Odlomak iz romana POPLAVLJENI UM - poglavlje 14.

Evo jednog odlomka iz romana Poplavljeni um (njegovo četrnaesto poglavlje) za koji smatram da je dobra ilustracija njegove atmosfere kao psihološkog road-trilera sa elementima zone sumraka. 

14.

Dok se šetkao kraj automobila koji su čekali točenje goriva, Filip je bacao čežnjive poglede ka Ibarskoj magistrali, ka vozilima koja su išla prema Beogradu. Želeo je da je imao više hrabrosti da sam krene kući, onda kad su se kod Ceraka prvi put zaustavili. Stanice gradskog prevoza tamo su bile blizu, a ovde, u ovoj nedođiji, nije bilo ničega. Zašto je Momir kog đavola morao da bude tako neodgovoran, sujetan i komplikovan? Prvo je kasnio na sastanak, pa je sam sebe sabotirao vređajući Bebu koja je pristala da ih vozi onda kad su Momirova kola crkla, i još je s pokvarenim stomakom krenuo na put. Mogao je lepo da javi da mu nije dobro, pa da se cela ta glupa akcija otkaže ili odloži, tim pre što se na fejsbuk poziv odazvalo samo dvoje ljudi. Al’ ponos. I sad su zbog dotičnog ponosa gubili vreme čekajući da se Momir skine sa WC šolje. I niko nije garantovao da ga u takvom stanju stomak neće ponovo pritegnuti, ko zna gde, kad i u kojoj situaciji.

Šta si očekivao od čoveka koji je ispušena muštikla? I zašto se i dalje družiš s tim preletačem? To bi – govorio je sebi – rekao Slavoljub da mu je ispričao kuda se stvarno uputio, i s kim. Pitao se šta bi mu Slavoljub tek rekao ako bi se kojim slučajem stvorio ovde, na pumpi? Uhvatio je sebe kako želi da se to desi, da njegov otac stvarno dođe, da bude neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar. Ma bilo bi dovoljno da ga pozove na mobilni; Slavoljub bi odmah seo u kola i doleteo. Onda je odbacio tu pomisao, zamišljajući Slavoljubov smeh i svoju sramotu na putu do kuće. I sramotu godinama posle toga.  

Rekao ti je da si stihoklepac? I on? A meni nisi verovao...

Pogledao je ka restoranu za svaki slučaj; kroz staklo ispod plave tende sa natpisom LAV video je Mrvicu i Bebu kako sede i pričaju. Bili su ga pozvali sa njima unutra na piće, a on im je učtivo kazao da nije žedan i da bi radije protegao noge. Istina je bila da bi mu piće prijalo, ali mu nikako nije bilo do društva i razgovora. Osećao se potišteno. Osećao se kao uljez. Putnik na pogrešnom putovanju. I moraće to da ostane do kraja. Moraće nekako da se vadi. Sam.

Udaljio se od glavnog objekta pumpe u kojem su bili restoran, WC i prodavnica, i pošao u pravcu parkiranih automobila iza kojih se prostirao auto-put. Hodao je besciljno, šutirajući zgaženu konzervu; onda je shvatio da to radi nasred prolaza za kola, pa je ubrzao hod do parkinga. Nije bilo ničeg zanimljivog u okolini, a i čega bi bilo na jednom takvom mestu? Čak se ni u marke automobila nije razumeo, pa da uzme da ih proučava. Smotan si k’o sajla, nemaš reflekse, ubio bi nekog na drumu, govorio bi mu Slavoljub kad bi spomenuo da hoće da vozi. I šta će ti kola kad živiš u centru? govorila bi mu mama. I mama je bila više u pravu nego tata, ali Filip je i dalje želeo da vozi, samo što mu je nekako sva ta gnjavaža oko polaganja ispita i oko objašnjavanja roditeljima zašto hoće da vozi oduvek bila na poslednjem mestu.

