PINK FLOYD: THE WALL (ZID) - prepev celog albuma

Svoje prepeve stihova Rodžera Votersa za konceptualni rok album The Wall (Zid) grupe Pink Floyd iz 1979. godine prvobitno sam objavio na svojoj Fejsbuk stranici u četiri dela, od 26. maja do 16. jula 2023. godine. Ovde ih objavljujem sve zajedno, da se mogu čitati u dahu. 

Zid je priča o otuđenoj rok zvezdi Pinku koji je žrtva gubitka oca u Drugom svetskom ratu, odrastanja u traumatičnom poratnom okruženju Engleske pod zaštitničkim okriljem posesivne majke, kao i surovog školskog sistema zasnovanog na ponižavanju i nasilju nad đacima. Pink postaje rok zvezda ali se ne snalazi sa ženama, jer je jedina žena u njegovom životu uvek bila majka - a očinsku figuru nikad nije imao. Kad ga zbog njegove nekomunikativnosti supruga ostavi i baci se u zagrljaj drugom čoveku, Pink se na turneji okreće grupi devojkama i drogama, sve dok potpuno ne skrene s uma, okružen i zarobljen zidom koji je ciglu po zidu podizao celog života. Tako poludelog i odumrlog menadžeri, pokušavaju da ga povrate - ali ne da bi mu spasili život, već samo da bi ga osposobili da održi koncert (kapitalizam i profit). Za to vreme, Pink se u glavi pretvara u fašistu, zamišljajući da je koncert koji je prisiljen da održi - nacistički miting. Mentalno izolovan, on vodi borbu sa svojim zidom, dok nakon spektakularnog "suđenja" samom sebi ne uspe da ga sruši, pošto se suočio sa svojim najvećim strahovima.

Postoje tri oblika pričanja Votersove priče o Zidu. Prvi i najslavniji oblik je istoimeni dvostruki album Pink Floyda iz 1979. godine, drugi oblik je koncertni, čiji su nosilac isprva bili Pink Floyd (1980-1981) a potom Rodžer Voters kao solista (koncert na ruševinama Berlinskog zida iz 1990. godine, i The Wall turneja 2010-2013.) a treći oblik je filmski iz 1982. godine, u režiji Alana Parkera (Pink Floyd: The Wall), sa Bobom Geldofom u glavnoj ulozi.

Pesma Another Brick In The Wall part 2 bila je svetski hit i postala je rokenrol klasika, ali isti status vremenom je stekla Comfortably Numb, zahvaljujući završnoj solo deonici gitariste Pink Floyda, Dejvida Gilmora (David Gilmour) koja se naširoko smatra jednom od najboljih u istoriji rokenrola.  

Sadržaj:

1. Unutar mesa?/In The Flesh?

2. Tanak led/The Thin Ice

3. Još jedna cigla u zidu, prvi deo/Another Brick In The Wall, part 1

4. Najsrećniji dani naših života/The Happiest Days Of Our Lives

5. Još jedna cigla u zidu, drugi deo/Another Brick In The Wall, part 2

6. Majko/Mother

7. Zbogom plavo nebo/Goodbye Blue Sky

8. Prazna mesta/Empty Spaces

9. Šta sad da radimo?/What Shall We Do Now? (*)

10. Mladalačka požuda/Young Lust

11. Jedan od mojih sunovrata/One Of My Turns

12. Ne ostavljaj me sad/Don't Leave Me Now

13. Još jedna cigla u zidu, treći deo/Another Brick In The Wall, part 3

14. Zbogom okrutni svete/Goodbye Cruel World

15. Hej ti/Hey You

16. Is There Anybody Out There?/Ima li nekog tamo napolju?

17. Nema nikog kod kuće/Nobody Home

18. Vera/Vera

19. Bring The Boys Back Home/Momke nam kući vratite

20. Udobno umrtvljen/Comfortably Numb

21. Koncert se mora održati/The Show Must Go On

22. Unutar mesa/In The Flesh

23. Beži koliko te noge nose/Run Like Hell

24. Čekajući crve/Waiting For The Worms

25. Stanite!/Stop!

26. Suđenje/The Trial

27. Izvan zida/Outside The Wall

* * * * *

1.

UNUTAR MESA?

(In The Flesh)

[Glas: "...mesto gde smo ušli?"]

Dakle,

pomislih da bi ti možda voleo

na moj koncert da dođeš.

I znojavo uzbuđenje kad si sluđen,

i taj sjaj svemirskog kadeta (*)

da iskusiti hoćeš.

Kaži ti meni,

da l' ti možda ne izmiče nešto,

sunce moje malo?

Ono što si 

oćekivao da ćeš videti,

nije ti se baš dalo?

Ako hoćeš da spoznaš

šta se krije iza mojih

očiju od leda,

moraćeš da zagrebeš

duboko ispod ove 

fasade što te gleda. 

2.

TANAK LED

(The Thin Ice)

Mama voli svoju bebu.

A voli je i tata.

I možda ti, bebo, 

more deluje toplo.

i možda ti i nebo 

deluje plavo.

O, bebo moja.

O, bebo moja plava.

Ako odeš na klizanje

po tankom ledu modernog sveta,

prekor hiljada uplakanih očiju

pratiće te nemo da ti smeta.

Nemoj da se iznenadiš

kad ti se pukotina u ledu

otvori pod nogama.

Tad ćeš iz poznatoga sveta 

u ponor da sklizneš,

i sa uma ćeš da skreneš,

a strah će niz tebe 

kao potok da se sliva,

dok se za tanak led 

držiš noktima.

3.

JOŠ JEDNA CIGLA U ZIDU, PRVI DEO

(Another Brick In The Wall, part 1)

Tata je odleteo preko okeana,

ostavivši za sobom tek uspomenu,

fotografiju u porodičnom albumu.

Tata, šta si mi još ostavio?

Šta si meni za sobom ostavio?

Sve u svemu,

bila je to samo 

cigla u zidu.

Sve u svemu,

bile su to samo

cigle u zidu.

4.

NAJSREĆNIJI DANI NAŠIH ŽIVOTA

(The Happiest Days Of Our Lives)

Kad smo porasli i pošli u školu,

behu tamo neki učitelji

koji bi decu povređivali

kako god su znali i umeli,

izlivajući svoj podsmeh

preko svega što smo radili,

razotkrivajući svaku slabost,

koliko god je mi klinci 

pažljivo u sebi sakrili.

Al' za njih u gradu znalo se dobro,

da kad bi se noću kući vratili,

od svojih debelih, psihopatskih žena

zvocanje bi na mrtvo ime zaradili.

5.

JOŠ JEDNA CIGLA U ZIDU, DRUGI DEO

(Another Brick In The Wall, part 2)

Ne treba nam obrazovanje.

Ne treba nam misaona kontrola.

Mračni sarkazam napolje iz škola.

Učitelju, tu decu puštaj odma'!

Hej, učitelju! 

Tu decu puštaj odma'!

Sve u svemu,

beše to samo još jedna

cigla u zidu.

Sve u svemu,

ti si samo još jedna

cigla u zidu.

Ne treba nam obrazovanje.

Ne treba nam misaona kontrola.

Mračni sarkazam napolje iz škola.

Učitelju, tu decu puštaj odma'!

Hej, učitelju! 

Nas decu puštaj odma'!

Sve u svemu,

ti si samo još jedna

cigla u zidu.

Sve u svemu,

ti si samo još jedna

cigla u zidu.

6.

MAJKO

(Mother)

Majko, šta misliš,

hoće li oni tu bombu baciti?

Majko, šta misliš,

hoće li im se ova pesma svideti?

Majko, od toga da će mi oni skrckati jaja, 

treba li da se plašim?

O, majko, da li je potrebno 

zid da sagradim?

Majko,

da li za predsednika da se kandidujem?

Majko,

da li našoj vladi da verujem?

Majko, 

hoće li me izvesti pred vod za streljanje?

Ili im je to 

ipak samo dangubljenje?

Tiho, bebice, 

nemoj da plačeš.

Mama će učiniti da ti se

svi košmari ostvare.

Mama će ti usaditi

sve svoje strahove.

Mama će te čuvati čvrsto

pod okriljem svojim.

Neće ti dati da poletiš,

ali bi te mogla 

pustiti da pevaš.

Mama će te, bebo, utopliti

i učiniti da se ugodno osećaš.

I naravno bebo,

da će ti mama pomoći

zid da sagradiš.

Mama, šta misliš,

da li je ona za mene dovoljno dobra?

Mama, šta misliš,

da li je ona po mene opasna?

Mama, da li će ona

tvoga dečaka rasturiti?

Mama, da li će mi ona

srce slomiti?

Tiho, bebice,

nemoj da plačeš.

Mama će da proveri

koja devojka za tebe nije.

Mama neće pustiti

da se išta prljavo probije.

Mama će te čekati

kad se iz provoda budeš vraćao.

Mama će uvek otkriti

gde si se to smucao.

Mama će te, bebo, uvek

zdravom i čistom održavati.

I naravno da ćeš, bebo,

uvek moja beba ostati.

Majko,

zar je stvarno trebalo

da bude ovako visok?

7.

ZBOGOM PLAVO NEBO

(Goodbye Blue Sky)

Da li si video ljude kako strahuju? 

Da li si čuo bombe kako padaju?

Da li si se ikada zapitao

zašto smo u skloništa morali da bežimo,

dok nam se obećanje vrlog novog sveta 

razotkrivalo podno čistog plavog neba?

Da li si video ljude kako strahuju? 

Da li si čuo bombe kako padaju?

Požari su zgasnuli davno, 

ali bol je tu stalno. 

Zbogom, plavo nebo.

Zbogom, plavo nebo.

Zbogom.

8.

PRAZNA MESTA

(Empty Spaces)

Šta ćemo da koristimo

da prazna mesta popunimo,

tamo gde smo nekad

umeli da razgovaramo?

Kako ću 

preostala mesta da popunim?

Kako ću 

ovaj zid da dovršim?

9.

ŠTA SAD DA RADIMO? (**)

(What Shall We Do Now?)

Šta ćemo da koristimo

da prazna mesta popunimo,

tamo gde talasi gladi grme?

Da li u plovidbu da krenemo 

preko mora što je od lica sačinjeno

da još malo aplauza zadobijemo?

Da li novu gitaru da kupimo?

Da li jača kola da vozimo?

Da li celu noć da radimo?

Da li u tuče da se upuštamo?

Svetla upaljena da ostavljamo?

Bombe da bacamo?

Turneje po istoku da sviramo?

Boleštine sebi da navlačimo?

Kosti da sahranjujemo?

Porodice da rasturamo?

Cveće telefonom da šaljemo?

Pijančenju da se odamo?

Kod psihijatra da idemo?

Meso da ostavimo?

Retko da spavamo?

Ljude kao mezimce da čuvamo?

Pse da obučavamo?

Pacovske trke da trčimo?

Slamarice novcem da punimo?

Blago da zakopavamo?

Dokolice što više da imamo?

Al' da se nikad stvarno ne opustimo,

dok leđima uza zid stojimo.

10.

MLADALAČKA POŽUDA

(Young Lust)

Ja sam samo novi dečko,

stranac u gradu ovom.

Gde se dedoše stara vremena?

Ovom strancu dobar provod treba.

O, kako mi treba laka ženska.

O, kako mi treba laka devojka.

Hoće l' neka hladna žena u ovoj pustari

malo muškarcem pravim da me učini?

Rokenrol izbeglicu pod svoje da uzme?

Hajde mala, oslobodi me.

O, kako mi treba laka ženska.

O, kako mi treba laka devojka.

[Zvonjava telefona. Zvuk podizanja slušalice.]

"Halo..?"

"Da, gospodin Flojd zove gospođu Flojd, poziv plaća onaj ko prima poziv. Da li prihvatate naplatu po tarifi iz Sjedinjenih Država?"

