Džejms Balard - High Rise [prevedeni odlomak iz romana]

Džejms G. Balard (1930-2009) jedan je od onih velikih savremenih pisaca koji zaslužuje da bude više prevođen na srpski jezik, makar i zato što je jedan engleski pridev, ballardian, dobio ime po njegovim jedinstvenim opisima napuštenih ljudskih naseobina. Balard, koji je uvek sebe ponosno smatrao piscem naučne fantastike, redak je primer književnika koji je iz žanrovskog miljea, stalnim iskušavanjem granica na tematskom i formalnom nivou, uspeo da se probije u svet visoke književnosti. Balard je već na samom početku karijere rušio žanrovske konvencije sa trilogijom postapokaliptičnih romana Potopljeni svet/The Drowned World (1962), The Drought/Suša (1965) i Kristalni svet/The Crystal World/Kristalni svet (1966) i pričama kao što su Glasovi vremena/The Voices of Time (1960) i The Concentration City/Grad koncentracije (1957); potom se sa čuvenom zbirkom "kondenzovanih romana" Atrocity Exhibition/Izložba grozote (1970), zbirkom priča Vermilion Sends/Vermilion Sands (1971) i trilogijom romana urbane apokalipse Sudar/Crash (1973), Concrete Island/Betonsko ostrvo (1974) i High Rise/Soliter (1975) okrenuo radikalnim eksperimentima na planu forme i radikalnom pogledu na ljudsku rasu, da bi na posletku ušao u mejnstrim sa nagrađivanim ratnim romanom Carstvo sunca (1984) i distopijskim krimnalističkim romanima kao što su Cocaine Nights/Kokainske noći (1996) i Super Cannes/Iznad Kana (2000). 

Domaća publika se, nažalost, na kašičicu i sa velikim razmacima upoznavala sa vrlo osobenim, ali konzistentno kvalitetnim opusom ovog britanskog proznog velikana XX veka. Balardov rani biser Potopljeni svet, jedno od najznamenitijih ostvarenja tzv novog talasa naučne fantastike (u sklopu kojeg su stvarali Filip K. Dik, Ursula Legvin, Robert Silverberg, Rodžer Zelazni, Semjuel Dilejni i drugi), objavljen je krajem sedamdesetih godina u ediciji naučnofantastičnih romana Kentaur. Zagrebačka Mladost je desetak godina kasnije, u jednoj izdavački liberalnijoj klimi, objavila fascinantni, kontroverzni Sudar  - po kojem će Dejvid Kronenberg (David Cronenberg) 1996. godine snimiti podjednako kvalitetan film - a jugoslovensko izdanje tog romana će se pamtiti po izuzetno koncipiranoj naslovnici Igora Kordeja i neadekvatnom prevodu Predraga Raosa. Mnogo, mnogo kasnije, beogradska Čarobna knjiga je reizdala ovaj Balardov biser u novom prevodu, a objavila je i njegov bestseler Carstvo sunca po kojem je Stiven Spilberg (Steven Spielberg) 1987. godine snimio istoimeni film sa mladim Kristijanom Bejlom u glavnoj ulozi. Sredinom prošle decenije, otprilike kada je Čarobna knjiga izbacila na tržište Sudar i Carstvo sunca, beogradska Fabrika knjiga je objavila Balardovu zbirku priča Četvorodimenzionalni košmar (1963),  i to ponajviše zato što se u njoj nalazi Balardovo remek-delo, znamenita novela Glasovi vremena.

Četvorodimenzionalni košmar je istovremeno bio prvo pravo upoznavanje ovdašnje publike sa ovim piscem, zato što je srpsko izdanje bilo praćeno izuzetnim esejima Novice Petrovića koji su se dubinski bavili Balardovim životom i motivom entropije u njegovim delima. Ali tu se objavljivanjem stalo, pa su domaći čitaoci i dalje uskraćeni za Balardova antologijska dela Attrocity Exhibition, High Rise i Vermilion Sands, i za njegove kasnije uspehe kao što su Cocaine Nights, Super-Cannes i The Day of Creation. Dobar povod da se bar jedno od nabrojanih ostvarenja objavi bila je prošlogodišnja, dugoočekivana ekranizacija High Rise u režiji Bena Vitlija (Ben Wheatley), međutim nijedan domaći izdavač realno nije mogao da profitira od ove činjenice, s obzirom da film nije bio otkupljen za bioskopsku distribuciju u Srbiji.