Okrenuo se u pravcu žuto-zelenih polja iza kojih je ležala Orlovača. Na toj strani nalazila se kućica sa malim prozorima nalik na kontejner i nešto montažno sa lučnim krovom što je moglo da bude auto-perionica. Šta god da je bilo u pitanju, nisu se videli korisnici. Zapravo, na tom kraju pumpe nije bilo žive duše. Na samoj ivici betoniranog područja, između auto-perionice i saobraćajnice koja je dolazila sa Ibarske magistrale, bila su parkirana jedna jedina kola – sportski automobil crvene boje bez krova.

Porše je uvek umeo da prepozna.

Da li je to bio onaj porše?      

Uputio se ka usamljenim kolima, a kad se dovoljno približio, shvatio je da nemaju tablice. Svejedno su bila veoma lepa. Vozio je takva u svojim snovima i kompjuterskim igrama.

Vlasnika nije bilo unutra. Kada je sasvim prišao poršeu, sa izvesnom zebnjom se osvrnuo oko sebe. Osećao se izložen pogledima sa pumpe, tako izdvojen na brisanom prostoru. Plašio se da tip koji vozi ta kola možda nije u blizini, pa da ga vidi i pomisli svašta o njegovim namerama. Srbija je ovo, ljudi vole da kradu, govorio je sebi Filip dok je kao opčinjen dodirivao sjajnu površinu karoserije. Kad nešto izgubiš na ulici, oprosti se s tim. Ostaćeš bez bicikla čak i kad ga vezuješ lancem za gelender na šestom spratu zgrade koja se zaključava. Ponovo je video da porše nema tablice, pa je povukao ruku. Ko to sme da vozi ovakva kola a da nema tablice i da ga policija ne dira kad projuri kroz crveno svetlo?

A možda to nisu ona kola.

Svejedno, nemaju tablice.

Zakoračio je unazad. I začuo režanje.

Nije znao odakle zvuk dopire, da li iza kola ili iz samih kola, ali je pretrnuo, pa je oprezno napravio još jedan korak unazad, ne usuđujući se da se okrene i potrči ka sigurnosti pumpe.

Režanje je postajalo sve grlenije i zloćudnije, a nakostrešeni Filip je imao utisak da svaki njegov sićušni korak traje beskonačno dugo i da ga bilo kakav nagli, pogrešan pokret može izložiti nečem strašnom, bolnom i krvavom.

Iza automobila se promolila životinja.

Veliki crni pas. Mešanac ko zna čega. Prljav i čupav, kao nekakav ljudski prosjak. Rebra su mu se mogla prebrojati koliko je bio neuhranjen. Na prednjoj levoj nozi ispod kolena kao da ga je nešto ujelo i odgrizlo mu popriličan komad dlake, i na tom mestu se nalazila gadna krasta.  

Filip se ukoči od straha. Pas ga je jedno vreme fiksirao pogledom, i kao da se trudio da objekat njegove netrpeljivosti može da prostudira svaki zub u njegovim iskeženim čeljustima, pa je zakoračio napred.

Filipova obamrlost popusti. Počeo je oprezno da se povlači.

Pas krenu za njim, u istom ritmu.

„Dobra kuca“, govorio je Filip, više tešeći samog sebe no smirujući životinju. Jer kuca nije bila dobra. Sada je režala tako intenzivno i frktavo da se svakog trena moglo desiti da jurne u napad. A tako mršava i ljutita, delovala je i gladno. O, kako je samo želeo da se obrne i potrči ka zgradi Kriogasove pumpe. I kako se samo plašio da ta zver ne jurne za njim i ne baci se na njegova leđa.

Video ju je kako hoda sve brže, kako spušta glavu dok joj se mišići grče u pripremi za skok. Prestravljen, okrenuo se da potrči.

I udario nosem u nešto.

U nekoga.

U nečije grudi.

Prateći inerciju tela, ruke mu obgrliše čoveka na kojeg je naleteo. Zaustavljen i obnevideo od bola uhvatio se za lice i zateturao, a neznanac ga je spasio od pada, pridržavši ga za ramena.

