The Stranglers 1990-2012: Pad i uspon gildfordskih davitelja (4/5)

Četvrti deo

POSLE ŠESNAEST GODINA

                  TEŽINA BRENDIRANIH LANACA

          Ne mala zasluga za vaskrsavanje Stranglersa u prvoj polovini dvehiljaditih pripada, paradoksalno, odbeglom Davitelju, Hjuu Kornvelu. Njegovi bivši drugovi bi na ovakvu sugestiju verovatno reagovali sa gnušanjem, ali teško je poreći činjenicu da se Kornevlova hit knjiga The Stranglers: Song By Song (2001) pojavila u pravi čas za njih. Filmovi Snatch i Sexy Beast, sa pesmama Golden Brown i Peaches, još su bili „in“, a obnovljeno interesovanje Britanaca za pank i novi talas nije jenjavalo. Kao što će jednom prilikom i sam Kornvel reći, rodila se spoznaja da je ta muzika poslednja uistinu velika stvar koja se dogodila rokenrolu, i njeni stvaraoci, nekadašnja opasnost po britanski društveni poredak, sada su postali uvaženi članovi zajednice. Bivši pevač i gitarista Stranglersa, autentični (anti)heroj tog vremena, ponudio je u Song By Song svoje viđenje onog što se dešavalo na uzavreloj pank sceni sedamdesetih, i ta knjiga, koju je on u formi intervjua priredio u saradnji sa rok novinarem Džimom Djurijem, dobila je veliki publicitet i dobro se prodavala.

Pored činjenice da je Kornvel relevantan i kredibilan svedok ključnih momenata iz istorije britanskog panka, što je za ovakvo štivo naročita reklama, uspehu Song By Song je, čini se, doprinela i koncepcija knjige. Bila je orijentisana na muziku - ono što je Stranglerse u samom početku odvajalo od otresite ali svirački nepotkovane konkurencije. Fanovi Davitelja uvek željni trivije dobili su obilje informacija o svakoj pesmi benda iz vremena dok je Kornvel bio član: kako su nastajale, šta ih je inspirisalo, da li je, na primer, tačno da je nežni valcer Golden Brown zapravo pesma o heroinu, itd. Povrh svega, Song By Song je za mnoge čitaoce bila prilika da saznaju Kornvelovu stranu priče o razlazu sa Burnelom, Grinfildom i Blekom od kojeg se bend nikada neće sasvim oporaviti, ali od kojeg ni sam Kornvel nije izvukao naročitu korist, uprkos neskrivenoj ambiciji da se iskaže kao samostalan autor. Štaviše, njegovi solo albumi – koji su, ruku na srce, pokupili gotovo sve od duha originalnih Stranglersa – nisu mogli da se približe čak ni mizernim rezultatima prodavanosti albuma Written In Red (1997) i Coup de Grace (1998) iz kasnijeg dela karijere njegovog bivšeg benda. Da stvar bude poraznija, ova dva žestoko kritikovana ostvarenja, daleko najslabija u istoriji Stranglersa, provela su makar nedelju dana na britanskoj top listi, dok nijedan Kornvelov album, ma koliko hvaljen, nije uspeo da dođe na nju – što uključuje i medijski eksponirani Hooverdam (2008), čiji se zvuk u dobroj meri oslanja na zaostavštinu benda. Čarobna, muževna boja glasa jednostavno nije mogla da nadomesti prepoznatljivost robne marke Stranglersa, a ona je opstala i zadržala vitalnost duže no što je iko početkom devedesetih mogao da pretpostavi, uključujući samog Kornvela, koji je pogrešno verovao da će bend posle njegovog odlaska prestati da postoji.

                U AMERIČKOM PREDSOBLJU

Gitarista i glavni pevač Stranglersa počeo je da „švrlja“ još 1979. godine, kada je posavetovan da pokrene solo karijeru za slučaj da pank i nju vejv izgube na popularnosti, a samim tim i njegov bend.

Kornvel je pucao visoko: u tandemu sa bubnjarem Robertom Vilijamsom (Williams), saradnikom Kapetana Bifharta (Captain Beefheart) snimio je – uz podršku Ijana Djurija (Ian Dury) i muzičara iz benda Frenka Zape (Frank Zappa) – eksperimentalni gotski album Nosferatu, ostvarenje koje je dobilo dobre kritike da bi gotovo odmah bilo zaboravljeno, a jedini momenat sa ove intrigantne ploče koji je na neki način došao do šire publike – makar one koja je volela Stranglerse – jeste singl White Room. Ova radikalna obrada standarda grupe Cream dobila je promo klip u gotskom stilu koji se pojavio kao bonus na video kompilaciji Stranglersa The Old Testament (1994).  

