недеља, 19. јун 2016.

The Stranglers 1990-2012: Pad i uspon gildfordskih davitelja (2/5)


STRANCI U OGLEDALU

CIJANID I STARE KUKE
U tri godine posle objavljivanja albuma Stranglers In The Night, prvog bez Hjua Kornvela, a sa Polom Robertsom i Džonom Elisom u postavi, The Stranglers su privremeno ostajali bez još jednog člana osnivača, Džeta Bleka. Njegovo odsustvovanje počelo je bizarnim incidentom na koncertu u Londonu, 11. oktobra 1992, koji se umalo nije završio kao po scenariju iz filma This Is Spinal Tap. Blek, doduše, nije odleteo u vazduh, ali se odjednom našao u oblaku toksičnog dima. Pod jarkom svetlošću reflektora, farba na kulisama počela je da se topi, otpuštajući cijanidna isparenja, a sve se to dešavalo bubnjaru iza leđa. Otrovani Blek je završio na intenzivnoj nezi i ostao van stroja više od dva meseca. Za to vreme, na britanskoj i evropskoj In The Night turneji odmenjivali su ga razni muzičari, među njima Ret Skebis (Rat Scabies) iz grupe The Damned. Sledeće godine je, međutim, ponovo ispao iz postave na duže vreme – prema rečima Žana Žaka Burnela, vremešnog Bleka sustigla su preterivanja iz prošlosti – a na njegovo mesto je upao perkusionista Tikake Tobe. Ovaj Japanac, stari Burnelov prijatelj iz vremena kada je karate-basista polagao za crni pojas, navodno nije znao reč engleskog, ali je vrlo uspešno „cepao” bubnjeve na američkoj turneji, prvoj od 1987. godine.
Sjedinjene Države su, inače, bile zemlja koju su Stranglersi pod Kornvelovim uticajem žarko želeli da osvoje, ali tamo nisu uspeli da postanu nešto više od kultnog benda, i to u najboljem slučaju. Kako je Burnel 1993. godine ocenio za Los Angeles Times, to je bilo zato što su stilski suviše krivudali i zato što nisu mnogo išli na turneje po SAD. „Hju nikada nije želeo da sviramo po malim klubovima u Americi, al’ kad iza sebe nemaš (poslovnu) mašineriju, moraš tako da radiš. Sviramo po malim prostorima kad smo ovde, jer tu jedino i možemo da nastupamo. Neka od tih mesta su poput klozeta, ali ovo je prvi put da stvarno uživam u iskustvu sviranja po SAD.”
I dok su stare kuke neumorno putovale, Pol Roberts se i dalje suočavao sa mržnjom onog dela publike koji nije mogao da ga prihvati kao Kornvelovog naslednika. Ovaj inače pristojni momak stoički je podnosio provokacije, ali na koncertu u Portugalu 1994. godine dobacivanja na njegov račun toliko su iznervirala Burnela i Bleka da su se oni fizički razračunali sa dvojicom izgrednika – kao u dobra stara vremena, kada su prgavi Stranglersi, svirajući po raznim rupčagama i birtijama, znali da se potuku sa celim auditorijumom ako bi bili pljuvani, gađani flašama, itd.
Kada se Blek stabilizovao u postavi, usledilo je pisanje i snimanje materijala za novi album, simbolično nazvan About Time (Krajnje je vreme). U međuvremenu, grupa se našla u centru skandala – ovog puta, po svemu sudeći, bez svoje krivice. Zastupnici autorskih prava na pesme Stranglersa, Complete Music, optužili su Elasticu da je u svom hitu Waking Up (1995) plagirala pesmu No More Heroes. Slučaj je rešen vansudskim poravnanjem: Elastica je potpisala Stranglerse kao koautore i odrekla se 40 odsto svih prihoda od pesme. A Davitelji? U najgorem slučaju se nisu uzbuđivali. Burnel je kazao Independentu: „Jeste, to zvuči kao da smo mi. Pa šta sad? Naravno da postoji plagiranje, ali toga će uvek biti, osim ako ne živite u vakuumu. Ovo (sa Elasticom) je prva stvar koju je naš zastupnik ikada uradio za nas u ovih 20 godina, ali ja da sam se pitao – ne bi me bilo briga.” Džet Blek je bio radikalniji od Burnela: preko lista Melody Maker se zahvalio grupi Elastica zato što je skrenula pažnju na njegov stari bend. Svejedno, novi album Stranglersa, About Time (1995), od toga nije suštinski profitirao, mada se prodao malo bolje od prethodnog.

