понедељак, 16. јануар 2012.

TUĐIN 3: JEDAN NEZASLUŽENI KOŠMAR revisited

Ovo mora da je gadno bolelo - Dejvid Finčer tokom
snimanja debitantskog filma Tuđin3 (1992), koji je
unakažen skraćivanjem u postprodukciji.
Dve i po godine pre Godina u magli, u junu 2008. godine, Jovan je objavio esejističku knjigu Tuđin 3: Jedan nezasluženi košmar koja se bavila košmarnim pokušajem Dejvida Finčera (David Fincher) da snimi svoj dugometražni prvenac - Tuđin3 (Osmi putnik 3). Finčer je imao tu nesreću da radi na nastavku dva velika holivdska hita u produkciji teškoj 50 miliona dolara (bio je to najveći budžet koji je jedan holivudski početnik dobio) koju su, kada je on preuzeo kormilo, već napustila dva režisera i na kojoj je zube otupilo desetak scenarista. Posle užasnih iskustava na ovom filmu, Finčer ga se odrekao i mrzi da govori o njemu, a priča o nastajanju trećeg Tuđina, zanimljivija, dramatičnija i depresivnija od njegove sadržine pretvorila se u jednu od većih holivudskih legendi.

Više o Jovanovoj knjizi Jedan nezasluženi košmar može se pročitati
OVDE. U međuvremenu, stekli su se uslovi za drugo, prošireno i izmenjeno izdanje - koje će, za razliku od prvog, polufanzinskog biti prava knjiga. Tim povodom, Jovan je odlučio da ovde premijerno objavi uvodno poglavlje Preludijum za crnu rupu, koje je značajno prošireno i obogaćeno odlomcima iz intervjua koji je Finčer 1991. godine dao novinaru magazina Premijer Džonu Ričardsonu (John Richardson). To je, inače, jedini intervju koji je Finčer nekome dao tokom snimanja filma, a iz kojeg se vide sav njegov gnev i razočarenje usled čeonog sudara sa konzervativnom mašinerijom studija "Tventi senčeri foks" (20th Century Fox) i neodgovornim producentima, tvorcima poslednje verzije scenarija koji je bio prepravljan tokom čitavog snimanja.      


Jovan Ristić
TUĐIN3:  JEDAN NEZASLUŽENI KOŠMAR  

1. Preludijum za crnu rupu

Ka­da su po­sle ogrom­nog uspe­ha Tu­đi­na­ca (pr­vi di­stri­bu­ter­ski na­ziv za SFRJ: Ej­li­jens – Osmi put­nik 2) no­vi­na­ri upi­ta­li Si­gur­ni Vi­ver (Sigourney Weaver) ho­će li sa­ga do­bi­ti pro­du­že­tak, ona im je od­go­vo­ri­la: „Ne mi­slim da će se to do­go­di­ti. Ali, svo­je­vre­me­no, ni­sam mi­sli­la ni da će ovaj film bi­ti na­pra­vljen. Za­i­sta ni­ko ni­je hteo ti­me da se ba­vi. Ka­da ne­ko kao Ri­dli Skot (Ridley Scott) na­pra­vi ona­ko do­bar film, mi­slim da ne­ma svr­he vra­ća­ti se na­zad... Sre­ćom, Džim Ka­me­ron (James Cameron) je istin­ski že­leo da na­pra­vi sop­stve­ni film, i to je i uči­nio. Ali, ne bih bi­la si­gur­na da će bi­ti još jed­nog (na­stav­ka). Mo­žda oni („Foks“) mo­gu da idu da­lje, ali ja ne znam ku­da se mo­že ići po­sle Tu­đi­na­ca.“
Ni­je Vi­ve­ro­va bi­la je­di­na ko­ja je ima­la ova­kvo mi­šlje­nje. Ni mno­gi ozbilj­ni­ji ana­li­ti­ča­ri ni­su vi­de­li pro­sto­ra za su­vi­sao na­sta­vak po­sle tač­ke na kra­ju Ka­me­ro­no­ve pri­če. Ali, lo­gi­ka je jed­no, a zov pro­fi­ta ne­što dru­go. Ka­da stu­dio i film­ski pro­du­cent jed­nom obr­nu ogrom­ne pa­re, oni – po­put sva­kog tr­gov­ca – po­či­nju da raz­mi­šlja­ju ka­ko da ih obr­nu još jed­nom, pa ako us­pe­ju, on­da još jed­nom, i ta­ko u krug, sve dok se ne umo­re, ili dok pu­bli­ka ne poč­ne da po­vra­ća.
Producent i scenarista Dejvid Gajler, negde u vreme
snimanja prvog Tuđina. Sa trećim filmom, on i Volter
Hil su ostali bez pravih ideja za priču , a Tventi senčeri
foks je pošto-poto želeo da dobije letnji horor hit...  
Po tom pi­ta­nju, čel­ni­ci pro­du­cent­ske ku­će „Bren­di­vajn“ - Gor­don Karol (Gordon Carroll) , Dej­vid Gaj­ler (David Giler) i Vol­ter Hil (Walter Hill) - i ga­zde „Fok­sa“ ni­su ni­ka­kvi iz­u­ze­ci. Ka­me­ro­no­vo de­lo bi­lo je ura­đe­no po for­mu­li ko­ja se fan­ta­stič­no mo­gla eks­plo­a­ti­sa­ti – sva­ka­ko bo­lje od pod­lo­ge ko­ju je nu­dio Sko­tov „kultni pre­lu­di­jum“ iz 1979. go­di­ne. Do­du­še, tač­no je da je Tu­đin (pr­vi di­stri­bu­ter­ski na­ziv za SFRJ: Osmi put­nik) bio fi­nan­sij­ski ve­o­ma uspe­šan, kom­plek­san i po­što­van film, ali je bio su­vi­še „umet­nič­ki“ i pre sve­ga ozlo­gla­šen kao ho­ror par ex­cel­len­ce – što će re­ći da mu je ko­mer­ci­jal­ni do­met bio ogra­ni­čen. Umet­nik i tak­ti­čar Ri­dli Skot ni­je pu­štao ču­do­vi­šte iz mra­ka po­što je imao na­me­ru da na te­me­lju stra­ha od ne­po­zna­tog upla­ši lju­de, a prag­ma­ti­sta Džejms Ka­me­ron, že­ljan to­ga da pu­bli­ku pre sve­ga uz­bu­di, iz­ba­cio je u pr­vi plan, pod pu­nim osve­tlje­njem, či­ta­vu voj­sku mon­stru­ma, ure­zav­ši ih u svest gle­da­la­ca kao no­ve „ma­le ze­le­ne“, sto pu­ta gad­ni­je i opa­sni­je od Mar­so­va­ca iz Ra­ta sve­to­va; auten­tič­ni­je i mo­der­ni­je od sve­ga što se u tom smi­slu po­ja­vi­lo na film­skom ekra­nu. Ka­me­ron je, či­ni se, pro­ce­nio da se ovaj svet uže­leo ne­kih no­vih film­skih ču­do­vi­šta, pa je iz ta­me iz­vu­kao za­stra­šu­ju­ćeg Gi­ge­ro­vog (H.R. Giger) kan­di­da­ta, ma­lo ga do­te­rao i umno­žio, a on­da ga da­ro­vao ma­sa­ma, u sal­va­ma i va­tro­me­ti­ma. A ma­se su, na­rav­no, od­go­vo­ri­le ogrom­nim bi­o­skop­skim po­se­ta­ma, uop­šte ne pi­ta­ju­ći da li je pre Tu­đi­na­ca bi­lo ne­kog fil­ma ili ne.
Ko­li­ki je uti­caj Ka­me­ro­no­vog na­uč­no­fan­ta­stič­nog Vi­jet­na­ma le­po se mo­že vi­de­ti kroz či­nje­ni­cu da ču­ve­na re­kla­ma za Pep­si ni­je na­sta­la po­sle Sko­to­vog fil­ma, ni­ti se na­kon Tu­đi­na iz­gra­dio za­bav­ni park-si­mu­la­ci­ja „Alien War“, za­čeo dugovečni strip se­ri­jal ku­će „Dark Horse“, i na­pra­vlje­na go­mi­la vi­deo iga­ra (naj­po­zna­ti­ja je Alien vs Pre­da­tor). To se, naime, do­go­di­lo po­sle Tu­đi­na­ca. Sve to, doduše, takođe ima veze sa promenjenim kulturološkim uslovima, tehnološkim i tržišnim okolnostima i mogućnostima, deceniju posle originalnog Tuđina, ali se, svejedno, formirao novi mit. A kad već je­ste, za­klju­čio je ta­da­šnji pred­sed­nik svet­ske pro­duk­ci­je „Fok­sa“ Ro­džer Bir­nba­um (Roger Birnbaum), što ga ne is­ko­ri­sti­ti za stal­nu i uno­snu za­ra­du?