Kako bih barem delimično ispravio nepravdu, odlučio sam da ovde, na svom blogu objavim sopstveni prevod prve polovine poglavlja High Rise koji sam uradio pre nekoliko godina, iz čiste želje da se okušam sa vrlo izazovnim Balardovim stilom.

Što se sadržine tiče, High Rise, na jedan preteran ali, što se mene tiče, istinit i klinički hladan način govori o uticaju urbanih sredina i urbane otuđenosti na razorne sile koje se kriju u kolektivnom ljudskom nesvesnom (jedan od omiljenih Balardovih motiva, uočljiv već u romanu Potopljeni svet). Radnja se dešava - vrlo slično prvom igranom filmu Dejvida Kronenberga Jeza/Shivers (1975) - u samodovoljnom stambenom bloku na periferiji Londona, u izolovanom soliteru čiji dobrostojeći stanari počinju da ratuju međusobno, "inspirisani" krajolikom u kojem žive i nizom mehaničkih kvarova. Roman prikazuje regresiranje ljudske rase na plemenski nivo i čovekovo vraćanje u varvarstvo, a sve u supertehnološkom miljeu jedne sofisticirane stambene zgrade, koja svojim bogatim stanarima omogućuje apsolutni komfor. Rečenica kojom počinje roman jedna je od najboljih uvodnih rečenica koje sam ikada pročitao, i često se citira među ljubiteljima Balardove proze.

Džejms Balard

SOLITER

(High Rise, 1975)

1.

KRITIČNA MASA

Kasnije, dok je sedeo na balkonu i jeo kučetinu, dr Robert Lang se prisećao neobičnih događaja koji su se zbili u ovoj ogromnoj stambenoj zgradi tokom poslednja tri meseca. Sad, kad se sve vratilo u normalu, čudilo ga je to što nije bilo očiglednog početka, tačke posle koje su se njihovi životi preselili u jasno zlokobniju dimenziju. Sa svojih četrdeset spratova i hiljadu stanova, supermarketom i bazenima za plivanje, bankom i osnovnom školom – stvarima sada napuštenim na nebu – soliter je pružao više nego dovoljno mogućnosti za nasilje i sukobljavanja. Sasvim je sigurno da bi Langova garsonjera na dvadeset petom spratu bila poslednje mesto koje bi on izabrao da bude poprište prvih čarki. Ovu preplaćenu ćeliju, skoro nasumično utisnutu u okomito lice zgrade nalik na liticu, kupio je posle razvoda da bi u njoj imao mir, tišinu i anonimnost. Što je dovoljno bilo čudnovato, iako se on trudio da se ne druži sa svojih dve hiljade komšija, i da nema veze s trivijalnim svađama i ljutnjama koje su činile njihov jedini društveni život, upravo se ovde zbio taj prvi značajniji događaj – na balkonu na kojem je Lang sada čučao kraj lomače telefonskih imenika i jeo prženu trticu nemačkog ovčara pre no što će se uputiti na svoje predavanje u medicinskoj školi.

Dok je jednog subotnjeg jutra pre tri meseca pripremao doručak nešto posle 11 sati, dr Langa je prenerazila eksplozija koja se dogodila ispred njegove dnevne sobe, na ovom istom balkonu. Flaša penušavog vina pala je sa sprata sedamnaest metara iznad, pri sunovratu se rikošetirala od nadstrešnice i na posletku se razbila o balkonske pločice. Tepih u dnevnoj sobi sav se opegavio od pene i srče. Lang je bosonog stajao među oštrim krhotinama, posmatrajući kako vino klokoće preko naprslih pločica. Visoko iznad, na trideset prvom spratu, odvijala se žurka. Do njega je dopiralo brbljanje, namerno preglasno i praćeno agresivnim treštanjem muzike sa gramofona. Pretpostavio je da se flaša preturila preko ograde zahvaljujući nekom neobuzdanom gostu. Nepotrebno je govoriti da nikog na toj žurci ni najmanje nije zanimalo gde će projektil završiti, ali, kako je Lang već bio otkrio, žitelji solitera nisu gajili običaj da mare za stanare koji žive niže od dva sprata ispod njih.

