среда, 01. јул 2020.

DŽON KARPENTER: Princ tame (2001) - prevedeni odlomci iz knjige intervjua Žila Bulanžea


Čisto da ne izgubim ruku, dao sam se u prevođenje dva odlomka iz izvanredne knjige John Carpenter - The Prince of Darkness (Džon Karpenter: Princ tame). Knjiga se sastoji iz intervjua koje je sa ovim američkim režiserom obavio francuski novinar Žil Bulanže (Gilles Boulenger), i objavljena je 2001. godine, u vreme kada je Karpenter - tvorac gomile izuzetnih-do-vrlodobrih filmova kakvi su Noć veštica, Stvor, Bekstvo iz Njujorka, Napad na policijsku stanicu, Magla, Čovek sa zvezdeVelika gužva u kineskoj četvrti, U čeljustima ludila, Princ tame, Oni žive, Tamna zvezda, Kristina, Neko me posmatra, Elvis - jasno bio na zalasku karijere, čega je on više nego očigledno bio svestan. Ali nisu me tajne Karpenterovih filmova niti izuzetna iskrenost njegovog kazivanja naterali da prevedem delove njegovih razgovora sa Bulanžeom. Vama koji ove odabrane odlomke čitate u 2020. godini - dakle, usred pandemije koronavirusa praćene revoltom protiv rasizma i policijske brutalnosti ali i bujanjem tzv woke kulture, u doba populizma, autoritarnih predsednika, antinaučnih stremljenja, šejmovanja moralno nepodobnih umetničkih dela i autora, veličanja politički korektne umetnosti, opšteg cinizma i nepoverenja, u vreme kad Amerika više podseća na Jeljcinovu Rusiju nego na supersilu kakva je Amerika bila 2001. godine - želim da predstavim Džona Karpentera kao izuzetnog čoveka, izuzetnog umetnika i autorsku ličnost koju su oformila određena iskustva, vrlo relevantna za apokaliptično doba u kojem živimo. U narednim redovima videćete Karpenterovu zgroženost rasizmom, i do koje mere je rasistički bio američki Jug na kojem je Karpenter odrastao pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka. Upoznaćete mladog Karpentera koji se u malom južnjačkom mestu oseća izolovanim, ali živi u brvnari koja ga podseća na Divlji zapad, sa majkom sanjarkom i ocem intelektualcem. Upoznaćete Karpenterovo suočavanje sa, kako se čini, nestankom svih vrednosti do koje su držali i on i njegovi roditelji pa i njegovi prijatelji, razočaranost svojom generacijom koja je trampila ideale i viziju pravednijeg sveta za novac, privilegije i udobnost. Videćete zgražavanje Karpentera, velikog sumnjala u svet koji ga okružuje, nad usponom antinaučnih stremljenja u društvu (koje je on 2001. godine prepoznavao u delovanju američkih TV-jevanđelista; tad nije bilo antivakcinašenja, ravnozemljašenja, itd). Upoznaćete se sa Karpenterom koji sebe, za razliku od svojih kritičara, ne smatra ciničnim i paranoičnim autorom, i koji čak sebe ne smatra angažovanim autorom, ali koji je svestan da je snimio neke veoma političke filmove, danas izrazito omiljene među levičarima-progresivcima ali i među teoretičarima zavera (Oni žive). Upoznaćete humanog, socijalno osvešćenog čoveka kojeg brinu siromaštvo i ljudska pohlepa, koji kritikuje ono što se desilo sa Amerikom posle dolaska Ronalda Regana na vlast (uspon neoliberalnih politika), ali prepoznaje da ni on sam nije imun na zov profita i na ljudsku težnju ka udobnosti. Upoznaćete čoveka koji najviše na svetu voli svoju zemlju, i svoju Ameriku smatra najboljim mestom na svetu, ali sugeriše da patriotizam ne isključuje kritiku svoje zemlje; na nekoliko mesta potencirajući važnost onog što ga je učio otac, profesor muzike - da autoritete, uključujući javne službenike i predsednike države, stalno treba preispitivati, i da ništa ne treba primati zdravo za gotovo, pa ni ono što dolazi iz usta roditelja.
        