Trej­ler, ko­ji se u ju­nu 1991. go­di­ne po­ja­vio u an­glo­sak­son­skim bi­o­sko­pi­ma, bio je pr­va ja­sna po­tvr­da da je u pri­pre­mi tre­ći Tu­đin, tj. „Tu­đin na kub“ (Alien3). Pro­mo-klip je na­ja­vlji­vao pre­mi­je­ru za pred­sto­je­ći Bo­žić, pri­ka­zu­ju­ći ja­je ko­je pu­ca (ču­ve­ni mo­tiv sa pla­ka­ta za Sko­tov film) i pri­bli­ža­va se Ze­mlji. A kada je film došao u bioskope, mnogi gledaoci su se osetili prevarenim.
Po­gre­šna su­ge­sti­ja pu­bli­ci da će se rad­nja Tu­đi­na3 (pr­vi di­stri­bu­ter­ski na­ziv za SRJ: Osmi put­nik 3) do­ga­đa­ti „kod ku­će“, pro­is­te­kla je, po svoj pri­li­ci, iz ne­ha­ta tadašnjeg še­fa „Fok­so­ve“ fi­zič­ke pro­duk­ci­je Džo­na Lan­da­ua (Jon Landau). Kako tvrdi Džon Flin (John Flynn) u svojoj knjizi Dissecting The Aliens, Landau u dotle snimljenom materijalu nije našao ništa upotrebljivo za trejler, pa je naložio tehničarima da skrpe bilo šta. Šta god da je stajalo iza ove mutljavine, trejler kao da je odražavao ključnu nedoumicu ljudi koji su Tu­đi­na3 godinama željno iščekivali, ali i onih koji ga pravili: O čemu se u filmu zapravo radi i na šta će na kraju da liči. Na­i­me, Dej­vid Gaj­ler, Vol­ter Hil i Gor­don Karol upu­sti­li su se u sku­po sni­ma­nje bez ja­sne pred­sta­ve o me­stu rad­nje, a ka­mo li o nje­noj sa­dr­žini, jer se ona neprestano menjala!
Po­tra­ga za kon­cep­tom na­stav­ka, tačnije dva nastavka koja bi bila snimljena jedan za drugim, po­če­la je još 1987, go­di­nu da­na po­sle pre­mi­je­re Tu­đi­na­ca. Ta­da su Hil i Gaj­ler – do­du­še ne mno­go za­gre­ja­ni za no­ve epi­zo­de, ali sva­ka­ko volj­ni da za­ra­de – pre­u­ze­li na se­be da na­pi­šu pri­ču za koju su hteli da se „raz­li­kuje od ranijih.”
„Svi su hte­li na­sta­vak Tu­đi­na­ca. Iz­u­zev nas“, ka­že Dej­vid Gaj­ler. „Mi­slim, hte­li smo ra­do da ga na­pra­vi­mo, ali ni­smo bi­li to­li­ki en­tu­zi­ja­sti, jer smo raz­mi­šlja­li: ‘Ka­ko ga uči­ni­ti dru­ga­či­jim’“, u smi­slu da se iz­beg­ne pod­gre­va­nje ide­ja iz pr­vog i dru­gog fil­ma.
U naj­ra­ni­joj fa­zi su raz­ma­tra­ne dve „ze­malj­ske“ pri­če. Pr­va je pred­vi­đa­la da tu­đin­ci do­đu u Nju­jork i ta­mo se sje­di­ne u gi­gant­sko ču­do­vi­šte na­lik God­zi­li. U dru­goj, Ri­pli, Njut i ču­do­vi­šta ju­ri­li su se po fu­tu­ri­stič­kom me­ga­lo­po­li­su, na­lik onom iz Skotovog Is­tre­blji­va­ča. Razmatrana je i pri­ča s pla­ne­to­i­dom iz pr­vog fil­ma, ali je, po Gajlerovim rečima, taj kon­cept de­lo­vao sku­po.
Tuđin je konačno sustigao Ripli, posle ogromnih
peripetija sa scenarijem. Lako se moglo desiti da
na njegovom mestu budu tuđinska godzila ili
tuđin-ovca. Neki scenariji su previđali tuđin-komarce,
tuđin-krave, pa i tuđin-svemirske stanice.
A malo je falilo da se Ripli i ne pojavi
u filmu. Prva tri scenarija su pisana bez nje.