[Zvuk spuštanja slušalice]

"Pa prekinuo je! To je vaš stan, zar ne? Pitam se zašto je prekinuo? Da li bi tamo, uz vašu ženu, trebalo da bude još neko ko bi mogao da odgovori?"

[Ponovo zvonjava telefona... Ponovo zvuk podizanja slušalice]

"Halo?"

"Poziv iz Sjedinjenih Država, da li je to...?"

[Prekid veze spuštanjem slušalice]

"Vidite, on i dalje prekida vezu. I muškarac odgovara na poziv."

11.

JEDAN OD MOJIH SUNOVRATA

(One Of My Turns)

[Glas grupi devojke, preko zvuka televizijskog programa:] 

"O bože, do jaja ti je soba! Jesu li sve ove gitare tvoje?"

[Zvuk televizijskog programa, neki film] 

"Pa ovo mesto je veće od našeg stana!" 

[Zvuk televizijskog programa, neki film]

"Ovaj... mogu li da te dobijem malo?" 

[Zvuk televizijskog programa, neki film]

"Hoćeš malo ovoga?" 

[Zvuk televizijskog programa, neki film]

"Au, vidi ti ovaj bazen! A da se okupamo?" 

[Zvuk televizijskog programa, neki film]

"Šta to gledaš?" 

[Zvuk televizijskog programa, neki film]

"Hej?" 

[Zvuk televizijskog programa, neki film] 

"Jesi li dobro?"

Dan za danom,

ljubav sve sivlja postaje,

kao koža čoveka što umire.

Noć za noći,

pretvaramo se da će

sve dobro proći.

Ali ja sam postao stariji,

tvoj odnos prema meni hladniji,

i ništa nije zabavno 

kao što je nekada bilo.

I sad osećam kako nadolazi

jedan od sunovrata mojih.

Hladan sam k'o brijač,

zategnut k'o krvotoka stezač,

jasan k'o pogrebni doboš.

U spavaću sobu potrči.

U koferu sa leve strane naći ćeš 

moju omiljenu sekiru.

Nemoj da si tako preneražena.

To je samo prolazna faza.

Jedan od mojih loših dana.

Hoćeš malo televiziju da gledaš?

il' među čaršave da se zavučeš?

il' tiho povlačenje da razmatraš?

Hoćeš nešto da pojedeš?

Hoćeš da naučiš da letiš?

Hoćeš li?

Ili bi mene kako to pokušavam

da vidiš?

Hoćeš da pozoveš pandure?

Sa ovim da prestanem misliš da je vreme?

Zašto bežiš od mene? 

12.

NE OSTAVLJAJ ME SADA

(Don't Leave Me Now)

O draga,

ne ostavljaj me sada.

Ne govori da smo stigli do kraja.

Seti se cveća koje sam ti poslao.

Potrebna si mi, draga.

Kroz mašinu za mlevenje da prolazim

pred svim prijateljima mojim?

O draga,

ne ostavljaj me sada.

Kako možeš da odeš,

kad znaš koliko mi trebaš.

Da me na subotnje veče u kašu zdrobiš,

o draga,

kako si mogla to da mi uradiš?

Da pobegneš od mene?

Potrebna si mi, draga.

Zašto bežiš od mene?

13.

JOŠ JEDNA CIGLA U ZIDU, TREĆI DEO

(Another Brick In The Wall, part 3)

Nisu mi potrebne ruke da me grle.

Nisu mi potrebne droge da me smire.

Video sam šta na zidu piše.

Ništa mi nije potrebno više.

Rekao bih - ništa više.

Sve u svemu,

to su sve bile samo

cigle u zidu.

Sve u svemu,

ti si bio samo

cigle u zidu.

14.

ZBOGOM OKRUTNI SVETE

(Goodbye Cruel World)

Zbogom okrutni svete.

Danas te napuštam.

Zbogom.

Zbogom.

Zbogom.

Zbogom, svi vi ljudi.

Nema ničeg što možete reći

da bih se ja predomislio.

Zbogom.

15.

HEJ TI

(Hey You)

Hej ti, što tamo na hladnoći stojiš, 

što usamljen i mator postaješ,

možeš li da me osetiš?

Hej ti, što te tabani svrbe a osmeh ti sahne,

dok nasred prolaza stojiš,

možeš li da me osetiš?

Hej ti, ne pomaži im da svetlost sahrane.

Ne predaj se, ne daj da borba stane. 

Hej ti, što tamo bez odeće

usamljen za telefonom sediš,

da l' bi hteo da me dodirneš?

Hej ti, što uvo uza zid držiš,

i nekog da se odazove čekaš,

da l' bi hteo da me dodirneš?

Hej ti, pomozi mi da kamen nosim.

Srce otvori, evo kući dolazim.

Al' sve je to samo privid bio.

Previsok se zid napravio,

što si i sam video.

Koliko god on pokušavao

probiti se nije mogao,

pa mu je napad crva 

mozak izjeo.

Hej ti, što nasred puta stojiš

i ono što ti kažu uvek radiš,

možeš li da mi pomogneš?

Hej ti, s one strane zida,

što flaše u hodniku razbijaš,

možeš li da mi pomogneš?

Hej ti, ne govori da šansi nemamo.

Zajedno opstajemo, podeljeni propadamo.

16.

IMA LI NEKOG TAMO NAPOLJU?

(Is There Anybody Out There?)

Ima li nekog tamo napolju?

17.

NEMA NIKOG KOD KUĆE

(Nobody Home)

Imam crnu knjižicu, gde svoje pesme zapisujem.

i vrećicu, gde četkicu za zube i cešalj ubacujem.

Kad sam dobar kucov, ponekad kosku dobijem.

Imam elastične trake, da mi cipele ne spadaju.

Imam natečene ruke, i bole me k'o da otpadaju.

Imam TV sa trinaest kanala punih sranja.

Imam električnu rasvetu.

Imam umeće predviđanja

i zadivljujuću moć opažanja.

Eto kako znam

kad te telefonom zovem 

s nadom da ću imati sreće,

da kod kuće nikog biti neće.  

Imam obaveznu frizuru u stilu Hendriksa,

i neizbežne izgoretine od spremanja fiksa

na mojoj omiljenoj košulji od satena.

Imam na prstima mrlje od duvana.

Na lancu oko vrata mi je srebrna kašika.

Klavir na grobu ću imati umesto spomenika.

Moj je pogled divalj i razrogačen.

Imam snažan poriv da poletim,

ali nemam gde da odletim.

O draga, kad god te

telefonom tražim.

I dalje kod kuće nikog

ne nalazim.

Gohilsove čizme imam.

Signale ovog sveta

sve slabije primam.

18.

VERA

(Vera)

Seća li se ko ovde Vere Lin?

Seća li se kako je rekla

da ćemo se opet sresti

jednog lepog dana?

Vera! Vera!

Zna li se o tebi šta? 

Da li se još neko ovde

oseća kao ja?

19.

MOMKE NAM KUĆI VRATITE

(Bring the Boys Back Home)

Momke nam kući vratite.

Momke nam kući vratite.

Decu samu ne ostavljajte.

Momke nam kući vratite.

Ima li nekog tamo napolju?

20.

UDOBNO UMRTVLJEN

(Comfortably Numb)

Zdravo?

Ima li nekog tu unutra?

Ako me čuješ samo klimni.

Ima li nekog kod kuće?

Ajmo sad.

Nešto si potišten, čujem.

Pa, bol ti mogu umanjiti.

Na noge te mogu vratiti.

Opusti se.

Od nekih stvari moram početi.

Osnovne činjenice mi kaži.

Gde te boli, hajde mi pokaži.

Nema bola, a ti se gubiš.

K'o brodski dim na horizontu se vidiš.

Do mene samo na mahove dopireš.

Usne mrdaš, al' ne čujem šta govoriš.

Kao dete, groznicu sam imao.

Ruke sam k'o balone osećao.

Sad mi se taj osećaj vratio.

Ne znam kako bih ti objasnio.

Ne bi me shvatio.

Ja ovakav nisam.

Udobno umrtvljen

postao sam.

U redu.

Sad samo da te bocnem.

Neće više biti onih urlika,

ali će ti možda malo biti muka.

Hajde sad ustani.

Rekao bih da te ovo dobro radi.

Pomoći će ti koncert da preguraš.

Hajde, poći sada moraš.

Nema bola, a ti se gubiš.

K'o brodski dim na horizontu se vidiš.

Do mene samo na mahove dopireš.

Usne mrdaš, al' ne čujem šta govoriš.

Kao dete, nešto sam primetio.

Krajičkom oka sam uhvatio.

Kad sam se okrenuo - izgubilo se.

Šta je to više ne sećam se. 

Dečak je porastao.

San je nestao. 

Udobno umrtvljen

ja sam postao.

21.

KONCERT SE MORA ODRŽATI

(The Show Must Go On)

O, mama, o tata,

je l' moram taj koncert da održim?

O, tata, 

vodi me kući.

O, mama, 

pusti me da bežim!

To mora da je neka greška.

Da ih pustim da mi uzmu dušu

nisam nameravao.

Da li sam suviše star?

Da li je sada dockan?

O, mama, o tata.

Gde se osećaj izgubio?

O, mama, o tata.

Šta ako se pesama 

ne budem setio?

Koncert se mora održati!

22.

UNUTAR MESA

(In The Flesh)

Dakle,

pomislih da bi ti možda voleo

na moj koncert da dođeš.

I znojavo uzbuđenje kad si sluđen,

i sjaj svemirskog kadeta

da iskusiti hoćeš.

Imam za tebe loših vesti,

sunce moje malo.

Pink nije dobro,

pa je u hotelu ostao,

a nas su ovde 

kao zamenski bend poslali.

Ima da utvrdimo, fanovi,

koji su vam pravi stavovi. 

Ima l' u dvorani pedera večeras?

Stavljajte ih odmah uza zid!

Eno jednog pod reflektorima,

ne sviđa mi se njegova njuška.

Stavljajte ga odmah uza zid!

Onaj tamo je pljunuti ješa!

A ovaj ovde je uglješa!

Ko je pustio svu tu fukaru

da se s nama meša?

Eno jednog što puši džoint!

a onaj je pirgav k'o seljo!

Ja da se ovde pitam

sve bih vas postrelj'o!

23.

BEŽI KOLIKO TE NOGE NOSE

(Run Like Hell)

[Masa: "Pink Flojd! Pink Flojd!"]

Beži! Beži! Beži! Beži!

Bolje ti je da lice sakriješ

pod tvoju omiljenu masku,

da rajsferšlus na usnama zakopčaš

i roletne preko očiju navučeš,

da osmeh bezličan pokazuješ,

dok ti gladno srce tuče,

i dok te zbog grešne prošlosti 

bolovi u želucu muče,

dok ti se živci kidaju,

jer ti se školjka raspada

pod udarcima čekića

što ti navaljuju na vrata.

Bolje beži!

Ceo dan i celu noć 

bolje ti je da bežiš,

a svoja prljava osećanja

bolje u sebi da zadržiš.

A ako ćeš devojku napolje

večeras da izvodiš,

bolje da se u kolima s njom

od pogleda skloniš.

Jer ako te, 

dok joj otvaraš bravu,

na zadnjem sedištu otkriju,

ima spakovanog

u kartonsku kutiju

majci da te pošalju.  

Bolje beži!

[Masa: "Čekić! Čekić!"]

24.

ČEKAJUĆI CRVE  

(Waiting for the Worms)

"Eins, zwei, drei, alle!"

Dopreti do mene 

više ne možeš,

koliko god se 

u tome trudiš.

Zbogom okrutni svete, 

gotovo je.

Produži dalje.

Ovde, iza moga zida,

u bunkeru sedim,

i dolazak crva čekam.

Ovde, iza moga zida,

u savršenoj izolaciji,

ja dolazak crva čekam.

Čekam da 

beskorisne uklonim.

Čekam da

grad očistim.

Čekam da

crve sledim.

Čekam da

crnu košulju navučem.

Čekam da

slabiće iskorenim.

Čekam da im

prozore razbijem

i vrata provalim.

