NAPOMENA: Ovaj moj dugački biografski esej o sudbini grupe The Stranglers nakon što ju je napustio Hju Kornvel (Hugh Cornwell), objavljen je pre tačno četiri godine na sajtu za popularnu kulturu Popboks. Odlučio sam da ga, dopunjenog i sređenog, vaskrsnem ovde na blogu, u znak sećanja na Popboks i slične sajtove gde je ovakve tekstove bilo moguće objaviti - i za to biti plaćen. Objavljivanje će ići u pet nastavaka, na svakih nekoliko dana. Uvod je prilagođen vremenu sadašnjem; tu i tamo ima novih podataka, a poslednji nastavak će biti upotpunjen izjavama bivših i sadašnjih članova Stranglersa na temu Kornvelovog odlaska, kao i razmatranjem izuzetnog uticaja Stranglersa na jugoslovensku novotalasnu scenu (Električni orgazam, Šarlo Akrobata, Film...).
Uvod:
DIVOVI BEZ FOTOŠOPA
U drugoj
deceniji 21. veka, dok rok muzika uočljivo gubi na globalnom uticaju a njeni
pioniri zalaze u ozbiljne godine života, uglavnom se podvlače crte i svode se računi.
Nije više vest da su neki rok izvođač ili grupa objavili album. Vest je da je
neki veteran umro ili da se tako gadno razboleo da više ne može da radi. A kad se desi da veteran snimi nešto novo, to je samo povod za još jedan krug rabljenja
nostalgije, koja je isto toliko unosna koliko i neophodna za preživljavanje na
nemilosrdnom tržištu. Niko od stare kuke ne očekuje nove trikove, niti je ona,
po pravilu, u stanju da ih izvede. Od nje se ne očekuju ni sveži hitovi ni
albumi od kulturno-istorijskog značaja, jer doba najveće slave i popularnosti
odavno je prošlo. Ono što se traži jeste još jedna turneja, na kojoj će stara
kuka svirati svoje najpoznatije pesme, matore i po nekoliko decenija. Prema
tome, podatak iz marta 2012. godine da su veterani britanskog panka i nju vejva
The Stranglers objavili svoj 17. album, trebalo je da ima značaj servisne
informacije. Međutim, dotični album po imenu Giants dobio je dobru promociju i
veliki broj pozitivnih kritika, a ubrzo je prepoznat kao najbolji album koji su
The Stranglers snimili nakon što je taj bend 1990. godine ispao iz prve
rokenrol lige, teško obogaljen odlaskom frontmena Hjua Kornvela (Hugh Cornwell).
Povratak
otpisanih, doduše, nije počeo 2012. godine. Otkako je u postavu na početku novog
milenijuma ušao gitarista, pevač i kompozitor Bez Vorn (Baz Warne), bivši član
grupa Toy Dolls i Smalltown Heroes, famozni Ljudi-u-crnom doživeli su kreativnu
renesansu – albume Norfolk Coast (2004) i Suite XVI (2006) dobro je prihvatila
i publika i kritika, a grupa je zabeležila prve hitove otkako ju je neprežaljivani
Kornvel napustio – Big Thing Coming i Spectre Of Love. Međutim,
tek su se na Giants potpuno sastavile sve one kockice kvaliteta koje su
manje-više bile prisutne na oba prethodna albuma: (1) odlične kompozicije, (2)
dobra produkcija, (3) vraćanje doorsovskih klavijatura Dejva Grinfilda (Dave
Greenfield) u prvi plan, (4) uskrsnuće brundavog basa Žana-Žaka Burnela (Jean
Jacques, skraćeno J. J.) kao i vokala ovog nepriznatog oca post-pank zvuka, (5) povratak Džeta Bleka (Jet
Black) živim bubnjevima, to jest odustajanje od ritam mašine u studiju, (6)
maštovito korišćenje gitare i (7) ponovno okretanje vokalnom stilu koji
odgovara mužjačkom imidžu Stranglersa.
