THREE IMAGINARY BOYS (1979) - Priča o prvom albumu grupe The Cure i njegovoj američkoj verziji BOYS DON'T CRY

THREE IMAGINARY BOYS
(Fiction, 1979 – prvi studijski album grupe The Cure)

Kris Pari (Chris Parry), muzički producent poreklom sa Novog Zelanda, dobio je 1978. godine kasetu sa demo snimcima jednog post-pank benda iz sumornog engleskog gradića Krauli. U pesmama 10.15 Saturday Night, Boys Don’t Cry, Killing An Arab i Fire In Cairo mlade grupe The Cure, Pari je zapazio ozbiljan talenat, a već je imao profesionalnog iskustva u otkrivanju muzičkih talenata, jer je radio taj posao za Polydor još od dana kad se britanska pank scena formirala. Bezuspešno je ovog velikog izdavača pokušavao da zainteresuje za The Sex Pistols i The Clash, ali mu je pošlo za rukom da ugovori saradnju sa The Jam, Siouxsie and The Banshees i Sham 69. Imao je želju da osnuje sopstvenu etiketu – vezanu distributerski za Polydor – kako bi na svoju ruku mogao da angažuje bendove, bez natezanja sa korporativnim zvaničnicima. Trojac iz Kraulija koji su činili gitarista/pevač Robert Smit (Robert Smith), bubnjar Lol Tolharst (Lol Tohurst) i basista Majkl Dempsi (Michael Dempsey), naterao ga je da ostvari svoju ideju, pa su The Cure postali prvi bend koji je potpisao ugovor sa njegovom novom kompanijom Fiction. Pari je bio ubeđen da su The Cure bolji konj za trku od već etabliranih The Jam, čije je albume producirao za Polydor, i ubrzo ih je poveo u studio. Sa njim kao producentom snimili su singl Killing An Arab (1978, reizdat 1979), koji je odmah privukao pažnju javnosti. Nije, doduše, ušao na top liste, ali je dobio pozitivne osvrte u štampi i stekao je neželjenu popularnost među rasistima i ultranacionalistima iz Nacionalnog fronta zbog naslova pesme, koja samo prepričava znamenitu scenu ubistva iz romana Stranac Albera Kamija. Kako bi se zamajac publiciteta iskoristio, Pari je insistirao da The Cure objave i album. Oni su, fakat, imali dovoljno pesama za to, a Pari je sačinio snimke i napravio selekciju po sopstvenom ukusu. Autorski najistaknutijem članu benda, Robertu Smitu, ovo nije bilo po volji jer su se u selekciji našli i probni snimci koje nije predvideo za objavljivanje, a i smatrao je da izabrane pesme za album nazvan „Three Imaginary Boys“ nisu ujednačenog kvaliteta. Smetao mu je i mistično minimalistički omot, inspirisan potpunim odsustvom imidža članova grupe (sa šminkanjem su počeli 1981, a sa nošenjem gotičkih frizura 1982. godine). Bend je predstavljen frižiderom, usisivačem i lampom, a pesme nemaju nazive već je svaka predstavljena simbolom. Kasnije će Smit mnogo gunđati u medijima na temu kvaliteta ploče i omota, ali u vreme objavljivanja nije se suprotstavljao Parijevim odlukama, jer su on i njegovi drugovi bili početnici u svetu muzičkog biznisa. Britanska rok štampa je uglavnom dobro prihvatila rezultat, sa značajnim izuzetkom NME-a čiji je istaknuti novinar, Pol Morli, napisao negativan prikaz, kojim je, na duge staze, Smitu učinio uslugu jer ga je vaspitnom ćuškom na vreme naučio samokritičnosti. Iako se „Three Imaginary Boys“ danas veliča kao jedno od važnijih ostvarenja britanske post-pank scene s kraja sedamdesetih, jasno je da se radi o nezaokruženom, neujednačenom ostvarenju benda na početku karijere koji još nije našao fokus, i koji stilski i svirački ne stoji čvrsto na nogama.

