ZVEZDANI RATOVI (1977) - Novi pogled na Novu nadu

ZVEZDANI RATOVI / EPIZODA 4: NOVA NADA
(STAR WARS: EPISODE IV – A NEW HOPE)
Godina proizvodnje: 1977
Režija: Džordž Lukas
Scenario: Džordž Lukas
Producent: Gari Kurc
Muzika: Džon Vilijams
Uloge: Mark Hamil, Keri Fišer, Harison Ford, Entoni Danijels, Keni Bejker, Alek Ginis, Piter Kašing, Dejvid Praus/Džejms Erl Džons, Piter Mejhju, Fil Braun, Šela Frejzer, Denis Loson, Garik Hagon.
Trajanje: 121 minut

Zamislite zapadnu popularnu kulturu pre 1977. godine, pre Zvezdanih ratova (ili Rata zvezda odnosno Ratova zvezda, kako ih je u bivšoj SFRJ „bistro“ preveo distributer), za istoriju filma prekretničkog ostvarenja koje će naknadno, prilikom serijalizacije, dobiti naziv: Epizoda 4: Nova nada.

Nekada moćni holivudski studiji, koji su krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih izgubili dizgine moći, podredili su se novom konceptu u američkoj kinematografiji – vladavini režisera kao autora, sa velikim režiserskim zvezdama kao što su Frensis Ford Kopola (Kum 1, Prisluškivanje, Kum 2), Vilijam Fridkin (Francuska veza, Isterivač đavola), Martin Skorseze (Taksista, Alisa više ne živi ovde, Ulice zla), Piter Bogdanovič (Poslednja bioskopska predstava, Što te mama pušta samu, Mesec od papira), Roman Polanski (Rozmarina beba, Kineska četvrt), Bob Rafelson (Pet lakih komada), Majkl Ćimino (Lovac na jelene), Robert Altman (M.A.S.H, Nešvil) i Denis Hoper (Goli u sedlu). Na ceni su bili lični autorski iskazi, priče o problemima ljudskog društva koje su namenjene zrelim ljudima, čemu je pogodovala sumorna atmosfera preispitivanja usled američkog vojno-političkog debakla u Vijetnamu i afere Votergejt. Hitovi tog vremena su u bioskopima pravili pristojan biznis ali ne mnogo više od toga. Dešavalo se i da filmovi režiserskih zvezda propadnu na blagajnama, neretko zbog ekscentričnosti njihovih tvoraca (npr Poslednji film Denisa Hopera). Nije bilo top lista najgledanijih filmova, a najgledaniji filmovi epohe bili su Ajkula Stivena Spilberga (1975) i Fridkinov Isterivač đavola (1973), koji su igrali na kartu kolektivnih strahova odnosno religioznosti - kroz žanr horora. Taj žanr je krajem šezdesetih i sedamdesetih bio u velikom umetničkom uzletu, ali podjednako kao naučna fantastika nije uživao poštovanje kritičara niti veću finansijsku podršku studija. Ova dva žanra, tipično vezivana za zanesenjake i pubertetlije, jednostavno nisu bili viđeni kao moguće zlatne koke holivudske A produkcije čak ni kad su pojedini njihovi predstavnici dolazili do kritičarskog respekta (2001: Odiseja u svemiru Stenlija Kjubrika, Rozmarina beba Polanskog, Planeta majmuna Frenklina Šefnera – sva tri iz 1968.) i ostvarivali ozbiljniji komercijalni uspeh (Keri Brajana de Palme, Spilbergova Ajkula i Fridkinov Isterivač đavola).

Sve se to temeljno promenilo posle Zvezdanih ratova – filma kakav do tada, u vizuelnom smislu, nije postojao, ako se izuzme smrtnoozbiljna 2001: Odiseja u svemiru. A Zvezdani ratovi su bili duhovita svemirska bajka sa elementima vesterna, čiji tvorac Džordž Lukas – nekada heroj američkih studenata filma sa svojim kratkometražnim ostvarenjem Električni lavirint: THX1138 (1967) – nije imao naročitu ambiciju da se autorski dokazuje na ozbiljnim ljudskim temama namenjenim zrelim ljudima, iako je, kao i mnoge njegove kolege, obožavao Kjubrikovu Odiseju a u filmografiji je imao i mračni, distopijski THX1138 (i u kratkometražnoj i u dugometražnoj verziji) sa kojim je uvek mogao da pretenduje na „autorsku ozbiljnost“.

