.

Žan Žak Burnel je možda stavio pesnice pod kontrolu, i počeo u intervjuima da se kaje zbog svog zloglasno kratkog fitilja, ali je i dalje borben, baš kao i Stranglersi. Možda su oni i Kornvel sada udaljeni kao severni i južni pol, ali nepobitno ih ujedinjuje jedna stvar: od zuba vremena se „brane” neumornim radom, takmičarskim duhom i nesentimentalnim pristupom. Svesni su svojih godina, ne beže od njih, ali idu napred kao da su pred njima još desetine albuma. A svaki novi album više nije toliko stvar inspiracije koliko trijumf volje; još jedna dobijena bitka u ratu sa telom koje u sedmoj (a tek u osmoj!) deceniji života radi sve sporije i čije funkcije postepeno otkazuju.

Burnel, koji veoma brine za kontrolu kvaliteta Stranglersa, svestan je približavanja one fizičke granice, posle koje sviranje koncerata na dotadašnji način postaje neizvodivo. Džet Blek ju je očigledno dostigao, i sada je član benda samo u spiritualom smislu. Njegov poslednji nastup bio je na obeležavanju četiri decenije postojanja Stranglersa, i fanovi benda stalno očekuju zvaničnu vest o njegovom povlačenju, i to ne bez zebnje, jer je Burnel proteklih godina nekoliko puta izjavljivao da će Stranglersi posle toga staviti tačku na svoje postojanje. Doduše, Burnel je 2014. godine rekao novinaru sajta Writewyattuk da ne zna kakvu će odluku doneti ako se Blek povuče, s obzirom da je vremešni bubnjar izričit u želji da bend nastavi bez njega.   

Pored fizičke granice tu je i ona konačna granica, koju je krajem 2015. godine prešao Burnelov stari prijatelj Lemi Kilmister, basista grupe Motörhead. Ovaj veliki svirački vorkaholik, koji je živeo s gasom do daske, na svakih par godina je objavljivao po album, i bio je, poput Stranglersa, stalno na turnejama. Poslednji album Motörheada je objavio i poslednji koncert odsvirao u godini svoje iznenadne smrti, kada mu je bilo 70. U svom nekrologu, prisećajući se poslednjeg susreta sa Lemijem (posle koncerta Stranglersa i Motörheada u leto 2015), Burnel je napisao sledeće: „Tada sam pomislio kako on neće ostati na ovom svetu još dugo. Pogled mu je bio dalek, a životna snaga izbledela.“

Čini se da su članovi Stranglersa još daleko od ovog tužnog opisa. Svejedno, Burnel se 2011. godine u intervjuu za Louder Than War osvrnuo na sopstvenu smrtnost, sa mešavinom melanholije i tipičnog stranglersovskog prkosa, koji je održavao bend u životu tako dugo. „Uvek razmišljam kako će u nekom trenutku sve da se završi. Uvek razmišljam o tome kako bi sledeći album mogao da bude poslednji. Uvek razmišljam da može doći kraj... Ali, dokle god funkcionišem kako treba, dok mogu da hodam i prašim guzice; dok može da mi se digne, dok mogu da uživam u hrani i dok me drži entuzijazam za stvari koje radim – boli me kurac za godine.” 

Dodatak:

ODLAZAK HJUA KORNVELA
(ODABRANE IZJAVE)

  

Ja na to gledam kao kad si u odnosu s nekom devojkom, pa se raziđete. Vrlo rado ćeš se s njom ponovo sresti, ako ste oboje ponovo srećni i skrasili ste se s nekim drugim. Ako se sretnete, a oboje se niste skrasili niti ste ispunjeni, o čemu ćete onda da pričate? Ne znam baš šta bih pričao sa njima (Stranglersima). Ni Stranglersi ni ja nismo još iznova postigli ono što smo želeli da postignemo, pa bismo pričali samo o neispunjenosti, što je po mom mišljenju prilično nepotrebno. Prema tome, rado ću  se viđati i provoditi vreme sa njima kad oni budu srećni sa onim što rade i kad ja budem srećan sa onim što ja radim...