Kada je progledao, ugledao je dugokosog, prosedog bradonju u narandžastom kombinezonu radnika na pumpi. Istovremeno je shvatio da ga životinja nije zaskočila.

Drhtavo se obrnuo, ne znajući šta ga očekuje. A dočekao ga je prizor psa koji mirno sedi ispred crvenog poršea. Iako je gledao Filipa ispod oka, nije više režao i nije se više kezio.

Pumpadžija se pojavi pored Filipa. Kroz naočari sa metalnim ramom gledao je u psa, koji je jedva čujno cvileo.

„Je l’ vaš?“, upita Filip, kojem je nos još brideo od udarca.

Pumpadžija priđe psu, kleknu kraj njega i pomazi ga.

„To su deca ulica i drumova“, rekao je, češkajući životinju iza ušiju. „Surovo napuštena. Izgnana iz vrta roditeljske ljubavi. Večito odbacivana, šutirana čak. Ljuta na svet. A opet gladna milovanja.“ Pogledao je ka Filipu i osmotrio ga. „Šta ćeš... ovako daleko?“

„Ja... samo sam hteo da pogledam kola...“

„Nisam te to pitao.“ Glas mu je bio dubok i hrapav, kao kora veoma starog drveta, i nije se uklapao sa bujnom kosom nekog ko ima pedesetak godina i prilično očuvan stas. Filipa obuze nelagoda. Nisu mu se dopadali ni ispitivački pogled ni pitanje tog čoveka. A čovek se osmehnuo, kao da je osetio Filipovu tenziju.

„Hteo sam da te pitam šta te je dovelo ovde?“

Filip je bio uplašen isto koliko se osećao glupavo. Šta da mu kaže? Doveo me ortakov proliv?

„Gorivo.“

Pumpadžija odmahnu rukom i prestade da češka psa. „Svakog ovde dovede gorivo. Treba mu gorivo da bi nekud stigao“, rekao je ustajući sa betona. „Kakvo gorivo tebe pokreće?“

Filip blenu u njega.

„Je l’ ti kola idu na benzin? Na bezolovni? Dizel?“

„Ne vozim. Ne vozim ja“, promuca Filip.

„Ah. Saputnik. Nema veze.“ Nasmejao se. „Moram da se vratim da radim. Sviđaju ti se kola?“

„O da. Vaša su?“, upita Filip s nevericom.

Bradonja coknu jezikom i opet se nasmeja. „Mislim da si hteo da kažeš zar su vaša. Ne, ne znam čija su. Al’ rade pos’o. Odoh sad. Vidimo se, momčino.“ Namignuo je Filipu i uputio se ka zgradi Kriogasove pumpe, zavrćući rukave. Filip je zbunjen gledao za njim, pitajući se da li su sve pumpadžije ovoliko opičene. Imao je takođe utisak da je dotični promašio profesiju. Ili je možda od svoje profesije pobegao.

Filip pogleda iza sebe.

Pas je nestao. Kao da ga nikada nije ni bilo.

A nebo je postalo namrgođenije.  

Prikaz romana POPLAVLJENI UM u listu Danas (2.4.2022).

U listu Danas, u podlistku Nedelja, objavljen je prikaz romana Poplavljeni um koji je napisao Nenad Lančuški, jedan od pokretača bloga Filmozofija strave. Naglasak u ovom prikazu je na likovima. Prilažen sken, a ko hoće da čita sa sajta, neka klikne OVDE. 

POPLAVLJENI UM: Snimak promocije romana u SKC-u Beograda, 22.3.2022.

