Predstavljamo priče iz zbirke (3): OPEKOTINA

Opekotina

Priča originalno napisana 2004. godine za drugi konkurs sajta Screaming Planet (8. mesto). Nova, dvostruko duža verzija debitovala je 2007. godine u Emitoru. Sa manjim korekcijama i dopunama objavljena je 2007. na sajtu Art-Anima, a 2008. godine u književnom andergraund godišnjaku Trash.

"Borac za istinu sagoreo u gnevu."

Mladi novinar je potajno zaljubljen u zgodnu koleginicu, udatu za novinarsku zvezdu. Njen muž radi za drugi medij, i slavu je stekao po beskompromisnoj borbi za istinu ali i po otrovno-pljuvačkom stilu koji mu je doneo nadimak Zmija. Tokom jedne noćne smene, u kojoj bi trebalo da je sam sa urednikom, mladi novinar otkriva da koleginica nije otišla s posla, da sedi sama u mraku za upaljenim kompjuterom i da joj se ne vraća kući.

ODLOMAK

Pre više od mesec dana primetio je da ga ona posmatra – drugo nije moglo biti, pošto je sedeo sâm u desku, a kada se zarotirao za 180 stepeni ne bi li uzeo Vujakliju, Nadine oči sa reporterske strane police šmugnule su iza knjiga. A koju nedelju kasnije, posle smene koja im se poklopila, bilo je: Čekaj, stani, idem i ja, i tada ne samo što je, uz malo bih se prošetala, skrenula sa Goranom u pasaž i Park Republike – umesto da Avenijom, po običaju, produži do kuće – već je s njim na stanici provela čitav sat u neobaveznoj priči. Nije ga upozoravala na propuštene autobuse. Muža nije spominjala ni uzgredno. U smiraj dana, pod nebom nalik moru koje peni, maštala je o putovanjima na daleka, egzotična mesta; želela je da živi na Karpatosu i pri tom je nehajno dodirivala Goranovu ruku. A kada je njega nedovršena tezga konačno primorala da hvata bus, zaustila je nešto da kaže, i potom, čudno smetena, stala da govori: Nije ništa, nije ništa.

Bilo je sve. Ali, ne želiš drugima ono što su učinili tebi.

Ipak, sada je po ko zna koji put pogledao iza sebe, kroz policu s raskupusanim knjigama. Poslednja reporterska smena završila se u ponoć, a jedan monitor je sa one strane i dalje goreo u polutami.

Nije na nju ličilo da noću ostaje duže. Ove večeri čak nije bilo potrebe – političari i njihovi portparolčići nisu imali šta da kažu, ni glupo ni pametno. Potpuna je tišina vladala u tom delu redakcije, i Goran se ne bi ni osvrtao da je prisutan bio Miloš Ubica, sa svojim glasnim smehom, crnim humorom i obiljem piva za noćne ptice.

Svejedno, pomisli. Bilo bi lepo iz kancelarije izaći s Nadom. Otpratiti je, možda, do kuće. Zamišljati da romantika nije pusta želja.

Ustao je, zaobišao policu, čučnuo kraj nje.

„Šta radiš toliko dugo?”

Dugi, elegantni prsti mirovali su na tastaturi. Nadin ten, prirodno taman, delovao je mrtvački, a tamni kolutovi oko njenih očiju ukazivali su da nije bleda samo zbog monitora. Beonjače su joj bile krvave i vlažne. Zurila je u ekran, disala isprekidano.

Na ekranu je bio otvoren program za elektronsku poštu. Preko njega – obrazac za mejl. Pošiljalac: Miomir Spasić. Među serioznim poštovaocima znan kao Gorki toreador, u manje naklonjenim krugovima kao Bulevarski pljuvač, u crkvenim kao Ispljuvak đavolji. U novinarskim su ga prosto zvali Zmija.

U telu poruke,  i u samom naslovu – jedna  jedina reč:

GORIM.

Goran je malo sačekao, pa je šakom poklopio Nadine prste. Dlan mu je više lebdeo no što je dodirivao, ali nije se ispekao, niti je Nada odreagovala.

„To je poslednje… što mi je poslao… pre sat vremena”, glas joj se jedva čuo. „Isto mi je poslao na mobilni. Pre toga… celo veče… bez ijedne reči. Bez ijedne…”

Obrisala je oči slobodnom rukom; spustila je na miša. Na ekranu iskoči lista poruka. Sve su bile od 30. avgusta, i svaku je poslao čovek koji je iz crkvenih kompjutera vadio Vruće gimnazijalke, a ispod svešteničkih mantija – gole dečake.

Poruke su bile bez naslova, sa izuzetkom one poslednje.

Nada je otvarala mejl za mejlom, sve dok nisu preplavili ekran.

Imali su jarkocrvenu pozadinu.

U njima nije bilo ni slovca.

Znao je da je Zmija frik, još kad je prošlog leta dogmizao kod supruge na posao.