Čekam na

konačno rešenje

da lozu ojačam.

Čekam da

crve sledim.

Čekam da

tuševe pustim

i peći potpalim.

Čekam

na pešovane i uglješe

na crvene i na ješe.

Čekam 

da crve sledim. 

[Glas iz megafona: "Čekamo da preuzmemo, i okupićemo se ispred Gradske kuće u Brikstonu, gde ćemo se..."]

Da li bi voleo 

da vidiš Britaniju

kako opet vlada,

prijatelju moj?

Sve što treba da uradiš

jeste da crve slediš.

Da li bi voleo 

da naše obojene rođake

pošalješ opet kući,

prijatelju moj?

Sve što treba da uradiš

jeste da crve slediš. 

[Glas iz megafona: "Crvi će se okupiti ispred autobuske stanice u Brikstonu. Kretaćemo se oko 12 sati duž Stoktonskog druma... Ebotovog druma... U dvanaest do tri kretaćemo se duž Lambetovog druma u pravcu mosta Voksol. A kad izbijemo na drugu stranu mosta Voksol, bićemo na teritoriji Vestministera. Veoma je moguće da ćemo susreti neke... na putu kojim se budemo kretali..."]

25.

STANITE!

(Stop)

Stanite!

Hoću da idem kući, 

ovu uniformu da skinem

i ovaj koncert napustim.

Ali čekam u ovoj ćeliji,

jer spoznati moram svoje breme:

da li sam ja kriv

sve ovo vreme...

26.

SUĐENJE

(The Trial)

Dobro vam jutro, časni Crve!

Kruna će pokazati jasno

da je zatvorenik, koji pred vama stoji,

uhvaćen na delu dok pokazuje osećanja!

Pokazuje osećanja skoro ljudske prirode!

Ne može to tako!

Pozovite direktora škole!

Uvek sam ja govorio, časni Crve,

da od njega neće ispasti ništa dobro.

Da su me pustili da bude po mome,

ja bih ga u red doveo.

Ali ruke mi behu vezane.

Svi ti ljudi meka srca i umetnici

omogućiše mu da se nekažnjen izvuče.

Dozvolićete mi da ga nalupam sada?

Prsao.

U glavi sam potpuno prsao.

Stvarno sam skrenuo.

Mora da su mi povadili sve klikere.

Prsao. 

U glavi je potpuno prsao.

Ti govance jedno, sad si se uvalio.

Nadam se da ćeš zaglaviti doživotno.

Trebalo je sa mnom da razgovaraš 

češće no što jesi. 

Ali ne! Morao si ti po svome.

Jesi l' neku porodicu 

u skorije vreme rasturio?

Samo pet minuta, časni crve,

za njega i mene, nasamo. 

Bebo!

Dođi k majci bebo,

daj da te u naručje uzmem.

Nije mi, milorde, želja bila

da on zapada u nevolje.

Zašto me je napustiti morao?

Crve moj časni, dozvolite da ga vodim kući.

Otkačio.

U glavi sam potpuno otkačio.

Kroz rešetke na prozoru gledam.

Negde u tom zidu mora da su vrata

kroz koja sam ušao.

Otkačio.

U glavi je potpuno otkačio.

Dokazi, pred ovaj sud izneti,

nepobitni su. 

Nema potrebe da se

porota na većanje povlači.

Za sve ove godine koliko sam sudija,

još nisam čuo da neko

ovoliko zaslužuje

da po zakonu bude kažnjen.

Zbog načina na koji si mučio

svoju predivnu ženu i majku

toliko mi je muka

da ću dobiti proliv!

[Masa: "Hej sudijo! Poseri se na njega!"] 

Pošto si, prijatelju, otkrio

najdublji strah lični,

osuđujem te da budeš razotkriven,

pred svima koji su ti slični!

Srušite zid!

27.

IZVAN ZIDA

(Outside the Wall)

Sasvim sami, ili dvoje po dvoje,

oni koji te stvarno vole,

hodaju tamo-ovamo, izvan zida.

Neki, držeći se za ruke,

a neki okupljeni u grupe (***),

ljudi meka srca i umetnici,

iskazuju svoj stav.

A kad ti daju sve svoje,

neki posrnu i padnu,

jer naposletku nije lako

udarati srcem u zid nekog blesana.

[Glas: "Nije li ovo mesto..."]

PREVEO: Jovan Ristić (26.05 do 16.07.2023)

(*) Sjaj svemirskog kadeta je izraz za drogu

(**) What Shall We Do Now (Šta sad da radimo) je pesma koja je bila predviđena za album The Wall, ali je izostavljena zbog manjka prostora na vinilu i zamenjena je kraćom i donekle sličnom, Empty Spaces (Prazna mesta). Međutim, u filmu Pink Floyd: The Wall (Alan Parker, 1982), iskorišćena je What Shall We Do Know, dok je Empty Spaces izostavljena. Na The Wall koncertima takođe se uvek izvodi What Shall We Do Now, a Empty Spaces nikada (poslušati živi album Pink Floyda Is There Anybody Out There i Votersov The Wall Live in Berlin). U Parkerovom filmu, pesma je praćena genijalnom animacijom Džeralda Skarfa. Šteta što se studijska verzija What Shall We Do Now ne može pronaći ni na jednoj kompilaciji pesama grupe Pink Floyd, već se u njoj može uživati samo ako imate film. Sada je, doduše, ima i na YouTube, kao insert iz filma.

(***) Reč "bands" upotrebljena je dvosmisleno. Rodžer misli i na grupe ljudi, ali i na muzičke bendove. Svi oni "iznose svoj stav" boreći se protiv zidova, pa i protiv zidova u ljudima koje poznaju ("nije lako udarati u zid nekog blesana").

 

Poplavljeni um: Gostovanje u Zrenjaninu, na tribini o teorijama zavere i njihovom uticaju, 7.6.2022.

Poslednje tri promocije romana imao sam u Vojvodini, a jedna od njih bila je 7. juna u Kulturnom centru Zrenjanina, u sklopu tribine "Teorija zavere". O knjizi Poplavljeni um i fenomenu kojim se ona bavi - konspirološkom načinu razmišljanja - govirili smo Đorđe Prstojević (moderator), sociološkinja Senka Jankov i Marijana Kojićić Daljević i ja. Naša izlaganja povremeno se mešaju sa žamorom đaka koji su u prostoru do nas slavili matursko veče, ali se sve ipak dobro čuje.  

Odlomak iz romana POPLAVLJENI UM - poglavlje 14.

Evo jednog odlomka iz romana Poplavljeni um (njegovo četrnaesto poglavlje) za koji smatram da je dobra ilustracija njegove atmosfere kao psihološkog road-trilera sa elementima zone sumraka. 

14.

Dok se šetkao kraj automobila koji su čekali točenje goriva, Filip je bacao čežnjive poglede ka Ibarskoj magistrali, ka vozilima koja su išla prema Beogradu. Želeo je da je imao više hrabrosti da sam krene kući, onda kad su se kod Ceraka prvi put zaustavili. Stanice gradskog prevoza tamo su bile blizu, a ovde, u ovoj nedođiji, nije bilo ničega. Zašto je Momir kog đavola morao da bude tako neodgovoran, sujetan i komplikovan? Prvo je kasnio na sastanak, pa je sam sebe sabotirao vređajući Bebu koja je pristala da ih vozi onda kad su Momirova kola crkla, i još je s pokvarenim stomakom krenuo na put. Mogao je lepo da javi da mu nije dobro, pa da se cela ta glupa akcija otkaže ili odloži, tim pre što se na fejsbuk poziv odazvalo samo dvoje ljudi. Al’ ponos. I sad su zbog dotičnog ponosa gubili vreme čekajući da se Momir skine sa WC šolje. I niko nije garantovao da ga u takvom stanju stomak neće ponovo pritegnuti, ko zna gde, kad i u kojoj situaciji.

Šta si očekivao od čoveka koji je ispušena muštikla? I zašto se i dalje družiš s tim preletačem? To bi – govorio je sebi – rekao Slavoljub da mu je ispričao kuda se stvarno uputio, i s kim. Pitao se šta bi mu Slavoljub tek rekao ako bi se kojim slučajem stvorio ovde, na pumpi? Uhvatio je sebe kako želi da se to desi, da njegov otac stvarno dođe, da bude neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar. Ma bilo bi dovoljno da ga pozove na mobilni; Slavoljub bi odmah seo u kola i doleteo. Onda je odbacio tu pomisao, zamišljajući Slavoljubov smeh i svoju sramotu na putu do kuće. I sramotu godinama posle toga.  

Rekao ti je da si stihoklepac? I on? A meni nisi verovao...

Pogledao je ka restoranu za svaki slučaj; kroz staklo ispod plave tende sa natpisom LAV video je Mrvicu i Bebu kako sede i pričaju. Bili su ga pozvali sa njima unutra na piće, a on im je učtivo kazao da nije žedan i da bi radije protegao noge. Istina je bila da bi mu piće prijalo, ali mu nikako nije bilo do društva i razgovora. Osećao se potišteno. Osećao se kao uljez. Putnik na pogrešnom putovanju. I moraće to da ostane do kraja. Moraće nekako da se vadi. Sam.

Udaljio se od glavnog objekta pumpe u kojem su bili restoran, WC i prodavnica, i pošao u pravcu parkiranih automobila iza kojih se prostirao auto-put. Hodao je besciljno, šutirajući zgaženu konzervu; onda je shvatio da to radi nasred prolaza za kola, pa je ubrzao hod do parkinga. Nije bilo ničeg zanimljivog u okolini, a i čega bi bilo na jednom takvom mestu? Čak se ni u marke automobila nije razumeo, pa da uzme da ih proučava. Smotan si k’o sajla, nemaš reflekse, ubio bi nekog na drumu, govorio bi mu Slavoljub kad bi spomenuo da hoće da vozi. I šta će ti kola kad živiš u centru? govorila bi mu mama. I mama je bila više u pravu nego tata, ali Filip je i dalje želeo da vozi, samo što mu je nekako sva ta gnjavaža oko polaganja ispita i oko objašnjavanja roditeljima zašto hoće da vozi oduvek bila na poslednjem mestu.

Okrenuo se u pravcu žuto-zelenih polja iza kojih je ležala Orlovača. Na toj strani nalazila se kućica sa malim prozorima nalik na kontejner i nešto montažno sa lučnim krovom što je moglo da bude auto-perionica. Šta god da je bilo u pitanju, nisu se videli korisnici. Zapravo, na tom kraju pumpe nije bilo žive duše. Na samoj ivici betoniranog područja, između auto-perionice i saobraćajnice koja je dolazila sa Ibarske magistrale, bila su parkirana jedna jedina kola – sportski automobil crvene boje bez krova.

Porše je uvek umeo da prepozna.

Da li je to bio onaj porše?      

Uputio se ka usamljenim kolima, a kad se dovoljno približio, shvatio je da nemaju tablice. Svejedno su bila veoma lepa. Vozio je takva u svojim snovima i kompjuterskim igrama.

Vlasnika nije bilo unutra. Kada je sasvim prišao poršeu, sa izvesnom zebnjom se osvrnuo oko sebe. Osećao se izložen pogledima sa pumpe, tako izdvojen na brisanom prostoru. Plašio se da tip koji vozi ta kola možda nije u blizini, pa da ga vidi i pomisli svašta o njegovim namerama. Srbija je ovo, ljudi vole da kradu, govorio je sebi Filip dok je kao opčinjen dodirivao sjajnu površinu karoserije. Kad nešto izgubiš na ulici, oprosti se s tim. Ostaćeš bez bicikla čak i kad ga vezuješ lancem za gelender na šestom spratu zgrade koja se zaključava. Ponovo je video da porše nema tablice, pa je povukao ruku. Ko to sme da vozi ovakva kola a da nema tablice i da ga policija ne dira kad projuri kroz crveno svetlo?

A možda to nisu ona kola.

Svejedno, nemaju tablice.