Evo snimka promocije romana "Poplavljeni um" održane u knjižari Delfi u SKC-u Beograda 22. marta 2022. godine na kojoj smo učestvovali imunolog Srđa Janković, urednik izdanja Zoran Penevski, filmski režiser Mladen Đorđević i ja. Iz publike su se javljali pisac i prevodilac Goran Skrobonja i prevodilac Ivan Nightflier Jovanovich. Domaćica promocije bila je Tanja Vučković iz Lagune, koja je čitala odlomak iz knjige. Na ekranu sa leve strane vrtele su se fotografije sa moje ekspedicije u selo Beljina kod Barajeva (leto 2014. godine) tokom koje sam prikupljao građu za ovaj moj roman o četvoro ljudi koji bežeći od sebe i svojih problema tragaju za "HAARP antenom", optuženom da je klimatsko oružje NATO i da je izazivač katastrofalnih poplava u Srbiji...

Sledeća promocija je u Domu omladine Beograda 18.4.2022. godine, a ona nakon nje će najverovatnije biti upriličena u Novom Sadu. 

Dva zanimljiva prikaza romana Poplavljeni um (Nedeljnik i Blic)

Ovih dana su se pojavili prvi prikazi mog romana Poplavljeni um. Jedan potiče iz pera Zorana Penevskog, urednika romana (Nedeljnik), a u drugi iz pera novinara Slobodana Ivkova (Blic).

Iz ugla pisca: Svi smo mi pomalo HAARP

SVI SMO MI POMALO HAARP
Piše: Jovan Ristić

Zloćudna posledica pandemije koronavirusa je jedna dugoročno opasnija, mentalna pandemija. Nastala je u atmosferi konstantne neizvesnosti u kojoj se našla civilizacija, sa korenom u strahu od nepoznatog; proizvod je bombardovanja sluđujuće suprostavljenim informacijama a podstaknuta je dubokim sumnjama običnog čoveka u zvanične medije i zvanične verzije dešavanja koje iznose stručnjaci i političari. Mnogobrojne teorije zavere u vezi sa COVID-19 zapljusnule su javnu sferu, uglavnom preko interneta i youtube kanala. Pod njihovim uticajem, nemali deo stanovništva se otuđio i radikalizovao. Protivnici maski, vakcina i antiepidemijskih mera izašli su na ulice širom sveta. Pre toga, dok vakcine još nisu bile napravljene, organizovani su napadi na stubove mobilne telefonije sa 5G tehnologijom, jer su je konspirolozi optužili da svetskim moćnicima služi za širenje koronavirusa i kontrolu narodnih masa. 

Pretpremijeru sadašnje mentalne pandemije gledao sam u Srbiji, u maju 2014. godine, i upravo me je ona inspirasala da napišem roman Poplavljeni um, u kojem grupica Beograđana organizovanih preko društvenih mreža ide kolima u selo Beljina kod Barajeva da potvrdi tvrdnje konspirologa kako se na toj lokaciji nalazi HAARP antena, navodno klimatsko oružje Amerikanaca i NATO koje izaziva zemljotrese, utiče na ljudske umove, i izaziva nepogode poput strašnih kiša koje su potopile Srbiju. 

Tada sam kao novinar naleteo na onlajn peticiju koja je bila treća najpotpisivanija u Srbiji, a zvala se „Uklonimo HAARP sa srpske zemlje“. Peticije sa društveno važnim temama nisu mogle da prebace nekoliko hiljada potpisa, a ova je sakupila 20.000 potpisa za nedelju dana. Sastavljača peticije je mrzelo da napiše sopstveni tekst, pa je kopipejstovao dve godine star „izveštaj“ jednog onlajn tabloida da je „HAARP 3. maja uključen i nad Srbijom u selu Beljina kod Barajeva“, pri čemu je godinu dešavanja zgodno izostavio. A pisanje dotičnog tabloida je 2012. izazvalo takvu uzbunu, da je nekoliko grupa ljudi otišlo do Beljine da nađe HAARP. Iako je priča u međuvremenu više puta demantovana kao suluda i nemoguća, vaskrsnuta je peticijom nakon poplava, pa su se ponovo ka Beljini uputile razne „ekspedicije“.  

U mojoj glavi se rodila ideja za novelu. Da bih mogao da je napišem, okupio sam sopstvenu ekspediciju, i u Beljini „otkrio“ ono o čemu su i drugi pisali – običnu antenu mobilne telefonije. A žitelji sela su antenu tretirali maltene kao turističku atrakciju. 