Rođeni ste u Kartidžu, država Njujork, u veoma maloj varoši.
To je gore, kod kanadske granice. Bio je to grad, naseljen uglavnom irskim katolicima, u kojem se živelo teško. Bio je to grad proizvođača papira koji je snažno pogodila Velika depresija i koji je ležao na reci. To je stvarno bilo jedno selo, ne više od toga. Roditelji moga oca bili su zemljoradnici. Izraziti Jenkiji – a pod tim podrazumevam severnjačke konzervativce, i to vrlo religiozne. I recimo da ću sve ovo blago uokviriti time što ću kazati da mi se život oduvek sastojao od konstantnog nadvlačenja suprotnosti ugrađenih u mene, usled toga što je moja majka bila suprotnost mome ocu.

Prvi film koji ste gledali je Afrička kraljica?
Taj je bio prvi, i gledao sam ga u Kartidžu sa majkom. Gledao sam ga u jednom lepom bioskopu kojeg više nema. Dok sam gledao Afričku kraljicu, nisam baš bio siguran šta se dešava. Mislio sam da su glumci možda iza zavese. Nisam razumeo kako film funkcioniše, ali sam njime bio hipnotisan. Zaista je bio drugačiji od stvarnog života. Bio je bolji od stvarnog života. U njemu je bilo teatralnosti, i to sam još tada osetio. Ljudi se u stvarnom životu nisu tako ponašali. Bilo je herojštine i u najmanjem pokretu tog filma. Na mene su veoma uticala oba moja roditelja, ali primarno moja majka. Ona me je darovala umećem fantaziranja i uvažavanjem čitavog domena fantastike. Moj otac se u tom domenu nije osećao udobno. Udobnije mu je bilo tamo gde su se stvari mogle proveriti, mogle dokazati, mogle opipati. Bio je veoma intelektualan tip.

Tvoji roditelji su se 1956. godine preselili u Bouling Grin, u Kentakiju.
Otac mi se tamo bio zaposlio kao učitelj muzike. Sećam se kako smo se dovezli u taj grad i kako sam se osećao. Bilo je potpuno drugačije nego na Severu – nije to bila samo stvar klime i izgleda, već i samih ljudi. Bio je to veoma, veoma mali grad, grad farmera koji su mnogo uzgajali duvan, a nalazio se usred Biblijskog pojasa. U kampusu tamošnjeg koledža imali su repliku kuće u kojoj je odrastao Abraham Linkoln. Bila je to brvnara okružena drvenom ogradom i prelepom vrstom džinovskog cveća čiji je svaki cvet poticao iz samog Kentakija. I na posletku smo se nastanili baš tu. Živeo sam na tom bizarnom mestu okružen tom neverovatnom lepotom, i osećao sam se kao neki pionir. Ostatak grada nije nimalo bio tome nalik. Kao da se radilo o nekom drugom svetu. Pa je čitava ta situacija pojačala moj lični osećaj izolovanosti. Takođe se [u toj zajednici] strahovito verovalo u jednog natprirodnog Boga koji ima kontrolu nad svakim trenutkom, koji ima kontrolu nad tim da li će kiše stići zbog useva ili neće. Taj bog je strogo kažnjavao. Kaznio bi te ako učiniš nešto pogrešno. Kaznio bi te ako – a takav sam utisak stekao iz razgovora sa prijateljima – ako kreneš da razgovaraš sa crnim ljudima. To se nekako Bogu nije sviđalo. Taj Bog kojeg su izmislili bio je sveprisutan. Nisam shvatao, sve dok nisam zašao u neke ozbiljnije godine, da je njihovu percepciju Boga oblikovao način života koji su vodili i ono od čega su živeli. Takođe, neću zaboraviti dok sam živ dva incidenta koja su se desila u tom gradu. U vreme prvog incidenta išao sam u srednju školu. Neki moji prijatelji uzeli su cevi, odvezli se do crnačkog dela grada, pa su krstarili i pucali u ljude koji su sedeli na svojim tremovima. Pucali su na njih iz dvadeset dvojki i vinčesterki, onako iz sporta. To je bila njihova ideja zabave! [tišina] Drugi incident tiče se jednog razgovora koji sam vodio sa tadašnjom devojkom. Razgovarali smo o starom Jugu, i ona je krenula da priča o svom dedi – ljudi su verovali da se Jug otada promenio, da su vremena robovlasništva prohujala, ali ako ništa drugo stvari su se pogoršale. Jednog dana, njen deda ju je [devojku] vozio u školu kad je spazio nekog crnca kako kreće da prelazi ulicu. Nagazio je gas, udario tipa kolima i ubio ga jer mu se nije dopao način na koji crnja prelazi ulicu. Nekoliko blokova niže parkirao se kraj telefonske govornice, nazvao policiju i rekao joj da nedaleko od mesta sa kojeg zove ima neki ubijeni crnja, i da bi bilo dobro da ga pokupe. To je grad iz kojeg potičem! Ti ljudi su verovali u tog Boga koji je davao nekakvu večitu nagradu, a opet se činilo da oni istovremeno koriste ideju religije kako bi opravdali to neverovatno divljačko ponašanje prema ljudskim bićima. Meni to nije imalo smisla. Prema tome, jedino mesto na kojem sam se osećao bezbedno bila je unutrašnjost moje brvnare, u društvu mojih roditelja. Filmovi su bili još jedno utočište od tog sveta. Kroz njih sam viđao velike gradove, druge planete ili stari Zapad. Nije se tu radilo samo o promeni lokalne sredine [koja me je vukla ka filmovima], već i ponašanje ljudi u njima. Čak i na nekom minimalnom nivou – što uključuje i loše momke – mogao sam da se identifikujem sa njima mnogo više nego sa uverenjima zajednice [u kojoj sam živeo]. Prema tome, nisam se probio van te izolacije jedno duže vreme. I tek na kraju srednje škole sam se konačno suočio s tim šta je to mali grad. Moram reći da i dalje volim mnoge ljude odande. Međutim, nikada neće postojati delić mene koji će moći da razume ona dva moja prijatelja koja su otišla da pucaju na afro-amerikance iz pušaka i pištolja na subotnje veče. Ne pokušavam da budem hiperboličan; prosto to ne razumem. To je potpuno zlo!