Iste godine kad se pojavio Nosferatu, Žan Žak Burnel je objavio sopstveni solo album Euroman Cometh, koji je komercijalno prošao bolje nego kolaboracija Kornvela i Vilijamsa. Mnogo godina kasnije, u intervjuu za Louder Than War (2011), Burnel će sugerisati da je ova činjenica bila među faktorima koji su negativno uticali na njegov i Kornvelov odnos.   

  U međuvremenu, Stranglersi su sa albumom The Gospel According To The Meninblack – čiji je NLO koncept  smislio Kornvel – nadmašili Nosferatua po ekstremnosti i ekscentričnosti, ali čak i sa tako neshvaćenom, kriptičnom pločom nisu mogli da promaše britanski top 10. Potom su Stranglersi elegantno prešli u mejnstrim sa albumom La Folie, dobivši 1982. godine hit karijere u valceru Golden Brown (i za njega nagradu Ajvor Novelo) pa je prilično jasno zašto se Kornvel još zadugo nije odvažio na sledeći solo izlet.

To se dogodilo tek pošto je ploča Dreamtime (1986) izneverila komercijalna očekivanja kompanije Epic, benda a naročito Kornvela, koji je verovao da će taj album probiti Stranglerse u Americi. On je iste godine, za potrebe animiranog filma nuklearne katastrofe When The Wind Blows (1986), otpevao pesmu Facts And Figures. I nije se nimalo proslavio – bila je to, po nepodeljenom mišljenju kritčara, daleko najslabija stvar na saundtreku, na kojem su učestvovali Dejvid Bouvi (David Bowie), Rodžer Voters (Roger Waters), te grupe Genesis i Squeeze. Facts And Figures je dodatno razočaravala zbog zapanjujuće konfekcijskog zvuka, sasvim suprotnog od onog koji su gajili Stranglersi čak i u svojoj mejnstrim fazi.

Kornvel nije naučio ništa iz ovog debakla kada je za kompaniju Virgin snimio solo album Wolf (1988). Plesni pop izraz, razblažena, šljašteća produkcija i kičerska naslovnica u duhu osamdesetih izrazito su odudarali od predstave koju je javnost imala o Kornvelu, ostavljajući utisak da autor jedino želi da pošto-poto postane zvezda u SAD. Singl Another Kind Of Love, sa ambicioznim spotom u Sledgehammer stilu (režirao ga je češki animator Jan Švankmajer), imao je uspeha na američkim radio stanicama, ali album se prodavao očajno, uz vrlo negativne kritike, i baš kada se Kornvel spremao za američku solo turneju, Virgin je prekinuo saradnju sa njim.

Satisfakcija je došla sa druge strane: sa zapaženim uspehom se okušao kao glumac u filmu Pitera Ričardsona (Peter Richardson) Eat The Rich (1987) i u BBC-jevoj hit seriji Screen Two (1988). Onda je i Stranglersima krenulo nabolje sa živim albumom All Live And All Of The Night (1988), čija je prodaja premašila sve što su snimili posle 1979. godine. Prateći singl, obrada Kinks klasika All Day And All Of The Night, postao je veliki hit, popevši se na sedmo mesto britanske top liste. Činilo se da se bend vraća na nekadašnje komercijalne staze, pa je Epic za potrebe albuma 10 (199o) uložio novac u skupog američkog producenta Roja Tomasa Bejkera. Međutim, 10 se pokazao kao još jedan neuspeli pokušaj Stranglersa da osvoje Ameriku, a tikva između Kornvela i ostatka benda definitivno je pukla. Mnogo godina kasnije, Žan Žak Burnel će izjaviti za BBC (2000) da nije bio svesan, sve do Kornvelovog odlaska, do koje mere je njegov dugogodišnji saradnik i prijatelj postao ozlojeđen i koliko je zapravo bio ambiciozan.