(HJU KORNVEL, HIS magazine, 1997)

Bio sam u Hjuovoj senci poprilično dugo. Ugledao sam se na njega, poštovao sam ga, a i voleo sam ga. Ali još u vreme kad smo počinjali, počeo sam da donosim pesme u bend, i na posletku su novinari, pored njega, i mene počeli da pitaju za mišljenje. Dobro sam izgledao, ljudima se sviđao taj izgled, pa je Hju izgubio monopol u bendu poprilično rano. Ali, bio mi je mentor, naučio me je gomilu toga o modernoj muzici... umeo je s rečima, bio je pametan, a ja sam vrlo brzo stvorio sopstveni ugled. Moji solo albumi su se prodavali više od njegovih, što ga je stvarno činilo besnim, jer je hteo da bude istaknutiji od mene. Lagano mi se dopadao sve manje i manje, i mislim da je izgubio kontakt. Bilo mu je neprijatno od naših fanova, nije izlazio sa Finčli bojsima, već je izlazio sa ljudima sa TV-a, tamo u klubu Gručo. Čovek greši ako poriče svoju prošlost ili stvari koje mu daju snagu

(ŽAN ŽAK BURNEL, No Mercy, 1997)

U (poslednjih) godinu do dve postalo mi je očigledno da Hju počinje da izgleda matoro i da se kreće i razmišlja kao mator čovek, dok je u vreme početka (benda) gajio otprilike 200 odsto entuzijazma, i bio je najzabavniji čovek kojeg sam ikada upoznao. Sa godinama je postajao sve manje i manje zabavan i sve manje i manje entuzijastičan, a u poslednjih par godina njegov entuzijazam se uočljivo našao u slobodnom padu. To se poklopilo sa ličnim sukobima koje je imao sa Džej-Džejem. Džej-Džej i Hju nisu provodili vreme zajedno, a Džej-Džej ga je pomalo smatrao mlakonjom. U stvarnosti on i jeste bio mlakonja, ali je bez obzira na to bio vrlo talentovan čovek - u to nema nikakve sumnje. Ali Hjuu je bivalo veoma teško da sa Džej-Džejem provede pet minuta u istoj sobi, i ja sam to znao, mada to niko nije bio spreman da prizna. Prosto sam osetio da je on stigao do tačke kada je sebi kazao: "Pa, to je to." I nije bio dovoljno muškarac da se uspravi i bori za svoju stvar onda kad bi to bilo razumno učiniti. Samo se digao i otišao. Mislim da je njemu bilo dosta ovog benda i da je želeo da se na svoju ruku upusti u eksperimentisanje s muzikom, a želeo je i da se oproba u glumi. Mislim da je oko sebe imao krug prijatelja su koji mu govorili: "Imaš talenta. Teško ti je da ga iskažeš. Zašto ne kreneš svojim putem?"
(DŽET BLEK, No Mercy, 1997)

Lično smatram da je krivac Hju.
(DEJV GRINFILD, No Mercy, 1997)

Hju je ponekad bivao nedruželjubiv. Kad smo išli na turneju, često bih se zadesio na doručku sa njim, i umeo je da bude vrlo gadan prema ljudima. Umeo je da se ponaša kao najobičnija pop zvezda, što mislim da je potpuno nepotrebno. Umeo je da bude vrlo neučitiv prema hotelskom osoblju, i da zahteva stvari bez potrebe i da bude vrlo oštar i zajedljiv. S vremena na vreme je znao da bude baš prijatan, ali se sećam jedne žustre rasprave s njim pre nekog koncerta u Švajcarskoj. Hju je branio torijevce iz prostog razloga što je to (njihova vladavina) značilo da on plaća manje poreze, a ja sam smatrao da je odvratno pričati tako nešto. Utvrdio je da je pod laburistima, tokom sedamdesetih, morao da plaća porez od 101 odsto. Sad, ja stvarno ne znam kako neko može da plaća porez od 101 odsto. A i Dejv je uvek govorio: "Da smo sad pod laburistima, davao bih sav svoj novac na poreze za obrazovanje, a ja nemam dete (koje on, naravno, ima - ima kćerku tinejdžerku), pa što bih morao da dajem novac za škole?" Bukvalno svi u bendu su bili desničari kada sam se pridružio. Džej-Džej je definitivno bio protorijevski raspoložen.
(DŽON ELIS, No Mercy, 1997)

Razlaz je bio nesrećan, jer se dogodio u nezgodnom trenutku. Bili smo pred potpisivanjem novog, već utanačenog ugovora. Ostali me još spominju ogorčeno, i mislim da je to vrlo glupo od njih. Mislim da čovek treba da ide dalje i prihvati promenu.