Ovo poslednje je
bilo možda ključna novost u vezi sa albumom Norfolk Coast, na kojem je
Kornvelov naslednik Pol Roberts (Paul) konačno zauzdao sklonost ka patetičnom
pevušenju i počeo da peva prihvatljivo, a zacementiralo se kada je Bez Vorn po
Robertsovom odlasku (2006) preuzeo dužnost glavnog pevača, potpomognut
Burnelom, što je bendu vratilo davno izgubljen pankerski prizvuk. Uz sve to, na
poslednje tri ploče je obnovljen stari zvuk Stranglersa, onaj iz njihove
divlje, eksperimentalne faze (1977-1980), s tim što je na Suite XVI a posebno
na Giants ta tendencija otišla dalje od rekreiranja i variranja muzičkih motiva
sa prva četiri albuma Stranglersa – Rattus Norvegicus (1977), No More Heroes
(1977), Black And White (1978) i posebno The Raven (1979) – i očekivanog
balansiranja svega toga sa mejnstrim zaostavštinom grupe (1981-1990).
Tako su
Davitelji na Giants, uz neka samocitiranja bez kojih se i moglo (Freedom Is
Insane priziva momente iz Walk On By), posegli za nekim novim
trikovima, ispavši moderniji no što bi se očekivalo (prizvuk hip hopa u
zaraznoj Mercury Rising, koja po začudnosti upotrebi elektronike priziva
The Raven i The Gospel According To The Meninblack (1981), a negde su vrlo
umešno – kao pre toliko vremena – uklopili u sopstveni stil starije žanrove kao
što su bluz ili hard rok, sa rezultatima koji, paradoksalno, zvuče sveže i
autentično (blistavi uvodni instrumental Another Camden Afternoon i
elektro-hard-tango mutant Adios koji je u celosti otpevan na španskom).
Naravno, grupa
nije zaboravila svoju muzičku raznovrsnost, demonstriranu na elegantnim mejnstrim albumima
La Folie (1981), Feline (1982), Aural Sculpture (1984), Dreamtime (1986) i 10
(1990), pa su se ovde, uz neodoljive Stranglers rokačine poput Lowlands,
Boom Boom i Time Was Once On My Side, provukli i suptilniji momenti
kao što je džezirana My Frickle Resolve.
Reč je, ukratko,
o definitivnom povratku stvaralačke hemije koju su Stranglersi, činilo se,
nepovratno izgubili sa Kornvelovim odlaskom, ali i o hvale vrednoj težnji za
rizikovanjem i odmicanjem od nostalgije. Ko želi da se seća kako je bilo nekad,
dovoljno je da nabavi neku od sijaset kompilacija iz najslavnijeg perioda ovog
benda. Stranglersi su ipak otišli dalje od Peaches, No More Heroes, Nice ‘n’
Sleazy, Duchess, Golden Brown, Skin Deep i Always The Sun i ne nameravaju
da okače instrumente o klin, iako im najstariji član Džet Blek ima više od 70
godina a na koncertima, kada uopšte može da svira, nosi masku za kiseonik s kojom rado pozira fotografima.
Dovoljno je pogledati crnohumorni omot albuma Giants – svi članovi grupe
povešani o prečku – uporediti to sa njegovim nazivom pa izvući zaključak da ovi
muzički divovi ne samo što ne shvataju ozbiljno ni sebe ni svoje godine, već se
i sprdaju sa svojim neumitnim, biološkim krajem.
Svakako zdraviji
pristup od fotošopiranja.