Zakoračio je unazad. I začuo režanje.

Nije znao odakle zvuk dopire, da li iza kola ili iz samih kola, ali je pretrnuo, pa je oprezno napravio još jedan korak unazad, ne usuđujući se da se okrene i potrči ka sigurnosti pumpe.

Režanje je postajalo sve grlenije i zloćudnije, a nakostrešeni Filip je imao utisak da svaki njegov sićušni korak traje beskonačno dugo i da ga bilo kakav nagli, pogrešan pokret može izložiti nečem strašnom, bolnom i krvavom.

Iza automobila se promolila životinja.

Veliki crni pas. Mešanac ko zna čega. Prljav i čupav, kao nekakav ljudski prosjak. Rebra su mu se mogla prebrojati koliko je bio neuhranjen. Na prednjoj levoj nozi ispod kolena kao da ga je nešto ujelo i odgrizlo mu popriličan komad dlake, i na tom mestu se nalazila gadna krasta.  

Filip se ukoči od straha. Pas ga je jedno vreme fiksirao pogledom, i kao da se trudio da objekat njegove netrpeljivosti može da prostudira svaki zub u njegovim iskeženim čeljustima, pa je zakoračio napred.

Filipova obamrlost popusti. Počeo je oprezno da se povlači.

Pas krenu za njim, u istom ritmu.

„Dobra kuca“, govorio je Filip, više tešeći samog sebe no smirujući životinju. Jer kuca nije bila dobra. Sada je režala tako intenzivno i frktavo da se svakog trena moglo desiti da jurne u napad. A tako mršava i ljutita, delovala je i gladno. O, kako je samo želeo da se obrne i potrči ka zgradi Kriogasove pumpe. I kako se samo plašio da ta zver ne jurne za njim i ne baci se na njegova leđa.

Video ju je kako hoda sve brže, kako spušta glavu dok joj se mišići grče u pripremi za skok. Prestravljen, okrenuo se da potrči.

I udario nosem u nešto.

U nekoga.

U nečije grudi.

Prateći inerciju tela, ruke mu obgrliše čoveka na kojeg je naleteo. Zaustavljen i obnevideo od bola uhvatio se za lice i zateturao, a neznanac ga je spasio od pada, pridržavši ga za ramena.

Kada je progledao, ugledao je dugokosog, prosedog bradonju u narandžastom kombinezonu radnika na pumpi. Istovremeno je shvatio da ga životinja nije zaskočila.

Drhtavo se obrnuo, ne znajući šta ga očekuje. A dočekao ga je prizor psa koji mirno sedi ispred crvenog poršea. Iako je gledao Filipa ispod oka, nije više režao i nije se više kezio.

Pumpadžija se pojavi pored Filipa. Kroz naočari sa metalnim ramom gledao je u psa, koji je jedva čujno cvileo.

„Je l’ vaš?“, upita Filip, kojem je nos još brideo od udarca.

Pumpadžija priđe psu, kleknu kraj njega i pomazi ga.

„To su deca ulica i drumova“, rekao je, češkajući životinju iza ušiju. „Surovo napuštena. Izgnana iz vrta roditeljske ljubavi. Večito odbacivana, šutirana čak. Ljuta na svet. A opet gladna milovanja.“ Pogledao je ka Filipu i osmotrio ga. „Šta ćeš... ovako daleko?“

„Ja... samo sam hteo da pogledam kola...“

„Nisam te to pitao.“ Glas mu je bio dubok i hrapav, kao kora veoma starog drveta, i nije se uklapao sa bujnom kosom nekog ko ima pedesetak godina i prilično očuvan stas. Filipa obuze nelagoda. Nisu mu se dopadali ni ispitivački pogled ni pitanje tog čoveka. A čovek se osmehnuo, kao da je osetio Filipovu tenziju.

„Hteo sam da te pitam šta te je dovelo ovde?“

Filip je bio uplašen isto koliko se osećao glupavo. Šta da mu kaže? Doveo me ortakov proliv?

„Gorivo.“

Pumpadžija odmahnu rukom i prestade da češka psa. „Svakog ovde dovede gorivo. Treba mu gorivo da bi nekud stigao“, rekao je ustajući sa betona. „Kakvo gorivo tebe pokreće?“

Filip blenu u njega.

„Je l’ ti kola idu na benzin? Na bezolovni? Dizel?“

„Ne vozim. Ne vozim ja“, promuca Filip.

„Ah. Saputnik. Nema veze.“ Nasmejao se. „Moram da se vratim da radim. Sviđaju ti se kola?“

„O da. Vaša su?“, upita Filip s nevericom.

Bradonja coknu jezikom i opet se nasmeja. „Mislim da si hteo da kažeš zar su vaša. Ne, ne znam čija su. Al’ rade pos’o. Odoh sad. Vidimo se, momčino.“ Namignuo je Filipu i uputio se ka zgradi Kriogasove pumpe, zavrćući rukave. Filip je zbunjen gledao za njim, pitajući se da li su sve pumpadžije ovoliko opičene. Imao je takođe utisak da je dotični promašio profesiju. Ili je možda od svoje profesije pobegao.

Filip pogleda iza sebe.

Pas je nestao. Kao da ga nikada nije ni bilo.

A nebo je postalo namrgođenije.  

30 godina od The Cure albuma Wish (1992): KAKO NE NAPRAVITI DISINTEGRATION 2

Kasnim sa ovom objavom nekoliko sedmica, ali nema veze - jubilej objavljivanja albuma Wish (1992) vredan je i da se sada pomene, tim pre što se ovo ostvarenje grupe The Cure danas uglavnom potcenjuje, iako se radi o vrlo kvalitetnom albumu, poslednjem iz imperijalne faze benda (1985-1994). Problemi sa Wish ne leže obavezno u onom što on nudi, već se nalaze u očekivanjima publike i kritičara, ali i u nameri Roberta Smita da, makar u pojedinim pesmama (pre svega u ogromnom hitu Friday I'm In Love) kontrira svom imidžu mračnjaka-depresivca koji je vremenom stekao, iako se s njim nije slagao, jer se njegov muzički i svirački vrlo potkovani bend tokom karijere zanimao za raznolike žanrove i vremenom se okrenuo eklekticizmu. 

Rokerski Wish pojavio se nakon melanholično-mračnog klasika Disintegration (1989), kreativnog i komercijalnog vrhunca The Cure kojem su prethodile dve takođe veoma uspešne ploče: The Head On The Door (1985) i Kiss Me Kiss Me Kiss Me (1987). Posle ovakvog niza albuma i znamenitog prethodnika (ono što je Avalon za Roxy Music i pop muziku, to je Disintegration za The Cure i gotik-rok), bilo je veoma teško napraviti nešto drugačije i sveže. A Robert Smit je duboko bio svestan toga, jer je kao umetnik od samih početaka insistirao na tome da njegov bend stalno napreduje, menja se i nudi nešto novo i neočekivano. 

Ako su The Cure na samom početku svirali minimalistički postpank-pop (prvi album Three Imaginary Boys i prateći singlovi Killing An Arab, Boys Don't Cry i Jumping Someone Else's Train iz 1979), njihov zvuk se sa naraslim ambicijama Roberta Smita a pod uticajem Siouxsie And The Banshees ubrzo transformisao u mračni postpank (albumi Seventeen Seconds iz 1980. i Faith iz 1981.), a potom evoluirao u gotik-rok najmračnijeg tipa (album Pornography iz 1982, čijim ponorima jedino može da parira Closer, Joy Division klasik iz 1980). Zatim je Robert Smit, bežeći od suicidalnosti muzike koju je pravio i života kakav je vodio, napravio duhovito bizaran zaokret, pa su The Cure prosvirali novotalasni pop, elektro-pop i džez-pop na tri hit singla snimljena 1982. i 1983 (Let's Go To Bed, The Walk i The Lovecats čije su A i B strane kompilovane na albumu Japanese Whispers iz 1983). Odatle su skrenuli u psihodeliju, zadržavši ponešto od gotika i popa (album The Top iz 1984) a onda uplovili u (uslovno rečeno) mejnstrim pop-rok vode na The Head On The Door (1985), albumu koji je ovaj britanski alternativni rok bend pretvorio u međunarodne mejnstrim zvezde. Eklektički, stilski šaroliki, uvrnuto nepredvidivi dupli album Kiss Me Kiss Me Kiss Me (1987) uveo je The Cure na američke stadione i u sportske hale na krilima velikog hita Just Like Heaven, dok je mračni, introspektivni Disintegration (1989) trebalo da bude otklon od mejnstrim uspeha i povratak onome što je bend svirao početkom osamdesetih. Ali, na Smitovo zaprepašćenje, Disintegration je doveo The Cure na sam vrh popularnosti i darovao mu dotle najveće hitove u karijeri: Lullaby i Lovesong (#2 na Bilbordovoj top listi u SAD). 

Robert Smit je ovog puta, uz mnogo gunđanja i antiprotivnih izjava, bio prinuđen da se pomiri sa uspehom kojeg se plašio i od kojeg je želeo da pobegne da bi ostao respektabilni autor. Na albumu Wish je taj uspeh ponovio, ali je, sledeći umetnički integritet, dao sve od sebe da ne napravi Disintegration 2. Definitivno ga nije napravio; na Wish se jasno vidi se težnja da se izbegne ponavljanje, ali prvi put u istoriji benda rezultat nije bio radikalno drugačiji od onog što su The Cure do tada svirali, sa svim svojim stilskim ekskurzijama, a B strane singlova svedoče da je, sa malo drugačijom selekcijom pesama, bio moguć kvalitetniji Wish od isporučenog.

Smit nije bio zadovoljan, iako se upravo sa Wish popeo na prvo mesto top liste najprodavanijih albuma u Americi i na drugo mesto u Velikoj Britaniji. Imao je utisak da se ponavlja, da nema ništa novo da kaže, i svoju stvaralačku dramu pretočio je u pesmu End kojom se album završava, a čiji su stihovi upućeni obožavaocima: "Molim te, prestani da me voliš, ja nisam ništa od tih stvari (koje za mene pričaju)". Smit je, naravno, prestrog, ali je dobro uočio problem. 

Zaključno sa Wish, The Cure su bili izuzetan albumski i izuzetan singles bend. Luda nepredvidivost rezervisana za albume važila je i za singlove. U fascinantnom nizu od Killing An Arab (1978) do Never Enough (1990) nije bilo sedmoinčnog ili dvanaestoinčnog singl izdanja koje je ličilo na neko od prethodnih. Počev od High (1992), prvog singla sa Wish, The Cure su - uz veliki izuzetak Friday I'm In Love - zašli na teritoriju neoklasicizma. Koliko god zavodljiv, hitoidan i po strukturi zanimljiv (odsustvo refrena), High je tipičan The Cure pop singl ne samo po tekstu već i po zvuku i aranžmanu; ima u njemu pelcera i od The Lovecats i od The Caterpillar i od Catch i od Pictures Of You. Slično važi za treći singl A Letter To Elise. 

Ali Friday I'm In Love je priča za sebe u opusu The Cure; on ne samo što je postao klasični Cure pop singl u punom značenju te reči je već se pretvorio u klasičnu pop pesmu devedesetih koja se i dan-danas vrti po radio stanicama (Smit: "Nju kao da zna svaki taksista u SAD") a ima čak ima folk obradu (Yo La Tengo i Kurt Vile). Poletni, veseli Friday doneo je bendu, međutim, ozbiljan nesporazum sa tvrdokornim fanovima. Po njima, Robert Smit se prodao jer je postao veseo. Da li je to istina? Pa, ako pitate njega, dozvolio je sebi da iskoči iz kalupa u koji ga su drugi strpali (nešto što je uvek mrzeo) i pokazao da ume da bude ljudsko biće koje se raduje i voli da pleše i koje je u stanju da bude zaljubljeno - makar i samo petkom (kao što se iz duhovitih stihova vidi, on strasno prezire sve ostale dane u sedmici, ostajući Robert Smit kojeg poznajemo). 

