Odlomak iz romana POPLAVLJENI UM - poglavlje 14.

Evo jednog odlomka iz romana Poplavljeni um (njegovo četrnaesto poglavlje) za koji smatram da je dobra ilustracija njegove atmosfere kao psihološkog road-trilera sa elementima zone sumraka. 

14.

Dok se šetkao kraj automobila koji su čekali točenje goriva, Filip je bacao čežnjive poglede ka Ibarskoj magistrali, ka vozilima koja su išla prema Beogradu. Želeo je da je imao više hrabrosti da sam krene kući, onda kad su se kod Ceraka prvi put zaustavili. Stanice gradskog prevoza tamo su bile blizu, a ovde, u ovoj nedođiji, nije bilo ničega. Zašto je Momir kog đavola morao da bude tako neodgovoran, sujetan i komplikovan? Prvo je kasnio na sastanak, pa je sam sebe sabotirao vređajući Bebu koja je pristala da ih vozi onda kad su Momirova kola crkla, i još je s pokvarenim stomakom krenuo na put. Mogao je lepo da javi da mu nije dobro, pa da se cela ta glupa akcija otkaže ili odloži, tim pre što se na fejsbuk poziv odazvalo samo dvoje ljudi. Al’ ponos. I sad su zbog dotičnog ponosa gubili vreme čekajući da se Momir skine sa WC šolje. I niko nije garantovao da ga u takvom stanju stomak neće ponovo pritegnuti, ko zna gde, kad i u kojoj situaciji.

Šta si očekivao od čoveka koji je ispušena muštikla? I zašto se i dalje družiš s tim preletačem? To bi – govorio je sebi – rekao Slavoljub da mu je ispričao kuda se stvarno uputio, i s kim. Pitao se šta bi mu Slavoljub tek rekao ako bi se kojim slučajem stvorio ovde, na pumpi? Uhvatio je sebe kako želi da se to desi, da njegov otac stvarno dođe, da bude neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar. Ma bilo bi dovoljno da ga pozove na mobilni; Slavoljub bi odmah seo u kola i doleteo. Onda je odbacio tu pomisao, zamišljajući Slavoljubov smeh i svoju sramotu na putu do kuće. I sramotu godinama posle toga.  

Rekao ti je da si stihoklepac? I on? A meni nisi verovao...

Pogledao je ka restoranu za svaki slučaj; kroz staklo ispod plave tende sa natpisom LAV video je Mrvicu i Bebu kako sede i pričaju. Bili su ga pozvali sa njima unutra na piće, a on im je učtivo kazao da nije žedan i da bi radije protegao noge. Istina je bila da bi mu piće prijalo, ali mu nikako nije bilo do društva i razgovora. Osećao se potišteno. Osećao se kao uljez. Putnik na pogrešnom putovanju. I moraće to da ostane do kraja. Moraće nekako da se vadi. Sam.

Udaljio se od glavnog objekta pumpe u kojem su bili restoran, WC i prodavnica, i pošao u pravcu parkiranih automobila iza kojih se prostirao auto-put. Hodao je besciljno, šutirajući zgaženu konzervu; onda je shvatio da to radi nasred prolaza za kola, pa je ubrzao hod do parkinga. Nije bilo ničeg zanimljivog u okolini, a i čega bi bilo na jednom takvom mestu? Čak se ni u marke automobila nije razumeo, pa da uzme da ih proučava. Smotan si k’o sajla, nemaš reflekse, ubio bi nekog na drumu, govorio bi mu Slavoljub kad bi spomenuo da hoće da vozi. I šta će ti kola kad živiš u centru? govorila bi mu mama. I mama je bila više u pravu nego tata, ali Filip je i dalje želeo da vozi, samo što mu je nekako sva ta gnjavaža oko polaganja ispita i oko objašnjavanja roditeljima zašto hoće da vozi oduvek bila na poslednjem mestu.

Okrenuo se u pravcu žuto-zelenih polja iza kojih je ležala Orlovača. Na toj strani nalazila se kućica sa malim prozorima nalik na kontejner i nešto montažno sa lučnim krovom što je moglo da bude auto-perionica. Šta god da je bilo u pitanju, nisu se videli korisnici. Zapravo, na tom kraju pumpe nije bilo žive duše. Na samoj ivici betoniranog područja, između auto-perionice i saobraćajnice koja je dolazila sa Ibarske magistrale, bila su parkirana jedna jedina kola – sportski automobil crvene boje bez krova.

Porše je uvek umeo da prepozna.

Da li je to bio onaj porše?      

Uputio se ka usamljenim kolima, a kad se dovoljno približio, shvatio je da nemaju tablice. Svejedno su bila veoma lepa. Vozio je takva u svojim snovima i kompjuterskim igrama.

Vlasnika nije bilo unutra. Kada je sasvim prišao poršeu, sa izvesnom zebnjom se osvrnuo oko sebe. Osećao se izložen pogledima sa pumpe, tako izdvojen na brisanom prostoru. Plašio se da tip koji vozi ta kola možda nije u blizini, pa da ga vidi i pomisli svašta o njegovim namerama. Srbija je ovo, ljudi vole da kradu, govorio je sebi Filip dok je kao opčinjen dodirivao sjajnu površinu karoserije. Kad nešto izgubiš na ulici, oprosti se s tim. Ostaćeš bez bicikla čak i kad ga vezuješ lancem za gelender na šestom spratu zgrade koja se zaključava. Ponovo je video da porše nema tablice, pa je povukao ruku. Ko to sme da vozi ovakva kola a da nema tablice i da ga policija ne dira kad projuri kroz crveno svetlo?

