Muškarac sa greškom
Priča pisana 2005. godine za konkurs Emitora, a učestvovala na konkursu Znaka Sagite (13. mesto). Objavljena 2007. godine u internet magazinima Helly Cherry i Proza online. Iste godine objavljena na sajtu Art-Anima i u književnom godišnjaku Trash.
"Idealni muškarac - čemu to služi (a još i ne radi)?"
Roksana konačno pred sobom ima savršenog muškarca. Ali, savršenstvo se ponaša po pravilima, i ona bi nešto da promeni...
MUŠKARAC SA GREŠKOM
(cela priča)
(cela priča)
DODIR
Roksana ga je zvala Miško, i on se nije ljutio. I što bi se ljutio kad je bio Pravi. Sa njime će uvek moći da bude ono što jeste. Uz njega će uvek znati da neko i nju čeka. Ako vremena ne bude imala, Miško neće otići s drugom da se prevrće. Kad ga želja bude minula, neće joj okrenuti leđa. On će leđa uvek pokazivati – kad njena želja dođe. A Roksana će tada milovati sve te čudesne mišiće, zamišljajući kako se napinju dok plivaju njenim znojem.
Od komšijskih pogleda, umesto zavese, štitila ih je prljava, poluraspadnuta roletna, koju je Roksana odavno prestala da diže, plašeći se da je ne pokida. Jedina svetlost u spavaćoj sobi poticala je od lampe sa zelenim abažurom, nalik na šustiklu – poklon njene bake – pošto je trebalo zameniti sve te sijalice na lusteru koje su pocrkale. Kao i ofucali štof na fotelji iz koje je štrčala opruga. I plafon bi valjalo okrečiti, paučinu poskidati. I šutnuti napolje taj zdepasti plakar od orahovog drveta; zameniti ga nečim većim, modernijim.
A mogla bi i neku biljku da staviš. I vreme je muža da nađeš.
Roksana bi majci odvratila da biljke, kao i njen posao, iziskuju naročitu posvećenost.
Kao i romantika, mislila je svake noći, pokušavajući mrtva umorna da zaspi u ogromnom krevetu – uz svo to brujanje iz radne prostorije.
Ove noći postelja se konačno smanjila.
Obnažen, samo u sivim boksericama, Miško je sedeo pored jastuka, gledajući u Roksanu netremice, a ona mu se primicala, klizeći kroz posteljinu. Osećala se kao gladna mačka; želela je da se odrazi pravo u njegov zagrljaj i da mu poljupcem isisa jezik.
Koliko dugo nije osetila ukus muškog jezika? Godinu i po dana? Ili možda dve? Davno je prestala da broji. A sada, kad je i taj dan došao, zašto navaliti poput grabljivice? Nije bila očajna toliko. Trebalo bi da se zabavlja, da ispija užitak na slamku. Zastala je, pridigla se na kolena i otkopčala prsluče. Potom je zaljuljala kukovima, šake podigla na ramena i stala da ih ugiba. Jedna za drugom bretele su skliznule.
„Da li su tvoj broj?”
Kako je samo volela nasmejane tipove.
Trideset pet godina, i još su bile čvrste – od jutarnjih vežbi, koje su toliko živcirale njene bivše. Svi ti muškarci su isti: otvore oči i odmah bi na gomilu. To je jedina gimnastika koja njih zanima. Ta gimnastika se krije iza svake njihove reči. Posle se žale na nedostatak poverenja. A kako je do toga došlo?
Muškarci su lažovi!
Bezbroj puta je poželela da svi oni jednog jutra osvanu bez glasnih žica, i da ona stvar ne može da im se digne barem do podne. Možda bi tako postali korisniji.
Hiljadu malih sveća upalilo se u njenom stomaku. Da li je ijedan to činio tako dobro kao Miško? Nije mogla da se seti – pritisak njegovih dlanova izbrisao je sve; svaku njihovu laž, svaku njihovu porugu. I abortiraj cico, i nazvaću te sutra, i ona je samo prolazna, i udaj se onda za Ambiciju. Ostala je samo ta golema želja da ponovo bude ispunjena.
„Poljubi me”.
Pošla je usnama napred i nežno uhvatila Miškove obraze.
„Ala su hladni!”
A Miško je pogleda očima dečaka koji je sa grudvanja došao majci u zagrljaj po svu ljubav i toplinu ovog sveta. Osmeh mu posta vragolanski, i on šakama utisnu vreo trag od vrškova Roksaninih grudi, preko stomaka i kukova, do brazde na njenoj stražnjici.
„Veliki nestaško.”
Usisala mu je jezik do korena.
PREDIGRA
Sve drugo je postalo sporedno, i nije mogla da veruje da se i njoj to dogodilo. Ipak, nešto nije štimalo. Nije umela da kaže šta, ali je znala da to mora da promeni.
„Nećemo da žurimo.”
I zaista, ne treba lepe stvari prekidati zbog sitnica.
Ležala je gola na stomaku, posmatrajući preko ramena kako joj Miško zuri u stražnjicu, pripravan da zaroni licem.
„Malo sam se ugojila, je l’ da?”
Da li je baš toliko volela nasmejane tipove?
„Lepo je što nikad ne lažeš.”
Sad bi mu skresala sve što muškarci jesu, ali, ipak je to bio Miško. Radio je sve što i trideset noći unazad. Srce da joj zagreje – smešio se. Telo da joj ukroti – spremao se. Ka njenim se kukovima pružao ne bi li ih podigao i zalio sa bezbroj poljubaca. Sve je bilo kako je volela, i tačno je znala šta će da usledi.
Tačno je znala.
Hitro se okrenula; raširila noge.