KAKO POBEĆI OD BUMERANGA

Još dok je bio u Stranglersima, Kornvel je počeo da piše pesme sa Rodžerom Kukom, jedinim Britancem koji je primljen u Nešvilsku kuću slavnih kompozitora. Kuk je u šezdesetim godinana prošlog veka, pre no što se preselio u SAD, bio polovina slavnog kompozitorskog tima Kuk-Grinavej, čija je pesma Something's Gotten Hold Of My Heart bila veliki hit za Džina Pitnija (Gene Pitney) i Marka Almonda (Marc Almond). Povremeno je dolazio u domovinu, a sa gitaristom i pevačem Davitelja uspostavio je kontakt preko Kornvelovog izdavača. Budući da im je zajedničko pisanje išlo odlično, došli su na ideju da snime ploču, a kada se Kornvel oslobodio Stranglersa, u društvo su primili trećeg čoveka, Endija Vesta (Andy West), i formirali grupu CCW – što je skraćenica od početnih slova njihovih prezimena. Istoimeni album, na kojem su ravnopravno učestvovali kao kompozitori i pevači, izdali su 1992. godine. Za singl i video spot izabrana je pesma Sweet Sister, koju je pevao Kornvel. Album je, međutim, doživeo težak fijasko. Po Kornvelovim rečima, bio je štampan samo u 4.000 primeraka i nikada nije dobio šansu da zaživi. Do dana današnjeg nije reizdat.

Kornvel, koji je po sopstvenom priznanju bio gnevan zbog toga što su Stranglersi nastavili da postoje, ponovo se okrenuo solo karijeri, ali je na turnejama odbijao da svira pesme starog benda. „Činjenica da su nastavili nije bila od pomoći, jer je to značilo da postoji više od jednog izvođača starog materijala“, ispričao je Kornvel sajtu Metro.co.uk (2002). „Tokom nekoliko godina namerno nisam izvodio nijednu pesmu Stranglersa zato što su oni i dalje svirali.“ A HIS magazinu (1997) je kazao: „Šetao sam se naokolo tokom poslednje turneje i video postere sa natpisom Hju Kornvel – bivši Davitelj. To je stvarno iritirajuće, jer me obavezuje da sviram te pesme, a ja to ne želim više da radim. Ne želim da se oslanjam na njih; isuviše je lako oslanjati se na stari materijal. Želim da sviram hitove sutrašnjice...“

Ali, za njega nije bilo nikakvih hitova. Fantastični singl Story Of He And She (1993), koji priziva najlepše momente sa Dreamtime, bio bi verovatno na top listama da je izašao pod firmom Stranglersa. Ovako je ispao ćorak, kao i prateći solo album Wired, koji je još imao nesreću da je počeo da nastaje pod kapom jednog izdavača a da je završen pod kapom drugog, što je dovelo do sudskog spora. To je, opet, drastično odložilo objavljivanje albuma van Evrope, pa se Wired pojavio u SAD tek 1999. godine, pod nazivom First Bus To Babylon.

U muzičkom smislu, Wired je bio korak napred za Kornvela – zvučao je tvrđe i ubedljivije u odnosu na mlaki Wolf. Uz biser Story Of He And She i drugi singl My Kind Of Love, tu je bila i Wasted Tears, pesma koju je Kornvel spasao sa CCW albuma. Međutim, produkcija je tu i tamo bila zašećerena i kalkulantska, kao na Wolf, a povremeno i jeftina.

Tu grešku je Kornvel ispravio na sledećem solo albumu Guilty (1997), koji mu nije doneo bog zna kakvu finansijsku satisfakciju, ali mu je vratio samopouzdanje. Bio je to umetnički trijumf o kakvom su njegove bivše kolege sa Džonom Elisom i Polom Robertsom u postavi mogle samo da sanjaju. Udruživši se ponovo sa Lorijem Latamom (Laurie Latham), od čijih su producentskih i aranžerskih umeća Davitelji veoma profitirali na ploči Aural Sculpture (1984), Kornvel je napravio najbolji Stranglers mejnstrim album koji Stranglersi nisu snimili, kao i svoje, za sada, najkvalitetnije izdanje. Pesme sa Guilty poput Black Hair Black Eyes Black Suit, Nerves Of Steel, Long Dead Train, Torture Garden i odličnog singla One Burning Desire postale su stalni deo Kornvelovog koncertnog repertoara, u koji su u to vreme počele da se uvlače stvari njegovog bivšeg benda.

„Najednom sam shvatio da je vreme da opet zaronim u staru pesmaricu, pošto sam bio umešan u svaki njen deo“, ispričao je Kornvel koji je i dalje sanjao da nadmaši slavu Stranglersa, pa je govorio po medijima kako je on „megalomanijak koji prosto želi da proda gomile ploča i dominira svetom.“ (intervju Bobu Gurliju, 1999).