Album Wish kao celina isprva je bio hvaljen kao jedan od boljih albuma devedesetih, ali je vremenom ostao u senci Friday I'm In Love, a u poslednjih desetak godina se čak potcenjuje (videti površni prikaz na AMG-u i specijal magazina MOJO posvećen karijeri grupe) ili se vrlo pogrešno opisuje kao "pop album". Radi se o "treniranju strogoću" u naknadnom preispitivanju opusa benda, ali i o površnosti kritičara koji ostavljaju utisak da sude o celom albumu na osnovu jedne jedine pesme, što je recept koji kod nepredvidivih The Cure nikada nije davao dobre rezultate.  

Ključna reč za opisivanje Wish je gitarski rok zvuk, a on je u muzičkom mejnstrimu ponovo postao popularan kada su grandž i alternativni rok, nošeni megauspehom Nirvanine pesme Smells Like Teen Spirit i albuma Nevermind (1991), preplavili top liste u Evropi i anglosaksonskim zemljama. Na stranu Smitovo odbijanje da se ponavlja; vetar u leđa promenama u zvuku The Cure bio je i odlazak klavijaturiste Rodžera O' Donela (1990) čije su su iskustvo i sviračko umeće doprineli višeslojnosti i sofisticiranosti Disintegration. Zato na Wish nema "okeanskih" klavijatura, već su u prvom planu teške grandžerske stvari poput uvodne Open i završne End, a tu su i frenetično brza Cut, vah-vahom nošena Wendy Time i kompleksna, skoro epska From The Edge Of The Deep Green Sea, koja muzičku inspiraciju kao da vuče iz prve faze stvaralaštva grupe Roxy Music (1972-1975). Album sadrži i sporije, elegične pesme sa bogatom instrumentalizacijom: pomenuti singl A Letter To Elise, dirljivo-nežnu Trust, depresivni gotik Apart (jedini momenat na albumu koji priziva duboku tugu sa Disintegration), i jedan od vrhunaca albuma, To Wish Impossible Things, čiji orijentalni aranžman, začinjen violončelom, priziva Led Zeppelin (gitarista Porl Thompson će posle Wish svirati sa Džimijem Pejdžom i Robertom Plantom). Ostatak materijala čine pop pesme: High, Friday I'm In Love i Doing The Unstuck. Ova poslednja bila je rođena da bude singl - što na moje veliko iznenađenje nije postala (mada je napravljena njena specijalna remiksovana verzija) - i njeni stihovi "Odbaci tugu i sve te loše vesti" još otvorenije od Friday I'm In Love govore o težnji Roberta Smita da prikaže sebe drugačijim i veselijim, da poruči ljubiteljima svog benda da život ima i veseliju stranu, koju treba slaviti a ne odbacivati ili potcenjivati. Dakle, sa tri brže pop pesme i jednom pop baladom (A Letter To Elise), Wish se ne može nazvati pop albumom. On je u svojoj biti ipak rok album, koji je isporučio baš ono što je u tom trenutku, na grandžerskom početku devedsetih, bilo voljeno među mladima. Naredni albumi Wild Mood Swings (1996), Bloodflowers (2000), The Cure (2004) i 4:13 Dream (2008) neće hodati u korak sa vremenom i samim tim neće imati popularnost Wish. Taj album je ujedno poslednji album The Cure kojeg je producirao Dejv M. Alen, čovek sa istančanim osećajem da u pesmi prepozna detalj koji "kupuje" uvo slušaoca; poslednji je koji je na sebi imao svetske hitove, i poslednji je na kojem je redosled pesama besprekoran. Istovremeno, to je prvi Cure album čiji su restlovi jednaki ili bolji u odnosu na pesme koje on nudi. 

Naime, nijedna priča o Wish i njegovom ustrojstvu nije kompletna bez priče o njegovim B stranama i o instrumentalima koji su uvršćeni na veoma retki prateći EP, Lost Wishes (1993), originalno objavljen samo na kaseti. Tih 10 kompozicija svedoče o tome da se Smit kidao između onog što je želeo da album bude i onog što je iz Smita prosto izbijalo a nije se uklapalo u viziju Wisha kao nečeg što ne treba da bude nastavak Disintegrationa. Na B strani singla High našla se jedna od najboljih Cure pesama ikada napisanih, eterično-hipnotična This Twilight Garden, u pogledu koje se i sam Robert Smit kasnije kajao što je nije stavio na album umesto prosečne Wendy Time. Na maksi-singl verziji High je i mračna, okeanska Play koja bi se pre uklopila u prethodni album nego u Wish. Na pozadini singla Friday I'm In Love priložene su vesela i prilično hitoidna Halo i tmurna, galopirajuća Scared As You. Singl A Letter To Elise sadržao je na B strani melanholični biser The Big Hand, koji čak bio puštan na američkim radio stanicama i stekao, poput This Twilight Garden, neku vrstu kultnog statusa među fanovima benda, a tu je i bio i opako nabrijani gotik A Foolish Arrangement, koji se vozi na ubitačnoj bas deonici Sajmona Galupa. Pomenute pesme izmenile bi dušu albuma da su stavljene na njega, a kad se svih šest poslušaju na gomili, teško je ne zapitati se zašto Smit nije izdao mini LP samo sa njima, umesto što ih je stavio na B strane singlova. Za utehu, uvršećene su u izvanrednu zbirku B strana singlova i rariteta Join The Dots, objavljenu 2002. godine kao trostruko CD izdanje. Pored ovih pesama, vrlo produktivni bend snimio je i četiri gitarska instrumentala koje je stavio na Lost Wishes. Nisu izuzetna, nisu esencijalna, ali svedoče o ogromnoj količini energije i kreativnosti koja je pokretala The Cure tokom 1991. godine kada je Wish pripreman. 

Postava koja je snimila Wish - Robert Smit, Sajmon Galup, Port Tompson, Boris Vilijams i Peri Bamonte - raspala se posle velike svetske turneje kojom je album promovisan. Gitarski virtuozo Tompson otišao je da svira sa svojim idolima iz Led Zeppelin i nije se vratio do 2004. godine, Galup se podvrgnuo rehabilitaciji od alkoholizma i jedno vreme nije bio na raspolaganju ni za kakve svirke i snimanja. Bubnjar Vilijams je otišao zauvek, ali ne pre no što je sa Smitom 1994. godine snimio Burn, poslednju veliku pesmu The Cure koja je mnogima bila razlog da kupe soundtrack za film Vrana (The Crow). Izmoren sudskim procesom sa bivšim članom Lorensom Tolharstom, obogaljen privremenim i trajnim odlascima članova, bend je pauzirao pune četiri godine, a u međuvremenu svet je otišao dalje, rok scenom je zavladao britpop i The Cure su ispali iz mode. Wish je ostao njihov poslednji veliki rad, i koliko god on sadržao već viđene elemente, valja ipak reći da se radi o zaokruženom, kvalitetnom albumu kakav ovaj bend više nikada neće napraviti.

Prikaz romana POPLAVLJENI UM u listu Danas (2.4.2022).

U listu Danas, u podlistku Nedelja, objavljen je prikaz romana Poplavljeni um koji je napisao Nenad Lančuški, jedan od pokretača bloga Filmozofija strave. Naglasak u ovom prikazu je na likovima. Prilažen sken, a ko hoće da čita sa sajta, neka klikne OVDE. 

POPLAVLJENI UM: Snimak promocije romana u SKC-u Beograda, 22.3.2022.

Evo snimka promocije romana "Poplavljeni um" održane u knjižari Delfi u SKC-u Beograda 22. marta 2022. godine na kojoj smo učestvovali imunolog Srđa Janković, urednik izdanja Zoran Penevski, filmski režiser Mladen Đorđević i ja. Iz publike su se javljali pisac i prevodilac Goran Skrobonja i prevodilac Ivan Nightflier Jovanovich. Domaćica promocije bila je Tanja Vučković iz Lagune, koja je čitala odlomak iz knjige. Na ekranu sa leve strane vrtele su se fotografije sa moje ekspedicije u selo Beljina kod Barajeva (leto 2014. godine) tokom koje sam prikupljao građu za ovaj moj roman o četvoro ljudi koji bežeći od sebe i svojih problema tragaju za "HAARP antenom", optuženom da je klimatsko oružje NATO i da je izazivač katastrofalnih poplava u Srbiji...

Sledeća promocija je u Domu omladine Beograda 18.4.2022. godine, a ona nakon nje će najverovatnije biti upriličena u Novom Sadu. 

Poplavljeni um: TV gostovanje na temu "Kako teorije zavere utiču na običnog čoveka" (K1)

Povodom objavljivanja romana Poplavljeni um, gostovao sam 18. februara 2022. u emisiji Uranak na TV K1, a na temu "Kako teorije zavere utiču na običnog čoveka". Gostovanja je trajalo 15 minuta. Pogledajte snimak.

Dva zanimljiva prikaza romana Poplavljeni um (Nedeljnik i Blic)

Ovih dana su se pojavili prvi prikazi mog romana Poplavljeni um. Jedan potiče iz pera Zorana Penevskog, urednika romana (Nedeljnik), a u drugi iz pera novinara Slobodana Ivkova (Blic).

Iz ugla pisca: Svi smo mi pomalo HAARP

SVI SMO MI POMALO HAARP
Piše: Jovan Ristić

Zloćudna posledica pandemije koronavirusa je jedna dugoročno opasnija, mentalna pandemija. Nastala je u atmosferi konstantne neizvesnosti u kojoj se našla civilizacija, sa korenom u strahu od nepoznatog; proizvod je bombardovanja sluđujuće suprostavljenim informacijama a podstaknuta je dubokim sumnjama običnog čoveka u zvanične medije i zvanične verzije dešavanja koje iznose stručnjaci i političari. Mnogobrojne teorije zavere u vezi sa COVID-19 zapljusnule su javnu sferu, uglavnom preko interneta i youtube kanala. Pod njihovim uticajem, nemali deo stanovništva se otuđio i radikalizovao. Protivnici maski, vakcina i antiepidemijskih mera izašli su na ulice širom sveta. Pre toga, dok vakcine još nisu bile napravljene, organizovani su napadi na stubove mobilne telefonije sa 5G tehnologijom, jer su je konspirolozi optužili da svetskim moćnicima služi za širenje koronavirusa i kontrolu narodnih masa. 

Pretpremijeru sadašnje mentalne pandemije gledao sam u Srbiji, u maju 2014. godine, i upravo me je ona inspirasala da napišem roman Poplavljeni um, u kojem grupica Beograđana organizovanih preko društvenih mreža ide kolima u selo Beljina kod Barajeva da potvrdi tvrdnje konspirologa kako se na toj lokaciji nalazi HAARP antena, navodno klimatsko oružje Amerikanaca i NATO koje izaziva zemljotrese, utiče na ljudske umove, i izaziva nepogode poput strašnih kiša koje su potopile Srbiju. 

Tada sam kao novinar naleteo na onlajn peticiju koja je bila treća najpotpisivanija u Srbiji, a zvala se „Uklonimo HAARP sa srpske zemlje“. Peticije sa društveno važnim temama nisu mogle da prebace nekoliko hiljada potpisa, a ova je sakupila 20.000 potpisa za nedelju dana. Sastavljača peticije je mrzelo da napiše sopstveni tekst, pa je kopipejstovao dve godine star „izveštaj“ jednog onlajn tabloida da je „HAARP 3. maja uključen i nad Srbijom u selu Beljina kod Barajeva“, pri čemu je godinu dešavanja zgodno izostavio. A pisanje dotičnog tabloida je 2012. izazvalo takvu uzbunu, da je nekoliko grupa ljudi otišlo do Beljine da nađe HAARP. Iako je priča u međuvremenu više puta demantovana kao suluda i nemoguća, vaskrsnuta je peticijom nakon poplava, pa su se ponovo ka Beljini uputile razne „ekspedicije“.  