Na prvi pogled, činilo se da je čuvena otrovnica sasvim obična belouška; pomalo stidljiva, svakako neotesana – pojam frizure je poistovećivala sa masnim bičevima i očito smatrala da se sako, namenjen nekom krupnijem, fantastično uklapa sa izgužvanom košuljom i farmerkama na zalasku karijere. Goran se upitao šta zakleto elegantna Nada vidi u tom ofingeru koji hoda. Dobio je odgovor kada je ofinger pokazao osmeh sa reklame za zubnu pastu i oglasio se baritonom koji je sve žene u redakciji naterao da se okrenu.  Ali autor Arene istine – ili  Bazena kiseline, kako je Miloš Ubica nazivao njegovu kolumnu – više je gledao u Nadu nego u Božu Duvankesu s kojim je pričao.

Kasnije se njih troje povuklo u bife, sa par mladih novinara, a Goran im se pridružio pošto je obradio bizarnu agencijsku vest o klincima koji su sa gumenim pištoljima, noseći gaće preko lica, pokušali da opljačkaju banku. Banuo je baš dok je Zmija ogovarao onu, kako je rekao, „TV seljančuru od Tijane Karaklajić, što je spiskala hiljade evra na botoks i silikone umesto da je unajmila profesora dikcije kako bi gledaoce poštedela tog zavijanja mačketine koja crkava sto godina, zato što nijedan teškaš neće da je ugazi kako treba.”

Mladi novinari su se smejali; Nada je blistala; Goran se krio iza šoljice kafe; Boža se trudio da napravi što veći kolut dima.

Spasić je krenuo da vitla s političkim vicevima, tek izašlim ispod čekića, a Goran je imao utisak da je jedan od kovača upravo pred njim. I bio je to vrhunski majstor, ali majstor koji svoj rad obogaćuje takvom pakošću i zlobom da se slušalac osvrće – usled refleksa koji upozorava da smejanje na pogrešne stvari u društvu pogrešnih ljudi može biti zabeleženo na najpogrešnijem mestu.

„A znate li gde su se sinoć sreli ministar policije i ministar vera?”

Ništa se nije čulo sem Božinog pućkanja.

„Sreli su se u stanu Sandre Varagić. I strašno su se iznenadili. Nisu znali da krešu istu ribu.”

Čak je i pućkanje utihnulo.

Bife potom kao da je eksplodirao. Svi su bili zajapureni i zagledali se međusobno. Goran se smejao dok ga vilice nisu zabolele, čudeći se istovremeno koliko mu je neprijatno, i to ne zato što je to bio ubedljivo najopakiji politički vic koji je zadugo čuo, već zato što je bio ispričan kao da je anegdota. 

Gospodar Bazena kiseline je udahnuo, isprsio se i pošao glavom napred – kobra koja se sprema za novi napad.

„Je li, Spaso”, ubacio se Boža nehajnim tonom, zagledan u svoje kolutove, „kad će više onaj tvoj roman?”

Kobrin klobuk se izduvao. Tačnije, Spasić u tom trenutku kao da je progutao metlu. Kosa mu je, doduše, i ličila na metlu – prerano ofucalu u poređenju s bradom Bože Duvankese, koji je bio dvadeset godina stariji i pušio lulu, činilo se, isto toliko duže.

„A? Uskoro će. Radim. Dovršavam. Nemam vremena od posla.”

Zmija se osmehivao kao prodavac bajate hrane koji uzalud beži od topa, a Boža, sa lulom među zubima, bio je Kapetan Kuka koji upaljenu šibicu spušta na fitilj. Ali, nije je spustio, već je sa zadovoljnim kezom nastavio da pućka dim, ne obraćajući pažnju na bezglasne munje i gromove koji su mu stizali od Nade.

Istog dana, Goran se odvojeno sreo sa dva poznanika, brbljivim policijskim ćatom i kolegom iz druge medijske kuće – stručnjakom za masne afere. Pitali su ga, uz zavereničke poglede, da l’ je čuo gde su se sreli, al’ neplanirano, ministar unutrašnjih poslova i ministar vera.

GOSPODO MINISTRI, PA ZAR BAŠ U ISTU RUPU? – vrištalo je sutra sa naslovnih strana tabloida. POTUKLE SE JAVNE TAJNE I MORALNE LAŽI OKO TOGA KOME JE VEĆI (UTICAJ NA VISOKU MODU).

Demantiji su bili munjeviti i odlučni. Priprećeno je tužbama za klevetu, premda nijedna nije podignuta. Ministri su se slikali sa suprugama i decom. Modna kreatorka Sandra Varagić optužila je, u saopštenju, medije da besramno lažu, a onda je hitno odletela u inostranstvo na „zakazanu modnu reviju.” Koja se odužila na tri meseca, što je malo ko primetio, jer je javnost posle nedelju dana dobila novu aferu, a o staroj se više nije pisalo.

Ali, Goran se sećao. I ko ju je prvi ispričao i kada. Naročito se sećao pripovedača; njegovog crnog sakoa na plus 30.

I onoga u WC-u…

GORIM.

(...)