MAČKA KOJA JE HTELA DA BUDE LAV
Ako je Stranglers In The Night zvučao kao dokazivanje (Kornvelu?) da Davitelji nisu muzički potrošeni i da još mogu da iznenade – novi pevač Roberts je pucao od entuzijazma, a Elis se trudio da ostavi utisak – potonji About Time (1995) se doima kao pokušaj uspostavljanja snažnije kopče sa slavnom prošlošću. Ovaj kvalitativno ujednačen ali ne naročitio avanturistički album producirao je Alan Vinstenli (Winstanley), inžinjer zvuka na prva tri albuma - Rattus Norvegicus, No More Heroes i Black And White a takođe producent četvrtog, The Raven. Sve su to bile ploče na kojima je oblikovan zvuk Stranglersa, i koje su Stranglerse učinile prodavanijim od bilo kog pank benda u Velikoj Britaniji. Ako je želja bila da se na ovaj način vrati bar deo ranijih tiraža, cilj zasigurno nije postignut, a da je album zvučao više stranglersovski od prethodnog – to jeste, što svakako nije bio izraz samopouzdanja već konzervativnog hvatanja za formulu kao izvora prepoznatljivosti.
Stranglersi su uvek bili najzanimljiviji kada su eksperimentisali sa zvukom i stilom, čak i u svojoj mejnstrim fazi (od La Folie pa nadalje), a najmanje impresivni kada su se dodvoravali publici komercijalnim destilatom „svog” zvuka (album 10). Međutim, oni na About Time nisu posegli za rekreiranjem zvuka prvih ploča, što bi se moglo očekivati s obzirom na prisustvo Vinstenlija, već su se okrenuli svojoj mejnstrim zaostavštini iz prethodne decenije, delujući usput pomalo penzionerski. Izuzetak koji potvrđuje pravilo je Golden Boy, žestoka zarazna kompozicija koja otvara album. Ona zvuči kao da je došla iz ranog perioda grupe, samo bez grmljavine basa. Ali, to je igra na sigurno, kao što je već bio slučaj sa Sugar Bullets sa Stranglers In The Night i kompletnim albumom 10. Umesto duvača, odbačenih na prethodnoj ploči, ovde se u nekoliko pesama čuju gudači – u Face električnu violinu svira Najdžel Kenedi (Nigel Kennedy) – a prisutni su i drugi sofisticirani aranžmani koji prizivaju Feline, Aural Sculpture i Dreamtime. Džon Elis se kao gitarista ni po čemu ne ističe, osim što je tehnički umešniji od Kornvela i lepo svira akustičnu gitaru. Vokal zlatnog dečka Robertsa bolje se raskomotio ovde nego na prethodnoj ploči, ali mu ljubavni zanos i dalje bolje leži od agresivnosti i dočaravanja atmosfere opasnosti kakva, recimo, postoji u Sinister, najboljoj kompoziciji na About Time. Roberts tu jednostavno ne može da isprati dramatičnost kakvu sugeriše muzika, pa na momente zvuči kao mačka koja imitira lava. Uz Sinister i Golden Boy, vredne pomena su kompozicije Money, Little Blue Lies i završna As The Boat Sails By, dok je za singl izabrana poluakustična balada Džeta Bleka Lies And Deception u čijem refrenu Roberts kao da reže vene u napadu patetike, sve u pratnji gudača. Pesma nije ni omirisala britanski Top 100. U tome joj je dodatno odmogla činjenica da nije imala video spot – za razliku od pesme Golden Boy koja, opet, nikada nije postala singl.

STERILIZACIJA U CRVENOM
Dok su Stranglers In The Night i About Time još zvučali korektno, makar kao pokušaji očuvanja zvuka i muzičke raznovrsnosti Davitelja, potonje ostvarenje Written In Red (1997) deluje kao da ga je mogao snimiti bilo koji bend, u ovom slučaju drugorazredan, a bezlični omot – na kojem prvi put od The Raven nema stilizovanog logoa grupe – savršeno ilustruje suštinu ovog CD-a. Čak i najtvrdokorniji fanovi Stranglersa imali su problem da ga svare: za razliku od prethodna dva albuma, koja su makar uspela da nakratko uđu u britanski top 40, Written In Red se zaustavio na 52. mestu i ubrzo nestao sa liste.
