The Stranglers 1990-2012: Pad i uspon gildfordskih davitelja (4/5)

Četvrti deo

POSLE ŠESNAEST GODINA

                  TEŽINA BRENDIRANIH LANACA

          Ne mala zasluga za vaskrsavanje Stranglersa u prvoj polovini dvehiljaditih pripada, paradoksalno, odbeglom Davitelju, Hjuu Kornvelu. Njegovi bivši drugovi bi na ovakvu sugestiju verovatno reagovali sa gnušanjem, ali teško je poreći činjenicu da se Kornevlova hit knjiga The Stranglers: Song By Song (2001) pojavila u pravi čas za njih. Filmovi Snatch i Sexy Beast, sa pesmama Golden Brown i Peaches, još su bili „in“, a obnovljeno interesovanje Britanaca za pank i novi talas nije jenjavalo. Kao što će jednom prilikom i sam Kornvel reći, rodila se spoznaja da je ta muzika poslednja uistinu velika stvar koja se dogodila rokenrolu, i njeni stvaraoci, nekadašnja opasnost po britanski društveni poredak, sada su postali uvaženi članovi zajednice. Bivši pevač i gitarista Stranglersa, autentični (anti)heroj tog vremena, ponudio je u Song By Song svoje viđenje onog što se dešavalo na uzavreloj pank sceni sedamdesetih, i ta knjiga, koju je on u formi intervjua priredio u saradnji sa rok novinarem Džimom Djurijem, dobila je veliki publicitet i dobro se prodavala.

Pored činjenice da je Kornvel relevantan i kredibilan svedok ključnih momenata iz istorije britanskog panka, što je za ovakvo štivo naročita reklama, uspehu Song By Song je, čini se, doprinela i koncepcija knjige. Bila je orijentisana na muziku - ono što je Stranglerse u samom početku odvajalo od otresite ali svirački nepotkovane konkurencije. Fanovi Davitelja uvek željni trivije dobili su obilje informacija o svakoj pesmi benda iz vremena dok je Kornvel bio član: kako su nastajale, šta ih je inspirisalo, da li je, na primer, tačno da je nežni valcer Golden Brown zapravo pesma o heroinu, itd. Povrh svega, Song By Song je za mnoge čitaoce bila prilika da saznaju Kornvelovu stranu priče o razlazu sa Burnelom, Grinfildom i Blekom od kojeg se bend nikada neće sasvim oporaviti, ali od kojeg ni sam Kornvel nije izvukao naročitu korist, uprkos neskrivenoj ambiciji da se iskaže kao samostalan autor. Štaviše, njegovi solo albumi – koji su, ruku na srce, pokupili gotovo sve od duha originalnih Stranglersa – nisu mogli da se približe čak ni mizernim rezultatima prodavanosti albuma Written In Red (1997) i Coup de Grace (1998) iz kasnijeg dela karijere njegovog bivšeg benda. Da stvar bude poraznija, ova dva žestoko kritikovana ostvarenja, daleko najslabija u istoriji Stranglersa, provela su makar nedelju dana na britanskoj top listi, dok nijedan Kornvelov album, ma koliko hvaljen, nije uspeo da dođe na nju – što uključuje i medijski eksponirani Hooverdam (2008), čiji se zvuk u dobroj meri oslanja na zaostavštinu benda. Čarobna, muževna boja glasa jednostavno nije mogla da nadomesti prepoznatljivost robne marke Stranglersa, a ona je opstala i zadržala vitalnost duže no što je iko početkom devedesetih mogao da pretpostavi, uključujući samog Kornvela, koji je pogrešno verovao da će bend posle njegovog odlaska prestati da postoji.

The Stranglers 1990-2012: Pad i uspon gildfordskih davitelja (3/5)

Treći deo

IPAK IMA HEROJA

            KAKO SE KALIO PELCER

Britanska grupa Smalltown Heroes, koju je 1984. godine osnovao Bez Vorn, budući spasilac Stranglersa, predstavlja tek fusnotu u istoriji popularne muzike, ali njena istrajnost je dostojna panteona rokenrol mitova.

Vornov bend, nastao pošto je on napustio pank veseljake Toy Dolls, stekao je neku vrstu kultnog statusa zato što je bezmalo deset godina uporno držao koncerte i gradio fanovsku bazu nemajući pri tom ni album, ni singl ni ugovor sa nekom muzičkom kućom. Prkoseći ovakvim okolnostima, Smalltown Heroes, isprva poznati kao The Troubleshooters, održali su oko hiljadu svirki širom Velike Britanije pre no što im se sreća osmehnula u vidu nagrade magazina Kerrang za najbolji domaći bend koji nema diskografski ugovor (u konkurenciji 950 takvih). To im je pomoglo da te iste, 1994. godine, pronađu izdavača i na tržište izbace Moral Judgement, prvi interaktivni CD-rom singl ikada objavljen, za šta su dobili nekoliko nagrada za inovativnost.

U međuvremenu su Smalltown Heroes zapali za oko Stranglersima, koji su gajili sličnu koncertnu etiku, i dobili poziv da nastupaju sa njima na About Time turneji. Saradnja je bila vrlo uspešna, pa je nastavljena na turneji kojom je promovisan Written In Red, a tvrdokorna publika Davitelja je toliko volela Vornov bend da ga je redovno tražila na bis.

Smalltown Heroes su u to vreme definitvno bili u usponu, i činilo se da će se njihova sizifovska upornost konačno isplatiti. Debi album Human Soup (1996) dobio je odlične kritike, a tokom druge turneje sa Stranglersima, Vorn je pisao pesme za naredno studijsko izdanje. Niko nije slutio da će se godinu dana kasnije točak sreće naglo okrenuti unazad. Izdavačka kuća EG, pritisnuta finansijskim nedaćama, praktično je u pet do 12 odustala od objavljivanja albuma čiji je radni naslov bio Atomic Cafe, i u koji su Smalltown Heroes polagali velike nade. Razočarani članovi su se razišli početkom 1999, a debakl je bio tako bolan da Vorn o njemu ne voli da priča za medije.