I dalje ih, doduše, zovete „prijateljima.“
Zato što sam odrastao sa istom klasom ljudi u istoj školi, počev od vrtića pa do četvrtog srednje. Bilo je to kao u školi sa jednom učionicom. Kad pominjem „prijatelje“, mislim na ljude s kojima sam se igrao dok smo bili mali, pre no što su počinili tu stvar. Baš je to čudno. Bili smo najbolji prijatelji, drugari, bukaniri, kauboji... Dobro smo se provodili zajedno, a kasnije su oni postali to što su postali. Veoma me je zbunjivalo značenje svega toga, ali to je u velikoj meri uobličilo život mene kao stvaraoca filmova.  Doduše, morao sam malo da poradim na mojoj ljudskoj ličnosti [smeje se], jer su me život i njegovo funkcionisanje veoma zbunjivali. I dalje osećam strahovitu ambivalenciju prema mestu iz kojeg dolazim – strahovitu ljubav i mržnju – i jedno i drugo je u meni veoma, veoma snažno. Mislim da te ambivalencija ubija ako je ne razrešiš nekako. Pretpostavljam takođe da neke od mojih predstava o Dobru i Zlu, a zasigurno moje ideje o izolaciji i strahu, potiču sa tog mesta, potiču od toga kako je bilo biti ja na tom mestu. Ne pokušavam sad sebe da zaštitim niti da skinem krivicu sa sebe i prebacim odgovornost na grad. To je bio takav grad. Takvi su bili njegovi ljudi. Oni su ponekad činili i divne stvari. Oni su bili ljudska bića koja na neki način nisu bila ljudska, a nisu mogla ni da vide zbog čega nisu ljudska. Otkrio sam, rekao bih, da su ljudi istovremeno demoni i sveci. Onda sam došao u Los Anđeles 1968. godine i moje se okruženje promenilo. Imao sam dvadeset godina, ušao sam u filmsku školu, i u osnovi je tu počeo moj život kao odrasle osobe, osobe svesnije humanosti u svetu. Izvukao sam se iz malog grada u kojem sam živeo, izvukao sam se od problema koje je svako tamo imao, i dospeo sam na skroz drugačije mesto. Bilo je zaista privlačno ovde, u Los Anđelesu, i nikada ga nisam napustio. Volim ga verovatno zato što mi je otvorio oči. Bilo je i njemu problema među rasama, ali išao sam u školu sa ljudima koji nisu mrzeli. I to je za mene bio šok!    