„Nešto i da promenimo.”
Miško kao da je oklevao, a kada ju je uhvatio za kolena, Roksana je ciknula. Trgnula je k sebi butine; obgrlila ih; prevrnula se, užasnuta, na bok.
„Šta ti je?”
Klečao je, zurio malo u nju, malo u svoje šake – kao da mu ništa nije jasno. Ali, objasniće mu ona. Svi ti muškarci su prokleta deca. Nikad ne znaš šta će da naprave.
Ništa ne umeju da urade kako valja!
„Stavljaj te ruke među butine!”
Nije sačekala da Miško to i učini. Zgrabila ga je za prste, hladne kao meso iz frižidera, i gurnula mu ih u međunožje, gde je njegov, do malopre nakostrešeni ud sada ličio na probušeni balon.
„Roksana, stvarno si odvratna!”
Grlila ga je dugo i grčevito, kao da će on otići da se nikad ne vrati. I trebalo je to da učini. Marko je otišao, bez milosti. Igor takođe. Ali, Miško je neće kazniti. Čudilo je to, malo čak i bunilo, mada je i dalje plakala.
„Idemo pod tuš. Zagrejaćemo se, i sve će biti kao pre. Obećavam.”
Obukla je teget bade mantil i Mišku i sebi, pa su kroz radnu prostoriju otišli do kupatila. Preskakali su kablove i ambalaže od sondi, prolazeći kraj mašina koje su, prekrivene čaršavima, brujale u polutami. U povratku se, obilazeći terminal, umalo nije saplela o kolica.
„Morala bi da nađeš vremena za taj svinjac.”
Kada su se ponovo našli u krevetu, Roksana je legla potrbuške, a Miško ju je podigao na kolena, ispod stomaka joj poduhvatio vrškove i licem krenuo napred. Baš kao što mu je rekla – sve će biti opet kao pre.
Osim što ništa nije bilo kao pre.
SPAJANJE
Miško je podizao talase, goleme i moćne, a Roksana je na njima plutala. Nije joj bilo do surfovanja. Samo je ležala, posmatrajući svemir. Bio je pun prašine, sa mrtvim zvezdama i čađavim maglinama.
Neko bi stvarno mogao da okreči taj plafon. I sijalice na lusteru da zameni. Paučinu makar da poskida.
Muškarci su beskorisni!
Čak je i vikende provodila na Institutu. Kad se vrati, gde još i metlu da jaše? A ko će večeru da spremi? I projekat da završi? I uz to malo da se odmori?
Žive na našem rintanju!
Miškovi mišići plivali su njenim znojem. Da, stvarno, što se neki put i njegov znoj ne prolije? Čitav dan sedi tu i ne radi baš ništa, a uveče se samo zalepi, i naravno da može satima. Zašto li je, do đavola, večeras uopšte pristala? I ume li on to malo nežnije? Ne ume, očito. Ništa taj ne primećuje. Sad još i ubrzava.
Nabila mu je nokte u leđa.
„Jes’ ti normalan?! Nisam ti ja lutka!”
Ti nasmejani tipovi u suštini su debili.
„Izlazi iz mene!”
Miško se povukao niže i smestio glavu na njen stomak. Gledao je u stranu. Da je to Marko, ne samo što bi ustao i pokupio se, već bi je nazvao stokom i kučkom, uz pominjanje još gadnijih izraza, a ona bi ga, najednom sićušna i jadna, molila da ostane. Ponekad bi se Marko smilovao, uzeo je žestoko – baš kako je s njim to volela – i nastavio da psuje. U stvari, uvek je psovao u krevetu, a Roksana mu je govorila da joj se to ne dopada.
Muškarac treba da je fin!
Miško, nažalost, nije bio Marko. Svejedno, osećala se i kao stoka i kao kučka.
„Izvini.”
Pomazila ga je po kosi.
„Hajde da probamo ponovo.”
Miško nije čekao ni sekund. Uz osmeh pravog džentlmena pridigao se, oslonio na ruke i kukovima grunuo napred.
U Roksanu kao da se zarila ledenica.
RAZDVAJANJE
Ležao je na svojoj polovini, sklupčan kao šutnuti pas. Nikada mu leđa nisu izgledala tako krupna. Ličila su na zid. Svaki od tih čudesnih mišića sada je bio odbojan, neprobojan, nepokretan.
„Ništa ne umem da uradim kako valja.”
Satima je sedela na ivici kreveta, zamišljajući kako grli Miška. Ali na dlanovima je i dalje osećala istinu. Ni sva njena toplota neće moći da ga otkravi.
Muškarac ne sme biti pušten da lenstvuje!
„Umukni više!”
Majčin glas nestade, ostavivši tišinu da odzvanja. Uvek je bila u pravu. To nikada nije propuštala.
Ali lenstvovanja biti neće, svakako.
Roksana se obukla, izašla iz sobe.
Vratila se u nju, gurajući kolica.
Ujutro će nazvati Institut i reći im da uzima neplaćeno. Neka se bune. Slobodno nek prete otkazom. Ako smatraju da mogu naći bolju i kvalifikovaniju – to je njihov problem. Ali neće se usuditi.
I taj njihov projekat može da sačeka. Ionako je vezan za Roksanino ime, ništavan spram projekta njenog života koji je ležao tu, na kolicima. Gurala ih je ka brujećem konvertoru pažljivo, kao da će neki nagli pokret ili zvuk probuditi njenog princa.
Za Miška će uvek imati vremena.
I načiniće ga boljim. Još savršenijim.
Ovoga puta će biti manje predvidiv, i ipak će umeti da priča.
Makar toliko da bi je psovao.
Нема коментара:
Постави коментар