(HJU KORNVEL, Independent, 1998)

Da, otišao sam 1990. godine. Jednostavno mi je sve to postalo dosadno. Sve je postajalo isto. To čak nije bilo ni novo programiranje. Pravili smo ploču, ali smo svi tamo bili odvojeno... u različita vremena. (Novinar: Dakle, na sve načine ste otuđili jedni od drugih?) Da, pretpostavljam da je tako. Nisam bio deo toga.

(HJU KORNVEL, Stubble, 1999)

(Otišao sam jer) naprosto mi je postalo dosadno. Rad u studiju ličio je na mrtvu sezonu. Bubnjar je sve vreme korisio ritam mašinu; nisi ga mogao nagovoriti da svira bubnjeve u studiju. A čujem da i sada tako radi. Ljudi su dolazili u studio i snimali su  svoje deonice u različitim terminima, i to stvarno više nije bila organska celina. Osetio sam da je došlo vreme da iskažem svoju ličnost. Smatrao sam da nisam dovoljno tresao kavez. Jer, kad god si u grupnoj situaciji sa drugim ljudima... Stranglerse su činile četiri vrlo snažne ličnosti, i naš grupni identitet bio je zasnovan na kombinaciji ta četiri čoveka. Prema tome, poželjno je izražavanje kroz grupni identitet, a meni je jednostavno toga bilo dosta. Ja sam želeo da budem ja.

(HJU KORNVEL, intervju Bobu Gurliju, 1999)

(Novinar: Jednostavno ste izašli iz benda. Zašto?) Vremenom sam polako shvatio da nisam na mestu na kojem bih voleo da budem i da ne želim da budem Davitelj. Završna stvar bila je ta da nam je menadžment rekao kako naša turneja po Americi nije moguća, i to pošto smo potrošili dve godine praveći ploču za američko tržište. Pomislio sam: «Pa, to je bilo potpuno gubljenje vremena.» (Novinar: Da li je trebalo da zadržite ime?) Nisam više želeo da imam veze sa njim. Proveo sam 17 godine pod mračnim pokrivačem Stranglersa i želeo sam da ga zbacim sa sebe, pa definitivno nisam želeo da uzmem to ime – i oni su to sasvim lepo prihvatili. Pomislio sam da je hrabro od njih što su nastavili, a ja sam bio poprilično besan, pošto sam oduvek mislio da će kad jedan od nas napusti grupu to biti kraj. Ali, pokazali su da nisam bio u pravu.

(HJU KORNVEL, Metro.co.uk, 2002)

Prestao sam da se dobro provodim posle nekoliko velikih sukoba sa Džonom. Stekao sam utisak da ni o čemu sa njim ne mogu da se raspravljam, jer pojma nemam kako će reagovati. Bilo je vrlo teško kada sam otišao, delimično i zato što su odlučili da nastave bez mene. To je dovelo do konfuzije. Razlog je delimično bio i taj što je rad u Stranglersima bio tako važan deo mog života i moj kreativni izraz, pa je bilo teško redefinisati kreativnu stranu moje ličnosti. Ali konačno sam povratio samopouzdanje. Jebeno sam dobar kompozitor i tekstopisac, i nije mi teško da sada to priznam.

(HJU KORNVEL, Mojo, 2002)

Uopšte nisam bio ljut (kada je Kornvel otišao). Nekoliko godina unazad bilo je jasno da Hju više ne uživa. Družio se sa elitom, i postao je drugačija osoba. Bio je to čudan momenat. Ali, shvatili smo da smo još uvek grupa, pa smo krenuli da sviramo po pabovima. Kad se osvrnem, Hjuov odlazak nam je učinio uslugu.

(DŽET BLEK, Mojo, 2002)

Pomalo sam nostalgičan, i to samo za starim dobrim vremenima, jer bio mi je drugar 16 godina. Ali, on nas je izdao. Džet se naročito oseća izdanim, jer smo otkrili kako je otišao, a tako se muškarac ne ponaša. Radiš nešto šest meseci, vežbaš u tajnosti, a onda najednom objaviš da postaješ glumac. Baš ono što svet traži. A kad stvar pukne, opet moraš da sviraš. Meni se čini da je to malo nečasno, i da on može bolje od toga.