„Three Imaginary Boys“ – na kojem nema nijednog Cure singla objavljenog te 1979. godine (Killing An Arab, Boys Don’t Cry i Jumping Someone Else’s Train) – svoje najjače adute stavlja na početak i na kraj. Ploču otvara minimalistički klasik 10.15 Saturday Night a zatvara je podjednako ubedljiva naslovna pesma čija sumračna atmosfera odudara od ostatka materijala. U 10.15 Saturday Night prepoznaju se prvi odbljesci Smitove trejdmark paranoje i fasciniranosti prolaskom vremena: on čeka devojku i pita se zašto je nema dok posmatra vodu kako kaplje iz česme. Kompozicija se odlikuje kristalno čistim zvukom svih instrumenata i napetošću, stvorenu naglim dinamičkim prelazima između tišine protkane hipnotičkim udaranjem po čineli (kojim Tolharst imitira kapljice vode) i vrlo glasne svirke sa pevanjem i režanjem gitare, što je producentska strategija koju će devet godina kasnije koristiti Stiv Albini (Steve Albini) na Surfer Rosa, albumu prvencu grupe Pixies. Završna pesma Three Imaginary Boys (zvanično završna, jer posle nje dolazi skriveni, bezimeni bluz instrumental, koji će tek na CD-u biti odvojen i imenovan kao The Weedy Burton) sa svojom turobnom melanholičnošću predstavlja zametak jednih zrelijih, mračnijih The Cure koji će se roditi na sledećem albumu. Ostale pesme se mahom mogu svrstati u popični post-pank na tragu Buzzcocksa i Wire, nešto što Smit – koji jeste voleo Buzzcockse, ali je čeznuo da mu bend zvuči kao Siouxsie and The Banshees – više nikad neće snimati.

Bolji deo materijala je uglavnom na prvoj strani ploče. Fire In Cairo je rani pokazatelj Smitovog izuzetnog talenta za pisanje pop pesama. Podjednako efektna u svojoj pitkoj minimalističnosti je Accuracy (pesma o lakoći s kojom se povredi neko koga voliš); nesuđeni singl Grinding Halt je otresiti, pankerski ogled na temu entropije, apatije i apokalipse; Object se prilično ubedljivo vozi na distorziranoj gitari, snolika Another Day sadrži nešto kompleksniju i slikovitiju liriku od ostalih pesama na ploči, stidljivo najavljujući Smita kao jednog od darovitijih rok pesnika svoje generacije; Subway Song je više horor priča nego pesma sa motivom iz urbane legende o ubistvu devojke u londonskom metrou. Dok pozadinska muzika, začinjena usnom harmonikom, odlazi u fejd-aut, prolomi se distorzirani vrisak da nacrta poentu.

Ostatak albuma čine zakrpe – istina, zabavne zakrpe koje se kreću od nenamerno smešnih, preko duhovitih do uvrnutih. Drugu stranu ploče otvara toliko-loša-da-je-dobra obrada Hendriksovog standarda Foxy Lady. Ne samo što je to jedina obrada koja će se ikada naći na nekom Cure albumu, već je to jedina Cure pesma koju nije otpevao Robert Smit – za mikrofonom je bio basista Majkl Dempsi, a snimak nije bio predviđen za objavljivanje, što se vidi i po tome što članovi pre svirke opušteno „brljaju“ po svojim instrumentima. Nešto bolja je monotona ali milosrdno kratka Meathook u kojoj Smit peva kako se zaljubio u mesarsku kuku, pa još nekoliko desetina puta ponovi naslov pesme. So What je dokument brzinske improvizacije: grupa je ušla u studio sa kompozicijom za koju nije imala reči, pa je Smit otpevao deklaraciju sadržine kesice šećera i prateću reklamu za kese sa ledom, uključujući datum isteka ponude, i tome pridodao nekoliko Tolharstovih stihova. It’s Not You je prosečna rokačina. The Weedy Burton je urnebesni raspad sistema, sa amaterski nesigurnim, zbrkanim bubnjanjem – prvi i poslednji pokušaj The Cure da sviraju bluz.

