Serijal Petak trinaesti - kratki, neozbiljni vodič kroz prvih osam filmova (1980-1989)

Jednom davno, preciznije 2004. godine, moj prijatelj filmski kritičar Miloš Cvetković i ja dosetili smo se da u društvu Lazar Komarčić (Dom omladine Beograda) priredimo tribinu o filmskom serijalu Petak trinaesti. Inicijalna kapisla bio je film Vrisak Vesa Krejvena (1996), u kojem ubica, dobri poznavalac horor filmova, postavlja fatalno pitanje mladoj ženi (igra je Dru Berimor), na koje ona mora da odgovori tačno da bi ostala živa: "Navedi ime ubice u Petku trinaestom." Izbezumljena devojka brže bolje odgovori: "Džejson!" To je, naravno tačno za serijal Petak trinaesti, ali ne i za prvi film iz 1980. koji je režirao Šon Kaningem: ubica u njemu je, naime, Džejsonova mama, i sirota devojka, koja je tvrdila da voli strašne filmove, glavom će platiti svoje neznanje. 

Činjenica je da je Džejson sa svojom hokejaškom maskom i mačetom postao ikona horora osamdesetih i deo popularne kulture podjednako kao Majkl Majers (ubica iz Noći veštica Džona Karpentera, 1978) i Fredi Kruger (ubica iz Strave u Ulici brestova Vesa Krejvena, 1984), ali, kako su pokazali Vrisak, iskustva najšireg kruga mojih prijatelja pa i moje lično iskustvo, gotovo svako je gledao bar jedan (po pravilu prvi) film iz serijala Noć veštica i Strava u Ulici brestova, dok sa druge strane gotovo niko sem posvećenih ljubitelja slešera nije gledao filmove iz serijala Petak trinaesti. Razlog bi se mogao tražiti u činjenici da su Noć veštica i Strava u Ulici brestova započete klasičnim filmovima žanra ali i sedme umetnosti, dok su prvi Petak trinaesti i svih njegovih devet nastavaka, kao i jedan spin-of, kritički bili sahranjeni kao čista eksploatacija, tj kao zbirke manje ili više očiglednih krađa iz drugih, boljih filmova kao što su pomenuta Noć veštica, Ajkula Stivena Spilberga (1975), Keri Brajana De Palme (1976) i Lančana reakcija Marija Bave (1971). Zato je i publika koja je volela ovaj serijal bila usko profilisana. Ta publika je takođe bila vrlo verna, pa su nastavci usled dobre zarade nastajali praktično godinu za godinom sve do kraja osamdesetih, i Petak trinaesti je postao najunosnija filmska horor franšiza (i to je ostao sve do 2018, kada ga je prestigla Noć veštica), a Džejson je kao maskota serijala postao slavniji od njega samog. 

Kao neko ko se nikada nije okušao sa Petkom, zajednička tribina sa Milošem postala mi je idealna prilika da se upoznam sa propuštenim gradivom, i da uronim u tajne serijala koji ne sadrži nijedan umetnički vredan film. Iskustvo je bilo takvo da sam postao ljubitelj filmova iz kategorije toliko-loše-da-je-dobro, tj filmova čiji je nekvalitet obrnuto srazmeran zabavi koju pružaju. Ustanovio sam da nijedan od filmova iz serijala Petak trinaesti nije dosadan, i da se zabavni elementi umnožavaju kako serijal odmiče. Ovo pre svega važi za osam ostvarenja koja su nastala pod kapom studija Paramaunt (1980-1989). Posle smrtnoozbiljnih koljačkih horora sa početka serijala (prva četiri filma), autori počinju da se samosvesno sprdaju sa formulom, a formula uključuje obilje golotinje i predbračnog seksa među pohotnim tinejdžerima u kampu na Kristalnom jezeru, Džejsonovo ubijanje tih tinejdžera, likvidaciju Džejsona od strane ili ozbiljne, smerne i nevine devojke ili kakvog štrebera-kompjuteraša, i oživljavanje Džejsona na početku sledećeg filma uz poslovičnu nemarnost prema kontinuitetu sa prethodnim filmom. Od petog do osmog dela serijala, scenaristi smišljaju sve urnebesnija ubistva, sve umobolnije situacije i zaplete, kao i sve luđe načine da Džejsona ožive, pri čemu se on od klasičnog bauka u šestom filmu pretvara u zombija; broj Džejsonovih žrtava je sve veći, a sami filmovi se uklapaju u trendove (npr šesti film Džejson živi! iz 1986. je tinejdžerska komedija sa svit-metal soundtrackom - opšte mesto američke filmske produkcije iz sredine osamdesetih). Deveti i deseti film, koji su nastali posle osamdesetih pod kapom Nju lajna, imaju drugačiji stil, mada je deseti film Džejson X (2002) u mnogo čemu posveta onom što se pravilo pod okriljem Paramaunta, s tim što se radnja dešava u svemiru   