Problem nisu toliko kompozicije, nastale u saradnji Robertsa i Elisa, a koje nisu ni bolje ni gore od onih sa About Time. Mnogo gora stvar su nemaštoviti aranžmani u beskrvnoj, vazdušastoj i dezorijentisanoj produkciji Endija Gila (Andy Gill), gitariste renomiranih Gang Of Four. Nije najjasnije čime su se Stranglersi rukovodili kada su ga izabrali, ali sudeći po rezultatu, jedino o čemu je Gil vodio računa bio je upravo instrument koji on inače svira. Gitara Džona Elisa, standardno anemična, ovde izbija u prvi plan u krljačkim pesama kao što su Miss You i Silver Into Blue. Sa druge strane, nestala su sva obeležja Stranglers zvuka: poodavno utanjeni bas Žana Žaka Burnela jedva se može razaznati, a klavijature Dejva Grinfilda svele su se na vazdušastu pozadinu – tamo gde se čuju od gitare ili uopšte postoje. Ovo ubijanje prepoznatljivosti benda, koji je u to vreme bio pod Elisovom dominacijom, kasnije će revoltirati i Burnela i ćutljivog Grinfilda. Burnel će dve decenije kasnije, u intervjuu za sajt TheStranglers.net objasniti da je tada bio duboko u ličnim problemima, zbog čega se u bendu povlačio, naročito pred Džonom Elisom., a svoje stanje tokom rada na Written In Red, opisao je kao zombirano i nezainteresovano. „Ako se izuzmu jedna ili dve pesme, nisam imao nikakve veze sa Written In Red. Ne osećam ništa prema tom albumu (...). Digao sam ruke od benda; to više nije bio bend – bili su to samo Džon, Pol i tip koji koristi Protools”, ispričao je basista 2014. godine.
Među fanovima Stranglersa na Internetu kruži priča da su pesme sa Written In Red u prvom miksu sadržale „mnogo više” Grinfildovih deonica, ali da ih je onda „greškom obrisao neko” iz produkcijske ekipe. Pojedinci, koji tvrde da su čuli prvobitne snimke u društvu pevača Robertsa, navode da je klavijature namerno izbrisao Gil. Kakva god da je istina, Stranglersi jedino zvuče kao Stranglersi u singlu In Heaven She Walks – ubedljivo najboljoj pesmi na albumu – i to samo zbog kratke, jednostavne deonice na klavijaturama. Iz mrtvila prosečnosti iskače još spomenuta Miss You – u kojoj Roberts peva ubedljivo, ali isto tako zvuči kao pokojni Majkl Hačens (Michael Hutchence) iz INXS – a postavlja se pitanje kakve bi ispale pesme Wonderful Land i Here, koje su malo kompleksnije, da ih je producirao neko umešniji i zainteresovaniji za posao, i da je Burnel, naravno, učestvovao više.
Inače, Robertsa je na Written In Red obuzela iritantantna težnja za pevušenjem, tu i tamo primetna na ranijim albumima. Stvar je samo pogoršana produkcijskim nehatom – njegov mlitavi vokal deluje sterilisano, dok se u „ambijentalnoj”, produkcijski nefokusiranoj In A While jedva i čuje. Posebna priča je Summer In The City, obrada hita grupe The Lovin’ Spoonful, čije je izvođenje, kako navodi Roberts na svom sajtu, nametnula diskografska kuća (nezavisni When!). I zaista, bend zvuči kao da ga je neko motkom terao da svira: pevanje je neobavezno a svirka bezdušna, filovana efektima koji samo naglašavaju odsustvo mesa i supstance. Ako se ijedna Stranglers obrada može smatrati potpunim promašajem, onda je to Summer In The City, i na osnovu nje je zaista teško poverovati da su pesme Walk On By Berta Bakaraha, All Day And All Of The Night grupe The Kinks i 96 Tears grupe Question Mark And The Mysterians doživele novi talas popularnosti upravo zahvaljujući Daviteljima.


VALCER NA PETAK 13.
Posle debakla sa Written In Red, grupa je proslavila dve decenije od izdavanja albuma prvenca Rattus Norvegicus, i hvatajući se za renome svoje klasične postave – održavan izdavanjem bezbrojnih kompilacija (videti naredna poglavlja) – napravila je gala koncert u londonskom Rojal Albert Holu. U publici, po priči očevidaca, nije moglo da se diše kolika je bila gužva, nastup je sniman kamerama, a sve je izgledalo kao u danima najveće slave – osim što je bend delovao serioznije, nimalo nalik divljacima koji su krajem sedamdesetih godina tukli muzičke kritičare, pevali o lemanju svojih devojaka i odbijali ponude velikih diskografskih kuća uz poruke tipa „jebite se, vole vas Stranglersi” (ovako je Hju Kornvel po sopstvenom priznanju „otpozdravio” faksom kompaniji A&M koja je ona izrazila želju da u SAD objavi kompilaciju prva tri albuma Davitelja).