Iako neujednačena, „Three Imaginary Boys“ je neusumnjivo vredna ploča, koju među konkurencijom izdvaja pankerski iskren pristup. Kris Pari se nigde ne trudi da popuni zvuk mladalačkog trojca i prikrije njegove sviračke nedostatke, već daje sve od sebe da pokaže kako The Cure jesu trojac, i to trojac sa jednostavnim a zanimljivim idejama, i da uživo zvuče baš kao na ploči – bez nasnimljenih gitara i vokala. Ova ogoljenost radi u korist benda čak i u slabijim momentima u kojima se oseća tehničko neiskustvo, pre svega priučenog bubnjara Lola Tolharsta. Paradoksalno, uz svo poštovanje za autorsku ličnost Roberta Smita i njegovo već solidno gitarsko umeće, glavni junak „Three Imaginary Boys“ upravo je Tolharst. On ne radi ništa komplikovano – ritmovi su mu dečje jednostavni – ali kako to radi je memorabilno i savršeno se uklapa u stilski minimalizam The Cure. Njegovi udarci u bas bubanj, doboš i činelu su snažni, i Pari, inače bivši bubnjar, ističe ih visoko u miksu. U najboljim trenucima „Three Imaginary Boys“, Tolharstovo sviranje čelična je osnova oko koje se pletu Dempsijeve melodične deonice na basu i Smitove igrarije sa gitarom. Na potonja tri albuma, „Seventeen Seconds“ (1980), „Faith“ (1981) i „Pornography“ (1982), primitivna Tolharstova tehnika razviće se u nešto moćno i unikatno, a Smit će od menadžera Parija preuzeti kontrolu nad zvukom benda i okrenuti ga ka mračnijim vodama. The Cure će na tim pločama zadržati relativnu jednostavnost izraza, ali nikada neće zvučati tako radiofonično kao na „Three Imaginary Boys“ i pratećim singlovima – na veliku žalost Parija, zaljubljenika u Smitovu genijalnost za pisanje pop pesama. Tri godine kasnije, na Parijev nagovor, Smit će se ponovo okrenuti tom svom daru, ali će „Three Imaginary Boys“ sa svojom mešavinom post-panka i popa ostati anomalija u karijeri grupe.           

BOYS DON’T CRY
(Fiction/PVC/Elektra, 1980 – američka verzija prvog studijskog albuma)

U svom izvornom obliku, „Three Imaginary Boys“ se 1979. pojavio u Velikoj Britaniji i Evropi, ostvarivši tek skroman uspeh, a posle njega su iste godine objavljena dva singla, sa pesmama koje se ne nalaze na albumu: Boys Don’t Cry i Jumping Someone Else’s Train, oba u produkciji Krisa Parija. Boys Don’t Cry je bila Parijev favorit još kad ju je čuo na Smitovoj kaseti sa demo snimcima. Uprkos dobrim kritikama, pesma nije ni okrznula top liste u Britaniji, ali je na Parijevom rodnom Novom Zelandu postala hit. U međuvremenu, Smit je pisao nov materijal, a bend je svirao po Evropi i spremao se za kratku turneju po Americi. Za tamošnje tržište, Pari je spremio izmenjeno izdanje prvog albuma, sa novim omotom i novim naslovom „Boys Don’t Cry“, i pustio ga u prodaju u februaru 1980. godine, dva meseca pre no što će The Cure objaviti novi album „Seventeen Seconds“ i održati svoje prve, toplo primljene koncerte sa druge strane Atlantika, u Njujorku i Bostonu.  

Pored sada čuvene naslovne pesme o nepokazivanju emocija kojem se muškarci uče od malena („Dečaci ne plaču“) „Boys Don’t Cry“ sadrži singlove Killing An Arab i Jumping Someone Else’s Train, kao i bolju polovinu pesama sa „Three Imaginary Boys“ (10.15 Saturday Night, Three Imaginary Boys, Fire In Cairo, Grinding Halt, Accuracy, Object i Subway Song), izvrsnu B stranu singla Boys Don’t Cry na temu seksualnih pomagala (Plastic Passion) i neobjavljenu pesmu World War. Kad se ta pesma gurne u stranu, „Boys Don’t Cry“ je ozbiljan napredak u odnosu na originalni britanski album, i upravo se ta američka verzija danas pojavljuje na listama najboljih rokenrol albuma kritičarskih autoriteta u SAD kao što su Kolin Larkin i časopis Roling stoun. I, zanimljivo, iako se na tamošnjem tržištu nije značajnije prodala, kao uvozni produkt je u Britaniji 1983. godine dosegla zlatni tiraž (100.000 primeraka), verovatno na krilima uspeha pop singlova The Walk i The Lovecats. Pesma Boys Don’t Cry („idiotski pop“, kako je Smit zove od milja) postala je hit tek 1986. godine, kada je reizdata na singlu u blago izmenjenoj verziji radi promovisanja kompilacije „Standing On A Beach/Staring At The Sea – The Singles“. Sve do pojave ove zbirke najvećih hitova benda, američka verzija prvog albuma bila je jedini način da se Boys Don’t Cry poseduje na dugosvirajućem vinilu. Kasnije objavljena CD verzija „Boys Don’t Cry“ poboljšana je u odnosu na vinilnu, jer umesto slabašne World War sadrži mnogo zabavniju pesmu So What sa originalnog britanskog „Three Imaginary Boys“.