Kada ste imali jedanaest godina, otac vam je kazao: „Treba uvek da budeš nepoverljiv, čak i u pogledu onog što ti ja govorim.“ Koliko su te reči uticale na vas?
Desilo se to otprilike u vreme kad mi je objašnjavao egzistencijalizam. Išli smo kroz školu jednog dana i ja sam čuo tu reč. Nisam je razumeo. Objasnio mi je, u osnovi, šta ona znači, i to je dovelo do diskusije. Ona mi je otvorila oči. Imala je mnogo više smisla nego ta prastara očinska figura koja je toliko bila sklona da kažnjava. Pošto sam poželeo da saznam više, on [otac] mi je pričao o jednom od znakova da čovek sazreva. Rekao mi je: „Moraš početi da me preispituješ! Ne smeš sve da prihvataš zdravo za gotovo [kao Sveto pismo]. Moraš početi da postavljaš pitanja. Kako ćeš inače moći nešto da naučiš?“ I to mi je savršeno imalo smisla. Nije značilo da treba da dohvatim nekakav štap i pokušam da ga ubijem kako bih proživeo nekakvu edipalnu fantaziju. Upravo suprotno, bilo je to izazov. Otac me je uključivao u život ljudskog bića. Pitao me je da upitam sebe da li to što mi on priča zvuči razumno, racionalno, istinito, ili stvarno... I to je imalo gigantskog uticaja na mene.

(...)

U intervjuu za magazin Pipl 1979. godine, vaša bivša supruga Edrijen Barbo je obznanila: „Svako u Holivudu ima politički cilj, izuzev Džona!“ Prezirete li aktivizam?
Ceo život sam prilično apolitičan, a opet snimam političke filmove. Teško je to objasniti. [tišina]. 1979. godina... pričate o veoma različitoj osobi u odnosu na ovu koja sedi sa vama – ali ona [Edrijen Barbo] je verovatno bila u pravu. Za mene, imati politički cilj u najmanju ruku znači imati rešenje, a ja zaista nemam mnogo rešenja za probleme. Ne bih, na primer, umeo da rešim problem siromaštva, jer nema načina da se on reši. Prema tome, da uzmem sad da vam držim govor i pričam vam „zar ne shvatate koliko ljudi je siromašno“, za mene bi to bilo beskorisno. Možda mogu da snimim film i prikažem vam [u njemu] siromašne ljude, ali nemam politički cilj u smislu problema koji pokušavam da rešim. Morate, međutim, znati da je moja prva žena bila izrazito aktivistički, feministički tip osobe, a da ja nikada nisam bio takav.

Kada su Oni žive prvi put prikazani, izjavili ste da jedan od vaših razloga za snimanje tog filma ima veze sa „gubitkom vrednosti“. Na koje vrednosti ste mislili?  
Osamdesetih se desila ta velika promena u američkom društvu na koju je mnogo puta ukazivano. Godine 1960, Džon Kenedi – koji je bio Predsednik, naš kralj, sve na šta smo se tada ugledali – rekao  je: „Ne pitajte šta će ova zemlja da uradi za vas! Zapitajte se šta ćete vi da uradite za nju!“ E, sad uporedite to sa osamdesetima, kada je Ronald Regan rekao: „Da li vam je bolje sada nego pre četiri godine?“ Postavio je, dakle, baš ono pitanje za koje je Kenedi rekao da ga nikad ne postavljamo. Sve je iznenada počelo da se vrti oko pohlepe i ega. I onda je ta ideja pohlepe postala tako zapanjujuća i cinična. A opet je bila upakovana u filmove, u tu nacionalističku, patriotsku ljubav prema porodici, deci i domovini u svakom slučaju. To kao da je bio Frenk Kapra na LSD-ju, a ispod se nalazilo apsolutno odsustvo saosećanja za druge ljude. Bilo je to vreme kada su se na ulicama odjednom pojavili beskućnici. Izbacivani su iz bolnica, zato što su one zatvarane. A naša vlada je tada pričala: „Ništa vi ne brinite! Privatni sektor će doći i sagraditi bolnice.“ Ali nije bilo jebenog načina da privatnici sagrade bolnice, jer se na građenju bolnica nije moglo zaraditi. I to se tako nastavljalo i nastavljalo. A ono na šta smo sada besni, to je veličina vlade. Kad bismo samo mogli da je smanjimo, svi bismo uštedeli više novca i bili bismo srećni.