Obučeni u smokinge i okruženi simfonijskim orkestrom Electra Strings, sastavljenim isključivo od devojaka, Stranglersi su izvodili svoje najveće hitove, ali i pesme koje su nastale posle Kornvelovog „adio”. Kao što se može čuti na „živom” albumu Friday The Thirteenth (1997) i videti na istoimenom koncertnom videu (naziv potiče od datuma koncerta – petka 13. juna), nove pesme nisu mogle da izdrže konkurenciju starih, a i dobar deo repertoara nije dobro funkcionisao u izmenjenim aranžmanima. Ipak, najveći problem je za mnoge bio Roberts, sa svojim pevušenjem i prenaglašavanjem emocija. Sudeći po izjavama fanova po internet forumima, Robertsovo bizarno pucketanje prstima uz Golden Brown spada u najomraženije momente njegovog boravka u Stranglersima.

VOJNA BAZA BLUZ
Kada je 1998. godine objavljeno da Davitelji objavljuju svoj 14. album Coup de Grace, moglo je delovati da su puni inspiracije, čim su prvi put posle Feline (1982) izbacili novo studijsko ostvarenje samo godinu dana nakon prethodnog.
Ideja za ovaj album rodila se tokom nastupa Stranglersa po bazama britanske vojske u Severnoj Irskoj, Bosni i Hercegovini i na Foklandskim ostrvima, poprištu britansko-argentinskog rata iz 1982. „Bukvalno smo visili sa repa aviona koji je nadletao ostrvlje, dok se direktno ispod nas uzdizao bombarder tipa tornado koji je išao da natankuje gorivo”, pričao je kasnije Džon Elis. „Istog dana su nas odvezli helikopterom na neko ostrvo u južnom Atlantiku, da sviramo za 28 vojnika u radarskoj stanici.”
Dok su Stranglersi zabavljali vojsku, Burnel je upijao nepravde koje je viđao na putovanjima, i ne samo da je sve to pretočio u pesme, već je posle mnogo vremena došao na ideju da poveća svoj stvaralački udeo. Takođe je odlučio da ponovo počne da peva, što je prestao da radi 1991. godine kada je u grupu došao Roberts. Burnel ne veruje naročito u svoje vokalne sposobnosti, što u intervjuima i priznaje, ali na Coup de Grace kao da ga je uhvatila nostalgija za dobrim starim vremenima kada je imao hitove sa Something Better Change, 5 Minutes, La Folie, European Female i Nice In Nice. Međutim, ključna je bila Burnelova težnja da nešto promeni u Stranglersima, koji su osam godina posle Kornvelovog odlaska potonuli u anonimnost – ako se izuzme poplava nostalgičnih kompilacija najvećih hitova i koncert u Rojal Albert holu – pa su im najbolji izvori prihoda postale svirke po vojnim bazama bogu iza tregera. Ono što je Burnelu smetalo bila je dominacija Džona Elisa i Pola Robertsa u bendu – naročito Džona Elisa. Sa druge strane, ovaj gitarista se jadao Dejvidu Bakliju (David Buckley), autoru knjige o Stranglersima No Mercy (1997), kako on (Elis) „svaki put kad svira na koncertu napravi više novca za Hjua Kornvela nego za sebe.”
Poenta je u tome što su stari članovi Stranglersa, za razliku od Elisa i Robertsa, imali autorska prava na stare hitove benda pa su dobijali novac od njihovog korišćenja na radiju, televiziji i raznim kompilacijama, od kojih je Greatest Hits 1977-1990 bio bestseler. Na koncertnom repertoaru takođe je bilo dosta starih hitova, od čega je koristi imao i Kornvel, koji je sa Burnelom, Blekom i Grinfildom bio potpisan na svakoj pesmi Davitelja zaključno sa 1990. godinom. Za dva nova člana, situacija je bila finansijski nesigurnija, jer nove pesme nisu dobro prolazile a u to vreme ih nije bilo ni na kakvim kompilacijama.   