Novela HAARP i druge priče, objavljena 2014. godine postala je osnova Poplavljenog uma, koji je završni oblik dobio tokom pandemije koronavirusa. Shvatite ga kao psihološki roud-triler uronjen u zonu sumraka, koja je direktno proizašla iz mog stava da jedan duboko ranjen, konspirološkom načinu razmišljanja podložan kolektivni um – reprezentovan kroz moje psihološki, socijalno i ideološki raznolike putnike – proizvodi paranoične scenarije i zaplete u duhu one narodne „Život ti je onakav kakve su ti misli.“ 

Naime, mi smo jedan nesrećni narod koji je usled međunarodne izolacije i bombardovanja izgubio samopouzdanje i poverenje u druge; pa sad istovremeno veruje da se ceo svet urotio protiv njega ali i da su mu neke zemlje prijatelji a neke neprijatelji. Ta dva duboko emotivna iskaza se međusobno isključuju, i moj roman ih sučeljava, posmatrajući teorije zavere kao izraz čovekove težnje da na teška pitanja dobije lake odgovore koji će ga umiriti i učiniti „pametnijim“. To su narodne priče koje se valjaju i rastu poput grudve snega prenošenjem od usta do usta. Ali one mogu biti i sredstvo masovne propagande kojim se utiče na psihu ljudi i usmerava njihovo ponašanje. U tom smislu, valja se prisetiti lika i dela Edvarda Bernejza, nećaka Sigmunda Frojda koji je utemeljio današnje shvatanje propagande kao sredstva podsvesnog uticaja na mase radi manipulisanja njihovim težnjama kako bi se one ponašale u skladu sa željama manipulatora. 

Ovakav moj pogled na konspirologiju u tesnoj je vezi sa mojim interesovanjem za ljudsku preopterećenost informacijama, fenomen koji se javlja zato što se informacije danas, naročito na internetu, serviraju fragmentisane i u istoj ravni nezavisno od svoje važnosti, što slabi čovekovu moć selekcije informacija, naročito kad se u obzir uzme brzina kojom on živi, njegova nedovoljna medijska pismenost i zatrpanost egzistencijalnim problemima. Usled toga, čovek je podložan manipulacijama jer se suočen sa lavinom informacija – prečesto propagandnog karaktera – opredeljuje za one koje odgovaraju njegovom sentimentu i ideološkim opredeljenjima. U njegovoj potrazi za istinom u atmosferi nepoverenja prema etabliranim medijima odista mu je lako da „skrene“. 

U Poplavljenom umu sam nastojao da pokažem da na ovo „skretanje“ nije imun niko, ali i da smo kao primaoci i odašiljači informacija, svi mi ljudi zapravo neka vrsta antena, i da smo u tom smislu, svi pomalo HAARP.

(ovaj autorski tekst objavljen je u dnevnom listu Blic br 8979. od utorka 1. marta 2022 na strani 23) 

Prikaz "Godina u magli" u magazinu NOVINE BEOGRADSKO ČITALIŠTA

U najnovijem broju Novina beogradskog čitališta (46-49) pojavio se kratki osvrt na Jovanovu zbirku priča "Godine u magli", koji je napravio Dušan Cicvara. Tekst objavljen na 21. strani glasi:

Pred čitaocima je prva zbirka pripovedaka novinara agencije Beta, filmskog kritičara i jednog od osnivača Festivala srpskog filma fantastike Jovana Ristića, Godine u magli. Pre ove knjige, Jovan Ristić je objavio studiju Tuđin 3 - Jedan nezasluženi košmar, koja na hirurški precizan način razobličava jedan od najvećih kinematografskih mitova svih vremena - problematično nastajanje trećeg filma iz serijala Osmi putnik koji je kao debitant režirao Dejvid Finčer.