Od Ze­mlje kao me­sta rad­nje od­u­sta­lo se po­čet­kom sle­de­će go­di­ne – bar ka­da je u pi­ta­nju tre­ći film. To je, či­ni se, uči­nje­no iz naj­ma­nje tri raz­lo­ga. Hi­l i Gaj­le­r su ocenili da „pri­ča sa tu­đi­nom naj­bo­lje funk­ci­o­ni­še u mrač­nom, kla­u­stro­fo­bič­nom okru­že­nju.“ Zatim, že­le­li su pri­ču ko­ja se mo­že na­sta­vi­ti. „Sme­sti­te tu­đi­na u Do­li­nu smr­ti, ba­ci­te na nje­ga atom­sku bom­bu – i eto kra­ja pri­če“, ka­zao je Gaj­ler.
Na In­ter­ne­tu se spo­mi­nje i tre­ći raz­log za od­u­sta­ja­nje – po­ja­va sce­na­ri­ja za Pre­da­to­ra 2, ko­ji je imao ve­o­ma slič­nu pri­ču sa onom ko­ju su Gaj­ler i Hil pla­ni­ra­li.

Do 1992. go­di­ne, ka­da je Tu­đin3, na­kon pro­me­ne na če­lu „Fok­sa“, dve izmene režisera i dva od­la­ga­nja pre­mi­je­re, ko­nač­no ugle­dao sve­tlost da­na, mno­go se to­ga iz­de­ša­va­lo, ma­hom skan­da­lo­znog, a za­hva­lju­ju­ći za­ta­ška­va­nju i po­lu­in­for­ma­ci­ja­ma, na­sta­ja­nje ovog fil­ma pre­ra­slo je u je­dan od ve­ćih ki­ne­ma­to­graf­skih mi­to­va u Holivudu.
Ka­da je po­sle ni­za pe­ri­pe­ti­ja sa sce­na­ri­jem no­vo­ze­land­ski re­ži­ser Vin­sent Vard (Vincent Ward) do­bio ot­kaz, na nje­go­vo me­sto je u sep­tem­bru 1990. go­di­ne – na su­ge­sti­ju Rodžera Bir­nba­u­ma – do­ve­den mladi Amerikanac Dej­vid Fin­čer (David Fincher), ko­ji je niz go­di­na sa­ra­đi­vao sa kom­pa­ni­jom Džor­dža Lu­ka­sa (George Lucas) „In­da­stri­jal lajt end me­džik“ (In­du­strial Light And Ma­gic), i na Povratku džedaja (1983) prikazao svoje umeće sa vizuelnim efektima. Fin­čer je da­nas hva­lje­ni autor fil­mo­va Se­dam (1995), Igra (1997), Bo­ri­lač­ki klub (1999), Soba panike (2002), Zo­di­jak (2007), Neobični slučaj Bendžamina Batona (2008), Društvena mreža (2010) i Muškarci koji mrze žene (2011) ali, nje­go­vo ime je bi­lo na gla­su – do­du­še sa­mo u kult­nim okvi­ri­ma – i pre no što je sni­mio Tu­đi­na3.
Finčer, sin reportera magazina Lajf, smatran je vunderkindom još u srednjoj školi, kada je sam producirao lokalne TV vesti. Ispekavši zanat kod Lukasa, postao je, 1987. godine, jedan od osnivača video kuće „Propaganda” za koju je snimio niz reklama i video spotova, radeći rame uz rame sa Majklom Bejem (Michael Bay), Zakom Snajderom (Zakk Snyder), Aleksom Projasom (Alex Proyas), Markom Romanekom (Mark Romanek), Antoanom Fukvom (Antoine Fuqua), Mejertom Avisom (Mayert Avis), Sajmonom Vestom (Simon West) i drugim mladim nadama toga vremena. Početkom devedesetih, „Propaganda” je držala trećinu tržišta muzičkih spotova i imala je godišnji prihod od 50 miliona dolara. Finčer je bio njena glavna uzdanica, i slovio je za verovatno naj­zna­čaj­ni­jeg pro­mo­re­ži­se­ra na pre­la­zu iz­me­đu po­sled­nje dve de­ce­ni­je pro­šlog ve­ka. Šta god ne­ko mi­slio o mu­zič­koj vi­deo in­du­stri­ji i umet­nič­kim do­me­tima jed­ne Ma­do­ne (Madonna), ko­ju je, iz­me­đu osta­log, i njen vi­deo imidž do­veo na ko­mer­ci­jal­ni tron, ni­je mo­gao da ne za­pa­zi spo­to­ve za Vo­gue, po­go­to­vu onaj za Ex­press Your­self. A pre­sud­ni fak­to­ri zbog ko­jih su ovi visokobudžetni kli­po­vi bi­li to­li­ko po­pu­lar­ni i na­gra­đi­va­ni bi­la je re­ži­ja Dej­vi­da Fin­če­ra – neo­bič­na, du­ho­vi­ta i sme­la. Ni­ko u MTV mi­ljeu ni­je sni­mao ta­ko am­bi­ci­o­zno i fil­mič­no. Sva­ki od njegovih spo­to­va, među kojima su i Cradle Of Love za Bilija Ajdola (Billy Idol) i Freedom ’90 za Džordža Majkla (George Michael), imao je sop­stve­ni ži­vot, a pri­ču – pre­ma po­tre­bi. Ta­mo gde pri­če ni­je bi­lo, sa­ma re­ži­ja, tj. vi­zu­e­li­za­ci­ja pri­ča­la je ne­ku sop­stve­nu, kao u slu­ča­ju Ja­nie’s Got A Gun (Aero­smith).