The Stranglers 1990-2012: Pad i uspon gildfordskih davitelja (2/5)

Drugi deo:

STRANCI U OGLEDALU

CIJANID I STARE KUKE
U tri godine posle objavljivanja albuma Stranglers In The Night, prvog bez Hjua Kornvela, a sa Polom Robertsom i Džonom Elisom u postavi, The Stranglers su privremeno ostajali bez još jednog člana osnivača, Džeta Bleka. Njegovo odsustvovanje počelo je bizarnim incidentom na koncertu u Londonu, 11. oktobra 1992, koji se umalo nije završio kao po scenariju iz filma This Is Spinal Tap. Blek, doduše, nije odleteo u vazduh, ali se odjednom našao u oblaku toksičnog dima. Pod jarkom svetlošću reflektora, farba na kulisama počela je da se topi, otpuštajući cijanidna isparenja, a sve se to dešavalo bubnjaru iza leđa. Otrovani Blek je završio na intenzivnoj nezi i ostao van stroja više od dva meseca. Za to vreme, na britanskoj i evropskoj In The Night turneji odmenjivali su ga razni muzičari, među njima Ret Skebis (Rat Scabies) iz grupe The Damned. Sledeće godine je, međutim, ponovo ispao iz postave na duže vreme – prema rečima Žana Žaka Burnela, vremešnog Bleka sustigla su preterivanja iz prošlosti – a na njegovo mesto je upao perkusionista Tikake Tobe. Ovaj Japanac, stari Burnelov prijatelj iz vremena kada je karate-basista polagao za crni pojas, navodno nije znao reč engleskog, ali je vrlo uspešno „cepao” bubnjeve na američkoj turneji, prvoj od 1987. godine.

Sjedinjene Države su, inače, bile zemlja koju su Stranglersi pod Kornvelovim uticajem žarko želeli da osvoje, ali tamo nisu uspeli da postanu nešto više od kultnog benda, i to u najboljem slučaju. Kako je Burnel 1993. godine ocenio za Los Angeles Times, to je bilo zato što su stilski suviše krivudali i zato što nisu mnogo išli na turneje po SAD. „Hju nikada nije želeo da sviramo po malim klubovima u Americi, al’ kad iza sebe nemaš (poslovnu) mašineriju, moraš tako da radiš. Sviramo po malim prostorima kad smo ovde, jer tu jedino i možemo da nastupamo. Neka od tih mesta su poput klozeta, ali ovo je prvi put da stvarno uživam u iskustvu sviranja po SAD.”

I dok su stare kuke neumorno putovale, Pol Roberts se i dalje suočavao sa mržnjom onog dela publike koji nije mogao da ga prihvati kao Kornvelovog naslednika. Ovaj inače pristojni momak stoički je podnosio provokacije, ali na koncertu u Portugalu 1994. godine dobacivanja na njegov račun toliko su iznervirala Burnela i Bleka da su se oni fizički razračunali sa dvojicom izgrednika – kao u dobra stara vremena, kada su prgavi Stranglersi, svirajući po raznim rupčagama i birtijama, znali da se potuku sa celim auditorijumom ako bi bili pljuvani, gađani flašama, itd.

The Stranglers 1990-2012: Pad i uspon gildfordskih davitelja (1/5)

NAPOMENA: Ovaj moj dugački biografski esej o sudbini grupe The Stranglers nakon što ju je napustio Hju Kornvel (Hugh Cornwell), objavljen je pre tačno četiri godine na sajtu za popularnu kulturu Popboks. Odlučio sam da ga, dopunjenog i sređenog, vaskrsnem ovde na blogu, u znak sećanja na Popboks i slične sajtove gde je ovakve tekstove bilo moguće objaviti - i za to biti plaćen. Objavljivanje će ići u pet nastavaka, na svakih nekoliko dana. Uvod je prilagođen vremenu sadašnjem; tu i tamo ima novih podataka, a poslednji nastavak će biti upotpunjen izjavama bivših i sadašnjih članova Stranglersa na temu Kornvelovog odlaska, kao i razmatranjem izuzetnog uticaja Stranglersa na jugoslovensku novotalasnu scenu (Električni orgazam, Šarlo Akrobata, Film...).

Uvod:

DIVOVI BEZ FOTOŠOPA

U drugoj deceniji 21. veka, dok rok muzika uočljivo gubi na globalnom uticaju a njeni pioniri zalaze u ozbiljne godine života, uglavnom se podvlače crte i svode se računi. Nije više vest da su neki rok izvođač ili grupa objavili album. Vest je da je neki veteran umro ili da se tako gadno razboleo da više ne može da radi. A kad se desi da veteran snimi nešto novo, to je samo povod za još jedan krug rabljenja nostalgije, koja je isto toliko unosna koliko i neophodna za preživljavanje na nemilosrdnom tržištu. Niko od stare kuke ne očekuje nove trikove, niti je ona, po pravilu, u stanju da ih izvede. Od nje se ne očekuju ni sveži hitovi ni albumi od kulturno-istorijskog značaja, jer doba najveće slave i popularnosti odavno je prošlo. Ono što se traži jeste još jedna turneja, na kojoj će stara kuka svirati svoje najpoznatije pesme, matore i po nekoliko decenija. Prema tome, podatak iz marta 2012. godine da su veterani britanskog panka i nju vejva The Stranglers objavili svoj 17. album, trebalo je da ima značaj servisne informacije. Međutim, dotični album po imenu Giants dobio je dobru promociju i veliki broj pozitivnih kritika, a ubrzo je prepoznat kao najbolji album koji su The Stranglers snimili nakon što je taj bend 1990. godine ispao iz prve rokenrol lige, teško obogaljen odlaskom frontmena Hjua Kornvela (Hugh Cornwell).  