Dostojanstveni
Giants, koji se bez podrške velike diskografske kuće plasirao na 48. mesto
britanskog top 100 (prethodna dva, snimljena za EMI, prošla su u tom pogledu
prilično slabije), istovremeno je povod za priču o Stranglersima iz
postkornvelovske ere, kao za i priču o Kornevlovoj solo karijeri koja se, koliko
god njemu to možda smetalo, ne može odvojiti od zaostavštine i kontinuirane
egzistencije njegovog bivšeg benda. Doduše, dotična era postojanja Stranglersa ni izbliza
nije toliko poznata niti za rok istoriju tako bitna kao ona o vremenu kada je Kornvel
bio u grupi, ali je svakako dramatična i inspirativna, svedočeći o nepokolebljivoj nameri ove
grupe da opstane na muzičkoj sceni i potvrdi svoju vrednost u okolnostima koje bi
većinu drugih bendova oterale u raspad. Sa druge strane, baš ta priča
zaokružuje pripovest o prvom delu karijere Stranglersa (1974-1990) i baca novo svetlo na
pionirski uticaj te grupe na postpank i gotik muziku, koji je iz raznih razloga
nedovoljno istican.
Prvi deo:
ZLATNI DEČKO SA ŠEĆERNIM MECIMA
SUBOTA UVEČE, NEDELJA UJUTRO
I ranije su
Stranglersi odbijali da se povuku samo zato što su drugi to priželjkivali. Britanski
kritičari su ih rutinski sahranjivali još otkako je basista-karatista Burnel
pretukao novinara lista Sounds, Džona Sevidža (Jon Savage), jer je ovaj napisao
negativni prikaz albuma No More Heroes. Ortodoksni pankeri su ih pljuvali jer
nisu bili „dovoljno pank” ili „nisu bili pank uopšte” – Stranglersi su, naime, umeli
da sviraju, plus su imali klavijaturistu i gitarske solaže, a povrh svega
su bili stariji, zreliji, agresivniji, bezobrazniji i borilačkim veštinama
vičniji od mlađane konkurencije (od Burnelovih pesnica stradali su mnogi,
uključujući Pola Simonona (Paul), basistu grupe The Clash). Bili su toliko
ozloglašeni da su im britanske vlasti 1977. godine zabranjivale da nastupaju, a
francuske vlasti su ih đuture potrpale iza rešetaka zbog podstrekavanja nereda
u Nici (1980) – neposredno pošto je Kornvel tri meseca proveo u londonskom zatvoru
Pentonvil zbog posedovanja droge. Sve su to bile situacije koje je tvrdokorni
bend iz Gildforda preživeo, da bi na posletku uspeo da naniže najveći broj
singlova u britanskom top 40 posle grupe Status Quo (ukupno 23).
Međutim, za
mnoge su The Stranglers prestali da postoje kada je Hju Kornvel, glavni pevač,
gitarista i pretežni kompozitor benda, napustio jato s kojim je leteo više od
deceniju i po. Iako nisu imali formalnog vođu, ovi pioniri britanskog nju-vejva
i panka su se u avgustu 1990. godine našli u poziciji grupe The Doors posle
smrti Džima Morisona (Jim Morrison): tri četvrtine originalne postave nisu
mogle da računaju na popularnost i harizmatičnost svog de fakto frontmena.
The Stranglers su, sudeći po reakcijama javnosti i svog izdavača, mogli komotno
postojati bez basiste Žan-Žaka Burnela, koji je još u vreme albuma La Folie
utišao svoj unikatno „prdavi” zvuk basa - koji je revolucionisao upotrebu tog instrumenta u rok muzici - i sveo ga na konvencionalno pulsiranje u
ritam sekciji sa Džetom Blekom; mogli su, po istoj logici, postojati i bez
Dejva Grinfilda, čije su se klavijature – direktno inspirisane stilom Džona Lorda (John Lord) a dugo poistovećivane sa stilom Reja Manzareka (Ray Manzarek) – sa mesta nosioca melodije preselile u pozadinu; ali
nisu mogli da ostanu ono što su bili bez toplog, muževnog baritona Hjua
Kornvela za kojim je lepši pol uzdisao čak i kada je sipao gnevne, ženomrzačke
tirade (npr. u Sometimes na klasičnom prvencu Rattus Norvegicus) ili
tretirao žene kao puke seksualne objekte (veliki hit Peaches sa istog
albuma). Situaciju nimalo nije olakšavala činjenica da su ostali članovi koji
su pevali potpuno prestali to da čine (Džet Blek, Dejv Grinfild) ili su svoj
pevački upliv sveli na minimum (Burnel), pa je Kornvel hteo-ne hteo izbio u
prvi plan i u vreme albuma Aural Sculpture postao, praktično, Glas i Lice
Stranglersa u očima najšireg auditorijuma.