Zalivski rat sa kamenom u cipeli
„Na­pro­sto ne po­zna­jem 27-go­di­šnja­ka ko­ji bi od­bio da ra­di film sa bu­dže­tom od pe­de­set mi­li­o­na do­la­ra“, iz­ja­vio je Fin­čer posle mučnog iskustva sa Tu­đi­na3. Ali, ni­su sa­mo pa­re bi­le iza­zov. Finčer je bio veliki ljubitelj originalnog Skotovog filma i želeo je da nova priča u serijalu bude grandiozna, apokaliptična i umetnički dostojna svojih korena. Imao je nameru da joj udari lični pečat, i nije se libio da iskaže svoje ideje, pošto je smatrao da ima slo­bo­du svojih prethodnika, Ri­dli­ja Sko­ta i Džej­msa Ka­me­ro­na. Uzi­mao je zdra­vo za go­to­vo da je unajm­ljen ka­ko bi stvar oba­vio naj­bo­lje što mo­že, uz pre­vas­hod­no osla­nja­nje na sop­stve­ne kre­a­tiv­ne im­pul­se. Ta­ko­đe je pret­po­sta­vljao po­dr­šku i str­plje­nje onih ko­ji su mu da­li po­sao.
Ali, u oči­ma pro­du­ce­na­ta i ru­ko­vo­di­la­ca „Fok­sa“, am­bi­ci­o­zni Fin­čer ni­je bio ni Skot, ni­ti Ka­me­ron. Pre­ma nje­mu su se po­na­ša­li kao da je rasipništvu sklon klinac, ko­jem je u ru­ke da­ta pre­sku­pa igrač­ka. Pri to­me kao da su svesno pre­la­zi­li pre­ko či­nje­ni­ce da je Skot u vre­me Tu­đi­na bio bez re­pu­ta­ci­je u Ho­li­vu­du, a da je Ka­me­ron bio unajm­ljen pre no što je sni­mio Ter­mi­na­to­ra. Takođe su gubili iz vida da je Finčer već stekao reputaciju, ogromnu reputaciju kao režiser spotova – u tom poslu je bio na samom svetskom vrhu, zarađivao je odlično i u skladu sa tim je izgradio čelično samopouzdanje. Uz sve svoje romantične poglede na holivudsku produkciju, što će mu se na snimanju obiti o glavu, bio je vrhunski profesionalac.  
Sa dru­ge stra­ne, pr­va dva fil­ma ra­đe­na su, praktično, u uslovima B pro­duk­ci­je, bez ve­ćih ko­mer­ci­jal­nih oče­ki­va­nja – budžet prvog (1979) bio je 10 miliona dolara a drugog (1986) 18 miliona jer "Foks" nije bio siguran da li će nastavak sedam godina starog Tuđina biti uspešan na blgajnama. Pokazalo se da ga je po zaradi nadmašio, pa su u slu­ča­ju tre­ćeg fil­ma oče­ki­va­nja postala klju­čni fak­tor, a fi­nan­sij­ski uspeh – ap­so­lut­ni pri­o­ri­tet. „Foks“, ko­ji se uvek po­no­sio se­ri­ja­li­ma iz svo­je pro­duk­ci­je kao što su Ra­to­vi zve­zda i Pla­ne­ta maj­mu­na, od­lu­čio je da pra­vi uno­snu fran­ši­zu i svr­stao pro­je­kat u A pro­duk­ci­ju. Ta­ko se Fin­čer na­šao u tada je­din­stve­noj po­zi­ci­ji: da kao ho­li­vud­ski po­čet­nik ra­di na na­stav­ku ne­čeg iz­u­zet­no po­pu­lar­nog – sa bu­dže­tom od 50 mi­li­o­na do­la­ra. Ni­je, sto­ga, za ču­đe­nje što mu je stu­dio po­sta­vljao tu­to­re i što mu je to­li­ko pod­me­ta­na no­ga.
Čarls De Lauzirika, dokumentarista
i restaurator duže verzije Tuđina 3.
Njegov dokumentarac Wreckage
And Rape
koji se bavio snimanjem

ovog filma doživeo je cenzuru -
Foks je iz Lauzirikinog ostvarenja
izbacio pola sata "osetljivog"
materijala i promenio mu naziv u
The Making Of Alien 3.