Povratak otpisanih, doduše, nije počeo 2012. godine. Otkako je u postavu na početku novog milenijuma ušao gitarista, pevač i kompozitor Bez Vorn (Baz Warne), bivši član grupa Toy Dolls i Smalltown Heroes, famozni Ljudi-u-crnom doživeli su kreativnu renesansu – albume Norfolk Coast (2004) i Suite XVI (2006) dobro je prihvatila i publika i kritika, a grupa je zabeležila prve hitove otkako ju je neprežaljivani Kornvel napustio – Big Thing Coming i Spectre Of Love. Međutim, tek su se na Giants potpuno sastavile sve one kockice kvaliteta koje su manje-više bile prisutne na oba prethodna albuma: (1) odlične kompozicije, (2) dobra produkcija, (3) vraćanje doorsovskih klavijatura Dejva Grinfilda (Dave Greenfield) u prvi plan, (4) uskrsnuće brundavog basa Žana-Žaka Burnela (Jean Jacques, skraćeno J. J.) kao i vokala ovog nepriznatog oca post-pank zvuka, (5) povratak Džeta Bleka (Jet Black) živim bubnjevima, to jest odustajanje od ritam mašine u studiju, (6) maštovito korišćenje gitare i (7) ponovno okretanje vokalnom stilu koji odgovara mužjačkom imidžu Stranglersa.

Pripovetka GODINE U MAGLI u zbirci NOVA SRPSKA PRIPOVETKA

Naslovna priča iz moje zbirke Godine u magli (201o) našla se u upravo objavljenoj, luksuznoj antologiji "Nova srpska pripovetka", koju je priredio Goran Skrobonja a objavila njegova izdavačka kuća Paladin. Ova obimna zbirka sa 34 ostvarenja zapravo je kompilacija izabranih priča koje je Goran objavio u svojih pet tematskih zbirki: "Beli šum - antologija priča o televiziji" (2008), "Istinite laži - priče o urbanim legendama" (2009), "Apokalipsa: juče, danas, sutra - priče o smaku sveta" (2011), "U znaku vampira" (2012) i "U znaku vampirice" (2012). Moje Godine u magli napisane su originalno za "Istinite laži" i postale su završna kockica u formiranju moje sopstvene zbirke. Konačno je imala dovoljno strana i objedinjujuću priču.
 

Nažalost, Godine u magli - koje smatram mojom najboljim proznim delom - bile su istovremeno moja poslednja napisana i objavljena priča pre no što mi se, osam dana pošto sam Goranu Skrobonji predao rukopis, rodila kćer. U sledećih pet godina moja glavna uloga bila je roditeljska. Pored toga bavio sam se preživljavanjem, agencijskim, istraživačkim i rok novinarstvom, uspeo sam iz sebe; u napadu ludila, da iscedim jedan dugačak esej (skoro pa knjigu) o grupi The Stranglers koji je 2012. objavljen na Popboksu (Pad i uspon Gildfordskih davitelja 1990-2012), a u poslednje dve godine sam se, uz novinarstvo, posvetio prevođenju. Vrlo uskoro ćete (verovatno na leto) čitati moje prevode porodične sage Lesli Loko Jedno tajno leto (2010) i prvi deo postapokaliptičnog klasika Roberta Makamona Labudova pesma (1987). A pisanje? Bio sam prinuđen da okačio kopačke o klin, i tek ponekad sam, u ludoj strci porodičnog i poslovnog života, uspevao ponešto da zapišem, ali ne i da se posvetim tome kako bih voleo. Ali pauzi je došao kraj. U septembru bi trebalo da čitate moju novu priču, a posle toga još neke stvari. Dotle, tu je zbirka "Nova srpska pripovetka" kao odličan podstrek za povratak. I društvo u njoj je prvorazredno, što ćete videti po sadržaju, koji ću, kao ljubitelj dobrih kompilacija, izložiti po godinama objavljivanja i pripadnosti originalnim zbirkama iz kojih priče potiču.

BELI ŠUM (2008)

- Druga strana ponoći (Dejan Stojiljković)
- Bajka (Nenad Kecmanović)
- U tehnikoloru, večno mlad (Oto Oltvanji)
- Hronovizija (Adrijan Sarajlija)
- Moj drug bog ili 5364 (Djordje Pisarev)
- Poslednja pobeda Kira Velikog (Milivoj Anđelković)

ISTINITE LAŽI (2009)

- Noćna kretanja (Zoran Ćirić)
- Dok ne dodju šejtani (Darko Tuševljaković)
- Gospodin Pepermint (Marko Pišev)
- Mara (Spomenka Stefanović Pululu)
- Ajde dobro, svakom se to desi ponekad... (Petar Petrović)
- Godine u magli (Jovan Ristić)
 
APOKALIPSA: JUČE DANAS SUTRA (2011)

- Vek (Aleksandar Gatalica)
- Dodiri (Pavle Zelić)
- Direrova poseta (Neda Mandić-Spasojević)

U ZNAKU VAMPIRA (2012)

- Vidosava (Miomir Petrović)
- Projekt: Sunce ili Anka, ubica vampira (Goran Skrobonja)
- Vampirdžija (Vasa Pavković)
- Pravimo se da sve znamo o ljubavi (Ivan Nešić)
- Tajna crvenog zamka (Vule Žurić)
- Kameno saće (Ilija Bakić)
- Vampirijada (Boban Knežević)
- Noćenje (Dejan Ognjanović)
- Crna zvezda (Đorđe Bajić)
- Glad (Zoran Pešić Sigma)
- Golem (Srđan Srdić)
- Februar (Aleksandar Bjelogrlić)