Teret te uloge i
potonja neslaganja sa ostatkom benda – posebno sa temperamentnim Burnelom, sa
kojim se 1985. godine i potukao – činili su Kornvela sve rezigniranijim, a kap
koja je prelila čašu bio je neuspeh naglašeno komercijalnog albuma 10 (1990),
koji ne samo što bendu nije doneo dugo priželjkivani proboj u Americi, već je i
generalno ocenjen slabo. Stvari su isprva delovale obećavajuće kada je prvi
singl, obrada standarda 96 Tears, postao britanski hit. Međutim, odlični
drugi singl Sweet Smell Of Success potpuno je izneverio očekivanja na
planu prodaje, a američka turneja je otkazana. Sve to je nateralo CBS i njegovu
podružnicu Epic Records da odustanu od objavljivanja trećeg singla Man Of
The Earth u koji je bend polagao velike nade, pa je razočarani, od ranije
načeti Kornvel, koji je naročito težio proboju u Americi, gotovo preko noći
odlučio da digne sidro i posveti se solističkoj karijeri.
Njegov poslednji
nastup sa Stranglersima ostao je zabeležen na živom albumu Saturday Night,
Sunday Morning (1993), koji je Burnel tako nazvao zbog naglosti Kornvelovog
odlaska – ovaj je, naime, u subotu uveče 11. avgusta 1990. održao sa bendom
veliki koncert u londonskom Aleksandra palasu da bi sledećeg jutra nazvao
telefonom svakog člana ponaosob da bi saopštio da je, što se njega tiče, došao
kraj puta. Kako je Kornvel ispričao u knjizi The Stranglers: Song By Song (2001),
poslovično tvrdi Blek je na njegovu izjavu „neću više da budem Davitelj” samo
rekao „okej”, Grinfild je upitao „da li to znači da ćemo sada da imamo sastanak
grupe”, dok je Burnel uleteo u emotivnu raspravu ali nije Kornvela odgovarao od
odluke. „Očigledno je o tome dobro razmislio, pa nisam ni pokušao da ga
zaustavim. On nije tako brzoplet kao ja”, ispričao je Burnel BBC-ju u vreme albuma
Norfolk Coast. A u velikom intervjuu za sajt LouderThanWar.com (2011) kazao je
sledeće: „Stekao je utisak da u umetničkom smislu ne možemo dalje, a on je imao
nekoliko šansi da radi druge stvari, pa je te šanse ulučio. Gluma mu je išla
dobro, i mislio je da je to put kojim treba da nastavi. Kada je otišao, mi
ostali smo na to gledali kao na potpunu izdaju, posebno kada smo otkrili druge
stvari – pesme koje je pisao sa drugim ljudima. A u to vreme, on je imao
sopstvenog advokata, sopstvenog menadžera i sopstvenog stilistu.”