Lukas je u svojoj biti ostao tinejdžer; opsesivno je želeo da snimi sopstvenu verziju filmova kakve je kao klinac i omladinac voleo da gleda, a to su bila naučnofantastična ostvarenja B produkcije poput Flaša Gordona i Baka Rodžersa, špageti vesterna i samurajskih filmova kao što je Skrivena tvrđava Akire Kurosave. Želeo je to da napravi sa vizuelnim pečatom opipljive budućnosti kakav je imala Kjubrikova majstorija, uz primenu lekcija koje je naučio iz svoje omiljene knjige na temu komparativne mitologije, Heroja sa hiljadu lica Džozefa Kembela. A želeo je i da zaradi od svega toga. Pošto se kao mladi režiser žestoko opekao sa kompanijom Vorner bros, koja je mimo njegovih želja skratila celovečernju verziju THX1138 (1971), Lukas je postao autor u najortodoksnijem značenju te reči: odlučio je da preuzme apsolutnu kontrolu nad svojim budućim filmovima. Osnovao je sopstvenu kompaniju Lukasfilm i 1975. godine snimio jedan od ultimativnih tinejdžerskih filmova Američki grafiti. Iako se mučio da nađe finansijera i distributera, sa Američkim grafitima je dobio komercijalni hit, a s obzirom na mali budžet i jedan od najprofitabilnih filmova svih vremena. Bez obzira na taj uspeh, nijedan studio nije hteo da se bakće njegovim Zvezdanim ratovima, izuzev Tventi senčeri foksa, na čijem je čelu bio veliki vizionar sa izuzetnim smislom za biznis – Alan Led Džunior. Iako nije mogao ni da pretpostavi šta će se iz toga izroditi, Led je u Lukasu video nešto, pa je Foks pristao da sufinansira film, a Lukas se lako izborio za nešto što danas niko ne bi dobio ni od jednog holivudskog studija: prava na nastavke, prava na korišćenje likova i prava na merchandise (igračke, majice i sl). Potom su Lukas i njegov producent Geri Kurc prionuli na mukotrpan posao, o kojem su snimani dokumentarci i pisane knjige, pa se time neću baviti. Sada kad je devetodelna saga o Skajvokerima završena, baviću se onim zbog čega su originalni Zvezdani ratovi ušli u istoriju; onim zbog čega su pokorili domaće i svetske bioskope, onim zbog čega je boks-ofis najednom postao važan u filmskom biznisu, i zbog čega se pokrenuo proces temeljne izmene profila američke kinematografije – kroz promenu načina poslovanja velikih holivdskih studija, a u smislu njihovih žanrovskih, tematskih i demografskih preferenci i gubljenja njihove zainteresovanosti za ne-obavezno-profitabilne autore-režisere.    

Do 1977. godine i Zvezdanih ratova, pojam blokbastera bila je Ajkula. Zvezdani ratovi su Ajkulu komercijalno pojeli za doručak, postali su najgledaniji film svih vremena do pojave Spilbergovog Vanzemaljca (1982), pa su se sa Specijalnom edicijom iz 1997. godine vratili na vrh i potom su decenijama ostali blizu vrha. Trenutno su četvrti po ukupnoj zaradi, sa uračunatom inflacijom. Kada su se pojavili, praktično svi u zapadnom svetu išli su da gledaju Zvezdane ratove (mnogi po nekoliko puta!), tu za oko lepljivu Lukasovu maštariju o Luku Skajvokeru (Mark Hamil), mladom seljačetu sa pustinjske planete Tatuin koje postaje džedaj-vitez i spasilac slobodoljubivog dela Galaksije, tako što uz podršku svog mentora Obi Vana Kenobija (veteran Alek Ginis), svadljivo-sentimentalno čovekolikog robota Tripija (Entoni Danijels), njegovog zdepastog, ne-čovekolikog, tvrdoglavog drugara Artua-Ditua (takođe robota, u tumačenju Kenija Bejkera), kauboja-krijumčara Hana Soloa (prva velika uloga Harisona Forda) i njegovog mumlajućeg, majmunolikog pratioca Čubake (Piter Mejhju) odlazi u svemir pun opasnosti, oslobađa princezu Leju (Keri Fišer) iz kandži zle Galaktičke imperije i zlog čarobnjaka Darta Vejdera, a potom, pridruživši se pobunjeničkoj alijansi u njenoj skrivenoj tvrđavi, uspeva da raznese Zvezdu smrti, ultimativno imperijalno oružje za masovno uništavanje. Zvezdani ratovi su pokupili šest Oskara, uglavnom u tehničkim kategorijama (izuzetak:

muzika) i što je još važnije postali su kulturni fenomen. Sa njima su se u kolektivnu svest zapadnog čoveka duboko urezali: maskirani zlikovac Dart Vejder kao jedan od najvećih filmskih negativaca svih vremena (Dejvid Praus stasom a Džejms Erl Džons glasom), Sila, džedaj-vitezovi, njihove svetlosne sablje, dvoboji tim sabljama, zujavo-mrmoreći zvuci tih sablji, zvuci svemirskih brodova u preletu, blasteri, imperijalni jurišnici, imperijalne krstarice, Zvezda smrti, Milenijumski soko, iks-lovci, TAI-lovci i svi ostali čudesni dizajni Ralfa Mekvarija, frizura princeze Leje u obliku točkova, estetika prljavosti (preuzeta iz Tamne zvezde Džona Karpentera pa dignuta na neslućeni nivo), izgled hipersvemirskog skoka, izraz „tamna strana Sile“, rečenice poput „Neka Sila bude s tobom“ i „Imam loš predosećaj“, neoklasična muzička pratnja Džona Vilijamsa. Svi su pričali o ovim stvarima, naročito klinci koji su se dodatno navadili na igračke iz filma, učinivši Lukasa prebogatim, i kao da ništa pre Zvezdanih ratova nije postojalo. Vilijam Fridkin često pominje sa rezignacijom da je Lukasov blokbaster sahranio na blagajnama njegovo remek-delo Volšebnik (rimejk Nadnice za strah), jer su se dva filma pojavila u bioskopima praktično istovremeno. Fridkinu, i ne samo Fridkinu se činilo da je sve ono što je autorima-režiserima pošlo za rukom u deset godina tzv novoholivudske ere palo u duboku senku opšte pomame za Lukasovim mega-hitom, koji je bio namenjen svim generacijama, ponajviše onim mlađim (kao i Američki grafiti). Nisu retki glasovi koji tvrde da je Lukasova bajka svojom instant prijemčljivošću i igranjem na „očni živac“ sahranila autorski, umetnički film kao vladajuću struju u američkoj kinematografiji i vratila studijima moć koju su oni izgubili krajem šezdesetih.

Ove tvrdnje se mogu braniti samo donekle, pošto za kraj zlatne ere autorskog filma u SAD definitivno nisu odgovorni Zvezdani ratovi (koji su par excellence autorski film) već finansijski zahtevna produkcija filma Vrata raja Majkla Ćimina (1980), koja je studio Junajted artists oterala u bankrot a ostalim studijima dala izgovor da pojačaju kontrolu nad produkcijama i skinu režisere sa trona. A u trogodišnjem periodu između Zvezdanih ratova i zlosrećnih Vrata raja, holivudski studiji su odrešili kese i na talasu Lukasovog hita počeli da finansiraju naučnofantastična ostvarenja, dajući im tretman A produkcije. Doslovno prvi koji je profitirao od te nove pozitivne klime a da uopšte nije bio namenjen publici „od 7 do 77 godina“, bio je vrlo umetnički SF-horor Osmi putnik/Tuđin (1979). Da nije bilo Lukasovog uspeha, da Alen Led Džunior i dalje nije bio na čelu Tventi senčeri foksa, ne bi bilo ni ovog remek dela u režiji Ridlija Skota koje je ostvarilo zavidan komercijalni rezultat. A pod Ledovom kapom, na tragu onog što su postigli Zvezdani ratovi, ubrzo su nastala još dva izuzetno bitna naučnofantastična filma – Imperija uzvraća udarac Irvina Keršnera (1980) i visokoumetnički Blejd raner/Istrebljivač Ridlija Skota (1982). Možemo li da kažemo da je Lukas sahranio umetničke filmove, ili im je ipak dao krila – u dotle prezrenim žanrovima?