U ZNAKU VAMIRICE (2012)

- Da, ljubav nestaje (Jelena Lengold)
- Topčiderski rubin (Laura Barna)
- S one strane vremena i varke (Verica Vinsent Kol)
- Opušak iz Fridine urne (Mirjana Marinšek Nikolić)
- Ko ti gleda profil (Mirjana Đurđević)
- Izvin'te, šta je sa mojom kiflom? (Branka Selaković)
- Cigarete (Mina Todorović)

GALAKTIKA, SVEMIRSKA KRSTARICA (1978) - Diskoteka u doba holokausta

Galaktika je bila moja omiljena serija kad sam bio klinac. Blejkova sedmorka je takođe bila okej, ali mi je čak i tada delovala jeftino snimljeno. Galaktika je u odnosu na nju bila klasa, skoro u rangu Zvezdanih ratova. Njihov televizijski rival. Kada se na SyFy kanalu prikazivao rimejk Galaktike, ponovo sam sa uživanjem pogledao ceo original, pripremajući u društvu Lazar Komarčić tribinu o odnosu stare i nove serije. Onda mi se pre par sedmica javio stari prijatelj Nenad Bekvalac, srećno udomljen na pravom mestu za njegovo ogromno filmofilsko znanje - u Kinoteci - i rekao mi da sa ekipom nekadašnjeg Beokona sprema festival, to jest smotru naučnofantastičnih klasika pod nazivom Povratak u bioskop. Pitao me je da li bih želeo da napišem tekst o film Galaktika, svemirska krstarica za Kinotekinu mesečnu brošuru. Rekao sam, o da, sa zadovoljstvom! Za brošuru sam isporučio tekst od dve i po šlajfne. Za vas, posetioce mog bloga, spremio sa proširenu verziju od punih šest šlajfni, koliko ovaj film zaslužuje sa svim svojim zanimljivostima.
  

BATTLESTAR GALACTICA

(Universal, ABC, 1978).

Režija: Richard A Colla.

Scenario: Glen A. Larson.                                                      

U glavnim ulogama: Lorne Greene, Richard Hatch, Dirk Benedict, John Collicos, Jane Seymour, Maren Jensen, Laurette Spang, Herb Jefferson JR, Terry Carter, Lew Ayres.

Specijalni efekti: John Dykstra

Muzika: Stu Phillips

T: 112 minuta (film),

T: 134 minuta (pilot, Saga o zvezdanom svetu, kasnije podeljen na tri epizode)

Studio Juniverzal je napravio verovatno najveću grešku u svojoj istoriji - i svakako jednu od najvećih u istoriji filma - kada je 1973. godine odustao od snimanja spejs opere Zvezdani ratovi. Rizik od visokih troškova, kazali su čelnici studija razočaranom Džordžu Lukasu. Koliko su bili kratkovidi postalo je jasno četiri godine kasnije, kada je Lukasov projekat, u distribuciji Tventi senčeri foksa, postao najgledaniji film svih vremena. Pošto su izgrizli nokte zbog toga što nisu prepoznali zlatnu koku dok im je bila u dvorištu, ljudi iz Juniverzala su brže-bolje potražili drugu koku koja će im biti odgovor na Zvezdane ratove. I našli su je u TV serijskom projektu Galaktika svemirska krstarica Glena A. Larsona.

Ono što je Lukasova svemirska bajka 1977. značila za bioskope, Galaktika je 1978. značila za male ekrane. Sa svojim skupim specijalnim efektima postavila je standarde, i toliko je bila popularna da su njene prve tri epizode, emitovane na ABC-ju, pretočene u bioskopski film. Serija je trajala samo jednu sezonu (imala je 24 epizode) i prekinuta je 1979. zbog relativno slabije gledanosti, koja je, pak, bila posledica izmeštanja iz udarnog u manje povoljan termin. Godinu dana kasnije, posle golemih protesta publike, uključujući samoubistvo jednog tinejdžera koji se bacio sa mosta, ABC se pokajao, ali je bezvezni, jeftini i deci prilagođen nastavak Galaktika 1980, doživeo zasluženi debakl posle 10 epozoda u kojima nije bilo ključnih likova iz prve serije (Apolo, Starbak).     

Dvadeset pet godina posle filma i 134-minutnog pilota (kasnije deljenog na tri epizode pod nazivom Saga o zvezdanom svetu), Galaktika je rimejkovana kao TV serija Rolanda D Mura u produkciji Saj-Faj kanala, i to novo pričanje priče (2003-2009) pomračilo je slavu one stare. Rimejk je, kao i original, postavio standarde, uprkos Zvezdanim ratovima, sa kojima je originalna Galaktika negativno poređena. Svojom svežinom, ozbiljnošću, beskpompromisnošću pristupa, nova serija kao da je bila osveta Tventi senčeri foksu zbog sudskog preganjanja oko „originalnosti“ stare serije, i bila je na suprotnom polaritetu od istina mračne ali infantilno realizovane prikvel trilogije u serijalu Zvezdani ratovi (Fantomska pretnja, Napad klonova i Osveta sita iz 1999, 2002, odnosno 2005. godine).

Ideja za Galaktiku je, štaviše, starija od Zvezdanih ratova. Glen A. Larson, scenarista i TV producent (poznat po serijama Šerif Meklaud, Kvinsi i Magnum), osmislio je krajem 1960-ih godina spejs operu Adamova barka, čija se priča, pod uticajem autorove mormonske vere, vrtela oko 12 ljudskih kolonija u svemiru, poteklih od pracivilizacije na planeti Kobol. Iako se u sledećoj deceniji etablirao kao producent, Larson je tražio novac za ekranizaciju sve do 1977, kada su se svetu „dogodili“ Zvezdani ratovi. Kada je Juniverzal saznao za Adamovu barku, dočekao je Larsona oberučke, i pristao da finansira njegovu TV seriju sa neverovatnih milion dolara po epizodi. Projektu je promenjeno ime u Galaktika, svemirska krstarica i krenula je agresivna marketinška kampanja kako bi se profitiralo na tržištu, gladnom spejs opera nakon pojave Lukasovog blokbastera.