U nastojanju da identifikuje stan iz kojeg je flaša doletela, Lang je prekoračio jezerce hladne pene koje se širilo. Da je kojim slučajem sedeo napolju, mogao je lako da završi s najdužim mamurlukom na svetu. Nagnuo se preko ograde i virnuo uz lice zgrade, pažljivo brojeći balkone. Međutim, kad god bi se suočio s dimenzijama četrdesetospratnog bloka, uhvatila bi ga vrtoglavica. Spustivši pogled na balkonske pločice, oslonio se o dovratak. Ogroman, prazan prostor između njegove zgrade i susednog solitera, 400 metara udaljenog, poremetio mu je osećaj ravnoteže. Povremeno je imao utisak da živi u gondoli nekakve panorame čije se kretanje trajno zaustavilo na devedeset metara iznad tla.

Svejedno, Lang se i dalje oduševljavao soliterom, jednim od pet identičnih u još nezavršenom projektu, i prvim koji je bio završen i useljen. Ove zgrade su bile smeštene na površini od gotovo dva kvadratna kilometra koja je obuhvatala napuštene dokove i skladišta duž severne obale reke. Pet solitera se nalazilo na istočnom perimetru projektnog područja, i imalo je pogled na dekorativno jezero, koje se trenutno svodilo na prazni betonski bazen, okružen parking mestima i građevinskom mehanizacijom.

Na suprotnoj obali reke stajala je nedavno završena koncertna hala, umetnuta između Langove medicinske škole i novog televizijskog studija. Sa masivnim razmerama stakleno-betonske ahitekture i upadljivim položajem na krivini reke, projekat u izgradnji jasno je odudarao od jadnog izgleda svoje okoline – poluraspadnutih kuća sa terasama koje su poticale iz devetnaestog veka i praznih fabrika već ograđenih za rušenje.

Bez obzira na blizinu Sitija, koji je ležao zapadno odatle, oko tri kilometra uz reku, poslovne zgrade centralnog Londona pripadale su nekom drugom svetu, i vremenski i prostorno. Njihove staklene fasade i telekomunikacione antene zaklanjao je smog, zamagljujući Langova sećanja na prošlost. Pre šest meseci, kada je svoju kuću u Čelziju dao u zakup i preselio se u bezbednost ovog solitera, napravio je vremensko putovanje od pedeset godina unapred, otišavši iz sveta zakrčenih ulica, saobraćajnih čepova i vožnje podzemnom železnicom po najgoroj gužvi u svet nadzorne studentske službe, smeštene u zajedničku kancelariju pri staroj bolnici za praktičnu nastavu.

Ovde su, pak, dimenzije njegovog života bile prostor, svetlost i zadovoljstvo usled uživanja u sofisticiranoj vrsti anonimnosti. Do odseka za fiziologiju u medicinskoj školi trebalo mu je pet minuta vožnje, i van te jedne jedine ekskurzije Langovo bivstvovanje u soliteru bilo je samoodrživo koliko i sama zgrada. U suštini, stambeni blok je bio mali vertikalni grad u kojem je od zemlje do neba bilo nagurano dve hiljade ljudi. Stanovnici su zajednički posedovali zgradu, i sami su njome upravljali posredstvom upravnika i pratećeg osoblja.

U skladu sa svojom veličinom, soliter je nudio impresivan izbor usluga. Čitav deseti sprat zapravo je bio hol, prostran kao paluba nosača aviona, i tu su se nalazili supermarket, banka, frizerski salon, bazen za plivanje, gimnazija, dobro snabdeveni dragstor za piće i osnovna škola za nekolicinu mališana iz bloka. Visoko iznad Langa, na trideset petom spratu, nalazio se drugi, manji bazen, kao i sauna i restoran. Oduševljen obiljem pogodnosti, Lang se sve manje trudio da napušta zgradu. Raspakovao je svoje gramofonske ploče i prepustio se uživanciji u novom životu, sedeći na balkonu sa kojeg je posmatrao parkirališta i betonske trgove tamo dole. Mada se njegov apartman nalazio tek na dvadeset petom spratu, počeo je da stiče utisak kako gleda u nebo nadole, a ne nagore. Tornjevi centralnog Londona kao da su svakog dana postajali malo udaljeniji nego juče; ti pejzaži napuštene planete lagano su se povlačili iz njegovog uma. U poređenju sa smirujućom i neopterećujućom geometrijom koncertne hale i televizijskog studija, nazupčena linija gradskog horizonta podsećala ga je na poremećni encefalogram nekakve nerazrešene mentalne krize.