Ova knjiga je objavljena u okviru biblioteke "Tragači" koju uređuje Zoran Ćirić, sastavljena je od jedanaest pripovedaka i tri pesme koje predstavljaju vezivno tkivo ovog u žanrovskom smislu raznovrsnog proznog ostvarenja. Pesme koje se nalaze u ovoj knjizi ("Najezda" je posvećena zombijima, "Tramvajski valcer" i "Na plaži") nisu samo obični interludijumi među Ristićevim proznim tvorevinama, već predstavljaju funkcionalnu potporu stvaranja oporog splina jedne uzbudljivo dočarane mračne atmosfere na beogradskim ulicama, koja svedoči o turobnim sudbinama njegovih žitelja. 

Pored naslovne pripovetke "Godine u magli" treba obratiti pažnju i na priče "Muškarac sa greškom", "Barbara i prijatelji", "Kad rebra postanu kavez" i "Pod reflektorima". 

Pavle Zelić: MALE ROKENROL TRAGEDIJE (prikaz zbirke "Godine u magli" u časopisu GRADINA)

Pavle Zelić
MALE ROKENROL TRAGEDIJE


(Jovan Ristić, Godine u magli, Niški kulturni centar, Niš, 2010)

Kako to čuveni pisac, uredni i izdavač Goran Skrobonja navodi i obrazlaže u predgovoru zbirke priča i pesama Godine u magli, usred smo svojevrsne renesanse domaće fantastike. Dokaz toga su desetine novih, ali i odavno napisanih pa upravo sada objavljenih romana i zbirki proze autora manje ili više utemeljenih u žanru, i to kako onih relativno starije, tako i predstavnika poprilično mlađe generacije.

Iako je pojam književne generacije u mnogo čemu relativan, zahvaljujući specifičnostima ove šarolike skupine mogu se otprilike postaviti granice tu negde oko onih sa godištima šezdesetih, pa zatim ranih sedamdesetih, i onda opet kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih, itd. Po takvoj nomenkulaturi, Jovan Ristić pripada onoj srednjoj generaciji, iako više po spisateljskom stažu nego po godištu i entuzijastičnom duhu koji je godinama pokazivao kroz besomučno promovisanje fantastike kroz posao dugogodišnjeg novinara agencije Beta, aktiviste u prozinu Emitor i još bezbroj kritika, eseja, predavanja na temu domaće i ino-fantastike.

Prikazi GODINA U MAGLI u listu Blic i u veb-magazinu Popboks

U jučerašnjem broju lista Blic (nedelja, 17. april 2011) pojavio se kratki prikaz Jovanove zbirke pesama i priča GODINE U MAGLI. Tekst je napisao Slobodan Ivkov.

Pre toga, 7. aprila, na sajtu Popboks pojavio se opsežniji prikaz GODINA U MAGLI iz pera Uroša Smiljanića, koji je u blogerskom svetu i po internet forumima poznat pod imenom Meho Krljić. [LINK].
 

Mehova promišljanja popularne kulture, ali i svakodnevnog života, možete pratiti na njegovom blogu CVEĆE ZLA I NAOPAKOG.


Podsećamo: prvi prikaz GODINA U MAGLI pojavio se u - hrvatskoj štampi. List GLAS ISTRE objavio je krajem januara prikaz Davora Šišovića naslovljen "Demoni poput nas", a nedavno je Šišović postavio taj tekst na svoj blog KNJIGA ZA PLAŽU.

DEMONI POPUT NAS - prikaz knjige GODINE U MAGLI u listu "Glas Istre"

DEMONI POPUT NAS

Jovan Ristić: »Godine u magli«, zbirka SF priča, Niški kulturni centar, Niš, 2010.