U kapitalnom do­ku­men­tar­cu Čarlsa De Lauzirike (Charles De Lauzirika) Wreckage And Rage: The Making Of Alien3 (prvobitno objavljen 2003. godine u cenzurisanoj verziji, a 2010. restaurisan za blu-rej kom­ple­t „Alien Anthology”), Džon Lan­dau po­na­vlja de­se­tak pu­ta da Fin­čer „ni­je imao go­tov sce­na­rio” – kao da je to je­di­ni uzrok re­ži­se­ro­vih gla­vo­bo­lja. Sto­ji, me­đu­tim, či­nje­ni­ca da je to bi­la jed­na od glav­nih smet­nji u nje­go­vom ra­du. Na­i­me, pro­du­cen­ti i sce­na­ri­sti Dej­vid Gaj­ler i Vol­ter Hil su, praktično, tek u poslednjoj sedmici planiranog 70-dnevnog snimanja (10. aprila 1991) sta­vi­li tač­ku na sil­no pre­pra­vlja­ni tekst.
Da stvar bu­de go­ra, Gaj­ler i Hil su se že­sto­ko su­ko­bi­li s Fin­če­rom. Ma­da se ni­su mo­gli po­hva­li­ti ja­snom vi­zi­jom u po­gle­du bi­lo če­ga, oni su sa­vr­še­no do­bro zna­li da im se nje­gov upliv u sce­na­rio ne do­pa­da. Novinar filmskog magazina „Premijer” Džon Ričardson (John Richardson) – čija reportaža „Mother From Another Planet” sadrži jedine Finčerove izjave iz vremena produkcije – piše da su dvojica sce­na­ri­sta od početka „in­si­sti­ra­la na ja­snoj za­vr­šni­ci, u ko­joj se su­ko­be do­bri i lo­ši mom­ci.“ Sa druge strane, Fin­čer je, uz po­dr­šku Si­gur­ni Vi­ver, „sma­trao da je Ri­pli­no žr­tvo­va­nje (po­gi­bi­ja) neo­p­hod­no za pri­ču.“ Insistirao je i na izmenama koncepcije pojedinih likova, smatrajući da su neodgovarajuće napisani i postavljeni u radnji. Sva­đa Hi­la i Gaj­le­ra sa re­ži­se­rom obe­le­ži­la je ve­ći deo produkcije. Oni su u januaru, na samom početku snimanja te­a­tral­no napustili studio Pajnvud u Londonu, da bi nešto više od mesec dana kasnije, u februaru, poki­dali gotovo sve ve­ze sa pro­jek­tom. Zadržali su, doduše, ulogu scenarista – prepravljajući tekst sve do aprila – ali je producentska kuća „Brendivajn” spala samo na Gordona Karola, i ako se izuzme on, Finčer je, praktično, sam sebi postao producent o čemu je kasnije svedočila Sigurni Viver. Hil i Gajler su se, međutim, ipak predomislili i vra­ti­li starim funkcijama tokom post­pro­duk­ci­je.
Džo Rot, jedan od najmoćnijih ljudi u
            Holivudu. Kada je 1989. godine
             došao na čelo Foksa, udario je veto na
          scenario Dejvida Tuija za Tuđina 3,
          kojim su producenti bili zadovoljni.
          Razlog: u njemu nije bilo Ripli.
         Kasnije, kada je video grubo montiranu
         verziju Finčerovog filma, tražio je da to
         izgleda malo više kao tradicionalni horor
      film.



Za raz­li­ku od njih dvojice, čel­ni­ci „Fok­sa“, na če­lu sa Bir­nba­u­mom i no­vo­po­sta­vlje­nim pred­sed­ni­kom stu­di­ja Džo­om Ro­tom (Joe Roth), u osno­vi su do­bro zna­li šta ho­će. Že­le­li su si­gu­ran, for­mu­la­ran hit, u ko­mer­ci­jal­nim raz­me­ra­ma pret­hod­nih „epi­zo­da“. Isto tako, želeli su da se taj hit pojavi u američkim bioskopima na tačno određen datum – fiksiran, zahvaljujući novom vlasniku „Foksa" Rupertu Murdoku (Rupert Murdoch), pre no što je produkcija i počela. Ali, okol­no­sti i lju­di ni­su to­me išli na ru­ku. Dej­vid Gaj­ler i Vol­ter Hil ponašali su se neo­d­go­vor­no. Oni su kra­jem 1990. go­di­ne pre­u­ze­li pi­sa­nje sce­na­ri­ja, na­kon što je niz lju­di po­ku­šao da na­pra­vi taj tekst, dr­že­ći se prvo njihove, ne preterano inspirativne priče sa elementima Hladnog rata, a zatim i one sledeće priče sa kaluđerima otpadnicima na drvenom satelitu koju je smislio Vinsent Vard. Ti sce­na­ri­sti - Vilijam Gibson (William Gibson), Erik Red (Eric Red), Dejvid Tui (David Twohy), Džon Fazano (John Fasano), Greg Prus (Greg Pruss), Lari Ferguson (Larry Ferguson), Reks Piket (Rex Pickett) - od­la­zi­li su, uglav­nom zbog „kre­a­tiv­nih raz­mi­mo­i­la­že­nja“ sa stu­di­jem, Vi­ve­ro­vom, Vardom, Gaj­le­rom i Hi­lom. Me­nja­li su se i re­ži­se­ri. Prvi, Re­ni Har­lin (Renny Harlin), dao je ot­kaz; dru­gi, spomenuti Vinsent Vard je naj­u­ren, a sa­da se tu na­šao i ju­no­ša ko­ji je, su­prot­no oče­ki­va­nji­ma, dr­žao do in­te­gri­te­ta i autor­ske vi­zi­je!
„Verovatno su me unajmili jer su hteli nekog da šutiraju. Gadna situacija. Ne reagujem dobro na takve stvari”, ocenio je Finčer 2006. godine u intervjuu za „Eskvajer.”
U su­ko­bu sa pro­du­cen­ti­ma u vezi sa kra­jem fil­ma i koncepcijom jednog od likova, „Foks“ je po­dr­žao Fin­če­ra. Za sve osta­lo, ni­je mu se ski­dao s vra­ta. Pri­stao je da mu pla­ti 25 se­kven­ci sa spe­ci­jal­nim efek­ti­ma – du­plo ma­nje ne­go Ka­me­ro­nu u slu­ča­ju Tu­đi­na­ca. Još gore, odbio je zahtev da snimanje traje 93 radna dana, i odobrio samo 70. Što će reći da su mladi režiser i njegova ekipa morali da rade prekovremeno, i to paklenim tempom, kako bi posao završili u 13 nedelja koliko su imali na raspolaganju. Poređenja radi, pr­vi film je pra­vljen še­sna­est i po ne­de­lja a dru­gi osam­na­est.
Već dru­ge sed­mi­ce – zva­nič­no zbog Par­kin­so­no­ve bo­le­sti – stu­dio je na­lo­žio ot­pu­šta­nje sni­ma­te­lja Džor­da­na Kro­nen­ve­ta (Jordan Cronenweth). Fin­čer je Kro­nen­ve­ta do­veo lič­no, jer se di­vio nje­go­vom ra­du na Is­tre­blji­va­ču/Blejd raneru, no „Foks“ je in­si­sti­rao na sme­ni, upla­šen da će zdrav­stve­no sta­nje, uz po­slo­vič­nu te­melj­nost tog čo­ve­ka, do­ve­sti do pre­ko­ra­či­va­nja za­cr­ta­nih ro­ko­va.
Finčer tokom "Zalivskog rata", kako je on opisivao
snimanje Tuđina 3. Iza njega je snimatelj Aleks