Za serijal je karakteristično da vremenom postaje tehnički sve umešniji. Dok je prvi film u režiji Šona Kaningema nerafiniran, nekreativan, sirovo usredsređen na ubijanje i izazivanje šoka, drugi i treći film koje je napravio Stiv Majner donose solidnu režiju i montažu, a vrhunac na tom planu je po mnogima četvrti film u režiji Džozef Zita. Šesti film je takođe solidno napravljen (režija Tom Meklaflin); čak je na granici je da ga nazovem dobrim, a isto važi za Džejsona X (režija Džim Ajzak) i krosover film Fredi protiv Džejsona (režija Roni Ju).

Sve ovo, i mnogo više, Miloš i ja smo ispričali na tribini u Domu omladine, koja je bila izuzetno posećena i praćena kvizom sa 30 pitanja (nagrada je bila "džejsonovača iz pakla" - boca Rubinovog rozea na koju je, kao etiketa, nalepljen plakat iz četvrtog dela Petka trinaestog, a osvojio ju je mladi majstor za digitalne specijalne efekte i režiser kratkih filmova Marko Milović). Nažalost, naše beleške sa tog predavanja davno su izgubljene, sem jednog, na sreću najzabavnijeg segmenta, koji se ticao obrade prvih osam filmova, koji, kako smo ocenili, predstavljaju i otelotvorenje ali i (nenamernu?) kritiku osamdesetih godina prošlog veka. Evo šta smo napisali: 

"Koncept koji uključuje promiskuitetnu omladinu, progonjenu od manijakalnog i naizgled nezaustavljivog ubice koji na neki način kažnjava tinejdžere za njihove mladalačke grehe, zajedno sa politički nekorektnom a spontanom identifikacijom sa ubicom, nije ustanovljen u originalnom filmu, već u nastavcima. U prvom Petku trinaestom taj koncept je tek nagovešten. U njemu ubica nije Džejson već njegova majka koja se vrlo konkretno sveti za smrt svoga sina. Film je koncipiran kao whodunit (ko je ubica), i ne postoji momenat identifikacije sa ubicom, već je on prikazan kao pretnja koja vreba iz mraka. U nastavcima se taj koncept polako modifikuje, pa Džejson ne samo što je vidljiv i ubistvima kažnjava, već i ubistvima deluje preventivno da se gresi ne dese.

KRATKE SADRŽINE PRVIH OSAM FILMOVA

Legenda:
MLGPT - mladi, lepi, glupi i pohotni tinejdžeri.
PBS - predbračni seks.
SNO devojka - smerna, nevina i ozbiljna devojka
Varijanta SNO je dečak-kompjuteraš sa đozlucima 

Friday The 13th
(Sean Cunningham, 1980)

Godine 1958, na petak 13-ti, u letnjem kampu na Kristalnom jezeru, udavi se mali Džejson Vurhuis, jer su MLGPT-i zaduženi da čuvaju decu, upražnjavali ozloglašeni PBS, i to bez kondoma. Onda nepoznati ubica prikolje par MLGPT-a u toku PBS, i kamp biva zatvoren. 22 godine kasnije, na petak 13-ti, šestoro MLGPT-a priprema “Kamp krvi” za ponovno otvaranje. Pošto ne slušaju starije, i ne uče istoriju, okreću se duvci, žurci i PBS-u, pa nepoznati ubica opet mora da kažnjava. Ali, jedna SNO devojka ubici otfikari glavu, otkrivši da je to nastojnica, koja se sveti za smrt svoga sina, Džejsona.    