Izvinite, ali mi nismo pobedili u Drugom svetskom ratu sa vladom koja je manja. Nismo poslali čoveka na Mesec sa vladom koja je manja. Nismo – ako to hoćete tako da posmatrate – doprineli rušenju Sovjetskog Saveza i komunizma sa nekom majušnom vladom. To nije funkcionisalo na taj način! Ja ne želim malu vladu, ona me plaši. Hoću nešto veliko, čak i ako je neefikasno; hoću da znam, ako postanem siromašan i ostanem bez sredstava za život, da ću negde imati poslednju šansu. Ne želim da mi neko drži lekcije i govori mi kako treba da nađem posao. Sve ovo ima koren u viziji života kakvu sam imao nekada, u pedesetim godinama u Americi. Živeli smo u veoma drugačijim vremenima. Imali smo tu ogromnu, ogromnu vladu na koju smo se ugledali jer smo u nju imali poverenja, mada su se dešavale mnoge užasne stvari: Koreja, Vijetnam... I baš oni ljudi koji su centri moći su sve to uništili. Onda se raširio cinizam, sa političkim ubistvima i rasnim nemirima, i problemi koje smo imali postajali su sve gori. Teško mi je da poverujem da su sada tako obezvređeni svi ideali koje sam imao kao mladić – ne samo kao osnovac i srednjoškolac već kad sam stvarno bio mlad – i sve one stvari kojima su me roditelji učili. Deluju toliko kliširano i otrcano, kao da dolaze iz nekog drugog vremena. Prosto je neverovatno koliko se danas odbacuje nauka. Ljudi sada veruju da anđeli i demoni stvarno postoje. Meni je to začuđujuće! Kao da smo parkirali mozak na nekom drugom mestu i sada pratimo te ljude [evanđeliste] koji nas vode ka ivici provalije. Mi mu dođemo kao neki leminzi. Ona zemlja i ona vizija života koju sam poznavao do te mere su nestali. Isto tako sam izgubio iluzije zbog kukavičluka ljudi iz moje generacije. Bili smo bejbi-bumeri a sada smo gomila kukavica. Nismo se držali svojih uverenja. Izvukli smo se. Uplašili smo se. Želeli smo naša kola i našu decu. I sve što sada želim jeste da sve to spalim i kažem: „Moramo sve ispočetka, jer ovo je obično sranje!“ Biti ljudsko biće ne znači samo biti vrhunski potrošač. Pretvaramo se u sve što smo nekada mrzeli. Ali ako malo zastanem i pogledam u sebe, moram reći da volim da pravim novac. Obogatio sam se praveći filmove, i ne poklanjam taj novac siromašnima. Prema tome, vidim da sam ja u istoj toj klopki, kao svaki drugi čovek. Ko ne bi želeo da živi na taj način? Ko ne bi želeo da mu sve bude omogućeno, da bude kao beba koja dobije sve što zatraži? Svako želi da bude baš onaj posebni.