Tomson, koji je doveden kao zamena za
Finčerovog heroja, Džordana Kronenveta (Blejd Raner/
Istrebljivač) - obolelog od Parkinsonove bolesti.

A njihovo prekoračivanje je, u slučaju Tu­đi­na3, bilo sasvim uobičajena stvar. Na primer, izgradnja džinovske topionice olova u studiju Pajnvud rastegla se na 12 sedmica, pa je snimanje zbog toga debelo kasnilo. Sa druge strane, Finčer je bio pedantan i zahtevan režiser, koji insistira na detaljima, zbog čega je kasnije nazivan „perfekcionistom”, a i pravljenje nekih scena objektivno je oduzimalo dosta vremena. Užasnuti rukovodioci „Foksa” su zato počeli da seku sve što se vremenski i finansijski ne uklapa. Još uoči snimanja, naložili su otpuštanje izvršnog producenta Tima Cinemana (Tim Zinneman), kojeg su doveli Hil i Gajler, i umesto njega je po­sta­vljen Ezra Sver­dlou (Ezra Swerdlow). Ra­ču­na­lo se, naime, da će nje­go­va is­ku­stva sa Vu­di­jem Ale­nom (Woody Alen) i Me­lom Bruk­som (Mel Brooks) po­mo­ći da se pro­duk­ci­ja sa­te­ra u ro­ko­ve. Ali, pro­ce­na je bi­la po­gre­šna. Uzda­ni­ca se na­šla uklje­šte­na iz­me­đu Fin­če­ra i „Fok­sa“, ko­ji su uve­li­ko bi­li u ra­tu. „Na tom fron­tu ni­sam imao šan­si. Sa­mo sam po­sma­trao“, ka­že u Wreckage And Rage Ezra Sver­dlou, koji je nastojao da ubrzava rad ekipe, čak i po cenu deljenja otkaza, ali je s vremenom postao svestan da su 93 snimajuća dana ipak tražena sa dobrim razlogom. Zato se pridružio Finčeru u glasnom iznošenju stavova koje „Foks” nije želeo da čuje. A kada je Finčer u maju 1991. godine probio rok za desetak dana, posao Ezre Sverdloua preuzeo je Džon Lan­dau, tvrdi i ambiciozni šef fi­zič­ke pro­duk­ci­je „Fok­sa“. “Nisam bio previše nesrećan zbog toga, jer su ulozi postali izuzetno visoki”, priznao je kasnije Sverdlou.
Džon Landau, osvajač "oskara" za produkciju Titanika.
Kao šef fizičke produkcije "Foksa" bio je nemezis
Dejvida Finčera na snimanju Tuđina 3. Džejms Kameron,
režiser Titanika i Tuđinaca nije imao nimalo lepih
reči za trećeg Tuđina, jer su u njemu pobijeni likovi
koje je on uveo u prethodnom filmu...
Njegova zamena se po­ka­zala kao vr­lo po­u­zdan tu­tor. Landau ne samo što je na zah­tev „Fok­sa“ onemogućio snimanje niza planiranih sce­na – is­po­sta­vi­će se ključ­nih – već je prekinuo produkciju posle dve nedelje uzaludnog čekanja da Finčer u takvim uslovima završi posao. Ironijom sudbine, snimanje je trajalo tačno koliko su režiser i produkcijska kuća „Brendivajn” procenili da će biti neophodno – 93 dana.
U „Premijerovoj” reportaži „Mother From Another Planet”, koja je nastala u decembru 1991. godine tokom osmodnevnog, „ponovnog” snimanja u Los Anđelesu, Finčer opisuje, na figurativan način, žestinu svojih sukoba sa Džonom Landauom, čovekom koji je osam godina kasnije dobio „oskara” za produkciju filma Titanik Džejmsa Kamerona i potom bio producent Kameronovog Avatara.