A kako se Zvezdani ratovi danas drže kao film? Iznenađujuće dobro, s obzirom da su tehnički najmanje uspeli u čitavom serijalu. Svemirski brodovi ne izvode piruete kao u nastavcima – standard za specijalne efekte u tom smislu zapravo će postaviti nastavak, Imperija uzvraća udarac – a neki zaostali aspekti toliko su smetali Lukasu da je više puta naknadno dorađivao film, uglavnom u korist njegovog kvaliteta – ako se izuzmu dramaturški suvišno i ne naročito uspešno dodavanje scene sa gangsterom Džabom Hatom, i, naravno, zloglasna „naknadna pamet“, iskazana prepravljanjem scene u kojoj Han Solo potuljeno puca ispod stola i na prevaru ubija lovca na ucene po imenu Grido. Lukas je tu scenu 1997. godine najpre prearanžirao tako da Grido puca prvi, dajući Hanu alibi da ga ubije, a potom je, suočen sa kanonadom optužbi fanova i kritičara, ponovo intervenisao 2004. i 2011. godine, pa se sada ne zna ko je od njih dvojice pucao prvi. Na stranu ovo brljanje koje smrdi na političku korektnost, na stranu sva retuširanja neba i svetlosnih sablji, dodavanja jurišnika i podmlađivanja specijalnih efekata – Zvezdani ratovi su i dalje odlični, sa svojim živopisno osmišljenim i vrlo životnim univerzumom, sa vrhunskim kastingom, kvalitetnom glumom i zanimljivom podelom uloga, naročito kad se uzme u obzir bajkolikost postavke.

Pođimo od pozornice, koja je možda smeštena u „daleku, daleku galaksiju“, ali je bliska ovozemaljskom iskustvu. Za razliku od gotovo svega što se moglo videti prethodnih decenija u žanru naučne fantastike, a što se dešavalo u svemiru ili na tuđinskim planetama, svet Zvezdanih ratova bio je uvaljan u pesak, prašinu i mazivo, ali je takođe bio bogato dizajniran, i nije izgledao jeftino. Njegovi žitelji, ne obavezno ljudski, imali su prepoznatljivu ikonografiju, običaje i jezike. Tuđinski jezici su delovali osmišljeno kao da su pravi, pa su rečenice izgovarane na njima imale i engleski titl. Ovaj univerzum, dat više kroz vizuru nego kroz verbalnu eksplikaciju, imao je dubinu i prošlost. Šumoviti mesec Javin 4, na kojem se nalazi pobunjenička baza, krije ostatke nekakve prastare civilizacije. U neodređenoj skorijoj prošlosti, u jedno „civilizovanije doba“, kako kaže Lukov mentor Ben (Obi Van) Kenobi, postojala je Galaktička Republika u kojoj su red i mir čuvali džedaj-vitezovi uz pomoć mača i magije, pardon svetlosnih sablji i Sile. Onda je došlo mračno doba Imperije a na čelu progona i istrebljenja vitezova-čarobnjaka bio je Dart Vejder, bivši učenik preživelog džedaja Kenobija. Poslednji ostatak starog poretka – Senat – ukinut je tokom radnje filma, prigodno izvan kamera, pa ovozemaljski, politički podtekst Lukasove priče, direktno preuzet iz istorije Rima, nije dobio primat nad bajkoliko-spejsoperetskom postavkom.

Još jedan relikt starih vremena, izvitoperen, pervertiran i skriven pod crnu metalnu masku, jeste Dart Vejder – za kojeg će se tek u nastavcima ispostaviti da je tragični, centralni lik Lukasove priče o Skajvokerima. U originalnom filmu, Vejder je, uz Kenobija, mitsko ostrvo vere i čarobnjaštva u modernom svetu nevernika i tehnoloških čudesa. („Ne budite previše ponosni na ovaj tehnološki užas koji ste sagradili. Sposobnost da se uništi planeta je zanemarljiva u poređenju sa snagom Sile.“) Poseduje mračni smisao za humor („Smatram da je vaš nedostatak vere vrlo uznemirujuć“) i vrlo specifičan način razrešavanja konflikta sa neistomišljenicima (davi ih Silom, na daljinu). On je takođe nemilosrdni progonitelj, izdajnik i ubica Lukovog oca (u nastavku Imperija uzvraća udarac saznaćemo neku drugu, šokantnu istinu); mračni volšebnik koji je nekada davno, kada ga je „zavela tamna strana Sile“, implicitno izgubio ne samo dušu već i telo, postavši više robot nego čovek, čiju opsesivnu usredsređenost na izvršavanje zadataka savršeno otelovljuje duboki glas Džejmsa Erla Džonsa.