Mi smatramo da ima nečeg moralno trulog u vezi sa siromašnima. Mi mislimo da oni ne preuzimaju odgovornost za sebe, ili da ih bog kažnjava ili šta već, a to je glupo, srednjevekovno objašnjenje. Pretpostavljam da je generalna ljudska glupost ono što me zaista mnogo nervira. Ne bih nikome da popujem kroz svoje filmove. Ne bih da vam govorim: „Ovo je pravi način!“ Bio je jedan film koji se zvao The Next Voice You Hear/ Sledeći glas koji ćeš čuti, u kojem je čak igrala žena Ronalda Regana [Nensi Regan]. U njemu se radi o bogu koji se oglašava sa Marsa preko radija. To je apsolutno bilo jedno popovanje. Bilo je to poučavanje ljudi o tome šta je ispravno i kako se treba ponašati, a ja mislim da je to pogrešno. Ali isto tako mislim da je pogrešno nemati u filmu nekakvu ideju koja će na neki način odražavati život. Pogrešno je imati puku zabavu zasnovanu na fantastici sa specijalnim efektima. Film ne bi trebalo samo da govori ono sa čime se slažeš. Trebalo bi da te odgurne i natera te da razmisljaš, ili da reaguješ emotivno pa da razmisljaš kasnije.“

Često ste preispitivali esenciju autoriteta. Zaista mi se čini da smatrate kako ljudi na rukovodećim mestima lako mogu postat
i „ubice-pravednici“.
Mislim da je [taj argument] tako očigledno dokazan tokom istorije da čak nije vredno da ga branim. Mislim da uvek moramo preispitivati autoritete jer iako javni službenici predstavljaju autoritete, to ne znači da su oni u pravu. Mi od svojih predsednika pravimo bogove, a to je veoma opasna stvar. Postaju ubeđeni da imaju božansko pravo da čine šta im se prohte. A onog trena kad ih čuješ kako pričaju o svom mestu u istoriji – znaš da si u nevolji.

Ako je autoritet na neki način esencija zla, da li je anarhizam jedino rešenje?
Nisam anarhista, mada pravim filmove za koje se čini da govore to. Kao da se u njima radi o nekoj vrsti oslobođenja. Smatram da je potrebno postojanje izvesnog nivoa reda u ovom svetu. Smatram da je potrebno da živimo naše živote u skladu sa izvesnom vrstom zakona i pravila. Veoma verujem u Ameriku. Mislim da je to najbolje mesto koje postoji. Jebeno je neverovatno, ali to je najbolje mesto koje postoji.

Većina američkih kritičara smatra vas ciničnim i paranoičnim stvaraocem filmova. Kako na to reagujete?
Vidim sebe kao mnogo neviniju osobu u odnosu na osobu za koju me drugi smatraju. Svi moji filmovi, rekao bih, imaju polazište u jednoj nevinoj tački gledišta. Daću vam primer: Jedan od mojih najpolitičkijih filmova su Oni žive, i glavni junak je potpuno nevin tip čoveka. Džon Nejda je siromašni radnik koji ulazi peške u grad govoreći: „Verujem u Ameriku!“ I tek kad vidi šta se dešava on se pretvara u onaj tip naoružanog ludaka. Da sam ja išao ulicom, da sam stavio naočare i ugledao ono što je Džon Nejda ugledao [svet koji su tajno zaposeli vanzemaljci], kakva bi moja prva reakcija bila? Prvo bih gledao oko sebe, bio bih u šoku, u neverici, sav užasnut, pa bih počeo malo da gubim razum i ne bi me opterećivalo to što pucam u nekog ko liči na te vanzemaljce. Meni to izgleda kao potpuno nevina tačka gledišta, i nema u njoj ničeg ciničnog. Apsolutno je direktno. Nema ničeg skrivenog u vezi sa tim likom. Nema ničeg skrivenog u većini mojoj likova jer oni nemaju mnogo tajni. Zato ne mogu da shvatim zašto ljudi misle da sam ciničan. Možda zato što moje priče nisu usmerene ka srećnim krajevima ili krajevima sa bornim pokličem. Meni se čini da sam ja jedan od najjednostavnijih i najiskrenijih stvaralaca filmova koji postoje jer nikog ne pokušavam da navedem da počne verovati u nekakav san – ni u Američki san, ni u san o srednjoj klasi, ni u san o sticanju bogatstva... Mnogo sam očigledniji u odnosu na sve to.         

Нема коментара:

Постави коментар