Iako se Galaktika snimala za televiziju, čiji su produkcijski standardi tada bili niži nego danas, pitanje specijalnih efekata tretirano je krajnje ozbiljno, pa je iz konkurentskog tabora doveden FX majstor Džon Dajkstra, inovator koji je u Zvezdanim ratovima pomerio granice zanata i sa svojim timom dobio Oskara. Međutim, tu postoji “kvaka” – Lukas se u vreme snimanja svog filma sukobio sa Dajkstrom zbog toga što je majstor, razvijajući skupe efekte, probijao rokove i neke stvari nisu bile snimljene. Kad se Oskar dodeljivao, nagrađeni Dajkstra više nije bio u firmi Indastrijal lajt end medžik (ILM), jer mu je Lukas dao otkaz još u postprodukciji.    

Dajkstrino angažovanje na Galaktici, sa još nekim ljudima iz ILM-ovog tima uključujući dizajnera Ralfa Mek Kvarija (osmislio Darta Vejdera, Čubaku, Tripija i Artua Ditua), razbesnelo je Lukasa. Navodno mu je posebno smetalo što je Dajkstra koristio opremu, pravljenu za Zvezdane ratove od budžeta za taj film. Međutim, Foks je bez Lukasovog učešća tužio Juniverzal zbog plagijatorstva, tj sličnih vizuelnih efekata i sličnog dizajna u Galaktici, navevši 34 primera sličnosti između dva filma. Juniverzal je uzvratio kontratužbom da Zvezdani ratovi poprilično duguju filmu Daglasa Trambla Tiho udaljavanje (1972) iz produkcije ovog studija, i naveo da je Lukas mnoge svoje ideje crpeo iz Baka Rodžersa, što on nikad nije krio.

Spor, koji je Foks izgubio 1980. godine, samo je pokazao da ni Zvezdani ratovi ni Galaktika nisu bogznakako originalne tvorevine u podžanru spejs opere, ali već ovlašan pogled na priče suparničkih projekata govori koliko je koncept Galaktike ozbiljniji i mračniji od Lukasove bajke u svemiru.

Film, odnosno televizijski pilot Galaktike govore o uništenju ljudske rase sa 12 kolonija i nastojanju male grupe preživelih da umaknu Sajloncima koji su se zakleli da će istrebiti čovečanstvo. Nakon hiljadugodišnjeg rata sa ovom rasom čovekolikih robota, potomci ljudske civilizacije sa Kobola (umnogome nalik na drevnu egipatsku) naseli su na mirovnu ponudu neprijatelja, koja se izdajom ljudskog posrednika Baltara (Džon Kolikos) pretvorila u kataklizmu čitave rase. Planete su bombardovane i okupirane, pošto je ljudska vojna armada uništena na prevaru. Jedini preostali matični brod, krstarica Galaktika, poveo je izbegličku civilnu flotilu od 220 brodova u potragu za mitskom 13. kolonijom, Zemljom.

Na čelu begunaca je Adama (Lorn Grin), harizmatični komandant Galaktike koji se oslanja na dva nenadmašna pilota lovca – svog rođenog sina, pravdoljubivog i žustrog kapetana Apoloa (Ričard Heč), i njegovog najboljeg druga poručnika Starbaka. Ovaj antiheroj, kockar i ženskaroš, razapet između Apolove ljubomorne sestre ratnice Atine (Maren Džensen) i lepuškaste hostese Kasiopeje (Loret Spang) bio je muški seks simbol serije u šarmantnom tumačenju Dirka Benedikta.

  
Dok je Starbakov ljubavni život buran i nestalan – premda je u pilot seriji njegov odnos prema Apolovoj sestri prikazan jasnije nego u filmu (Starbak ne „šeta“ između Atine i izbeglice Kasiopeje, već se prvo razilazi sa Atinom koja sumnja u budućnost njihove veze) – Apolo se duboko zaljubljuje u Serinu (Džejn Sejmur), TV voditeljku i samohranu majku koja je preživela napad Sajlonaca na planetu Kaprika. Pošto je njen mali sin Boksi u bombardovanju izgubio „dagita“ (vrsta psa), Apolo mu obezbeđuje zamenu u vidu droida Mafita – veštačkog dagita – i time pridobija Serinu.

Njihova ljubav je u filmu i pilotu imala srećan kraj, ali to se dogodilo tek pošto je prvobitna snimljena verzija – koja se može pročitati u stripu – povučena u poslednjem trenutku zbog depresivnosti. Naime, prema originalnom konceptu, Serina se zvala Lira, i u bombardovanju je bila fatalno ozračena, što su znali samo ona i njen lekar na Galaktici, pa je u planiranom finišu napustila Apola kako je on ne bi gledao kako umire. Međutim, ovo odustajanje od tragike ne znači da je u epizodama posle pilota Serinin lik preživeo. Već u sledećoj priči Izgubljena planeta bogova, u kojoj se glavni junaci spuštaju na napuštenu ljudsku prapostojbinu Kobol, Serina strada u napadu Sajlonaca. Ostatak serije Apolo provodi ponašajući se kao kamikaza, sve dok ga Šiba (En Lokhart) – ćerka komandanta Kejna, zapovednika naknadno otkrivene krstarice Pegaz (motiv se pojavljuje i u rimejku) – u poslednjoj epizodi originalne serije ne upita zašto se ponaša kao samoubica i pri tom mu izjavi ljubav.