„Ponekad mi se čini da je ostalima manje stalo do uspeha nego Polu i meni”, rekao je Elis Independentu (1997) u vreme kad su Stranglersi boravili na Foklandskim ostrvima.
Ova nesrazmera u željama starih i novih članova očigledno je stvarala sve dublji jaz u grupi. Kako je Burnel izjavio za sajt Punk77, Elis je želeo da od Stranglersa napravi novi bend, pa je čak u jednom trenutku predložio da grupa promeni ime, baš kako su mediji svojevremeno sugerisali. Njegova ideja je navodno bila da se iz naziva izbaci jedno slovo i da se grupa nadalje zove The Strangers (Stranci). Takođe je sugerisao promenu logoa – stilizovanog potpisa grupe. Burnelov odgovor je u oba slučaja glasio „odjebi”. Roberts je za Punk77 potvrdio da je ideja o izbacivanju jednog slova uistinu postojala, ali se ogradio rečima da je sve to bila „samo šala”.
Nažalost, Coup de Grace, u produkciji Dejva M. Alena (Dave M. Allen), poznatog po radu sa The Cure (producirao albume iz zlatnog perioda te grupe: uključujući Kiss Me Kiss Me Kiss Me, Disintegration i Wish), nikako se ne može protumačiti kao šala, i nije učinio ama ništa da popravi neslavnu, stalno opadajuću reputaciju postkornvelovske postave Davitelja. Uprkos osvežavajućem povratku Burnelovog vokala u tri pesme, album nije bio nikakavo kreativno ili komercijalno uskrsnuće koje su neki očekivali. U stvari, mediokritetski Written In Red deluje skoro kao klasika u odnosu na ovaj produkt, koji je kompozitorski i produkcijski ravan kao daska – Alen kao da nije bio motivisan da izvuče iskru iz uglavnom ispraznog materijala.
Uvodna God Is Good predstavlja iritirajuće monoton flert sa tehno zvukom i orijentalnim melosom u kojem Burnel četiri minuta ponavlja jedno te isto ne menjajući intonaciju ni za lek. Dobrodošao ali propao eksperiment. U potonjoj, banalno poperskoj You Don’t Think That What You’ve Done Is Wrong, Burnel mjauče kao Kit Ričards (Keith Richards) dok lamentira kako ga je napustio Kornvel, a to što ovog puta menja intonaciju ne znači da je kompozicija iole zanimljivija za slušanje od God Is Good. Nadalje se ređaju trećerazredne pesme, u kojima vokale preuzima Roberts, pevušeći kao na prethodnom albumu, a kuriozitet je mlitava Miss You, koja, sasvim nepotrebno, deli isti naziv sa jednom od pesama sa Written In Red!
Jedini trenuci pristojnosti su naslovna Coup De Grace, čiji je sirovi, grandžerski zvuk ubila Alenova produkcija, i elegantna akustična balada In The End, koja se zadržava u ušima već posle prvog slušanja – za razliku od svih drugih pesama na albumu.
„Kvalitete” ovog Stranglers uratka najbolje je sumirao NME u kratkoj i surovoj recenziji, dajući mu dvojku na skali od jedan do deset. Prema oceni britanskog muzičkog nedeljnika, Coup de Grace je „potpuna, potpuna besmislica od početka do kraja; beskičmena kolekcija pesama preko kojih su razmazane blipkajuće klavijature i u kojima nema ničeg od pređašnje duhovitosti i zlobe (Stranglersa). Mogu oni da imaju najviše sedih u kosi i najviše godina među sadašnjim pank rokerima, ali kada se posluša ovaj album, Belle & Sebastian zvuče kao Discharge u odnosu na njih. Sramota.”
Coup de Grace je, sasvim zasluženo, prošao katastrofalno – to je jedini studijski album grupe koji nije ušao na britanski Top 100 (završio je život na 171. mestu) i sa njega nije skinut nijedan singl, što govori koliku je veru izdavač, Festival Records, imao u album. Svejedno, u ovoj katastrofi posejano je seme povratka starom zvuku benda: u naslovnoj pesmi, duboko zakopan u miksu, čuje se dobri stari, „prdavi” bas Žana Žaka Burnela kao krik njegove pobune koja je na posletku transformisala Stranglerse i vratila ih dobrim delom tamo gde su bili pre devedesetih.