Kornvel, pak, u
knjizi Song By Song navodi da je odluku o odlasku doneo impulsivno na
dan koncerta u Aleksandra palasu, da njegova saradnja sa drugim ljudima,
tačnije sa američko-britanskim kompozitorom Rodžerom Kukom (Roger Cook) nije
imala nikakve veze sa tim, a da je još 1985. godine, pošto ga je Burnel u Rimu
fizički napao, sa Epicom sklopio sopstveni ugovor, nezavisan od Stranglersa –
kao vid sopstvenog obezbeđenja za slučaj da stvari ponovo pođu naopako. Što se
njega tiče – jesu. Veoma ga je, na primer, pogodilo kada su Burnel, Grinfild i
Blek na nož dočekali spot koji je on napravio za pesmu Always The Sun (1986),
a kasnije su tu bile optužbe na njegov račun za vreme snimanja albuma 10 – da
„nije dovoljno posvećen” (Burnel) i da pretvara 10 u „solo album” (Burnel i
Grinfild). Seme nepoverenja i razdora bilo je, dakle, posejano od ranije, a
svako ko je na poslednjim koncertima stare postave benda zapazio veliku fizičku
razdaljinu između Burnela i Kornvela, dva ključna čoveka u grupi, kao i
odsustvo energije u njihovoj svirci, mogao je da posumnja da stvari u
Stranglersima ne štimaju. Konopac je bio poodavno istanjen, i samo se prekinuo.
TAMNA JE NOĆ
Iako je kritika
– posebno britanska, koja je tradicionalno volela da mrzi Stranglerse –
ocenjivala da su najbolji dani benda ionako prošli, vest o Kornvelovom odlasku
odjeknula je kao bomba. Ubrzo je, doduše, usledila informacija da kao zamena
figuriraju gotski princ Dejv Venian (Dave Vanian) iz The Damned i Džo Stramer
(Joe Strummer) iz The Clash, ali čak i sa naslednicima takvog renomea, dalja
egzistencija Ljudi u crnom činila se bespredmetnom. Kredibilnost Stranglersa je
do te mere povezivana sa Kornvelom da je moćni CBS šutnuo bend ubrzo pošto je
čuo za pevačevo „zbogom.” Za rastanak, objavio je, u saradnji sa preostalim
članovima, remiks hita Always The Sun, koji je postao podjednako
popularan kao original iz 1986. godine, a čak je i odbegli Kornvel bio
zadovoljan novom verzijom i njenim prijemom. Pored toga, objavljena je
kompilacija Greatest Hits 1977-1990, koja je postala jedan od najbolje
prodavanih kompakt diskova u istoriji kompanije Epic, uprkos traljavom izboru
pesama.
Nije prošlo
mnogo vremena od koncerta u Aleksandra palasu a Stranglersi su našli zamenu.
Tačnije, našli su dve zamene. Prvo je u postavu primljen Džon Elis (John
Ellis). nekadašnji član pank benda The Vibrators, saradnik na Burnelovom solo
albumu Euroman Cometh (1979), i dopunski gitarista Stranglersa na njihovoj
poslednjoj turneji. Potom je menadžeru benda Kolinu Džonsonu (Colin Johnson) u
kancelariju upao mlađani Pol Roberts (Paul Roberts), sa demo snimkom svog benda
Big Wheel. Momak je, zapravo, tražio nekog drugog menadžera, ne znajući da se
on odselio, ali je svejedno ostao da priča sa Džonsonom, koji mu je ispričao za
koga radi. Roberts je kazao da je veliki obožavalac Stranglersa, a saznavši od
Džonsona da je Kornvel dao otkaz, momentalno se ponudio za posao pevača. Par
dana kasnije, upoznao se sa Burnelom, i prema legendi izjavio: „Ja sam vaš novi
pevač.” Burnel ga je prvo pitao „A umeš li ti da čitaš?”, na šta mu je Roberts
kazao: „Naravno.” Nije prošlo mnogo, i Davitelji su ga prihvatili, oduševljeni
njegovim glasom, kao i drčnošću koja se uklapala u imidž Stranglersa. „Baš
volim da podjebavam matorce”, izjavio je Roberts listu Independent u jednom od
prvih intervjua pošto je dobio posao.
Burnel je
ispričao za sajt Punk77 (2004) da mu je prva pomisao posle završnog telefonskog
razgovora sa Kornvelom bila je da je bendu došao kraj. „Ali, naravno, pored mene
i Hjua u bendu je bilo i drugih. Džet i Dejv su želeli da nastave, a već smo
napisali većinu materijala za novi album. Krenuli smo u potragu za pevačem i
našli Pola. Bio je stvarno veoma hrabar, jer ga većina fanova dugo nije
prihvatala. U suštini, morali smo da počnemo ni od čega.”