piše: Davor Šišović

Debitantska zbirka priča Jovana Ristića Godine u magli otkriva ne samo jedno novo oknjiženo (nakon godina objavljivanja priča po zbornicima, zajedničkim zbirkama, fanzinima i časopisima) pripovjedačko ime na regionalnoj sceni fantastične književnosti, već možda utvrđuje i jedan ne sasvim novi, ali svakako sve prisutniji pravac, podžanr, koji izgleda da sve više zaokuplja žanrovske autore ovog podneblja. Riječ je o nekoj vrsti urbane fantastike, žanrovski podosta rubne, o prozi koja bi se lako mogla čitati i kao nežanrovska kad bi tako bila servirana, ali koja ipak pripada fantastici, manje po prepoznatljivim motivima, ali svakako po izuzetno pogođenoj, uglavnom mračnoj i jezivoj atmosferi. Ne moraju vampiri ili zombiji biti izričito spomenuti, ali ipak imate osjećaj da su u Ristićevim pričama oni tu negdje, da se svaki čas mogu pojaviti kao nešto u opisanom miljeu sasvim normalno i očekivano.

Doduše, ima u ovoj zbirci i nesporno žanrovskih priča s maštovitim varijacijama klasičnih SF motiva, među kojima je jedna od uspjelijih Muškarac s greškom, o znanstvenici koja konstruira androida programiranog tako da bude savršeni ljubavnik, pa on tako i funkcionira, osim jedne jedine, ali frustrirajuće mane: ruke su mu hladne, ipak je on samo stroj.

Najdojmljivije su u ovoj zbirci međutim upravo one žanrovski rubne priče, poput naslovne Godine u magli, u kojoj grupa prijatelja srednjih godina povedena nostalgijom posjećuje omiljeni klub iz doba svoje mladosti, ali ih dočekuju vrlo sablasna atmosfera i vrlo čudni likovi, a prava jeza počinje kad se počnu pojavljivati njihovi vršnjaci i negdašnji prijatelji koji bi trebali biti odavno mrtvi. Priča Talentovani idiot napisana je kao dnevnik gimnazijskog ravnatelja koji ne može stati na kraj razuzdanim učenicima ni njihovim utjecajnim roditeljima, a najveći mu problem predstavlja jedan od učenika kome se ne može pripisati nikakva druga krivnja osim što samom svojom pojavom izaziva jezu i nelagodu. U priči Barbara i prijatelji pak pratimo užas novinarke u čije se susjedstvo doselio oslobođeni haaški optuženik, dok njena kćer biva očarana svijetom iz popularne TV-serije za djecu sve dok se u njega i fizički ne preseli.

Goran Skrobonja o knjizi "Godine u magli"

HRONIČAR URBANOG MRAKA

Nekome ko se već više od četvrt veka bavi srpskom žanrovskom književnošću i aktivno prati dešavanja na književnoj sceni okrenutoj fantastici, hororu i drugim žanrovima, završne godine prve decenije novog milenijuma izgledaju kao doba pravog procvata domaćeg spisateljstva u žanrovskom ključu. Činjenica da je postojalo vreme kada je bavljenje naučnom fantastikom ili nekim drugim žanrom bilo rezervisano za tvrdoglave entuzijaste, kojima nije bilo važno hoće li ih iko smatrati „ozbiljnim“ piscima ili ne – doba kada je pisanje ove vrste literature bilo nalik pripadništvu kakvoj prezrenoj sekti osuđenoj na zaborav – danas izgleda gotovo neshvatljivo. Ali tokom osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka bilo je tako.

Šta se to promenilo, pa sada godišnje imamo čak između dvadeset i trideset romana, zbirki priča (kao i knjiga veoma ozbiljne i ambiciozne fantastične poezije), u edicijama gotovo svih domaćih izdavača? Je li zaista došlo do tako drastične promene recepcije i percepcije žanra? Mnoštvo novih knjiga nepobitno dokazuje da je tako. Možda je na delu i prirodna, biološka smena generacija među kritičarima: ljudi koji danas kod nas imaju značajan uticaj na izgled književne scene zajedno su sa onima koji pišu žanrovsku književnost uživali u Zvezdanim ratovima, drhtali uz prve objavljene prevode romana Stivena Kinga i žustro diskutovali na internet-forumima o Tolkinovom magnum opusu. Štaviše, isti ti ljudi ne stide se svojih čitalačkih ili gledalačkih afiniteta kao „mladalačkog greha“, već ih prihvataju kao deo uticaja koji su ih oformili kao autoritete za književnu (ili filmsku) teoriju.