U mojoj glavi se rodila ideja za novelu. Da bih mogao da je napišem, okupio sam sopstvenu ekspediciju, i u Beljini „otkrio“ ono o čemu su i drugi pisali – običnu antenu mobilne telefonije. A žitelji sela su antenu tretirali maltene kao turističku atrakciju. 

Novela HAARP i druge priče, objavljena 2014. godine postala je osnova Poplavljenog uma, koji je završni oblik dobio tokom pandemije koronavirusa. Shvatite ga kao psihološki roud-triler uronjen u zonu sumraka, koja je direktno proizašla iz mog stava da jedan duboko ranjen, konspirološkom načinu razmišljanja podložan kolektivni um – reprezentovan kroz moje psihološki, socijalno i ideološki raznolike putnike – proizvodi paranoične scenarije i zaplete u duhu one narodne „Život ti je onakav kakve su ti misli.“ 

Naime, mi smo jedan nesrećni narod koji je usled međunarodne izolacije i bombardovanja izgubio samopouzdanje i poverenje u druge; pa sad istovremeno veruje da se ceo svet urotio protiv njega ali i da su mu neke zemlje prijatelji a neke neprijatelji. Ta dva duboko emotivna iskaza se međusobno isključuju, i moj roman ih sučeljava, posmatrajući teorije zavere kao izraz čovekove težnje da na teška pitanja dobije lake odgovore koji će ga umiriti i učiniti „pametnijim“. To su narodne priče koje se valjaju i rastu poput grudve snega prenošenjem od usta do usta. Ali one mogu biti i sredstvo masovne propagande kojim se utiče na psihu ljudi i usmerava njihovo ponašanje. U tom smislu, valja se prisetiti lika i dela Edvarda Bernejza, nećaka Sigmunda Frojda koji je utemeljio današnje shvatanje propagande kao sredstva podsvesnog uticaja na mase radi manipulisanja njihovim težnjama kako bi se one ponašale u skladu sa željama manipulatora. 

Ovakav moj pogled na konspirologiju u tesnoj je vezi sa mojim interesovanjem za ljudsku preopterećenost informacijama, fenomen koji se javlja zato što se informacije danas, naročito na internetu, serviraju fragmentisane i u istoj ravni nezavisno od svoje važnosti, što slabi čovekovu moć selekcije informacija, naročito kad se u obzir uzme brzina kojom on živi, njegova nedovoljna medijska pismenost i zatrpanost egzistencijalnim problemima. Usled toga, čovek je podložan manipulacijama jer se suočen sa lavinom informacija – prečesto propagandnog karaktera – opredeljuje za one koje odgovaraju njegovom sentimentu i ideološkim opredeljenjima. U njegovoj potrazi za istinom u atmosferi nepoverenja prema etabliranim medijima odista mu je lako da „skrene“. 

U Poplavljenom umu sam nastojao da pokažem da na ovo „skretanje“ nije imun niko, ali i da smo kao primaoci i odašiljači informacija, svi mi ljudi zapravo neka vrsta antena, i da smo u tom smislu, svi pomalo HAARP.

(ovaj autorski tekst objavljen je u dnevnom listu Blic br 8979. od utorka 1. marta 2022 na strani 23) 

Roman POPLAVLJENI UM objavljen 27. januara 2022. u izdanju Lagune

Roman Poplavljeni um, zasnovan na mojoj noveli HAARP i druge priče (2014) objavljen je 27. januara u izdanju Lagune. Dugo sam čekao ovaj trenutak, i veoma sam srećan što se desio. Jeste da mi je ovo peta knjiga, ali  - kao da je prva. 

Poplavljeni um govori o potrazi grupice Beograđana za HAARP antenom, a tema ovog roud-romana, u osnovi psihološkog trilera sa elementima zone sumraka, jeste zloćudni uticaj teorija zavere na običnog čoveka, koji je u doba interneta sluđen i dezorijentisan ogromnom količinom informacija, pri čemu je njegovo poverenje u zvanične medije i državne institucije duboko poljuljano. To nepoverenje je delom duboko zasluženo, ali je delom potpomognuto i kultivisano. 

Teorije zavere, naime, nisu samo neka vrsta narodnih priča, nastalih kao odraz strahova i bespomoćnosti malog čoveka, koji u sudaru sa kompleksnim egzistencijalnim pitanjima traži utehu u lakim odgovorima, već mogu biti i propagandno oruđe kojim se utiče na kolektivnu psihu. A ta psiha u Srbiji veoma je ranjiva, zbog krupnih trauma kroz koje je njeno društvo prošlo.      

Poplavljeni um se dešava u vreme katastrofalnih poplava iz maja 2014. godine, a njegovi junaci su Momir (razočarani politički preletač u srednjem godišnjem dobu koji prezire Fejsbuk revolucionare), Filip (salonski aktivista za socijalnu pravdu koji traži smisao u haosu savremenog života), Mrvica (čuvar banke, bivši bajker i bivši navijač koji je raspoložen za svaku vrstu rušenja) i Beba (slobodoumna mlada majka koja se izdržava prodajući hot-dog i voli da raskrinkava budalaštine). Potaknuto jednom peticijom, koju je potpisalo više desetina hiljada ljudi, njih četvoro se okupilo preko Fejsbuka i uputilo kolima u Beljinu kod Barajeva da potvrdi pisanje opskurnih portala i tabloida da se u tom selu nalazi HAARP antena, navodno klimatsko oružje Amerikanaca i NATO koje je, prema teoretičarima zavere, prizvalo velike kiše i izazvalo poplave u Srbiji. 

U svojoj apsurdističkoj potrazi, članovi male ekspedicije zapravo beže od svojih sivih života u kojima nemaju dovoljno snage i hrabrosti da se suprotstave realnim nepravdama. Oni pojma nemaju kako mitska mašina izgleda, gde se tačno nalazi i kako stvarno deluje, a na putovanju od svega 50 kilometara se više puta neplanirano zaustavljaju, pa će pridruženi saputnici, međusobni odnosi putnika i tinjajući problemi iz njihovih prošlosti temeljno izmeniti prirodu jednog u suštini eskapističko-amatersko-rekreativnog poduhvata i pretvoriti ga u dramu.  

Roman ima 260 strana, ispripovedan je kroz ukrštene vizure četvoro protagonista - Robert Silverberg mi je omiljeni pisac - a za one koji vole filmske reference, Poplavljeni um bi se mogao opisati kao sudar tri filma: Ko to tamo peva, U čeljustima ludila i Anđelovo srce.

Za više detalja o cenama i načinu prodaje, i za odlomak iz romana, pogledajte OVDE.  

Zvanična vest Lagune/knjižare Delfi je OVDE.

Tanjugova vest je OVDE.

Najava sajta Art-Anima je OVDE.

  

PREVEDENI STIHOVI (2): Joy Division, The Cure, The Boomtown Rats, Steve Wynn, Blue Oyster Cult, AC/DC, The Stranglers, Kate Bush, Supertramp, The Dream Syndicate

Nešto manje od dve godine nakon prethodne, stiže nova tura rok stihova koje sam preveo ili prepevao. Na meniju su Joy Division (Heart And Soul), The Cure (A Strange Day), The Boomtown Rats (I Don't Like Mondays), Steve Wynn (Anthem), Blue Oyster Cult (Don't Fear The Reaper), AC/DC (Dirty Deeds Done Dirt Cheap), The Stranglers (Golden Brown), Kate Bush (Hounds Of Love), Supertramp (The Logical Song), The Dream Syndicate (When The Curtain Falls). Prethodna zbirka prevedenih stihova nalazi se OVDE, a zasebna zbirka samo sa stihoima grupe The Cure nalazi se OVDE

Da vidimo o čemu su pesme: Ijan Kertis je u "Heart And Soul" jednom nogom u grobu, kao da se već oprostio sa životom. Robert Smit je u apokaliptičnom raspoloženju i hoda u susret talasima na "čudnovat dan". Bob Geldof opisuje slučaj jedne devojčice koja je pobila celo svoje odeljenje jer "nije volela ponedeljke". Stiv Vin ulazi u glavu razočaranog ratnog heroja koji se uz himnu priprema da počini masovni zločin. Donald Rezer u "Don't Fear The Reaper" prikazuje smrt kao romantičnog zavodnika. Bon Skot je u glavi lika koji obavlja prljave poslove "skoro za džabe". Hju Kornvel u najvećem hitu Stranglersa peva o zlatno-smeđoj zavodnici koja može biti devojka, ali i heroin - droga koja dolazi sa istoka na zapad i uživaoca dovodi ne samo u stanje euforije već i u stanje potpune zavisnosti i predaje. Kejt Buš se u "Hounds Of Love" rve sa zovom ljubavi i kontradiktornim osećanjima. Rodžer Hodžson u "The Logical Song" ne može da se otme utisku da je čovek, dok juri za karijerom i materijalnim, otuđen i od prirode i od samog sebe. Stiv Vin (ovog puta kao pevač grupe Dream Syndicate u pesmi "When The Curtain Falls") opisuje otupele ljude koji su odustali od samih sebe.

SRCE I DUŠA
(Heart And Soul)
Napisao: Ian Curtis
Izvode: Joy Division
Album: Closer (1980)

Instinkti što još nas mogu odati.
Putovanje što vodi ka suncu.
Bezdušni i namerni da unište
Borba ispravnog i pogrešnog

Preuzimaš mi mesto u obračunu
Posmatraću žalostiviim okom.
Ponizno ću moliti za oproštaj,
al’ prekasno za tebe i mene

Srce i duša
– jedno će sagoreti.

Bezdan što stvaranju se smeje
Cirkus sav ispunjen budalama
Temelji što opstajaše vekovima
U prah i pepeo su pretvoreni

Iza sveg ovog dobra je užas
Stisak najamničke ruke
Kad divljaštvo dobre razloge nadvlada
Nema više povratka, nema uporišta

Postojanje - šta ono znači?
Postojim najbolje što mogu
Prošlost je sad deo moje budućnosti
A sadašnjost mi je sasvim izmakla

Srce i duša
– jedno će sagoreti


ČUDNOVAT DAN
(A Strange Day)
Napisao: Robert Smith
Izvode: The Cure
Album: Pornography (1982)

Daj mi tvoje oči da videti mogu
Slepog čoveka što ruke mi ljubi
Sunce bruji, glava mi postaje prah
Dok on klečeći se igra

Na pesku sam, more se podiže.
Ja sklopio sam oči.
Kroz visoke talase lagano gazim,
Na čudnovat dan ja odlazim.

Smejem se dok vetar me nosi
A slepi plešu po kamenoj plaži.
Štite lica dok čekaju kraj
Tad preko vode naleti tišina
I eto nas ponovo ovde

Na pesku sam, more se podiže.
Ja sklopio sam oči.
Kroz visoke talase lagano gazim,
Na čudnovat dan ja odlazim.

Glava mi unazad pada, zidovi se ruše
Eksplodiraju i nebo i nemoguće.
Zastajem na tren, jedne pesme se prisetim
Tad začujem zvuk
I sve nestaje zauvek


NE VOLIM PONEDELJKE
(I Don’t Like Mondays)
Napisao: Bob Geldof
Izvode: The Boomtown Rats
Album: The Fine Art Of Surfacing (1979)

Silikonski čip u njenoj glavi
Proizveo je kratak spoj
I niko zbog nje neće biti u školi
nego kući uz “Bože moj!”
Njen tata samo vrti glavom,
Prič’o je uvek da je ona zlato
I ne vidi razloga,
jer i nema razloga!
I kakvi bi to razlozi bili?
Joj! Joj! Joj!

Reci mi što
ponedeljke ne volim?
Reci mi što
ponedeljke ne volim?
Reci mi što
ponedeljke ne volim?
Ja bih da pucam
po ceo dan!

Teleks mašina je sprava fina
javlja vest uzdrhtalom svetu
Majka je u šoku,
A otac u bedaku,
Šta to bi s njihovom malom kćerkicom?
Slatkih šesnaest ode baš u šesnaest
Kako priznat’ da si skroz oman’o?
I ne vide razloga,
Jer i nema razloga!
I koji bi to razlozi bili?
Joj! Joj! Joj!

