Prikaz remiks-verzije albuma A MOMENTARY LAPSE OF REASON Pink Floyda (i priča o njegovom omotu)

NAPOMENA: Ovaj prikaz nove, remiksovane verzije albuma Pink Floyda „A Momentary Lapse Of Reason“ prvobitno sam objavio na svom Fejsbuk profilu pre tri meseca, kada se ta verzija pojavila. Nisam ni sanjao da će intrigantni omot „A Momentary Lapse Of Reason“, koji je prvobitno objavljen 1987. godine, sada postati aktuelan zbog motiva bezbrojnih bolničkih kreveta koji slučajno evocira dešavanja povodom pandemije koronavirusa u Beogradu (postavljanje oko 3.000 kreveta na Sajmu za prijem pacijenata sa blažim simptomima bolesti) i u svetu. To je bio razlog da prikaz stavim na blog. Možda neko posluša novu verziju albuma u danima tzv socijalnog (a zapravo fizičkog) distanciranja koje će ko zna koliko potrajati. Inače, omot, kojeg je dizajnirao stari saradnik Floyda, pokojni ilustrator Storm Torgerson (1944-2013), zaista je fotografija, jer u osamdesetim godinama prošlog veka nije bilo ni CGI-ja ni fotošopa: na plaži u severnom Devonu bilo je postavljeno više od 700 kreveta, a Torgersonu je kao inspiracija poslužio stih Dejvida Gilmora iz pesme Yet Another Movie: „A vision of an empty bed“.  



PINK FLOYD
A Momentary Lapse Of Reason
(originalna verzija: EMI/Columbia, 1987)
(nova verzija, u sklopu box seta The Later Years: Parlophone/Rhino/Legacy, 2019)
Producenti: Pink Floyd/Bob Ezrin

Album Pink Floyda „A Momentary Lapse Of Reason“ (1987), prvi bez Rodžera Votersa, uvek je bio na udaru kritika zbog kilavih tekstova i preproduciranosti, a neki su ga proglašavali solo albumom Dejvida Gilmora u onoj meri u kojoj je „The Final Cut“ (1983) smatran Votersovim solo albumom. Pa, dugo najavljivana nova verzija „A Momentary Lapse of Reason“ konačno se pojavila u decembru prošle godine, i ona zaista predstavlja pošten pokušaj - i ne samo pokušaj - da se isprave dve od tri navedene zamerke. Bubnjar Nik Mejson, koji je u vreme snimanja originala patio od manjka samopouzdanja pa je tu i tamo bio zamenjen sešn muzičarima, za novo izdanje albuma je odsvirao sve deonice. Zvuk njegovih bubnjeva zvuči mnogo prirodnije od prvobitno snimljenih, nabudženih i filovanih ehom, tipično za produkciju iz druge polovine osamdesetih godina prošlog veka. Pokojni klavijaturista Rik Rajt, koji je 1987. kao povratnik u bend učestvovao u snimanju albuma samo kao sešn muzičar i čiji doprinos nije iskorišćen u celosti, sada se čuje mnogo češće i mnogo jasnije. Neke njegove deonice na novoj verziji „A Momentary Lapse Of Reason“ pokupljene su sa živih snimaka, zabeleženih na potonjoj svetskoj turneji. Gitara Dejvida Gilmora je ostala kakva je bila, ali su njegovi vokali promenjeni na pesmi On The Turning Away. Nadam se da niko ne očekuje da su i tekstovi promenjeni, ili da se Rodžer Voters slučajno ponudio da ih naknadno napiše, bez obzira što je sa starim bendom zakopao ratnu sekiru još u vreme zajedničkog nastupa na Live 8 (2004).

Kako novi-stari album izgleda sa umetničke strane? Moram priznati da je remiksovani i dopunjeni „A Momentary Lapse Of Reason“ uglavnom poboljašnje u odnosu na original iz 1987, jer prosto zvuči organskije i prirodnije sa vaspostavljenim kreativnim doprinosom svih članova, mada sam ja i original rado slušao uprkos svim kritikama. Najviše je, po meni, profitirala On The Turning Away, kako zbog osećajnijeg (ponovo snimljenog) vokala, tako i zbog Rajtovih pridodatih klavijatura koje prate završni gitarski solo. Ultrapompezna The Dogs Of War sada je manje pompezna, i slušljivija je za one koji ne obraćaju pažnju na tekst. Sorrow, koja mi je, sa izuzetkom razaračkog gitarskog soloa u uvodu (a koji je snimljen na praznom stadionu!), uvek zvučala ravno i dosadnjikavo (nije bilo Votersa da svojim pridikovanjem unese dramu), sada zvuči malkice življe, što se posebno u oseća u završnici. Yet Another Movie ostaje najbolja stvar na albumu (a ima i najbolji tekst), mada utisak kvari promenjeni aranžman bubnja na jednom prelazu u sredini kompozicije. Brza One Slip, koja mi je uz Yet Another Movie najdraža, sada mi se nekako vuče sa ovim prirodnim zvukom bubnja, jer su ti stari, napumpani ipak bili moćniji i nosili su pesmu; mada ne mogu ni da kažem da je stvar bogznakako upropašćena. Možda se radi i o mojoj naviknutosti na original. Hit Learning To Fly uglavnom liči na sebe, sa nekim manjim izmenama u aranžmanu. Instrumentali Signs of Life i Terminal Frost su zadržali stari šarm. Dva intermeca A New Machine 1 i A New Machine 2 ostali su nepromenjeni, i dalje su savršeno nepotrebni.

Sve u svemu, ko nije voleo „A Momentary Lapse Of Reason“ neće ga nešto naprasno zavoleti posle ovog lakiranja i preuređivanja, ali će mu možda neki delovi delovati flojdovskije nego ranije, zbog upadljivijeg prisustva Rajta. Onaj koji ga je, poput mene, voleo uprkos svemu, neće, čini mi se, biti razočaran i imaće samo još razloga da ga voli i dalje. A oni koji žele da počnu da slušaju Pink Floyd ipak treba da krenu od nekih drugih, mnogo boljih albuma kao što su „Wish You Were Here“ (1975), „The Dark Side Of The Moon“ (1973), „The Wall“ (1979), „Meddle“ (1971), „Animals“ (1977), i naravno „The Piper At The Gates Of Dawn“ (1967). A ni „The Final Cut“ nije za bacanje.