Čovek na prelazu
Priča napisana i prvi put objavljena u Emitoru 1996. godine. Objavljena takođe u književnom časopisu Orbis (1998), u književnom godišnjaku Trash (2005) i na sajtu Art-Anima (2007).
"Čovek, semafor i reka vozila."
Čovek želi da pređe ulicu. Kolima je potpuno svejedno.
Čovek želi da pređe ulicu. Kolima je potpuno svejedno.
AUTOROVA NAPOMENA:
Ovo nije prva priča koju sam napisao, ali je svakako prva koja mi je objavljena. Nastala je 1996. godine nakon što je moju sestru i mene, dok smo išli ka pošti u Savskoj ulici, okupao kamion, koji je prošao kroz baru. Od kiše smo bili skroz mokri, i uz to prljavi od blatnjave vode koja nas je zapljusnula. Besan kao ris, čim sam došao kući i presvukao se, seo sam za pisaću mašinu i za manje od sat vremena skucao priču. Sve do 2004. godine, kada sam napisao "Nedovršeno", "Čovek na prelazu" je bila jedina moja priča na koju sam bio ponosan bez ostatka, a i dobila je najviše pohvala. Dugo sam se plašio da će mi ostati najbolja.
ODLOMAK IZ PRIČE:
Dok ja odem kući, preobujem se i vratim se, opet će biti crveno. A crveno svetlo uvek drži duže nego zeleno.
Bila je tu još jedna mogućnost – iracionalna ali zlokobna, i sa mokrim stopalima neprijatno uverljiva.
Do promene je moglo i da ne dođe.
Odbacio je tu pomisao i stao da se teši kako je zagušenost saobraćaja u poslednje vreme samo rezultat prirodnog i logičnog sleda događaja. Čovek je težio automatizaciji, a mašine su, zauzimajući sve veći prostor, postale uobičajena stvar. Međutim, znalo se ko je prvi i ko ima prednost. Bila je to neoboriva činjenica. Na slobodno prelaženje Ulice nije smelo ništa da utiče. Slobodno prelaženje po Pravilima, razume se, ali i bez njih, ako nešto zataji ili potreba nalaže.
Uvek je prelazio i uvek će, pa će tako biti i danas. Možda se, na kraju krajeva, sprava i pokvarila. A možda i nije. Ta ga je prokletinja od kiše toliko činila nervoznim da mu se sve, a ne samo ovo čekanje, razvuklo kô gladna godina.
Da, sigurno je kiša u pitanju.
Pečurkasti stub sa Druge strane Ulice odolevao je sve žešćim naletima vodenih strela. U stvari, kao da ih nije osećao, i za razliku od Čoveka baš nikuda nije žurio.
Čovek je počeo da protestuje kroz zube, resko otpuštajući oblačiće pare. Njegovo cupkanje pretvorilo se u poskakivanje. Niz kabanicu voda je tekla u slapovima. Sa slepljenih pramenova kose cedili su se potočići i slivali mu se preko čela, klizeći preko veđa u jamice podno očiju. Svaku novu kap na licu osećao je kao ubod nevidljive igle.
Kola su kroz tešku zavesu sivila klizila u stotinama – Čoveku se činilo u hiljadama – izgledajući mu kao džinovska vojna parada. Semafor je delovao kao vrhovni zapovednik te mehanizovane armije i vršio smotru njenih bezbrojnih jedinica.
Moje legije NAPRED, svi ostali STOJ.
U Čovekovom mozgu crveno svetlo je ablendovalo; sa svakim novim treptajem živci su se rastezali poput gume za žvakanje.
Posle nekog vremena, jedna struna puče, fijuknuvši poput biča, a u Čovekove obraze grunu krv.
„Dokle će biti crveno?”, prasnuo je.
Mašina ga nije udostojila odgovora.
Štaviše, činilo se da njegovo postojanje i ne primećuje.
Čovekovim licem sada su tekle bujice i reke. Skakutao je poput pajaca-marionete, dok su mu cipele šljapkale, upijajući kišnicu poput sunđera.
Još mnogo vodenog tereta oblaci su izlili, a stanje na Prelazu nije se promenilo. Kola su se Ulicom valjala i dalje, a Čovekove pogrde bivale su progutane zaglušujućom bukom motora, te nisu ni stizale do trookog generala koji se kočoperio sa suprotne strane prelaza.
Stajao je tamo gord, uzvišeni gospodar Saobraćaja, nepokoran Čoveku i bilo čemu živom.