Ni Serina ni Atina ni Kasiopeja ni Šiba nemaju ekvivalente u rimejku – zapaljiva tenzija, pak, postoji između Apola i Starbaka koji je u izmenjenoj priči žensko – dok zamenik komandanta Adame, pukovnik Tig, dobija mnogo veći prostor i važniju ulogu.

Oni koji nisu gledali pilot originalne Galaktike, koji je 22 minuta duži od filma, nego su odmah posle odgledali Izgubljenu planetu bogova, bili su zapanjeni otkrićem da se glavni ljudski negativac, izdajnik Baltar, vratio iz mrtvih iako mu je glava u filmu odrubljena pred sajlonskim imperatorom. Takva je bila i prvobitna zamisao – Baltar je skupo platio svoju iluziju da će mu kao nagrada za izdaju sopstvene vrste biti pošteđena rodna planeta a njemu biti omogućeno da bude njen vladar. Odluka je u poslednji čas promenjena, barem za pilot. Baltar nije pogubljen odmah već je poslat u ćeliju kako bi se smrtna kazna izvršila kasnije. Međutim, imperator je poginuo u osvetničkoj akciji Galaktike kod planete Karilon (rodni svet insektoidnih kanibala Ovijanaca, poprište razvrata i kocke, mesto gde nastupaju disko igračice sa četiri oka i dva para usta; svet koji sadrži ogromnu koncentraciju energenta tilijuma i može da eksplodira ako bi neko bacio šibicu na pogrešno mesto). Na vlast je zatim došao novi, milosrdniji imperator koji je pomilovao Baltara i dao mu u zadatak da vodi trupe koje će progoniti Galaktiku. U seriji će Baltar biti glavni negativac, i svi napadi na izbegličku ljudsku flotu odvijaće se pod njegovom komandom.    

       

Težnja ka serijalizaciji i privlačenju najšire, porodične publike dovela je do ublažavanja duboko apokaliptične premise Galaktike. Motiv holokausta i njegovih bolnih posledica mnogo je više potenciran u mračnom filipdikovskom rimejku (koji je napravljen u žanru ratnog filma, i u kojem su kolonije uništene nuklearnim bombama) nego u uglancanom, dizajniranom, pa i hedonističkom originalu, koji s vremena na vreme podseća na diskoteku u svemiru, hvatajući modu i duh „veselih sedamdesetih“. Bol za uništenom civilizacijom i ubijenim najmilijima oseća se tek povremeno i mlako, ali to je najmanji greh. Ideja o eksploziji čitave planete Karilon, zato što je razmena vatre (pištoljima!) u tunelima ispod njene površine izazvalo paljenje tilijuma - urnebesna je do vriska. Baltarovi motivi za izdaju nedovoljno su razjašnjeni, a morali bi da budu, jer je on svesno osudio svoju civilizaciju na propast. Neuverljiva je i Adamina i Apolova poseta uništenoj Kaprici radi obilaska porodične kuće – gnevna rulja preživelih im ne uradi baš ništa zbog toga što odbrana planete uopšte nije funkcionisala. A to je uvod u najteži problem. 

Naime, centralni događaj Galaktike – holokaust na 12 kolonijalnih svetova – omogućen je nepojmljivo glupom strateškom greškom ljudske rase, koja se kalila kao ratnička u hiljadugodišnjoj borbi sa Sajloncima. Ta i takva rasa pristala je na obustavu neprijateljstava, sa mirovnom ceremonijom koja podrazumeva susret dvaju vojnih flota usred svemirske nedođije. Sve bi se to moglo progutati da na sudbonosni randevu nisu otišli svi matični brodovi, pa čak i Galaktika nepoverljivog komandanta Adame. Time je svih 12 planeta ostalo nezaštićeno, i sajlonski bombarderi su imali vrlo lak posao. Ni gnusna Baltarova izdaja niti naivni idealizam predsednika kolonijalne vlade Adara (Lu Ejers) ne mogu da budu pokriće za ovako diletantsko rešenje u priči Glena Larsona.

 

Propusta i grešaka ima još, ali ništa od toga ne može da naruši šarm, toplinu i duhovitost originalne Galaktike, koja će se pored ostalog pamtiti po upečatljivom dizajnu i prvorazrednim efektima (rad Džona Dajkstre, inače jednog od producenata Galaktike, doneo je nešto veću pokretljivost brodova u bitkama nego što je to bio slučaj u prvim Zvezdanim ratovima), nepretencioznoj ljubavi prema svemirskoj pucačini i fantastičnoj muzičkoj temi Stjua Filipsa. U originalu se i dalje može uživati, a da se to ne smatra grešnim zadovoljstvom, uprkos neospornoj superiornosti rimejka koji je, opet, uradio sve ono što tvorci prve serije nisu smeli da urade.