„Otpisani” su
ubrzo pošli na turneju, na kojoj je vrlo energični i pokretljivi Roberts prošao
vatreno krštenje kod sumnjičavih, pa i otvoreno neprijateljski raspoloženih
obožavatelja Stranglersa (vređanje, pljuvanje, gađanje raznim predmetima itd),
a već 1991. godine, nova petočlana postava je snimila album Stranglers In The
Night, čiji je naziv bio očigledna sprdačina sa evergrinom Strangers In The
Night Frenka Sinatre (Frank), kao što je svojevremeno Nice ‘n’ Sleazy bio
sprdačina sa Sinatrinim Nice ‘n’ Easy. Sa druge strane, ovakav naziv kao
da simbolizuje teškoće u privikavanju benda na novu situaciju, o čijoj
nezavidnosti dovoljno govori podatak da se album pojavio u prodavnicama tek
godinu dana pošto je snimljen, 1992, jer se nije mogao naći distributer voljan
da rizikuje.
Kada je
Stranglers In The Night konačno ugledao svetlost dana na nezavisnoj etiketi
Psycho, koju je osnovao sâm bend (distributer, China, takođe je bio nezavisan),
muzička štampa je bila surova – redak izuzetak bio je VOX u kojem je album
dobio sedmicu – a čak i najljubazniji kritičari su poručivali Stranglersima da
bi im bez Kornvela bilo najbolje da promene ime. Bez starog pevača i oslonca u
Epicu i CBS-u, prodaja je išla slabo; odlični singl Heaven Or Hell jedva
da je stigao do 44. mesta na britanskoj top listi, a njegov naslednik Sugar
Bullets na nju nije ni dospeo, što se Stranglersima nije desilo ni sa Just
Like Nothing On Earth (sa albuma The Gospel According To The Meninblack)
koji je 1981. godine postao daleko najlošije plasiran singl u Kornvelovoj eri,
popevši se tek na 81. mesto. Šira popularnost benda je, činilo se, nepovratno
bila izgubljena, ali svetlost u tami bili su fanatično odani poklonici,
okupljeni oko magazina Strangled,
kao i sklonost Stranglersa da idu na turneje i redovno snimaju albume. I upravo
ih je ta sprega moćnog fandoma i radne etike sačuvala od propasti, utrevši put
njihovoj renesansi koja je, sasvim neočekivano, usledila u dvehiljaditim i
vratila ih pod okrilje velike izdavačke kuće (EMI).
Ako se ostave po
strani apriori negativne reakcije zbog upoređivanja Robertsa sa Kornvelom,
atmosferični Stranglers In The Night je muzički zanimljiviji od komercijalno
skrojenog albuma 10 kojem je najviše naudila isforsirana, bombastična i ne baš
suptilna produkcija pod palicom Roja Tomasa Bejkera (Roy Thomas Baker), Amerikanca
poznatog po radu sa grupom Queen. Za prvi album sa novim članovima, grupa je
odbacila duvačku sekciju i vratilia se bazičnijem rok zvuku, donekle se
oslanjajući na stil albuma Dreamtime (1986). Stranglers In The Night kreće vrlo
impresivno, dramatičnom Time To Die, jednom od najboljih Stranglers
kompozicija uopšte, u kojoj kao da se sreću Roj Beti (Roy Batty) iz Blejd
Ranera i grupa The Shadows. Sledi energična Sugar Bullets, jedna od
onih stvari sa tipičnim Stranglers zvukom, a za njom raskošna balada Heaven
Or Hell koja je imala potencijal da bude hit, što bi možda i postala da
nije izašla pod firmom The Stranglers, kao debi njenog novog pevača, koji je
imao krajnje nezahvalan zadatak da uđe u cipele Hjua Kornvela. Međutim, dok
emotivni tenor Pola Robertsa zvuči sasvim prikladno za Heaven Or Hell,
on ne pristaje najbolje uz Sugar Bullets i otresitu Brainbox, gde
agresivnost glasa ponekad deluje izveštačeno. Međutim, ta zamerka je sasvim
minorna kada se poslušaju npr. Grand
Canyon i Gain Entry To Your Soul koje
je Roberts naružio banalnim stihovima i patetično-slatkastim vokalom. Težnja da
se ne ide stopama prethodnika je hrabra i hvale vredna, ali Stranglersi su
izgradili imidž na sirovoj muževnosti i agresivnosti, i bili su sve samo ne
simbol patetičnog i slatkastog. Kad se podvuče crta, Stranglers In The Night
nije loša ploča, ali joj je najveća mana neuhodani novi pevač, čiji se vokalni
stil ne druži najbolje ni sa muzikom niti sa imidžem benda.