I dok su još aktivni „prvoborci“ srpske žanrovske književnosti (uglavnom ponikli u beogradskom Klubu ljubitelja naučne fantastike „Lazar Komarčić“), sada u svojim kasnim četrdesetim i ranim pedesetim godinama, prilično sporo i teško napuštali okvire žanra i upuštali se u pisanje onoga što se sada obično naziva slipstrim književnošću, mlađi naraštaji pisaca koji su se uz njih učili žanrovskom zanatu daleko su brže i spremnije shvatili kanone žanra ne kao cilj, već samo kao sredstvo koje će im doprineti da što lakše i što brže izgrade sopstveni stil. Talas mlađih imena, među kojima valja pomenuti Ota Oltvanjija, Petra Petrovića, Pavla Zelića, Marka Piševa i druge, zapljusnuo je domaće publikacije osobenom prozom karakterističnom po tome što je svaki od ovih mladih pisaca od raznih žanrova uzimao samo ono što mu je trebalo – obično ono najbolje i najupotrebljivije – i stvarao sopstveni, originalni književni izraz. Jedan od tih mladih pisaca, već duže od decenije prisutan na sprskoj književnoj sceni, jeste i Jovan Ristić, novinar iz Beograda.

Režiser Mladen Đorđević o knjizi "Godine u magli" i njenom autoru

Za nas, filmadžije, Jovan Ristić predstavlja važnog čoveka, koji se kao novinar agencije Beta uporno bori da promoviše mlade srpske autore, one koji imaju šta da kažu i koji izlaze iz klišea domaćeg filma - kinematografije koja je veštački postavljena i tako opstaje dugi niz godina.

Takođe, Jovan  Ristić je, zajedno sa Miroslavom Lakobrijom, vodeći čovek Festivala srpskog filma fantastike, manifestacije koja već godinama traje zahvaljujući njihovoj ogromnoj upornosti i požrtvovanosti.

Jovan Ristić se i u svetu literature pokazuje kao neko ko jaše na talasu novih snaga. On to dokazuje zbirkom "Godine u magli".

Glavni junaci te knjige su usamljenici, individualci, koji žive u novom vremenu, osećajući prazninu u sebi i boreći se sa njom kako ih ne bi pojela. Ta praznina je vezana za godine koje je pojela magla, i, kako Jovan Ristić tvrdi u intervjuu datom Aleksandru Arežini, radi se o generaciji "koja je, kada je haos zahvatio Jugoslaviju, tek počinjala da uživa u životu".

Magla se, izgleda, razišla, ili su oni iz nje izašli, i sada su to ljudi prinuđeni da žive obema nogama na zenlji. Imaju porodice, nose se sa problemima savremenog života u Srbiji... Ali, ti junaci se definitivno ne snalaze u novim okolnostima i čini se da bi se pre vratili (pobegli) u onu maglu, osećajući je kao prirodnije stanište.

Jovan Ristić kao svoje uzore u pričanju priča navodi režisere Džona Karpentera i Serđa Leonea, a ja bih se zbog urbane paranoje koja se provlači u njegovim pričama osvrnuo i na Romana Polanskog, Dejvida Kronenberga i često zaobilaženog, ali odličnog scenaristu Larija Koena. Ristićeve priče su fantastika i horor u najširem smislu te reči. One se zasnivaju na hororu svakodnevnog života prevazilazeći najuže, sektaške, samodovoljne odrednice žanra i uspešno tragajući za komunikacijom sa najširom publikom. Priče u zbirci "Godine u magli" su efektne, sa lako pamtljivim replikama, izuzetno zgodne da se iskoriste kao građa za kratke filmove. Dakle, mladi filmaši, eto vam poziv!


MLADEN ĐORĐEVIĆ, režiser
("Život i smrt porno bande", "Made In Serbia")