Noć živih mrtvaca ili šta znači biti zombi

Romerova Noć živih mrtvaca je film koji je uticao na moje sagledavanje društvenih odnosa podjednako kao Kaufmanova Invazija telokradica. Možda i snažnije. Noć sam prvi put gledao 1996. godine sa neke jadne VHS kopije; snimak je bio sa Art kanala i bio je pun snega, jer antena mog druga koji je kopiju napravio nije dobro hvatala taj program. Nema veze. Ono što sam video bilo je nezaboravno. Dupe mi je pomerilo. Ali to što sam video bila je samo teorija. Praksa je usledila koji mesec kasnije, na velikim zimskim demonstracijama u Beogradu povodom izborne krađe. Zombije sam gledao uživo sa prozora u Sarajevskoj ulici. Sneg je padao, a ulicom su ka centru nadirali ljudi koji su išli na kontramiting podrške Slobodanu Miloševiću. Svi su izgledali isto - sivo - nosili su transparente štampane istim fontom i vukli su kolica puna povrća. To im je, ispostaviće se, bilo oružje u bici sa demonstrantima koji su Miloševićevu osporavali pobedu. Četiri godine kasnije, zombije sam video ponovo, ali su bili sa "moje" strane. Palili su Skupštinu. Sreo sam ih potom još mnogo puta. Sa obe strane. Na zombije sam počeo da gledam kao na politička čudovišta. Postali su metafora sveta u kojem živim. Viđao sam ih u političarima, narodnim poslanicima, pripadnicima stranačke omladine, putnicima u gradskom prevozu, navijačima, ekstremistima i sleva i zdesna, običnim ljudima što čekaju u redovima, potrošačima u prodavnicima, šalterskim službenicima, birokratama u javnim preduzećima. Viđao sam ih u poznanicima, komšijama, prijateljima. Viđao sam ih u samom sebi, kad god bih se ponašao kao automat - radio stvari koje mi se ne sviđaju samo da bih išao stazom kojom zapravo ne želim da idem; govorio stvari koje ne mislim samo da bih bio u pravu ili čuo svoj glas. Da. I ja umem da budem zombi. Iako to ne želim.  

I ne, ne mislim da su zombiji oni ljudi koji se jednom godišnje prošetaju maskirani ulicama Beograda i drugih svetskih gradova. Oni su samo učesnici u maskenbalu. Pravi zombiji su svuda oko nas. Tu su svaki dan. Ima ih čak i u nama. Oni su mi. Mi smo oni.

U uvodniku prikaza Invazije telokradica sam obećao da ću pisati o Noći živih mrtvaca. Onda sam shvatio da sam o njoj već pisao u magazinu Znak Sagite pre nekih desetak godina, i da bi bilo dobro da taj tekst objavim na Internetu, jer delovao je sasvim okej i bilo je ljudi kojima se dopao. Jedino sam se plašio da će možda biti neophodno da se tekst revidira. Nisam bio u pravu. Kada sam ga ponovo pročitao, postalo mi je jasno da je to jedan od boljih tekstova koje sam napisao za taj magazin i da je izdržao test vremena. Morao sam da osvežim podatke u uticaju filma - The Walking Dead, nastavci, rimejci, i tako to - i da sredim pokoju stilsku grešku, ali to je u suštini isti tekst. Drago mi je što doživljava onlajn premijeru.

NOĆ ŽIVIH MRTVACA
(Night Of The Living Dead)
SAD, 1968 (crno-beli)
Režija: George A. Romero
Scenario: George A. Romero i John A. Russo
Uloge: Duane Jones, Karl Hardiman, John A. Russo, Judith O' Dea
Trajanje: 96 minuta

George A Romero, koji je sa Noći živih mrtvaca udario temelje modernom viđenju zombija, nikada se zapravo nije njima bavio – bar ne hodajućim leševima, gladnim ljudskog mesa koji su postali zaštitni znak ovog filma. U centru Romerove pažnje su ljudi, tačnije ona vrsta ponašanja koja nas navodi da neku osobu nazovemo zombijem.

Snimljena buntovničke 1968. godine, Noć živih mrtvaca verno je uhvatila duh svoga vremena: opštu nesigurnost, ratove, atentate, rastući uticaj medija, rovovske podele na linijama liberali-konzervativci, omladina-odrasli i NATO-Varšavski ugovor. Ali, Noć je suštinski velika zato što Romero, liberal po opredeljenju, nije hteo da zauzme stranu. Nije ga zanimala ideološka valjanost već ostrašćena isključivost spram nosilaca drugačijeg mišljenja – zombiranost, koja je, po njemu, ključ ljudske propasti.

Prava tema Noći jeste nedostatak komunikacije. Sedmoro ljudi, koji su se pred neobjašnjivom najezdom mrtvaca-kanibala sklonili u jednu seosku kuću, postaće njihove žrtve samo zahvaljujući neslozi i gledanju televizije. Zombiji su objektivno spori i plaše se vatre, no podeljenoj, televizijom zaglupljenoj zajednici slaba je vajda od toga.

Vođa prvog tabora u opkoljenoj kući, sredovečni konzervativac Harry, sklonio se u podrum i zagovara zaključavanje u njega, “jer je lakše braniti samo jedna vrata”. Drugi tabor, na čijem je čelu mladi i preduzimljivi liberal Ben, zalaže se za blokadu svih prozora i vrata i kontrolu nad čitavom kućom “jer je lakše pobeći ako imaš više izlaza”. Simpatije gledalaca vezuju se za Bena, ali njegova isključivost je ista kao Harryjeva. Štaviše, okolnosti pokazuju da su sučeljene koncepcije podjednako osuđene na propast. Da ironija bude veća, Ben će, kada ostane jedini preživeli, spas potražiti upravo u – podrumu.

Dodatan podstrek katastrofi daje televizija – jedina veza opkoljenih sa svetom – koja izdaje sumanute i protivrečne preporuke za spasavanje od “epidemije vaskrsavanja” koja se pored ostalog širi ujedom zombija. Kada jedan od junaka kaže svojoj sumnjičavoj devojci da iz sigurnosti kuće treba bežati “jer na televiziji kažu tako”, on iskazuje usud današnjeg čoveka, koji se prečesto povodi za medijskim informacijama kao automat. Ili zombi, recimo.

Stvoreno u amaterskoj kuhinji, ali sa ogromnim entuzijazmom, ovo crno-belo remek delo svrstava se među najsnažnija i najuticajnija ostvarenja – i u žanru i u istoriji svetske kinematografije. Inspiraciju je našlo u Hitchcockovim Pticama (1963) a pre svega i iznad svega u znamenitom romanu Richarda Mathesona Ja sam Legenda (1954). Noć živih mrtvaca je na velike ekrane dovela ono što teoretičar horor žanra Douglas E. Winter naziva “liberalnim košmarom”. U pitanju je masovno nadiranje bauka iz mraka koji hoće da nas pojedu (i verovatno prvi put u istoriji filma čine to sasvim otvoreno, pred kamerama). Ali ti bauci ne liče na klasična čudovišta. Zapravo, vrlo su slični običnim ljudima – našim komšijama, rođacima, roditeljima, deci poznanicima, policajcima, vojnicima, demonstrantima, fanaticima svih vrsta – samo što su, kako primećuje pisac Clive Barker, “za stepen bliže raspadanju nego mi.”