(ŽAN ŽAK BURNEL, 2005)

Završili smo turneju tim koncertom u Aleksandra Palasu, i ja sam otišao. Čak nisam imao ni veru da će ostatak benda biti razočaran. Nisam želeo da raspravljam o tome usred sve te gorčine i prebacivanja krivice. Nisam imao pojma da li nameravaju da nastave bez mene ili ne. Dejvid Bakli, koji je napisao biografiju Strenglersa No Mercy rekao mi je da ga je veoma iznenadilo to što niko u bendu nije pokušao da me ubedi da preispitam svoju odluku o odlasku i da, možda, uzmem odmor umesto toga. Rekao bih da je uboo poentu. 
(HJU KORNVEL, A Multitude of Sins, 2005)

Radi se o tome da su Stranglersi bili entitet sa tako snažnim brendom, i njihov zvuk je postao takav brend, da je to po meni bilo ograničavajuće. To je jedan od razloga zbog kojih sam otišao na potpuno drugu stranu.

(HJU KORNVEL, Pennyblack, 2006)

(Novinar: Bio je to ogorčen razlaz, zar ne?) Mislim da se to nepotrebno ponavlja. Kada sam otišao, prosto sam želeo da odem, ali neke stvari su mi ostavile gorak ukus. Na primer, godinu dana nisam mogao da uzmem svoja pojačala. Ne znam, uvek je bilo dosta zlobnih komentara na moj račun sa njihove strane, i mislim da to nije potrebno. Želim im sve najbolje, i prema tome jedini razlog za zlobne komentare vidim u njihovom korišćenju svake prilike da me ocrne. (Novinar: Da li je to nastavak onog – šta god to bilo – što vas je razdvajalo dok ste bili zajedno?) Upravo tako. Jednostavno mi je dosadila cela ta situacija. Moji kreativni sokovi gušeni su prevelikom količinom pravila i regulativa. Ako bih, snimajući novi album (Stranglersa) proveo dan u studiju unapređujući harmonije kad drugih nema, bio bih optužen da pretvaram to u solo album, ili da manipulišem. A ja sam mislio da radim za bend, znaš? Ne možeš raditi sa ljudima koji takve optužbe ispaljuju na tebe. (Novinar: Nisu li svi bendovi pomalo nalik na tinejdžerske bande?) Baš tako, a ja sam došao do nivoa kad sam pomislio, želim li ja da i dalje budem sa Stranglersima kad budem imao 50 godina? Samo želim da budem svoj. Kad si u bendu koji ima jak imidž, težiš da na sebe navučeš takvu jaknu – to je deo na koji pristaješ. Ali, kad ti jakna više ne pristaje, onda je skineš. Sad sam bez nje duže no što sam bio u njoj, i stvari vidim jasnije. Tako mi je drago što sam je skinuo.

(HJU KORNVEL, Paul Du Noyer, 2008)

Doneo sam odluku o odlasku na dan koncerta, jer mi je stvarno bilo dosta. Ako ste nesrećni, morate da promenite svoju situaciju, jer je ništa drugo neće promeniti. Članovi Stranglersa više nisu bili prijatelji. Džon i Dejv su živeli jedan blizu drugog nadomak Kembridža, i često su se viđali. Džet je živeo vrlo samotnjački u Glustenšajru a ja sam živeo u Viltšajtru. Jedino vreme kada smo se viđali bilo je kad smo vežbali za turneju ili pisali pesme za album. Bio je to profesionalni odnos, kao u kancelariji. (…) Nisam se ženio, a oni imaju svoje porodice. Imaju svoje privatne živote, a meni se činilo da mi više nemamo zajednički život, što je vrlo drugačije od situacije iz koje smo krenuli. Bili smo stalno zajedno, zavisili smo jedni od drugih, i tada smo više bili prijatelji. Jednostavno, nisam više bio srećan načinom na kojim se rukovalo svime time. Mislim da se stiglo do kraja. Nije više bilo kreativnosti, pa je došlo vreme za selidbu. To vam je kao sa vezama. Nikome to ne želim. Sa nekim ste a onda se jednog jutra probudite i odjednom pomislite: “Kuda ovo ide? Nigde. Moram da izađem iz ovoga.” To je slična situacija. To je u osnovi ono što se desilo.

(HJU KORNVEL, Guitar Vibe, 2012)