Friday The 13th, part 2
(Steve Miner, 1981)

Pet godina kasnije, u susednom kampu na Kristalnom jezeru, MLGPT-i opet ne paze decu, i ne slušaju starije. Neki su toliko G da se bave PBS-om u zatvorenom “Kampu krvi”. Ali, iz šume izađe ubica sa kesom na glavi, i sve ih pobije, sa izuzetkom SNO devojke, koja mu skine kesu i provali da je to Džejson, koji se sveti za smrt svoje majke.

Friday The 13th, part 3
(Steve Miner, 1982)

Dan posle prethodnog filma, grupa MLGPT-a odlazi na obližnju farmu radi duvke, žurke i žešćeg PBS-a. Džejson, koji se i dalje sveti za majčinu smrt i izgubljenu kesu, sve to pokasapi, u 3D tehnici  (to samo u bioskopu; dok na VHS-u ili DVD-u tako nešto nećete videti bez upotrebe psihoaktivnih supstanci). Džejson potom ubije debelog MLGPT-a, majstora za specijalne efekte, čiju hokejašku masku mazne, a ubije i grupu rednek-šminkera koji foliraju da su siledžije. Ali, i ovog puta je tu SNO devojka, koja će mu skinuti masku, klepiti ga mačetom od čega će on da umre.

Friday The 13th: The Final Chapter 

(Jospeh Zito, 1984)

Dan posle trećeg filma, navodno mrtvog Džejsona u mrtvačnici probudi PBS između bolničarke i obdukcioniste, koji je napaljen na TV prenose aerobika. Istovremeno, grupa MLGPT-a odlazi u kuću blizu Kristalnog jezera radi duvke, žurke, slušanja šminkerske muzike i najžešćeg PBS-a. Džejson ih sve pokasapi, ali glave mu dođe Tomi Džarvis, lokalni klinac sa đozlucima, koji je napaljen na ZX Spektrum 48k i horor filmove.  

Friday The 13th, part 5: A New Beginning
(Danny Steinmann, 1985)

Deset godina posle četvrtog filma, Tomi Džarvis je autistični tinejdžer kojem se priviđa Džejson. Šalju ga u slobodoumnu ludaru, prigodno nalik letnjem kampu, u kojoj MLGPT osoblje obožava duvku, žurku i agresivni PBS. Onda Džejson, za kojeg se tvrdi da je kremiran, sve to pokasapi, ali SNO otkrije da je to kopiket ubica koji se sveti zato što su mu u slobodoumnoj ludari ubili sina, a ubili su ga sa punim pravom, jer je bio iritantan i dosadan.

Jason Lives: Firday The 13th, part 6
(John McLoughlin, 1986)  

Tomi Džarvis je iskopao Džejsona iz groba kako bi bi se uverio da je ovaj mrtav. Zlu ne trebalo, zabio mu je šiljak u srce, ali je u šiljak udario grom i oživeo dobričinu. Zombi-Džejson se potom vraća u obnovljeni kamp na Kristalnom jezeru, da po starom dobrom običaju ubija MLGPT-e, koji sada vole Elisa Kupera iz svit metal faze. Tomi pokušava da upozori lokalnog šerifa, ali ga ovaj trpa iza brave. Tomija, međutim, oslobađa šerifova ćerka, vrlo željna PBS-a, i Tomi uspeva da pošalje Džejsona na dno jezera. 