NE MOŽEŠ PREĆI, zračilo je iz crvenog oka. SAM SI TO PRAVILO NAPISAO, ČOVEČE, PA GA SADA POŠTUJ DOK NE SKAPAŠ!
Još nekoliko struna puče od istezanja, izrodivši akord koji nijedan muzički instrument ne može da proizvede.
Pokraj ograde kuće, u povećoj blatnjavoj bari, Čovek je ugledao kamen, uzeo ga i stegnuo u pesnicu.
Uvek je prelazio i uvek će, pa će tako biti i danas. Možda se, na kraju krajeva, sprava i pokvarila. A možda i nije. Ta ga je prokletinja od kiše toliko činila nervoznim da mu se sve, a ne samo ovo čekanje, razvuklo kô gladna godina.
Da, sigurno je kiša u pitanju.
Pečurkasti stub sa Druge strane Ulice odolevao je sve žešćim naletima vodenih strela. U stvari, kao da ih nije osećao, i za razliku od Čoveka baš nikuda nije žurio.
Čovek je počeo da protestuje kroz zube, resko otpuštajući oblačiće pare. Njegovo cupkanje pretvorilo se u poskakivanje. Niz kabanicu voda je tekla u slapovima. Sa slepljenih pramenova kose cedili su se potočići i slivali mu se preko čela, klizeći preko veđa u jamice podno očiju. Svaku novu kap na licu osećao je kao ubod nevidljive igle.
Kola su kroz tešku zavesu sivila klizila u stotinama – Čoveku se činilo u hiljadama – izgledajući mu kao džinovska vojna parada. Semafor je delovao kao vrhovni zapovednik te mehanizovane armije i vršio smotru njenih bezbrojnih jedinica.
Moje legije NAPRED, svi ostali STOJ.
U Čovekovom mozgu crveno svetlo je ablendovalo; sa svakim novim treptajem živci su se rastezali poput gume za žvakanje.
Posle nekog vremena, jedna struna puče, fijuknuvši poput biča, a u Čovekove obraze grunu krv.
„Dokle će biti crveno?”, prasnuo je.
Mašina ga nije udostojila odgovora.
Štaviše, činilo se da njegovo postojanje i ne primećuje.
Čovekovim licem sada su tekle bujice i reke. Skakutao je poput pajaca-marionete, dok su mu cipele šljapkale, upijajući kišnicu poput sunđera.
Još mnogo vodenog tereta oblaci su izlili, a stanje na Prelazu nije se promenilo. Kola su se Ulicom valjala i dalje, a Čovekove pogrde bivale su progutane zaglušujućom bukom motora, te nisu ni stizale do trookog generala koji se kočoperio sa suprotne strane prelaza.
Stajao je tamo gord, uzvišeni gospodar Saobraćaja, nepokoran Čoveku i bilo čemu živom.
NE MOŽEŠ PREĆI, zračilo je iz crvenog oka. SAM SI TO PRAVILO NAPISAO, ČOVEČE, PA GA SADA POŠTUJ DOK NE SKAPAŠ!
Još nekoliko struna puče od istezanja, izrodivši akord koji nijedan muzički instrument ne može da proizvede.
Pokraj ograde kuće, u povećoj blatnjavoj bari, Čovek je ugledao kamen, uzeo ga i stegnuo u pesnicu.
Oduzeo mu je, prokletnik, suviše vremena i morao je za to da plati! Morao je da bude kažnjen!
Projektil bi hitnut. I nestade u izmaglici benzinskih isparenja.
Pokraj betonske ograde, u bari i oko nje, bilo je još kamenja i komada izlomljenog betona, pa je Čovek sada ličio na klinca koji sa plaže neumorno gađa komade đubreta u vodi.
Jedan od mnogobrojnih hitaca učinio je da crveno oko zgasne. No lomljavu sočiva progutala je rika motora, a Kola su nastavila da klize u magloviti beskraj. Kiša je dobovala o njihove karoserije, odjekujući u Čovekovim ušima poput zloslutnog tam-tama. Kroz te zbijene, pokretne redove nije bilo moguće ikakvo provlačenje.
Ko im je dao pravo da se tako ponašaju?
Šta ona misle? Da su u Ulici starija od njega?
(...)
NAPOMENA: "Čovek na prelazu" se u celosti može pročitati na sajtu Art-anima (http://www.art-anima.com/d/price/coveknaprelazu.html)
Нема коментара:
Постави коментар