Reci mi što
ponedeljke ne volim?
Reci mi što
ponedeljke ne volim?
Reci mi što
ponedeljke ne volim?
Ja bih da pucam
Po ceo dan!

 
Bam! Bam!
Samo da ih skidam!

U dvorištu škole dečja igra naglo stade
Novu igračku ona u ruke uzima
Prekida se čas, al’ uči se i dalje
Nova lekcija glasi: Kak’ se ubija!

I sirene vrište sad
Bruji skrušen ceo grad
Kak’ se ONO moglo desiti?
I ne vide razloga
Jer i nema razloga
da se, eto, mora umreti?
Joj! Joj! Joj!

Silikonski čip u njenoj glavi
Proizveo je kratak spoj
I niko zbog nje neće biti u školi
nego kući uz “Bože moj”
Njen tata samo vrti glavom,
Prič’o je uvek da je ona zlato
I ne vidi razloga,
jer i nema razloga!
I kakvi bi to razlozi bili?
Joj! Joj! Joj!

Reci mi što
ponedeljke ne volim
Reci mi što
ponedeljke ne volim
Reci mi što
ponedeljke ne volim
Ja bih da pucam
po ceo dan!


HIMNA
(Anthem)
Napisao: Steve Wynn
Izvodi: Steve Wynn
Album: Kerosene Man (1990)

Večeras će se roditi heroj.
Jarki bljesak, a onda slava.
Priča herojeva.
Na tvom su kaputu sve te medalje
Al’ za knedlu u tvom grlu
Niko ne zna
Tri sata je ujutro i televizor svetli, i…

Sviraj himnu još jedan put

Sve te zahvalnosti, sve te pohvale
Straćene su na zadovoljstva glupa
I vrednosti potrošene.
I mada nikom živom ne bi rekao,
Voleo bi da svi oni nauče neke lekcije
A ti si podučavao, ne tako davno, i…

Sviraj himnu još jedan put

Večeras, negde niz hodnik
Jedna se svetlost javlja
I tebe obasjava
I ako si za znakom tragao,
Za mestom da crtu povučeš,
Pa, evo ga.
Napunjene su puške,
I rezervoar u kolima, i…

Sviraj himnu još jedan put.


NE BOJ SE KOSAČA
(Don’t Fear The Reaper)
Napisao: Donald Roeser
Izvode: Blue Oyster Cult
Album: Agents of Fortune (1976)

Svima nam je vreme došlo,
i svima nam je sada prošlo.
Godišnja se doba Kosača ne plaše,
a ni vetar, ni sunce, ni kiša.
Možemo biti kao svi oni.

Dođi mila,
Kosača ti se ne boj.
Hvataj me za ruku,
i Kosača se ne boj.
Moći ćemo da letimo,
Kosača ti se ne boj.
Ja sam čovek tvoj.

Valentin nam je svima došao,
al' vreme nam je svima prošlo.
Romeo i Julija su
zajedno u večnosti.
(Romeo i Julija)
40.000 muškaraca i žena svakoga dana
...kao Romeo i Julija.
40.000 muškaraca i žena svakoga dana
...redefinišu šta je sreća.
I još 40.000 svakog novog dana...
Možemo biti kao svi oni.

Dođi mila,
Kosača ti se ne boj.
Hvataj me za ruku,
i Kosača se ne boj.
Moći ćemo da letimo,
Kosača ti se ne boj.
Ja sam čovek tvoj.

Ljubav je jedna, od dvoje je potekla.
A njihova su vremena zauvek protekla
Poslednja je noć tugovanju došla,
izdržati više ona jasno nije mogla,
Tad grdan vetar
vratima tresnu
Sveća zatreperi,
i plamen zgasnu.
Zavesa odlete,
i on se pojavi,
i reče joj: "Ne boj se.
Dođi, mila."

I ona nemaše straha,
potrča ka njemu, i zajedno poleteše.
Osvrnuše se, pa zbogom rekoše,
i ona postade kao svi oni.
Uzevši ga za ruku,
ona postade kao svi oni.

Dođi, mila
Kosača se ne boj


PRLJAVA POSLA SKORO ZA DŽABE
(Dirty Deeds Done Dirt Cheap)
Napisao: Bon Scott
Izvode: AC/DC
Album: Dirty Deeds Done Dirt Cheap (1976)

Sa direktorom škole nevolju imaš?
Zadaje ti probleme?
Do diplome preko kreveta nećeš?
Nema frke, imaš mene:
Javi mi se telefonom,
Uvek sam tu.
Pozovi kad ‘oćeš, mala
samo me zvrcni.
36-24-36 okreni
Živim bre od kriminala.

Prljava posla skoro za džabe
Prljava posla skoro za džabe
Prljava posla skoro za džabe
Prljava posla, i to skoro za džabe
Prljava posla, i to skoro za džabe

U ljubavi ti došlo do pravog dar-mara?
Srce ti je obuzeo jad?
S najboljom te drugaricom vara?
Zaplakaće on, kad-tad.
Javi mi se telefonom,
sam sam kod kuće,
il’ da se nađemo
Pa ćemo kod mene,
zaboravi njega,
Daj da se provedemo.

Prljava posla skoro za džabe
Prljava posla skoro za džabe
Prljava posla skoro za džabe
Prljava posla, i to skoro za džabe
Prljava posla, i to skoro za džabe

Imaš ženu, i sad hoćeš da krepa,
ali nemaš muda?
Stalno ti zvoca, bekstvo ti treba,
a više nemaš kuda?
Javi mi se telefonom,
Skloni se od nje,
Sebi kaži: “Ja vredim!”
Ako me platiš,
veoma ću rado
muški da je sredim.

Betonske cipele
Cijanid
TNT!
(skoro za džabe)
Kolumbijske kravate
Najamni rad
Prženje strujom!
(skoro za džabe)

Radi sve što želiš preko mene.
Prljava posla, skoro za džabe.


ZLATNO-SMEĐA
(Golden Brown)
Stihove napisao: Hugh Cornwell
Izvodi: The Stranglers
Album: La Folie (1981)

Zlatno-smeđa,
s teksturom poput sunca.
Položila me dole,
mojim umom upravlja.
I tako celu noć,
Opirat’ se neću.
Sa zlatno-smeđom
samo je veselje.

Zlatno-smeđa,
zavodnico vrsna
Odavnina
na zapad putuješ
Izdaleka dođeš,
na dan ostaneš
Sa zlatno-smeđom
samo je veselje


PSI LJUBAVI
(Hounds Of Love)
Stihove napisala: Kate Bush
Izvodi: Kate Bush
Album: Hounds Of Love (1985)

U drveću je
Dolazi…

Kad bila sam dete, bežah kroz noć
Uplašena od onog što me može
Vrebati u mraku
Vrebati na ulici
Od onog što me je pratilo.

Sad me psi ljubavi love
A uvek sam bila kukavica
I nisam znala šta je dobro za mene

I evo me…
Dolazi po mene kroz drveće
O, molim vas, nek’ mi neko pomogne
Da skinem cipele, u jezero ih bacim
Pa ću u vodu,
Korak po korak.

Našla sam lisicu, što je psi uhvatiše
A on me je pustio da je uzmem u ruke
Njeno maleno srce tuklo je tako brzo
I bi me sramota što sam bežala
Ni od čega stvarnog.

Ne mogu se uhvatiti u koštac s ovim.
I dalje se plašim što sam ovde
Među tvojim psima ljubavi

Osećam tvoje ruke, okružuju me
A uvek sam bila kukavica
I nisam znala šta je dobro za mene

I evo me…
Ne daj mi da odem
Zadrži me
Dolazi po mene kroz drveće
O molim te dragi, pomozi mi.
Skini mi cipele, u jezero ih baci
Pa ću u vodu
Korak po korak

Ne znam šta je dobro za mene
Treba mi ljubav
Skini cipele, u jezero ih baci
Znaš li šta mi stvarno treba?
Treba mi je ljubav


LOGIČNA PESMA
(The Logical Song)
Stihove napisao Roger Hodgeson
Izvodi: Supertramp
Album: Breakfast in America (1979)

Kad bio sam mlad, život izgledaše tako divan
Ma čudesan! Beše prelep i magičan.
I sve ptice na drveću cvrkutaše tako veselo,
dok gledaše me tako radosno, razigrano.

Ali onda me poslaše da naučim kako da budem razuman,
logičan, odgovoran, praktičan.
Tad mi pokazaše svet u kojem mogu biti pouzdan,
distanciran, intelektualan, ciničan.

Dođe doba kad svet utone u san,
a pitanja postanu preduboka,
za jednog običnog čoveka.
Hajde recite mi, molim vas recite - šta sam to naučio?
Znam da zvuči apsurdno,
ali recite mi ko sam ja?

I rekoh, sad pazi šta pričaš ili će te prozvati radikalom,
liberalom, fanatikom, kriminalcem.
Hajde prijavi se! Ostavi na nas utisak da si prihvatljiv,
poštovan, predstavljiv, neškodljiv.

Hajde, uzmi uzmi uzmi to!

Ali noću, kad svet utone u san,
pitanja postanu preduboka
za jednog običnog čoveka.
Hajde recite mi, molim vas recite - šta sam to naučio?
Znam da zvuči apsurdno,
ali recite mi ko sam ja?

Ko sam ja?
Ko sam ja?
Ko sam ja?

Jer osećam se baš nelogičnim,
digitalnim
jedan, dva, tri, pet
Ovo postaje neverovatno
Prokleto čudesno.


KAD ZAVESA PADNE
(When The Curtain Falls)
Napisao: Steve Wynn
Izvode: The Dream Syndicate
Album: Ghost Stories (1988)

Skočih pravo na kraj knjige
Rizikovah pa bacih pogled.
Ponekad se možemo zabrinuti
Ponekad odgovor nije neophodan

Vidimo se kad zavesa padne

U ovom gradu ništa se ne ostavlja na miru
Ništa se ne baca, i ni u šta ne sumnja
Ponekad se glup čovek uzdigne
Ponekad se dobar čovek sruši
Ponekad ni ne obratimo pažnju

Vidimo se kad zavesa padne

Nešto nam se loše večeras prikrada
Možda treba ispričati priču kako valja
Možemo da puzimo,
da se prikradamo
da izgovore imamo
dok od smeha se ne uspavamo

Vidimo se kad zavesa padne

I publika je na pozornicu izletela

Al’ nikog nema da njen gnev dočeka

Obeznanila se, pijana od jeftinih užitaka

Sitoj svega, nije joj do vriske

Previše umornoj, nije joj do borbe

Vidimo se kad zavesa padne

THREE IMAGINARY BOYS (1979) - Priča o prvom albumu grupe The Cure i njegovoj američkoj verziji BOYS DON'T CRY

THREE IMAGINARY BOYS
(Fiction, 1979 – prvi studijski album grupe The Cure)