Apartman u kojem je živeo bio je skupocen; dnevna soba – koja mu je služila kao radna i spavaća soba – kuhinja i kupatilo nastavljali su se jedni na druge kako bi se prostor smanjio a potreba za hodnicima eliminisala. Svojoj sestri Elis Frobišer, koja je sa mužem izdavačem živela u većem stanu, tri sprata ispod njegovog, Lang je rekao sledeće: „Arhitekta koji je ovo radio mora da je odrastao u svemirskoj kapsuli. Čudo da se zidovi ne savijaju...”

Isprva je betonski krajolik projekta ostavljao na Langa otuđujuć utisak – ta arhitektura kao da je bila osmišljavana za ratovanje, bar na podsvesnom nivou. Posle svih tenzija koje mu je doneo razvod braka, samo mu je još falilo da se svakog jutra budi s pogledom na niz betonskih bunkera.

Međutim, pod uticajem Elis, uskoro se navukao na neopipljivu privlačnost života u luksuznom soliteru. Sedam godina starija od Langa, ona je oštroumno procenila potrebe svoga brata u mesecima posle njegovog razvoda. Istakla je efikasnost usluga koje zgrada nudi, totalnu privatnost u njoj. „Mogao bi ovde da budeš sam, u praznoj zgradi – pomisli samo na to, Roberte.” A zatim je pružila nelogičan dodatak: „Usput, puna je ljudi koje moraš da upoznaš.”

Na tom mestu je ubola poentu, koja Langu nije promakla još dok je dolazio da se upozna sa zgradom. Tih dve hiljade stanara činilo je doslovno homogen skup finansijski dobrostojećih profesionalaca – advokata, lekara, poreskih konsultanata, zvaničnika univerziteta i rukovodilaca reklamnih sektora, uz manju grupu pilota na komercijalnim letovima, filmske tehničare i stjuardese, koje su delile stanove u tročlanim grupama. Uz uobičajene razlike u prihodima i obrazovanju, stanari su bili verovatno bliskiji međusobno nego pripadnici bilo koje druge socijalne mešavine koja se mogla zamisliti, sa istim ukusima i stavovima, hirovima i stilovima – što se jasno odražavalo u izboru automobila koje su držali na parkinzima oko solitera, u elegantnom ali nekako standardizovanom načinu na koji su opremali stanove, u izboru sofisticirane, gotove hrane koju su kupovali u supermarketu, u samopouzdanom tonu njihovih sopstvenih glasova. Ukratko, tvorili su savršenu podlogu u koju se Lang mogao nevidljivo utopiti. Uzbuđena vizija Langa samog u praznoj zgradi koju je imala njegova sestra bila je bliža istini no što je ona shvatala. Soliter je bio ogromna mašina, napravljena da uslužuje ne kolektivno stanarsko telo već pojedinačnog stanara u izolaciji. Opremljen ventilacionim cevima, liftovima, šahtovima za bacanje smeća i električnim sistemima za prespajanje, svojim žiteljima je pružao neprekidnu brigu i pažnju, za šta bi samo vek ranije bila potrebna armija neumornih slugu.

Uz sve to, Lang je postavljen za višeg predavača fiziologije u novoj medicinskoj školi, pa je kupovina stana blizu radnog mesta dobila svoj smisao. To mu je takođe pomoglo da još jednom odloži ono što je planirao, da napusti učiteljski posao kako bi se posvetio opštoj praksi. Ali, kao što je sebi već kazao, još nije imao sopstvene pacijente – pa, možda će ih naći ovde, u soliteru? Pošto je racionalizovao sumnje u vezi sa cenom garsonjere, Lang je svoj stan koji je imao u Čelziju dao u zakup na devedeset devet godina, i preselio se u svoj hiljaditi delić soliterske litice.