Povratak staroj „pesmarici“ – koju će Kornvel vremenom sve više eksploatisati i vezivati je za svoje ime – dogodio se u vreme albuma Guilty, kada se on, kako kaže, vratio sviranju gitare, što ukazuje – uz neke njegove kasnije izjave – da je posle odlaska iz Stranglersa poprilično izgubio samopouzdanje.

„U to vreme čak nisam svirao gitaru, a Lori (Latam) mi je kazao: 'Radiću ti ovu ploču samo ako ponovo počneš da je sviraš', pa sam ponovo počeo, a kad se to desilo, bio sam pozvan da održim neki akustični koncert, i pomislio sam, pa ako ću da ga radim, ima da odsviram neke od starih pesama Stranglersa, i sviranje tih pesama u akustičnoj verziji ponovo me je upoznalo sa njima, i odjednom sam shvatio koliko su te pesme dobre, i da su vredne ponovnog sviranja i otkrivanja“, ispričao je Kornvel u intervjuu Sari Sevidž (Sara Savage) iz 2011. godine

PREKINUTA VEZA

Period Kornvelovog distanciranja i ponovnog zbližavanja sa zaostavštinom Stranglersa poklapa se sa pokušajima Žana Žaka Burnela da održi kontakt sa odbeglim članom benda i, kako Burnel ističe, svojim mentorom iz vremena kada su Davitelji počinjali (kao drugog mentora, Burnel spominje Vilka Džonsona (Wilko Johnson) iz grupe Dr Feelgood, koja je značajno uticala na britanske pankere). Kornvelova verzija priče, izneta u magazinu HIS (1997) isuviše je uljudna, neiskrena i protivrečna njegovoj izjavi da „ne zna šta bi pričao sa Stranglersima.“ Navodno, on i Burnel su imali dosta međusobnih kontakata u danima posle razlaza, jer je basista bio „poprilično angažovan oko magazina Strangled“. Kornvel u HIS-u nije spominjao da se sa bivšim bendom godinu dana natezao oko svoje muzičke opreme (o tome će pričati tek 2012!), niti je govorio o ne baš prijatnom susretu sa Burnelom u Kembridžu, koji je udesio Kornvelov tadašnji menadžer Ijan Grant sa namerom obnove originalne postave (podatak iz knjige Song By Song), već je samo kazao da su Stranglersi u međuvremenu „postali vrlo zaposleni, a on postao zaokupljen“ svojim solo projektom, pa nije odgovarao na Burnelove poruke. Da li nije stizao ili nije želeo, na čitaocu je da prosudi.

„Prolazio je on idući na koncerte i ostavljao mi poruke“, kazao je Kornvel HIS-u, „ali ja nisam bivao kod kuće. A kad bih se vratio, zatekla bi me poruka stara nedelju dana. Džon (Burnel) me je obavestio o tužnoj smrti Hansa Vormlinga (Warmling) (prvi klavijaturista Stranglersa koji je otišao 1975; koautor hita Strange Little Girl; udavio se na pecanju u oktobru 1995. – prim. aut). Bilo mi je drago što me je nazvao i rekao mi to, ali ja opet nisam bio tu, samo sam dobio poruku. Nema me ovde preterano. Ovde na selu provedem tek po par dana nedeljno.“

U intervjuu vebzinu Stubble (1999), Kornvel je smušeno opisao čuveni telefonski razgovor sa Burnelom, koji je duboko ozlojedio njegovog bivšeg partnera za pisanje pesama; razgovor za koji Burnel tvrdi da se završio tako što je Kornvel izjavio da treba pustiti stvari da budu kakve jesu a potom mu spustio slušalicu.