Bezumnu rulju ne pokreće nikakav vudu, već glad za ljudskim mesom. Takođe se ne zna šta je podiže iz mrtvih. Na TV-u se, doduše, pominje nekakav SF uzrok katastrofe – zračenje sa pale svemirske sonde koja se vratila sa Venere – ali taj uzrok postaje dodatno sumanut i neprihvatljiv posle scene sa vašingtonskim političarima i generalima, koji progonjeni novinarima izjavljuju kako se “učinilo sve što se učiniti moglo”. Slična retorika kao u Vijetnamu. Pomenuta koncepcija dodatno je osvežena Romerovom režijom, koja je mešavinom hičkokovskog i dokumentarističkog pristupa učinila da mrtvaci zaista ožive, da fiktivni užasi budu opipljivi a amaterska gluma postane ubedljiva. Zahvaljujući tome, ali i turobnoj muzičkoj podlozi, stvorena je atmosfera realističkog užasa koju ni stotinu odgledavanja ne može da ublaži.

Posebnu gorčinu daje naizgled apsurdni rasplet. Kada prođe noć, a šok zameni spoznaja da se zombiji mogu ubiti, i to lako, ostrašćeni živi ljudi kreću u lov na žive mrtvace – mrtve ljude, zapravo. “Ubijte mozak i ubili ste bauka”, kaže novinaru (dalekoj preteči Christiane Amanpour) lokalni šerif, tipični “red nek” iz američke provincije. Nakon što ekipa njegovih lovaca likvidira jedinog preživelog u kući – heroja Bena, koji je provirio kroz prozor, očekujući spasioce – šerif lakonski izjavljuje “Okej, mrtav je. Eto još jednog za lomaču”. Nikog nije zanimalo da li je žrtva čovek ili zombi, a ubijenog Bena tumačio je crnac – ne zato što je scenario tako zahtevao, već zato što je glumac Duane Jones jedini u ekipi imao glumačkog iskustva, pa je bilo logično da dobije glavnu ulogu. Da stvar dobije neočekivanu dimenziju pobrinuo se slučaj – Noć živih mrtvaca ušla je u distribuciju (mahom po drajv-in bioskopima) dan pre no što je ubijen Martin Luther King… 

Nebrojeni su književnici u žanru horora koje je Noć pokrenula na stvaranje (Stephen King i Clive Barker samo su najpoznatiji). Ona je takođe nadahnula prve filmove Davida Cronenberga, Drhtavicu (1975) i Mahnitost (1976), klasike Johna Carpentera kao što su Napad na policijsku stanicu broj 13 (1976), Noć veštica (1978), Magla (1980), Bekstvo iz Njujorka (1981) i Princ tame (1987), ali i npr serijal Petak 13-ti. Sa scenama koje su na velikom ekranu pomerile granice prikazivanja nasilja, Noć živih mrtvaca je naterala američke cenzore da izmisle oznaku X. Sa druge strane, ovaj film se našao u postavci njujorškog Muzeja moderne umetnosti, uvršćen je u Nacionalni filmski registar Kongresne biblioteke SAD kao delo od „kulturnog, istorijskog i estetskog značaja”, a romerovski zombiji eksploatisani su po italijanskim horor filmovima, TV reklamama, video spotovima (znameniti Thriller Michaela Jacksona) i video igrama (najpoznatija je Resident Evil). Posle zamora materijala u devedesetim godinama, podžanr zombi filma je doživeo novu popularnost zbog velikog uspeha filma Dannyja Boyla 28 dana kasnije (2002), i ona se održava i dan danas, zahvaljujući hit TV seriji The Walking Dead.

U Romerovoj režiji, Noć je stekla pet (socioloških) nastavaka – briljantnu potrošačku distopiju Zora mrtvaca (1978; takođe ušla u istoriju svetskog filma), oštri antimilitaristički manifest Dan mrtvaca (1985), režijski efektnu ali koncepcijsku manjkavu Zemlju mrtvih (2004) i još dva ostvarenja, Dnevnik mrtvih (2007) i Preživljavanje mrtvih (2010), koja su Romerov pokušaj da osveži serijal novim pristupom, ali su daleko ispod standarda prethodna četiri filma. Tu su još kompjuterski kolorisana verzija originalne Noći (1986), kriminalna “produžena” verzija iz 1998. koju je za DVD, sa novom muzikom, priredio John A. Russo, producent i glumac u originalnom filmu, i niz rimejka, među kojima najbolji ostaje onaj iz 1990. godine koji je snimio Tom Savini po scenariju samog Romera.

Ne smeju se zaboraviti ni sve one horor komedije (najbolje su Povratak živih mrtvaca Dana O’ Bannona, Shaun Of The Dead Edgara Wrighta i Zombieland Ruebena Fleischera) snimljene kao omaž večitoj Noći, čiji se prikaz zombija – sa parodično sporim hodom, opsednutim pogledom i “mesečarski” ispruženim rukama – uselio u kolektivnu podsvest, inspirisavši, pored ostalog „zombi šetnje” širom sveta. Ko bi rekao da je takvu slavu u popularnoj kulturi stekao mali film, snimljen za samo 100.000 dolara na farmi kraj Pitsburga, pri čemu je pitanje ko će režirati film odlučeno demokratski, među prijateljima su ga pravili...