Među protagonistima možda je najzanimljivija princeza Leja, u ikoničnom tumačenju Keri Fišer, koja nije tek obična dama u nevolji koja će heroju-oslobodiocu pasti u naručje i reći mu hvala. Princeza Leja je otmena senatorka, rođena liderka, podjednako umešna sa oružjem i sarkazmom; ona će odmah po izlasku iz zatvorske ćelije naći manu u planovima za svoje spasavanje i preuzeti inicijativu od lakomislenih spasilaca, Luka i Hana. Možda će sa njima i flertovati, možda će čak baciti oko na jednog od njih, ali ni jednom ni drugom neće dati otvorenu priliku. Luk i Han će dobiti svoje nagrade i odlikovanja kao heroji pobunjeničke alijanse, ali nijedan neće zadobiti samu princezu – barem ne u ovom filmu. Integritet Lejinog lika jedino narušava odsustvo prikaza njenog bola i patnje koji bi trebalo da budu prirodna posledica uništenja njene rodne planete Olderan, ali onda bi Zvezdani ratovi bili neki drugi, mračniji film. Harison Ford sa nehatnom lakoćom tumači gunđavog antiheroja Hana Soloa, krijumčara-revolveraša koji ličnu nesigurnost i dobro srce sakriva ispod fasade oportunističke, cinične bitange koju u amoralnom svetu interesuje samo novac. Njegova neprestana prepirka sa princezom Lejom, Lukom i Čubakom srce je filma, a isto važi za odnos robota Artua-Ditua i Si Tripija, iz čije se prizme sagledava čitava radnja – po ugledu na dvojicu seljaka iz Kurosavine Skrivene tvrđave. A Luk Skajvoker? Srčana, posvećena gluma mladog televizijskog glumca Marka Hamila vadi maksimum iz jednog u suštini dvodimenzionalnog lika; gledalac ne može a da ne poveruje u Lukovu usamljenost u pustinjskoj vukojebini iz koje su svi njegovi prijatelji pobegli, a Hamil je poletan i ubedljiv čak i onda kad mora da izgovori ozloglašeno neizgovorljive Lukasove replike poput „ali upravo sam pošao do stanice Toši da pokupim konvertore energije“. Onako kako Hamil tu rečenicu izgovara – uprkos Lukasu, poslovično nezainteresovanom da vodi svoje glumce kroz uloge – ona postaje manifest jednog u suštini kmezavog tinejdžera koji se smrtno dosađuje na ujakovoj farmi i prosto vapi za tim da zgubidani sa sličnima sebi u nekakvom ekvivalentu bara sa fliperima i arkadnim video-igrama.

Što se samog Lukasa tiče, kad se malo zagrebe ispod površine, još u Zvezdanim ratovima se vide neki od problema sa njim kao scenaristom – drveni dijalozi – koji će eksplodirati u trilogiji prednastavaka Fantomska pretnja (1999), Napad klonova (2002) i Osveta sita (2005), a ovde su se sa njima uspešno izborili iskusni veterani Alek Ginis i Piter Kašing (u ulozi ledenog zapovednika Zvezde smrti, guvernera Tarkina), Entoni Danijels kao Tripio, i troje glavnih glumaca (Hamil, Fišerova i Ford), koji su se na snimanju ludo zabavljali i improvizovali. Ostali su se snalazili od scene do scene, a publika im je iz ljubavi prema filmu gledala kroz prste. Ali stoji činjenica da je Lukas briljantan pripovedač, umešan sa strukturom i arhetipovima. Čak i da Zvezdani ratovi, uz nemalu pomoć montažerskih makaza njegove tadašnje supruge Marše, nisu ispali tako kvalitetni, Lukas bi se upisao u istoriju režije sa najmanje dve scene iz ovog filma: uvodnom sekvencom malog pobunjeničkog broda kojeg progoni džinovska imperijalna krstarica, i sa scenom u kojoj Luk, uz dirljivo-elegičnu muzičku pratnju Džona Vilijamsa, posmatra zalazak sunaca-blizanaca na svojoj rodnoj planeti Tatuin. Jednostavna rečitost ove scene opisuje, zapravo, prirodu celog filma. Zvezdani ratovi uprkos kompleksnosti svoga univerzuma funkcionišu jednostavno, i to besprekorno. Možda Imperija uzvraća udarac jeste kvalitetniji i maštovitiji film, ali Zvezdani ratovi na svojoj strani imaju svedenost radnje i zaokruženost. A takođe se odlikuju nepretencioznošću – osobinom koju neće imati nijedan od preostalih osam nastavaka i prednastavaka u serijalu.