Friday The 13th, part 7: The New Blood
(John Carl Buechler, 1988)

Jedna zabrinuta mama, u pratnji psihijatra, dovodi SNO ćerku na Kristalno jezero, gde je SNO ćerka kao devojčica slučajno ubila oca, služeći se telekinetičkim moćima u stilu Keri Uajt. SNO ćerka je tu radi terapije, ali ona mrzi psihijatra, pa slučajno iz jezera podigne Džejsona, koji se ustremi na grupu bogatih MLGPT-a u obližnjoj kući. Onda SNO ćerka, nakon žestokog dvoboja – a na intervenciju producenata – podigne iz jezera svoga tatu, i ovaj odvuče Džejsona pod vodu, odakle je i došao.

  

Friday The 13th, part 8: Jason Takes Manhattan
(Rob Hedden, 1989)

Par bogatih MLGPT-a upražnjava PBS na jahti, ali pogine zbog bacanja sidra na pogrešnom mestu, tj tamo gde leži Džejson. Sutradan, luksuzni brod sa MLGPT-ima kreće sa Kristalnog jezera na ekskurziju u Njujork. Tu je slepi putnik sa hokejaškom maskom koji može da se teleportuje, ali mu treba sat filmskog vremena da pobije MLGPT-grešnike i napravi brodolom. Šačica preživelih nekako stigne čamcem do Menhetna, kako bi se filmu opravdalo ime, a za njima dopliva Džejson, koji otkriva da je na Menhetnu - šljaštećem simbolu osamdesetih - samo još jedan ludak i ubica. SNO devojka ga ubije u kanalizaciji i za nagradu biva okupana svetlošću japi velegrada." 

TUĐIN 3: JEDAN NEZASLUŽENI KOŠMAR revisited

Ovo mora da je gadno bolelo - Dejvid Finčer tokom

snimanja debitantskog filma Tuđin3 (1992), koji je

unakažen skraćivanjem u postprodukciji.

Dve i po godine pre Godina u magli, u junu 2008. godine, objavio sam esejističku knjigu Tuđin 3: Jedan nezasluženi košmar koja se bavila košmarnim pokušajem Dejvida Finčera (David Fincher) da snimi svoj dugometražni prvenac - Tuđin3 (Osmi putnik 3). Finčer je imao tu nesreću da radi na nastavku dva velika holivdska hita u produkciji teškoj 50 miliona dolara (bio je to najveći budžet koji je jedan holivudski početnik dobio) koju su, kada je on preuzeo kormilo, već napustila dva režisera i na kojoj je zube otupilo desetak scenarista. Posle užasnih iskustava na ovom filmu, Finčer ga se odrekao i mrzi da govori o njemu, a priča o nastajanju trećeg Tuđina, zanimljivija, dramatičnija i depresivnija od njegove sadržine pretvorila se u jednu od većih holivudskih legendi.

Više o mojoj knjizi Jedan nezasluženi košmar može se pročitati OVDE. U međuvremenu, stekli su se uslovi za drugo, prošireno i izmenjeno izdanje - koje će, za razliku od prvog, polufanzinskog biti prava knjiga. Tim povodom, odlučio sam da ovde premijerno objavim uvodno poglavlje Preludijum za crnu rupu, koje je značajno prošireno i obogaćeno odlomcima iz intervjua koji je Finčer 1991. godine dao novinaru magazina Premijer Džonu Ričardsonu (John Richardson). To je, inače, jedini intervju koji je Finčer nekome dao tokom snimanja filma, a iz kojeg se vide sav njegov gnev i razočarenje usled čeonog sudara sa konzervativnom mašinerijom studija "Tventi senčeri foks" (20th Century Fox) i neodgovornim producentima, tvorcima poslednje verzije scenarija koji je bio prepravljan tokom čitavog snimanja.      