RIČARDSON: Landau i ti ste se hvatali za guše, kol’ko čujem.
FINČER:  Imali smo zapanjujuće, zapanjujuće okršaje, sve sa vrištanjem, pljuvanjem i grebanjem. Njegov je posao da kontroliše troškove, a moj da se izborim za snimanje scena. Bilo je to krvoproliće – konstruktivno krvoproliće.
RIČARDSON: Pa, je l’ te skršio?
FINČER: Sve mi je mutno od nasumičnih (udaraca) i krvi. Pitaj Mohameda Alija: „Koliko toga se sećaš?” Zaista to (što se dešavalo) ne mogu da pretočim u reči, jer mi je mozak preopterećen.
RIČARDSON: Pa, je l’ stvarno pokušavao da kaže „seci” umesto tebe?
FINČER: Ne, jebeno je pokušavao da završi pre no što bismo snimili stvari.
RIČARDSON: Misliš, na kraju dana bi rekao: „Gotovo”?
FIN­ČER: Da, bio je u fazonu: „Okej, sada je šest popodne i treba da se gubimo odavde.”
RIČARDSON: I šta bi mu ti kazao na to?
FINČER: „Nema svrhe ići na silu pre no što bude gotovo. To što vidite je tip u gumenom odelu. Ako bude izgledao kao tip u gumenom odelu, onda smo se sjebali.”
RIČARDSON: I to si govorio baš ovako, smirenim glasom?
FINČER: Apsolutno. Neprestano. To je jedan od mojih kvaliteta koji najviše iritiraju.

Prisećajući se tih okršaja mnogo godina kasnije (2003), Landau je ukazao da oni nisu bili lično motivisani, i da uzroke ne treba tražiti u insistiranju na valjanosti argumenata: „To ne znači da je nečije mišljenje pogrešno. Može doći do vrlo usijanih rasprava, ali ja smatram da ako si zvaničnik studija ili producent, onda imaš odgovornost da predočiš stvari koje je ponekad teško čuti.”
U po­za­di­ni ove drame sta­ja­la je ne­volj­nost stu­di­ja da odre­ši ke­su za do­dat­ne tro­ško­ve, a svi ključni izvori informacija kao razlog navode poskupljenje produkcije usled iznenadnog pada vred­no­sti do­la­ra u odnosu na fun­tu pred kraj osnov­nog sni­ma­nja. Ali, či­ni se da su iza „Fok­so­ve“ rigidne šte­dlji­vo­sti sta­ja­la još dva mo­ti­va: te­žnja za spu­ta­va­njem pedantnog, ambicioznog i umetnički nastrojenog Fin­če­ra, i u ve­zi s tim, ogra­đi­va­nje od even­tu­al­nog ne­u­spe­ha. U fil­mo­ve Am­bis Džej­msa Ka­me­ro­na (1989) i Umri mu­ški 2 (1991) Re­ni­ja Har­li­na, „Foks“ je uložio mnogo nov­ca i dosta je izgubio, a pa­nič­no se pla­šio pro­pa­sti već do­volj­no bak­su­znog Tu­đi­na3, na kojeg je, paradoksalno, stavio sve karte u nastojanju da dođe do hita sezone! U tu ja­mu bez dna ulo­žio je između 13 i 15 mi­li­o­na do­la­ra – pla­ća­ju­ći sce­na­ri­ste, dvo­ji­cu re­ži­se­ra, te montažu i de­mon­ta­žu ku­li­sa (samo na tu stavku otišlo je sedam miliona dolara) ko­je ni­su mo­gle da pra­te stal­ne pro­me­ne sce­na­ri­ja. Sto­ga je „Foks“, u vreme Finčerovog angažovanja, ve­ro­vat­no za­klju­čio da bi nadalje tre­ba­lo da se kre­će u okvi­ru pla­ni­ra­nog bu­dže­ta – to jest da ne ulo­ži ni cent vi­še – ka­ko bi se u slu­ča­ju lo­še pro­đe na bla­gaj­na­ma iz­vu­kao bez ve­ćih gu­bi­ta­ka.
„Ka­da ula­ziš u (film­ski) bi­znis, te­ško ti je da shva­tiš po­li­ti­ku i me­ha­ni­ku“, izjavio je Fin­čer za sajt DVDreview.com. „Pret­po­sta­vljaš da fil­mo­vi ko­šta­ju mno­go zbog to­ga što re­ži­se­ri – ka­ko se to uvek pri­ča – pre­ko­ra­ču­ju bu­džet. Ve­ru­ješ da je bu­džet re­zul­tat pro­ce­sa u ko­jem fi­nan­si­je­ri tač­no zna­ju gde se pre­pre­ke kri­ju. Ve­ru­ješ da pru­ža­ju sve od se­be ka­ko bi film bio na­pra­vljen i da im je že­lja da film is­pad­ne ka­ko tre­ba. U stvar­no­sti ni­je ta­ko. Kad te stu­dio unaj­mi, ti ru­ko­vo­di­o­ci me­se­ci­ma drh­te i zno­je se. Ima mno­go upi­ra­nja pr­stom i po­ku­ša­ja da se stva­ri za­ta­ška­ju. Ono što sam na­u­čio (to­kom ra­da na Tu­đi­na3) je­ste da kad film tre­ba spa­ša­va­ti, naj­ma­nje mo­žeš ve­ro­va­ti lju­di­ma ko­ji su u pro­je­kat naj­vi­še ulo­ži­li, lju­di­ma ko­ji naj­vi­še ri­zi­ku­ju“.
Nepoverenje je dolazilo i od studija i od producenata. „Foksov” stav se, možda, najbolje može sagledati kroz izjavu Rodžera Birnbauma da se Finčerova zaleđina nalazi u reklamama, a da komercijalni režiseri „imaju tendenciju da snimaju i snimaju.” Sa druge strane, Dejvid Gajler se pozivao na Finčerove promo klipove kako bi mladog filmadžiju potcenjivao pred drugima. Razlog: kao scenarista i producent nije uspevao da mu nametne svoju volju, a tu činjenicu nije skrivao ni kada je mnogo godina kasnije u dokumentarcu Wreckage And Rage govorio o gorkim iskustvima na Tu­đi­na3.
Finčer je spomenuto nepoverenje i incident sa Gajlerom opisao u pauzi snimanja, tokom razgovora sa Džonom Ričardsonom.