„Džon me je vrlo uljudno pozvao pred Božić (decembar 1998) da mi ga čestita. Hteo je da se nađemo, da odemo na večeru, a ja sam mu kazao: 'Ne mogu sebi da priuštim bilo kakve glasine o pokretanju zajedničke turneje (u sklopu Stranglersa). Ne mogu to sebi da priuštim u ovom trenutku. Jednostavno ćeš morati da sačekaš. Koliko god da to želim, ne smeju mi se pojaviti takve glasine, jer jednostavno nema načina, posle devet godina rada na ovome; ne trebaju mi nikakve glasine jer to neće izaći na dobro, i znaš...' I dalje dobijam poruke od njih, ali... tokom godina oni su... u početku su bili ogorčeni, a ja to ne mogu da shvatim, jer sam ih ostavio kako treba. Čovek bi pomislio da su s godinama razumeli...“

„On (Kornvel) neće da ode na piće sa mnom“, žalio se Burnel magazinu Mojo (2002). „A ja bih voleo da odem na piće sa njim. Da mu se zahvalim... za mnoge stvari. Postao je opsednut sobom, ogorčen i ciničan. A bio je tako sjajan lik.“

U godini kada su objavljeni Guilty i Written In Red (1997), novinar Dejvid Bakli, poznat po hit biografijama Dejvida Bouvija, R.E.M, Brajana Ferija i Eltona Džona, objavio je knjigu No Mercy o svom omiljenom bendu – Daviteljima. Pripremajući je, prvo je intervjuisao Burnela, Bleka, Grinfilda, Robertsa i Elisa da bi se na kraju obratio Kornvelu. Bakli kaže da je sa bivšim gitaristom Stranglersa saradnja išla teže i da je problem bilo to što je prvo pričao sa njegovim nekadašnjim drugovima. Svejedno, Bakli i Kornvel su se našli i tri dana razgovarali za potrebe No Mercy. Kornvel je kasnije ispričao da je Bakli „ubacio njegov doprinos“, ali da je pre toga „najveći deo knjige već bio završen.“

„Pročitao sam je kada se pojavila. Mada je faktografski bila tačna, u smislu kad se šta dogodilo, nije bilo ničeg o muzici. Mislim da je (Bakli) u tome omašio. Zato sam uradio knjigu Song By Song, koja je bila o muzici“, rekao je Kornvel sajtu This Is Pop (2011).

 No Mercy je u međuvremenu nestala sa tržišta, a autor na svom sajtu www.david-buckley.com tvrdi da nepostojanje novog izdanja proističe iz „veta izvesnog bivšeg člana (Stranglersa) čije su knjige takođe na tržištu.“

Kada je objavljena, knjiga The Stranglers: Song By Song se pokazala kao daleko značajnije pojavljivanje Hjua Kornvela u javnosti nego bilo koji njegov solo album, uključujući izdanja koja su objavljena posle Guilty.

Ponovo u produkciji Lorija Latama, 2000. godine se pojavio Hi Fi, kvalitetan album koji ipak ne doseže standarde svog prethodnika, a pamtiće se po pesmama kao što su Leave Me Alone, The Prison's Going Down i The Big Sleep). Dve godine kasnije izašla je Footprints In The Desert, šarolika kompilacija neobjavljenih Kornvelovih snimaka iz devedesetih godina, da bi se 2004. – onda kad su se Stranglersi trijumfalno vratili sa albumom Norfolk Coast i hit singlom Big Thing Coming – u prodaji našlo novo studijsko izdanje Beyond Elysian Fields. Ovo neočekivano smireno, skoro akustično ostvarenje podsetilo je publiku na Kornvelovu ljubav prema stvaralaštvu Reja Dejvisa (The Kinks), a još više prema kompozitorskom stilu Boba Dilana (The Story Of Harry Power, remek delo Henry Moore). Međutim, ni kvalitet pesama poput beatlesovske Under Her Spell ni emotivna ubedljivost vokala, ni produkcija proslavljenog Tonija Viskontija (Dejvid Bouvi, T-Rex, Wings, The Stranglers – La Folie), nisu doprineli da Beyond Elysian Fields izađe iz anonimnosti. A iste te godine, o Kornvelu se opet dosta čulo u javnosti, i kao 2002. godine, to je više bilo zbog njegovih pisanija i veza sa starim bendom nego zbog nove muzike koju je stvarao – objavio je, naime, autobiografiju Multitude Of Sins, sa indikativnim podnaslovom: Golden Brown, The Stranglers and Strange Little Girls.

Burnel, osokoljen uspehom albuma Norfolk Coast, dočekivao je Kornvelove izjave i postupke na nož, ukazujući na činjenicu da čovek koji do skora nije želeo da ima ništa sa nekadašnjim bendom sada eksploatiše slavu Stranglersa.

„Cinično mi je to što je obradio No More Heroes i što je stavio Golden Brown na B stranu singla, a pre samo 10 godina, kada su mu ljudi na koncertima tražili da svira pesme Stranglersa, on im je govorio da ako žele da čuju jebene Stranglerse treba da odu da ih gledaju“, rekao je Burnel za sajt Punk 77 (2005).