Jovan Ristić
TUĐIN^3:  JEDAN NEZASLUŽENI KOŠMAR  

1. Preludijum za crnu rupu

Ka­da su po­sle ogrom­nog uspe­ha Tu­đi­na­ca (pr­vi di­stri­bu­ter­ski na­ziv za SFRJ: A­li­ens – Osmi put­nik 2) no­vi­na­ri upi­ta­li Si­gur­ni Vi­ver (Sigourney Weaver) ho­će li sa­ga do­bi­ti pro­du­že­tak, ona im je od­go­vo­ri­la: „Ne mi­slim da će se to do­go­di­ti. Ali, svo­je­vre­me­no, ni­sam mi­sli­la ni da će ovaj film bi­ti na­pra­vljen. Za­i­sta ni­ko ni­je hteo ti­me da se ba­vi. Ka­da ne­ko kao Ri­dli Skot (Ridley Scott) na­pra­vi ona­ko do­bar film, mi­slim da ne­ma svr­he vra­ća­ti se na­zad... Sre­ćom, Džim Ka­me­ron (James Cameron) je istin­ski že­leo da na­pra­vi sop­stve­ni film, i to je i uči­nio. Ali, ne bih bi­la si­gur­na da će bi­ti još jed­nog (na­stav­ka). Mo­žda oni („Foks“) mo­gu da idu da­lje, ali ja ne znam ku­da se mo­že ići po­sle Tu­đi­na­ca.“

Ni­je Vi­ve­ro­va bi­la je­di­na ko­ja je ima­la ova­kvo mi­šlje­nje. Ni mno­gi ozbilj­ni­ji ana­li­ti­ča­ri ni­su vi­de­li pro­sto­ra za su­vi­sao na­sta­vak po­sle tač­ke na kra­ju Ka­me­ro­no­ve pri­če. Ali, lo­gi­ka je jed­no, a zov pro­fi­ta ne­što dru­go. Ka­da stu­dio i film­ski pro­du­cent jed­nom obr­nu ogrom­ne pa­re, oni – po­put sva­kog tr­gov­ca – po­či­nju da raz­mi­šlja­ju ka­ko da ih obr­nu još jed­nom, pa ako us­pe­ju, on­da još jed­nom, i ta­ko u krug, sve dok se ne umo­re, ili dok pu­bli­ka ne poč­ne da po­vra­ća.

Prikaz zbirke APOKALIPSA: JUČE, DANAS, SUTRA - PRIČE O SMAKU SVETA

Jovan je još u avgustu napisao prikaz zbirke priča domaćih autora "Apokalipsa: juče, danas, sutra - priče o smaku sveta" (2011), treće u nizu tematskih antologija koje priređuje Goran Skrobonja pod okriljem izdavačke kuće Paladin. Taj prikaz od 3000 karaktera trebalo je da bude objavljen u magazinu NIN. Međutim, časopis je krenuo u promenu koncepcije, a naručeni tekst je ostao u ladici, čekajući pogodniji trenutak za objavljivanje. U međuvremenu je omatoreo skoro četiri meseca a neku vrstu usmene premijere imao je 8. novembra, kada su Goran Skrobonja i Jovan promovisali "Apokalipsu" u Nišu, u zajedničkoj organizaciji Studentskog kulturnog centra Niš i Niškog kulturnog centra (jedan od zastupljenih pisaca, teoretičar horor žanra, kritičar i pisac Dejan Ognjanović gostovao je na promociji, napisao izveštaj sa nje i postavio ga na svom blogu, zajedno sa audio snimkom događaja). Posle toga, Jovan je počeo da razmišlja o samostalnom objavljivanju teksta i konačno je prelomio - mesec dana pred početak "apokaliptične" 2012. godine. Prikaz je minimalno dopunjen pošto su neke reference u njemu, koje se odnose na ovogodišnju skoro predapokaliptičnu situaciju u svetu, izgubile na snazi zbog proteka četiri meseca.  