FINČER:  Nema načina da režiser debitant napravi film od 50 miliona dolara u ovom gradu, u doba jebene recesije, u predvečerje novog milenijuma, znaš, sa svom tom panikom koja trenutno postoji u ovom poslu. Nema načina. Ne možeš to da napraviš, jer na posletku, ako ne možeš da kažeš: „Ja sam napravio Ajkulu, verujte mi”, zašto bi ti oni verovali? Jednom prilikom, (producent) Dejvid Gajler, neverovatno agresivan i nadrkan, rekao je preko telefona, tokom zajedničkog razgovora sa „Foksom”: „Zašto slušate njega? On je običan prodavac cipela!”
RIČARDSON: Misleći na reklamu koju si uradio za „najk”?
FINČER: Baš tako. I to je savršeno validno. Šta ja znam? Ja sam običan prodavac cipela.

Prema rečima emotivnog Finčera, stvaranje Tu­đi­na3 ličilo je na Za­liv­ski rat, ko­ji se, ina­če, raz­buk­tao u vre­me po­čet­ka sni­ma­nja, zbog čega šefovi „Foksa” – kako priča Sigurni Viver – nisu bili skloni da prelaze Atlantik i posećuju londonski Pajnvud.
„Za pra­vlje­nje te vr­ste fil­mo­va mo­ra­te ima­ti gvo­zde­na mu­da”, objašnjava Finčer. „Za­to ve­ći­na pro­du­ce­na­ta iz­be­ga­va da pra­vi fil­mo­ve od pe­de­set ili še­zde­set mi­li­o­na do­la­ra, ko­ji su na­stav­ci, a zah­te­va­ju ka­ska­de­re, ču­do­vi­šta i spe­ci­jal­ne efek­te. Da ne­ma ne­iz­be­žnih po­re­đe­nja s ra­ni­jim fil­mo­vi­ma, oni ne bi po­tro­ši­li to­li­ke pa­re i bi­lo bi vi­še slo­bo­de; ali u sva­koj po­je­di­nač­noj sce­ni ni­vo oče­ki­va­nja je ogro­man... Od­jed­nom, u so­bi ima­te se­dam lju­di i svi oni mo­ra­ju da se slo­že: ‘Je­ste, to je ve­će i bo­lje od ono­ga što smo ra­di­li pr­vi put.’ A kad god u so­bi ima­te se­dam lju­di ko­ji se pi­ta­ju o to­me šta će ući u film, oče­kuj­te ne­što me­di­o­kri­tet­sko, jer će se sed­mo­ro lju­di, u stra­hu za svoj po­sao, slo­ži­ti sa­mo s onim što su već ra­ni­je vi­de­li i za šta ve­ru­ju da će upa­li­ti.“
„Svi su oni po­ku­ša­va­li da spa­su gu­zi­cu pre­ko te­le­fo­na“, do­da­je Fin­čer, „a ni­je­dan stu­dij­ski gla­ve­ši­na ni­je do­šao na sni­ma­nje. Do­no­si­li su blan­ko po­slov­ne od­lu­ke, bez uvi­da u pra­vo sta­nje stva­ri. Na pri­mer, ako je ne­što tre­ba­lo da ko­šta 138.000 do­la­ra, oni bi vam ru­tin­ski pre­po­lo­vi­li tu su­mu. E sad, moj pro­blem je bio ka­ko da ne­što sni­mim s po­lo­vi­nom sce­no­gra­fi­je.“

KRAJ ODLOMKA
(c) 2008, 2012, Jovan Ristić





3 коментара:

  1. sjajan tekst
    nego zanima me ima li igdje da se nabave dokumentarci o snimanju

    ОдговориИзбриши
  2. Lauzirikin cenzurisani dokumentarac, koji je on potpisao pseudonimom Fredrick Garvin, objavljen je u DVD kompletu ALIEN QUADRILOGY (2003). Može se naći i u zasebnom izdanju kao bonus disk uz Alien 3, pri čemu su na prvom disku iskasapljena bioskopska verzija Aliena 3 i produžena, specijalna verzija koju je restaurirao Lauzirika u saradnji sa montažerom Terijem Roulingsom (Terry Rawlings) pošto Finčer nije želeo da učestvuje u projektu. Ovo zasebno izdanje objavljeno je u Hrvatskoj, i mislim da je titlovano. Jedno vreme je moglo da se kupi u Srbiji.

    Neko je cenzurisani dokumentarac preneo i na YouTube, i može se naći u nekoliko nastavaka. Tražite pod "Making of Alien 3". Ukupno vreme trajanja je 162 minuta.

    Necenzurisani Lauzirikin dokumentarac, za oko pola sata duži, pod nazivom WRECKAGE AND RAGE za sada je dostupan samo u Blu-ray formatu, u okviru blu-ray kompleta ALIEN ANTHOLOGY (2010). Srpski Tuck Vision je otkupio ceo komplet, ali je veoma skup - 80 evra. Ne znam kako stvari stoje u zemljama bivše SFRJ. Jedno je sigurno - na torrentima ga nema. Onaj ko kupi ALIEN ANTHOLOGY uz dokumentarac WRECKAGE AND RAGE dobija i njegove restlove, gde takođe ima zanimljivih izjava.

    ОдговориИзбриши