KLOPKA ZA LAŽNOG POVRATNIKA
Te iste 1992. godine, menadžer Hjua
Kornvela Ijan Grant (Ian Grant), koji je nekada bio menadžer cele grupe,
pokušao je na svoju ruku da odbeglog pevača i gitaristu vrati u Stranglerse.
Prema rečima Džima Drurija (Jim Drury), novinara koji je intervjuisao Kornvela
za knjigu The Stranglers: Song By Song, Grant je tvrdio da je svom
klijentu „organizovao” susret sa Burnelom jer je on (Kornvel) navodno želeo da
se vrati u bend, a sve se završilo debaklom s obzirom da je Burnel
„isponižavao” Kornvela.
Reagujući na to, Kornvel je demantovao
da je ikada želeo da se vrati, i da je susret, koji se desio posle jednog od
njegovih koncerta, bio Grantovo maslo. „Sećam se da sam sreo Džona (Burnela –
kako ga je Kornvel uvek zvao), ali u svojoj naivnosti nisam shvatio da je Ijan
to namestio. Ja sam mislio da
je Džon samo došao da vidi moj nastup. Ijan mi nikada nije objasnio njegov
(Džonov) motiv. Nisam čak ni znao da je Džon tu, dok mi to nisu rekli članovi
pratećeg benda pošto smo otišli u bekstejdž.”
Prema
Kornvelovim rečima, sve se desilo u Kembridžu, gde Burnel živi, pa mu nije bilo
čudno što je basista Stranglersa svratio. „Da mi je Džon došao na koncert u
Bristolu, pomislio bih da nešto ne valja, ali pošto se desilo u Kembridžu, ni
na tren nisam posumnjao u njegove motive... Ijan i Džon su bili vrlo bliski,
prema tome kada je Ijan odlučio da bude moj menadžer, trebalo je da saberem dva
i dva i uvidim šta mu je na pameti.”
Kornvel nije
ispričao detalje susreta s Burnelom, ali je kazao da Grant nije jedini koji je
pokušao da ga navuče da se vrati: „Neki bivši menadžeri su me zvali telefonom,
nudeći mi brdo novca ako pristanem. Neko me je čak nazvao u poverenju da mi
kaže kako mu se na stolu nalazi multimilionska ponuda za Stranglerse da se
obnove u originalnoj postavi.”
U doba kreativne i komercijalne
renesanse Stranglersa (posle 2002. godine), Burnel je nekoliko puta ispričao
kako se proveo, negde tokom devedesetih, kada mu je palo na pamet da nazove
Kornvela, čisto da čuje čoveka s kojim je tesno sarađivao punih 16 godina, i da
ga pozove da izađu na piće. Prema njegovim rečima, Kornvel mu je poručio da je
„najbolje da stvari ostanu kakve jesu” i – spustio mu slušalicu.
LINK KA SLEDEĆEM NASTAVKU
LINK KA SLEDEĆEM NASTAVKU
Нема коментара:
Постави коментар