„Poslednji album (Beyond Elysian Fields) je prodao u 700 primeraka. Nedovoljno da se plati hipoteka (...) Sada čujem da govori u fazonu, 'O ne, nemojte nikad otpisati moj povratak u Stranglerse'. E, jebeno smo otišli dalje. Bila bi to izdaja Pola (Robertsa), koji je kroz tolika sranja prošao u poslednjih 16 godina.“

ODLAZAK ZLATNOG DEČKA

Taj isti Pol Roberts je, međutim, bivao sve nezadovoljniji i spremao se da uradi ono što je Burnel, u slučaju Kornvela i Elisa, nazvao upravo – izdajom.

Iako su posle Norfolk Coast i publika i kritika konačno imali hvale za njegov vokal, Robertsa je bolelo ono što se spolja nije videlo – smanjeno interesovanje ostalih Davitelja za njegove muzičke ideje. U takvoj situaciji, Roberts se sve više posvećivao solo projektima: grupi Faithbend – koja je promenila ime u Soulsec – i još jednom njegovom bendu, koji je isključivo svirao obrade Santane. A kada je u decembru 2005. godine doživeo saobraćajnu nesreću, koja ga je zamalo koštala života, počeo je da preispituje ostanak u Stranglersima.

U međuvremenu, bend je objavio živi album Coast To Coast, suvenir sa izuzetno uspešne Norfolk Coast turneje, i na krilima pozitivne energije počeo da sprema šesnaesti studijski album, Suite XVI. Dok se Roberts ubrzano hladio, snimanje je uveliko trajalo, uz povećane apetite ostala četiri člana, osokoljenih uspehom prethodnog ostvarenja i kontinuiranom podrškom EMI-ja. Dodatan vetar u leđa bio je entuzijazam gitariste Beza Vorna, koji se kao kompozitor i muzičar odlično dopunjavao sa Burnelom, i sa njim sve više postajao prijatelj. Ako se izuzmu poodmakle godine Burnela, Bleka i Grinfilda, sve je ličilo na vreme kada je Kornvel bio u bendu, što je vrlo očigledno inspirisalo i muziku: njen stil je sada definitivno bio zagledan u doba najveće slave Stranglersa. Ništa od toga nije inspirisalo Robertsa, koji se među Daviteljima, po sopstvenom priznanju, uvek osećao kao usamljenik i stalno se borio sa sindromom zamene. Kako je sam jednom izjavio, „lakše je, izgleda, zameniti Mika Džegera nego Hjua Kornvela.“

U junu 2006. godine, Stranglersi su saopštili da je Roberts napustio grupu i da je razlaz bio „prijateljski“. To je potvrdio i Roberts, ali s obzirom da se sve desilo u poodmakloj fazi snimanja Suite XVI, i da je bend saopštio da neće tražiti zamenu već da nastavlja kao kvartet – sa Bezom Vornom kao gitaristom i glavnim pevačem – bilo je očigledno da su nečija osećanja vrlo povređena, i da se taj neko sasvim ispravno osetio suvišnim.

 Prvo Burnelovo javno reagovanje (u vebzinu Burning Up Time) sadržalo je očiglednosti, uz nekoliko čudnih formulacija: „Pol je imao druge stvari, poput Soulseca i njegovog Santana benda. Očigledno je bio frustriran u Stranglersima, i sada može da nastavi sa svojim ambicijama. Takođe, nijedna njegova pesma nije prihvaćena za novi album... Mislim, svi smo strpali svoje pesme u lonac za topljenje, uvek smo to činili kako bi radili na njima, ali to se nije dešavalo sa njegovim pesmama. Manjkalo je njegove posvećenosti.“

Dakle, Robertsove pesme nisu prihvatane, a očekivalo se da će u lonac uskočiti same.