APOKALIPSA U PRAVO VREME

Prikaz tematske antologije „Apokalipsa: juče, danas, sutra – priče o smaku sveta“
priređivač: Goran Skrobonja
izdavač: Paladin, edicija Fraktali
broširano izdanje, 666 strana
godina objavljivanja: 2011.

piše: Jovan Ristić

Biblijski potopi u Australiji i na Tajlandu, serija zemljotresa u novozelandskom gradu Krajstčerč, japanska „trojka“ od 11. marta – megazemljotres, megacunami i najgora nuklearna havarija posle Černobilja, surova suša na rogu Afrike, tajfuni, uragani i orkani koji su se toliko namnožili da ih je besmisleno nabrajati, arapski revolucionarni cunami zvani Arapsko proleće sa ratnim epizidama u Libiji i Siriji, permanentni socijalni bunt u Grčkoj i Španiji, krvavi pir usamljenog ludaka-sa-misijom u Norveškoj, četvorodnevna orgija besa otuđene omladine u Engleskoj, krš i lom na berzama posle smanjenja kreditnog rejtinga SAD, galopirajuća dužnička kriza u Evropskoj uniji koja je otvorila finansijsku crnu rupu u evrozoni, usisavajući u sebe zajedničku valutu ali i dugo građenu političku stabilnost Starog kontinenta, novi ciklus svetske ekonomske krize, Iran (izgleda) pravi atomsku bombu i (dokazano) razvaljuje britansku ambasadu u Teheranu, dok Zapad i Izrael zveckaju oružjem, gigantska ozonska rupa nad Antarktikom, Evropa u decembru bez snega... Toliko nesrećnih događaja u 11 meseci 2011. godine, a da „apokaliptična“ 2012. još nije ni počela...

MODRA SENKA (dva poglavlja iz nezavršenog romana)

Modra senka

Odlomak iz romana o mazohizmu i posledicama nasilja u porodici koji je Jovan pisao 2003. godine i nikada ga nije završio. Radnja "Modre senke" je smeštena u Beograd i pokriva period od kraja osamdesetih do hiperinflatorne 1993. Ovde su priložena dva poglavlja, koja se dešavaju u gimnaziji 1988. godine i pokazuju kako se glavni junak, Darko - budući advokatski pripravnik - upoznao sa Tanjom, svojom najboljom drugaricom i potajnom simpatijom, koja će godinama kasnije, nakon krvavog razračuna sa psihotičnim, posesivnim ljubavnikom dospeti u zatvor.

 2.

AUTOGOL ADAMA ZORIĆA

Sedeli smo u klupi sve četiri godine, rekao sam Veri. Ali to nije bila istina. Bar ne u potpunosti.

Od časa kada smo se upoznali na početku prve godine -  bolje reći, primetili se – pa takom sledeća četiri meseca, Tanja je promenila troje “cimera”. Oni su pre svega bili zanimljivi zato što su svi na svoj način bili udareni, a i zato što su svi od reda, napuštajući Tanjinu klupu, napuštali i gimnaziju.

Prvih dana škole, sa Tanjom je sedeo izvesni Milan Milovanović, momak koga ću pamtiti po opsesivnoj težnji da se nametne za vođu. Oni koji su ga poznavali od ranije kažu da je u osnovnoj “žario i palio”. E onda je došao kraj - carstvo se raspalo i čovek je morao u novu sredinu. Naravno, osetio se ugroženim, i odmah krenuo da izgrađuje “autoritet”. Doduše, imao je ponešto predispozicija: bio je visok, krupan, lepuškast i glasan, no kako za petnaest dana neumornog dobacivanja nije izgradio novu imperiju (“pun humora k’o kurac kostiju”, rekao je jednom Petar za njega), bez najave se pokupio i otišao u drugu školu.

Tanja je s tim momkom sedela iz krajnje jednostavnog razloga: prvog septembra zakasnila je na uvodni čas (o što je ta volela da kasni), a jedino slobodno mesto bilo je u zadnjoj klupi, kraj njega. Pamtim je iz tog perioda po izrazitom kolutanju očima.

Sledeća je bila Slavica, mršava, na minimalac ošišana plavušica sa velikim, okruglim cvikerima. Bila je toliko tiha da se doimala skoro nevidljivom. Mislim da strašno malo ljudi pamti tu devojku, a ja sam je zapazio samo po tome što su je svi profesori pitali ume li, osim da dolazi na časove, i da govori.