A možda to nisu ona kola.

Svejedno, nemaju tablice.

Zakoračio je unazad. I začuo režanje.

Nije znao odakle zvuk dopire, da li iza kola ili iz samih kola, ali je pretrnuo, pa je oprezno napravio još jedan korak unazad, ne usuđujući se da se okrene i potrči ka sigurnosti pumpe.

Režanje je postajalo sve grlenije i zloćudnije, a nakostrešeni Filip je imao utisak da svaki njegov sićušni korak traje beskonačno dugo i da ga bilo kakav nagli, pogrešan pokret može izložiti nečem strašnom, bolnom i krvavom.

Iza automobila se promolila životinja.

Veliki crni pas. Mešanac ko zna čega. Prljav i čupav, kao nekakav ljudski prosjak. Rebra su mu se mogla prebrojati koliko je bio neuhranjen. Na prednjoj levoj nozi ispod kolena kao da ga je nešto ujelo i odgrizlo mu popriličan komad dlake, i na tom mestu se nalazila gadna krasta.  

Filip se ukoči od straha. Pas ga je jedno vreme fiksirao pogledom, i kao da se trudio da objekat njegove netrpeljivosti može da prostudira svaki zub u njegovim iskeženim čeljustima, pa je zakoračio napred.

Filipova obamrlost popusti. Počeo je oprezno da se povlači.

Pas krenu za njim, u istom ritmu.

„Dobra kuca“, govorio je Filip, više tešeći samog sebe no smirujući životinju. Jer kuca nije bila dobra. Sada je režala tako intenzivno i frktavo da se svakog trena moglo desiti da jurne u napad. A tako mršava i ljutita, delovala je i gladno. O, kako je samo želeo da se obrne i potrči ka zgradi Kriogasove pumpe. I kako se samo plašio da ta zver ne jurne za njim i ne baci se na njegova leđa.

Video ju je kako hoda sve brže, kako spušta glavu dok joj se mišići grče u pripremi za skok. Prestravljen, okrenuo se da potrči.

I udario nosem u nešto.

U nekoga.

U nečije grudi.

Prateći inerciju tela, ruke mu obgrliše čoveka na kojeg je naleteo. Zaustavljen i obnevideo od bola uhvatio se za lice i zateturao, a neznanac ga je spasio od pada, pridržavši ga za ramena.

Kada je progledao, ugledao je dugokosog, prosedog bradonju u narandžastom kombinezonu radnika na pumpi. Istovremeno je shvatio da ga životinja nije zaskočila.

Drhtavo se obrnuo, ne znajući šta ga očekuje. A dočekao ga je prizor psa koji mirno sedi ispred crvenog poršea. Iako je gledao Filipa ispod oka, nije više režao i nije se više kezio.

Pumpadžija se pojavi pored Filipa. Kroz naočari sa metalnim ramom gledao je u psa, koji je jedva čujno cvileo.

„Je l’ vaš?“, upita Filip, kojem je nos još brideo od udarca.

Pumpadžija priđe psu, kleknu kraj njega i pomazi ga.

„To su deca ulica i drumova“, rekao je, češkajući životinju iza ušiju. „Surovo napuštena. Izgnana iz vrta roditeljske ljubavi. Večito odbacivana, šutirana čak. Ljuta na svet. A opet gladna milovanja.“ Pogledao je ka Filipu i osmotrio ga. „Šta ćeš... ovako daleko?“

„Ja... samo sam hteo da pogledam kola...“

„Nisam te to pitao.“ Glas mu je bio dubok i hrapav, kao kora veoma starog drveta, i nije se uklapao sa bujnom kosom nekog ko ima pedesetak godina i prilično očuvan stas. Filipa obuze nelagoda. Nisu mu se dopadali ni ispitivački pogled ni pitanje tog čoveka. A čovek se osmehnuo, kao da je osetio Filipovu tenziju.

„Hteo sam da te pitam šta te je dovelo ovde?“

Filip je bio uplašen isto koliko se osećao glupavo. Šta da mu kaže? Doveo me ortakov proliv?

„Gorivo.“

Pumpadžija odmahnu rukom i prestade da češka psa. „Svakog ovde dovede gorivo. Treba mu gorivo da bi nekud stigao“, rekao je ustajući sa betona. „Kakvo gorivo tebe pokreće?“

Filip blenu u njega.

„Je l’ ti kola idu na benzin? Na bezolovni? Dizel?“

„Ne vozim. Ne vozim ja“, promuca Filip.

„Ah. Saputnik. Nema veze.“ Nasmejao se. „Moram da se vratim da radim. Sviđaju ti se kola?“

„O da. Vaša su?“, upita Filip s nevericom.

Bradonja coknu jezikom i opet se nasmeja. „Mislim da si hteo da kažeš zar su vaša. Ne, ne znam čija su. Al’ rade pos’o. Odoh sad. Vidimo se, momčino.“ Namignuo je Filipu i uputio se ka zgradi Kriogasove pumpe, zavrćući rukave. Filip je zbunjen gledao za njim, pitajući se da li su sve pumpadžije ovoliko opičene. Imao je takođe utisak da je dotični promašio profesiju. Ili je možda od svoje profesije pobegao.

Filip pogleda iza sebe.

Pas je nestao. Kao da ga nikada nije ni bilo.

A nebo je postalo namrgođenije.