Kris Pari (Chris Parry), muzički producent poreklom sa Novog Zelanda, dobio je 1978. godine kasetu sa demo snimcima jednog post-pank benda iz sumornog engleskog gradića Krauli. U pesmama 10.15 Saturday Night, Boys Don’t Cry, Killing An Arab i Fire In Cairo mlade grupe The Cure, Pari je zapazio ozbiljan talenat, a već je imao profesionalnog iskustva u otkrivanju muzičkih talenata, jer je radio taj posao za Polydor još od dana kad se britanska pank scena formirala. Bezuspešno je ovog velikog izdavača pokušavao da zainteresuje za The Sex Pistols i The Clash, ali mu je pošlo za rukom da ugovori saradnju sa The Jam, Siouxsie and The Banshees i Sham 69. Imao je želju da osnuje sopstvenu etiketu – vezanu distributerski za Polydor – kako bi na svoju ruku mogao da angažuje bendove, bez natezanja sa korporativnim zvaničnicima. Trojac iz Kraulija koji su činili gitarista/pevač Robert Smit (Robert Smith), bubnjar Lol Tolharst (Lol Tohurst) i basista Majkl Dempsi (Michael Dempsey), naterao ga je da ostvari svoju ideju, pa su The Cure postali prvi bend koji je potpisao ugovor sa njegovom novom kompanijom Fiction. Pari je bio ubeđen da su The Cure bolji konj za trku od već etabliranih The Jam, čije je albume producirao za Polydor, i ubrzo ih je poveo u studio. Sa njim kao producentom snimili su singl Killing An Arab (1978, reizdat 1979), koji je odmah privukao pažnju javnosti. Nije, doduše, ušao na top liste, ali je dobio pozitivne osvrte u štampi i stekao je neželjenu popularnost među rasistima i ultranacionalistima iz Nacionalnog fronta zbog naslova pesme, koja samo prepričava znamenitu scenu ubistva iz romana Stranac Albera Kamija. Kako bi se zamajac publiciteta iskoristio, Pari je insistirao da The Cure objave i album. Oni su, fakat, imali dovoljno pesama za to, a Pari je sačinio snimke i napravio selekciju po sopstvenom ukusu. Autorski najistaknutijem članu benda, Robertu Smitu, ovo nije bilo po volji jer su se u selekciji našli i probni snimci koje nije predvideo za objavljivanje, a i smatrao je da izabrane pesme za album nazvan „Three Imaginary Boys“ nisu ujednačenog kvaliteta. Smetao mu je i mistično minimalistički omot, inspirisan potpunim odsustvom imidža članova grupe (sa šminkanjem su počeli 1981, a sa nošenjem gotičkih frizura 1982. godine). Bend je predstavljen frižiderom, usisivačem i lampom, a pesme nemaju nazive već je svaka predstavljena simbolom. Kasnije će Smit mnogo gunđati u medijima na temu kvaliteta ploče i omota, ali u vreme objavljivanja nije se suprotstavljao Parijevim odlukama, jer su on i njegovi drugovi bili početnici u svetu muzičkog biznisa. Britanska rok štampa je uglavnom dobro prihvatila rezultat, sa značajnim izuzetkom NME-a čiji je istaknuti novinar, Pol Morli, napisao negativan prikaz, kojim je, na duge staze, Smitu učinio uslugu jer ga je vaspitnom ćuškom na vreme naučio samokritičnosti. Iako se „Three Imaginary Boys“ danas veliča kao jedno od važnijih ostvarenja britanske post-pank scene s kraja sedamdesetih, jasno je da se radi o nezaokruženom, neujednačenom ostvarenju benda na početku karijere koji još nije našao fokus, i koji stilski i svirački ne stoji čvrsto na nogama.

„Three Imaginary Boys“ – na kojem nema nijednog Cure singla objavljenog te 1979. godine (Killing An Arab, Boys Don’t Cry i Jumping Someone Else’s Train) – svoje najjače adute stavlja na početak i na kraj. Ploču otvara minimalistički klasik 10.15 Saturday Night a zatvara je podjednako ubedljiva naslovna pesma čija sumračna atmosfera odudara od ostatka materijala. U 10.15 Saturday Night prepoznaju se prvi odbljesci Smitove trejdmark paranoje i fasciniranosti prolaskom vremena: on čeka devojku i pita se zašto je nema dok posmatra vodu kako kaplje iz česme. Kompozicija se odlikuje kristalno čistim zvukom svih instrumenata i napetošću, stvorenu naglim dinamičkim prelazima između tišine protkane hipnotičkim udaranjem po čineli (kojim Tolharst imitira kapljice vode) i vrlo glasne svirke sa pevanjem i režanjem gitare, što je producentska strategija koju će devet godina kasnije koristiti Stiv Albini (Steve Albini) na Surfer Rosa, albumu prvencu grupe Pixies. Završna pesma Three Imaginary Boys (zvanično završna, jer posle nje dolazi skriveni, bezimeni bluz instrumental, koji će tek na CD-u biti odvojen i imenovan kao The Weedy Burton) sa svojom turobnom melanholičnošću predstavlja zametak jednih zrelijih, mračnijih The Cure koji će se roditi na sledećem albumu. Ostale pesme se mahom mogu svrstati u popični post-pank na tragu Buzzcocksa i Wire, nešto što Smit – koji jeste voleo Buzzcockse, ali je čeznuo da mu bend zvuči kao Siouxsie and The Banshees – više nikad neće snimati.

Bolji deo materijala je uglavnom na prvoj strani ploče. Fire In Cairo je rani pokazatelj Smitovog izuzetnog talenta za pisanje pop pesama. Podjednako efektna u svojoj pitkoj minimalističnosti je Accuracy (pesma o lakoći s kojom se povredi neko koga voliš); nesuđeni singl Grinding Halt je otresiti, pankerski ogled na temu entropije, apatije i apokalipse; Object se prilično ubedljivo vozi na distorziranoj gitari, snolika Another Day sadrži nešto kompleksniju i slikovitiju liriku od ostalih pesama na ploči, stidljivo najavljujući Smita kao jednog od darovitijih rok pesnika svoje generacije; Subway Song je više horor priča nego pesma sa motivom iz urbane legende o ubistvu devojke u londonskom metrou. Dok pozadinska muzika, začinjena usnom harmonikom, odlazi u fejd-aut, prolomi se distorzirani vrisak da nacrta poentu.

Ostatak albuma čine zakrpe – istina, zabavne zakrpe koje se kreću od nenamerno smešnih, preko duhovitih do uvrnutih. Drugu stranu ploče otvara toliko-loša-da-je-dobra obrada Hendriksovog standarda Foxy Lady. Ne samo što je to jedina obrada koja će se ikada naći na nekom Cure albumu, već je to jedina Cure pesma koju nije otpevao Robert Smit – za mikrofonom je bio basista Majkl Dempsi, a snimak nije bio predviđen za objavljivanje, što se vidi i po tome što članovi pre svirke opušteno „brljaju“ po svojim instrumentima. Nešto bolja je monotona ali milosrdno kratka Meathook u kojoj Smit peva kako se zaljubio u mesarsku kuku, pa još nekoliko desetina puta ponovi naslov pesme. So What je dokument brzinske improvizacije: grupa je ušla u studio sa kompozicijom za koju nije imala reči, pa je Smit otpevao deklaraciju sadržine kesice šećera i prateću reklamu za kese sa ledom, uključujući datum isteka ponude, i tome pridodao nekoliko Tolharstovih stihova. It’s Not You je prosečna rokačina. The Weedy Burton je urnebesni raspad sistema, sa amaterski nesigurnim, zbrkanim bubnjanjem – prvi i poslednji pokušaj The Cure da sviraju bluz.

Iako neujednačena, „Three Imaginary Boys“ je neusumnjivo vredna ploča, koju među konkurencijom izdvaja pankerski iskren pristup. Kris Pari se nigde ne trudi da popuni zvuk mladalačkog trojca i prikrije njegove sviračke nedostatke, već daje sve od sebe da pokaže kako The Cure jesu trojac, i to trojac sa jednostavnim a zanimljivim idejama, i da uživo zvuče baš kao na ploči – bez nasnimljenih gitara i vokala. Ova ogoljenost radi u korist benda čak i u slabijim momentima u kojima se oseća tehničko neiskustvo, pre svega priučenog bubnjara Lola Tolharsta. Paradoksalno, uz svo poštovanje za autorsku ličnost Roberta Smita i njegovo već solidno gitarsko umeće, glavni junak „Three Imaginary Boys“ upravo je Tolharst. On ne radi ništa komplikovano – ritmovi su mu dečje jednostavni – ali kako to radi je memorabilno i savršeno se uklapa u stilski minimalizam The Cure. Njegovi udarci u bas bubanj, doboš i činelu su snažni, i Pari, inače bivši bubnjar, ističe ih visoko u miksu. U najboljim trenucima „Three Imaginary Boys“, Tolharstovo sviranje čelična je osnova oko koje se pletu Dempsijeve melodične deonice na basu i Smitove igrarije sa gitarom. Na potonja tri albuma, „Seventeen Seconds“ (1980), „Faith“ (1981) i „Pornography“ (1982), primitivna Tolharstova tehnika razviće se u nešto moćno i unikatno, a Smit će od menadžera Parija preuzeti kontrolu nad zvukom benda i okrenuti ga ka mračnijim vodama. The Cure će na tim pločama zadržati relativnu jednostavnost izraza, ali nikada neće zvučati tako radiofonično kao na „Three Imaginary Boys“ i pratećim singlovima – na veliku žalost Parija, zaljubljenika u Smitovu genijalnost za pisanje pop pesama. Tri godine kasnije, na Parijev nagovor, Smit će se ponovo okrenuti tom svom daru, ali će „Three Imaginary Boys“ sa svojom mešavinom post-panka i popa ostati anomalija u karijeri grupe.           

BOYS DON’T CRY
(Fiction/PVC/Elektra, 1980 – američka verzija prvog studijskog albuma)

U svom izvornom obliku, „Three Imaginary Boys“ se 1979. pojavio u Velikoj Britaniji i Evropi, ostvarivši tek skroman uspeh, a posle njega su iste godine objavljena dva singla, sa pesmama koje se ne nalaze na albumu: Boys Don’t Cry i Jumping Someone Else’s Train, oba u produkciji Krisa Parija. Boys Don’t Cry je bila Parijev favorit još kad ju je čuo na Smitovoj kaseti sa demo snimcima. Uprkos dobrim kritikama, pesma nije ni okrznula top liste u Britaniji, ali je na Parijevom rodnom Novom Zelandu postala hit. U međuvremenu, Smit je pisao nov materijal, a bend je svirao po Evropi i spremao se za kratku turneju po Americi. Za tamošnje tržište, Pari je spremio izmenjeno izdanje prvog albuma, sa novim omotom i novim naslovom „Boys Don’t Cry“, i pustio ga u prodaju u februaru 1980. godine, dva meseca pre no što će The Cure objaviti novi album „Seventeen Seconds“ i održati svoje prve, toplo primljene koncerte sa druge strane Atlantika, u Njujorku i Bostonu.  

Pored sada čuvene naslovne pesme o nepokazivanju emocija kojem se muškarci uče od malena („Dečaci ne plaču“) „Boys Don’t Cry“ sadrži singlove Killing An Arab i Jumping Someone Else’s Train, kao i bolju polovinu pesama sa „Three Imaginary Boys“ (10.15 Saturday Night, Three Imaginary Boys, Fire In Cairo, Grinding Halt, Accuracy, Object i Subway Song), izvrsnu B stranu singla Boys Don’t Cry na temu seksualnih pomagala (Plastic Passion) i neobjavljenu pesmu World War. Kad se ta pesma gurne u stranu, „Boys Don’t Cry“ je ozbiljan napredak u odnosu na originalni britanski album, i upravo se ta američka verzija danas pojavljuje na listama najboljih rokenrol albuma kritičarskih autoriteta u SAD kao što su Kolin Larkin i časopis Roling stoun. I, zanimljivo, iako se na tamošnjem tržištu nije značajnije prodala, kao uvozni produkt je u Britaniji 1983. godine dosegla zlatni tiraž (100.000 primeraka), verovatno na krilima uspeha pop singlova The Walk i The Lovecats. Pesma Boys Don’t Cry („idiotski pop“, kako je Smit zove od milja) postala je hit tek 1986. godine, kada je reizdata na singlu u blago izmenjenoj verziji radi promovisanja kompilacije „Standing On A Beach/Staring At The Sea – The Singles“. Sve do pojave ove zbirke najvećih hitova benda, američka verzija prvog albuma bila je jedini način da se Boys Don’t Cry poseduje na dugosvirajućem vinilu. Kasnije objavljena CD verzija „Boys Don’t Cry“ poboljšana je u odnosu na vinilnu, jer umesto slabašne World War sadrži mnogo zabavniju pesmu So What sa originalnog britanskog „Three Imaginary Boys“.