Ipak, mnogo je indikativnija izjava koju je Bez Vorn dao sajtu Punk77: „Pol je otišao kada su koncerti bili zakazani i kada je dve trećine albuma bilo gotovo. Zateklo nas je, a Stranglersi na to reaguju veoma dobro... Ne želim da kažem previše. Došlo je do kraja... Voleo bih da mislim kako ćemo, kada se prašina slegne, i dalje moći da budemo prijatelji. Njegov odlazak je bio prijateljski. Nije bio izbačen niti otpušten. Bila je to prosto serija događaja. Kada je otišao bio sam šokiran, ali ne i potpuno iznenađen. Ne mislim da će želeti ponovo da se priključi. Slažemo se veoma dobro bez njega (i to ne kažem u negativnom smislu). Bilo je prijateljski, i dobio je kompenzaciju. Pitali smo ga da li želi da ostane, a on je izrazio želju da ode. Neću reći ništa loše, jer on mi je drug. Način na koji se to dogodilo bio je pomalo neočekivan i iznenadan, ali na posletku, bila je to grudva koja se valjala; kulminacija stvari, i što ih više stavljaš pod reflektore, sve više postaju prenaduvane.”

Roberts je za agenciju TalentBox (2008) rekao da je „izgubio glas u kolektivu”. Takođe je sugerisao šta bi moglo da bude razlog kompenzacije koju spominje Vorn: „Basista i gitarista su iz nekog razloga nastupali bez mene, pa sam shvatio da mi je bolje da potražim drugi posao. Haha!”
U izjavi za The Argus (2015), Vorn je, pak, implicirao da su se promene desile kao posledica Robertsovog nezadovoljstva. Rekao je da pevač uoči odlaska „nije bio srećan", da je bilo „trvenja" i „mnogo zle krvi", zbog čega je on „često kasnio na probe." „A momci nisu želeli da zgubidane čekajući, pa bismo svirali sa mnom kao zamenom za pevača", kazao je Vorn i dodao: „Sećam se da sam razmišljao kako uživam u tome."   

Roberts je izjavio TalentBoxu da mu je bilo „potrebno da radi više i da isproba neke nove ideje”, ali da to nije bila stvar koju su ostali članovi „stvarno želeli”. Naime, Robertsu se nije sviđalo to što se Stranglersi okreću neoklasičnom stilu. „Norfolk Coast je u svoje vreme bio prava stvar, ali, pomalo je bio kopija... Ne mogu da prihvatim kopiju onog što su Stranglersi bili 1977. i 1981. godine i da nastavim da pišem u okviru istih tih ideja. To nisam ja.”

Ipak, razlaz je obe strane učinio srećnim, i obe su jedna drugoj odale poštovanje.

„Da nije bilo Pola, sumnjam da bismo nastavili da postojimo nakon što je Hju otišao”, rekao je Burnel u Burning Up Time, a Roberts je na delu pokazao ljubav prema bivšem bendu – uz distancu prema položaju koji je imao u njemu. Na jednom video snimku iz 2009. godine, Roberts luta Londonom i svira pesme Stranglersa na akustičnoj gitari. Dok sedi ispred nekog gej kluba i izvodi Straighten Out, nosi majicu sa natpisom „Hju Kornvel”. Prekida svirku i kaže: „U stvari, dojadilo mi je da budem Hju Kornvel.” U sledećoj sceni nosi majicu “jebeš” i svira – Something Better Change.

Promena je, ironično, bila u Robertsovom okretanju solo karijeri i glumi – baš kao što je to uradio njegov slavni prethodnik u Stranglersima. Roberts je u njegovoj senci proveo 16 godina, i sa njim je čak podelio isti staž u grupi. (Kornvel: „Baš kada je (Roberts) trebalo da postane onaj koji je u bendu duže od mene – on je otišao. Pomislio sam, da je samo mogao da ostane još šest meseci, postao bi pevač Stranglersa sa najdužim stažem. Ali nije, morao je da otperja.”). Da stvar bude smešnija, Roberts je otišao iz Stranglersa tokom snimanja njihovog 16. studijskog albuma.  

Ako sa Soulsecom nije napravio neku karijeru, pozorište mu je odlično leglo. Malo je pantomimičar u predstavama za decu, malo peva u mjuziklima i kabaretskim predstavama. Ima ga i na televiziji.

Povremeno nastupa sa Džonom Elisom. Tada sviraju najbolje od pesama koje su zajedno napisali dok su bili u Stranglersima – Heaven Or Hell, Sinister, Golden Boy, In Heaven She Walks...

Sa bivšim bendom se ne viđa, ali je tu i tamo u kontaktu sa Dejvom Grinfildom, kao i sa Džetom Blekom, koji mu je, kako kaže, bio najbolji drug u grupi. Burnel se žali da Roberts više ne razgovara sa njim i Vornom i govori kako ne razume zašto je on ogorčen kad je mogao da izabere ostanak u Stranglersima.