U ZNAKU MRMOTA
Posle Coup de Grace, kojim Elis i Roberts nisu bili zadovoljni, Stranglersi su otišli na turneju i još malo svirali po britanskim vojnim bazama u inostranstvu. Posao je bio unosan, a pozivi su samo pljuštali. To je tako trajalo do marta 2000. godine, kada je objavljeno da Elis napušta bend. Zvanično, motiv mu je bilo posvećivanje drugim poslovima, ali se iz Burnelovih izjava može izvući zaključak da je to bio rezultat borbe za kontrolu nad Stranglersima u kojoj je Elis izgubio.
Poslednje godine Elisovog boravka u bendu Burnel opisuje kao „mračne.”
„Bio sam stvarno nesrećan. Želeo sam da dignem ruke od svega”, ispričao je basista za sajt Punk77. „Postojao je jedan period kada nisam želeo da se suočim sa bendom, posebno sa Džonom Elisom, i zapravo sam napustio grupu.”
Nejasno je šta se tu stvarno dešavalo, jer je Burnel od medija do medija menjao izjavu o svom odlasku u vreme snimanja albuma About Time – negde je pričao da je to učinio, a negde da je to zamalo učinio – ali što se tiče svog gneva i uzroka tog gneva bio je krajnje decidan: „Džon je sasvim sigurno pokušavao da (od Stranglersa) napravi novi bend, i ja sam neko vreme dopuštao da se to dešava. Čak ni Dejv nije želeo da se meša u to. On je, iz različitih razloga, smatrao da je proces snimanja van njegove kontrole. E, meni je bilo svega dosta. Džon me je izdao, i zadovoljstvo se izgubilo. To jeste posao, ali Stranglersi su naša misija. To je poziv... ako ne bi donosio radost, ako bismo ga radili samo zbog novca, ja bih se povukao. Imam ja šta drugo da radim u životu – da vozim bicikl, da podučavam (karate – Burnel je postao profesor ove borilačke veštine, prim. aut).”
Elis se dugo nije oglašavao povodom stvarnih razloga svog odlaska, a otvorio je dušu 2014. godine. Kako je ispričao za sajt AngryBoater.com, neposredno pred razlaz sa Stranglersima bio mu je ponuđen unosan posao u svetu interneta, što je odlučio da prihvati jer nije bio zadovoljan načinom na koji se „kao ljudsko biće razvijao unutar benda.”
„Dešavalo mi se na turnejama... da ne mogu da zaspim. Na mojoj poslednjoj dužoj turneji sa Stranglersima želeo sam da imam bar dva sata sna! Jednostavno nisam mogao da zaspim! Osećao sam se kao da sam okovan... To je stvarno bilo neobično. Zapravo, to mi je moje telo poručivalo – ili su to bili glasovi - da je vreme za odlazak. Ali, da stavimo stvari u kontekst. Ja sam napisao mnogo pesama za sledeći album Stranglersa, i sve su one odbijene. Pa sam rekao sebi: Ako ne mogu kreativno da doprinesem kako valja, onda ovde nema ničeg za mene. Mislim, čemu (ostanak)? Koncerti se pretvore u užas iz Dana mrmota, u stalno ponavljanje – bez obzira na to što si okružen kvalitetnim osobljem, odsedaš u finim hotelima na finim lokacijama, jedeš dobru hranu, itd – a i nisam baš bio naročito dobro plaćen da sve to radim...” Kada je novinar sugerisao Elisu da „glasovi” koje on pominje podsećaju „na proces koji korporacije koriste da se otarase neželjenih zaposlenih”, Elis je odgovorio: „Stvorili su neodrživu situaciju – to je ono što se desilo u Stranglersima.”   
 Burnel je za sajt LouderThanWar,com ispričao da je Elis „zamalo potpuno” ubio njegov entuzijazam za grupu. „On (Elis) je postao ogorčen iz mnogih razloga. Želeo je da preuzme kontrolu nad bendom, pošto to niko drugi nije hteo. Svi su izgubili interes. Različiti ljudi bili su na različitim talasnim dužinama... Ponekad uletiš u konflikt. Ja sam bio na različitim talasnim dužinama sa Džonom i Polom, a to se moralo promeniti i nastaviti dalje. Neko je morao da ode, i rezultat je morao biti da odu oni a ne ja.”
I zaista, otišla su obojica, doduše u razmaku od šest godina. Ali jedno je sigurno - kada je nezadovoljni Elis dao otkaz i u postavu ušao Bez Vorn, bivši član Toy Dollsa i Smalltown Heroesa, na neslavnu, gotovo anonimnu fazu postojanja benda konačno je stavljena tačka.

Нема коментара:

Постави коментар