Mesec dana pošto je Roberts otišao, Sony je na tržište izbacio kompilaciju sa novim-starim nazivom The Very Best Of The Stranglers. Ona je značajna samo po tome što je prva „priznala” da je bend posle 16 godina slave nastavio da postoji bez Kornvela. Taj nastavak, takođe 16 godina dug, predstavljen je jednom jedinom pesmom – Big Thing Coming – u kojoj večiti „novi” pevač, tj večita zamena za Kornvela, čak i ne liči na sebe, već na – Burnela.

Ljubitelji Stranglersa uglavnom ne žale za Robertsom. On pak tvrdi da je konačno našao sebe. I čini se da mu dobro ide.

SVITA ZA SLATKIH ŠESNAEST

Robertsov odlazak u poslednjoj trećini snimanja Suite XVI odložio je objavljivanje albuma za nekoliko meseci. Za to vreme, grupa je uklonila Robertsove vokale i nasnimila Vornove i Burnelove. Kada je Suite XVI izašao, kritike su bile pozitivnije od onih koje je dobio vrlo hvaljeni Norfolk Coast. Većina starih ljubitelja Stranglersa bila je oduševljena – čak i oni koji su 1990. godine otpisali grupu bili su puni pohvala – a pevački pristup Beza Vorna naišao je na posebno odobravanje. Svakako da Vorn nije imao unikatnu boju glasa kao Kornvel, niti raspon oktava kao Roberts, ali je njegov vokal bio osvežavajuće nerazmetljiv a funkcionalan. Umeo je po potrebi da deluje i preteće i toplo i agresivno i sugestivno, i što je najvažnije, taj vokal je bio u saglasju sa muzikom Stranglersa, koja je na Norfolk Coast povratila oštricu iz vremena panka i postpanka, a na Suite XVI – usled nadahnute međuigre gitare i klavijatura – čak i razigranu maštovitost kakva je krasila album The Raven.

Sa novim glavnim vokalom, koji je davno izgubljene kockice (uglavnom) vratio na mesto, oživeli su, u izvesnoj meri, i dobri stari crni humor i inteligentna lirika – bitni sastojci magije Stranglersa koji su se takođe izgubili sa Kornvelovim odlaskom. I, na svu sreću, grupa se nije potpuno okrenula oživljavanju starog zvuka, koje je, ruku na srce, uočljivije na Suite XVI nego na Norfolk Coast (na primer, u agresivnoj Summat Outtanowt Burnel pankerski riče i tretira bas u dlaku isto kao na prve četiri ploče), ali ne ostavlja utisak robovanja nostalgiji. Naime, pored neoklasičnih trenutaka (izvanredni singl Spectre Of Love, Soldier's Diary), dobro poznatog eklekticizma – koji je ovde, uz latino ritmove (Anything Can Happen) iznedrio i jedan kantri-vestern a la Džoni Keš (I Hate You) – i koketiranja sa mejnstrim rokom (She's Slipping Away, Bless You, Barbara), tu su i momenti blistave inovativnosti, u smislu umeća da se drugi žanrovi i trendovi interpretiraju na unikatno strenglersovski način, ali i da se elementi iz sopstvene zaostavšine unapređuju inteligentno, zrelo i moderno. Uvodna, žestoka Unbroken varira, prilično uvrnuto, muzičke motive iz Nirvaninog generacijskog bisera Smells Like Teen Spirit (ili su to možda ipak Pixies?), dok Vorn peva Oooh baby slap my fire/I'll wear these suspenders if it gets you high. U završnoj Relentless, na kornvelovskoj boji gitare iz vremena The Raven gradi se atmosfera špageti vesterna, koja je istovremeno u službi zarazne pop strukture i sumornog pogleda na starenje koji Vorn servira na ivici šapata. Relentless je njegov kompozitorski i aranžerski trijumf, i sasvim opravdano se smatra najboljom pesmom koju su Stranglersi snimili posle Kornvelovog odlaska. Iako je Spectre Of Love s pravom izabrana za singl (popela se na 57. mesto britanske top liste i dosta se vrtela na radiju), prava je šteta što EMI nije skinuo još neki singl, pre svega ovaj Vornov biser, koji se, kao i Unbroken, našao među pesmama koje bend stalno izvodi na koncertima, uprkos konkurenciji starih hitova.

LINK KA POSLEDNJEM NASTAVKU