SIMPLE MINDS - Istorija kroz kompilaciju Celebrate (1/4)

Moj poslednji tekst za Popboks u avgustu 2013. godine, kada je najavljeno gašenje ovog sajta, trebalo je da bude poduži prikaz kompilacije Celebrate grupe Simple Minds. Pošto je dotična, trostruka CD zbirka retko dobro i pošteno koncipirana, ideja mi je bila da kroz prikaz napišem istoriju slavne škotske grupe i skrenem pažnju na značaj Simple Mindsa i njihovo dobrodržeće stanje nakon što su se oslobodili tavorenja u mejnstrimaškoj i krstaško-aktivističkoj žabokrečini. Urednik Popboksa Aleksandar Pavlić mi je rekao da požurim sa tekstom do 23. avgusta. I žurio sam. U strašnom naletu kreativnosti napisao sam uvodni tekst, prikaz prvog CD-a (nazvao sam ga "Novi zlatni snovi") i polovinu prikaza drugog CD-a ("Stadionski krstaši"). Što je otprilike devet šlajfni, skoro u dahu. A onda se desio bag. Gadan bag. U to vreme mi je stradala mašina, i serviser mi je uz novi Windows ugradio novi Microsoft Office-a sa novim, drugačije dizajniranim Wordom. Ali nije me ubio dizajn, ako mislite da se žalim na njega. Ne. Mučio me je malo, ali sam ga savladao. Međutim, pri jednom pokušaju da snimim tekst, a nakon što sam dopisao čitavu jednu šlajfnu, Word je objavio da ne može da snimi i da postoji nekakva "greška". Da ne idem u detalje, bio sam prinuđen da ugasim Word bez snimanja fajla, i sve što je ostalo od mog teksta bio je nekakav "Rescue Document". U običnom tekst fajlu. Kad sam ga otvorio, umalo se nisam šlogirao. Svako slovo bilo je zamenjeno znakom pitanja, a samo ono što sam izmenio ili dodao u odnosu na raniju verziju teksta bilo je sačuvano u formi slova. Bez formatiranja. Svako č i ć se u sačuvanom delu takođe pretvorilo u znak pitanja. Sva sreća pa sam sačuvao prethodnu verziju, ali negde u meni se pobunio klinac. Mali inadžija. Mnogo ga volim, ali je iracionalan i pravi mi sranja. Pretpostavljate, sledećih nekoliko dana nisam napisao ni slovca. Onda sam shvatio da od dedlajna pred zatvaranje Popboksa nema ništa. Aca je na Popboks stavio katanac i tekst o Simple Mindsima ostao je nedovršen. Pomislio sam, pa dobro, možda uspem da utrapim tekst sajtu Jelen Top 10. Kad ga završim. Ako budu hteli da objave tako dugačak tekst. Nisu baš delovali oduševljeno. I ja na posletku tekst nisam završio. I evo sada, skoro sedam meseci posle konzerviranja Popboksa i njegovog puštanja na plutanje po sajberpučini, odlučio sam da se tekstu vratim, i njime ozvaničim reaktiviranje sopstvenog bloga. Povod je, ako baš hoćete, 35 godina od objavljivanja prvog i drugog albuma Simple Mindsa Life In A Day i Real To Real Cacophony (1979), kad sam već propustio 35 godina od osnivanja benda (1978). Objavljivanje će da ide u četiri dela. Generalni prikaz kompilacije. CD1, CD2 i CD3. Trudiću se da ustanovim jednonedeljni ritam. Možda objavljivanje "presečem" nekim drugim tekstom. Ali, ono što je najvažnije - dugo očekivani esej konačno je pred vama.

Celebrate – The Greatest Hits

(Virgin, 2013)

Retko se dešava da kompilacijski album tako dobro predstavi karijeru neke grupe ili izvođača kao što je to, u slučaju Simple Minds učinio trostruki CD Celebrate, objavljen povodom 35 godina postojanja ovih superzvezda osamdesetih godina prošlog veka. Obično se objavljuju nekakvi Greatest Hits ili Best Of izbori, čiji kvaliteti zavise od ukusa sastavljača, njegovog shvatanja važnosti pojedinih pesama, perioda koji se obrađuje, i na kraju krajeva – dobijenog prostora. Možete biti bog zna kakav poznavalac nečijeg pozamašnog opusa, pa još posedovati prefinjen ukus i onaj tako važan osećaj da uravnotežite ono što volite vi sa onim što voli (ili je volela) većina, ali bićete u gadnom problemu ako vam izdavačka kuća stavi do znanja da svoje umeće pokažete na jednom CD-u, recimo zbog budžeta.

U slučaju grupe Simple Minds, njena sad već bivša kompanija Virgin imala je dovoljno promućurnosti i hrabrosti da na tržište izbaci Celebrate u tri formata – jednostruki, dvostruki i trostruki. Jednostruki format je namenjen slušaocima koji žele samo najveće hitove, što uglavnom znači orijentaciju na srednji, mejnstrim deo karijere, prezren kod dela kritičara i publike; dvostruki format se po sadržini tek minimalno razlikuje od koncepcijski konfuzne kompilacije The Best Of Simple Minds (2002), s tim što uključuje i pesme sa poslednjih albuma; a trostruki format, pak, nije samo za fanove-sladokusce već i za istraživački raspoloženog slušaoca koji želi da uhvati sve bitne momente iz stilski i žanrovski vrlo šarolike karijere Simple Mindsa – sa svim dobrim i lošim što uz to ide. Još je važnije to što trostruki Celebrate – kojim će se nadalje ovaj tekst baviti – predstavlja slavne Škote dostojanstveno, kao grupu koja ne životari na staroj slavi već radi i dalje, i to kvalitetno, pa u poslednjih osam godina ne samo što doživljava kreativnu obnovu već se sa poslednja dva albuma (Black And White 050505, Graffiti Soul) vratila na top liste, iako joj je komercijalni zenit prošao prilično davno, još početkom devedesetih godina prošlog veka.

Celebrate radi još jednu bitnu stvar: vrlo efikasno podseća publiku, ali i kritičare, da su Simple Minds u prvom delu karijere bili fascinantna post-pank i nju vejv grupa. Tek je poslednjih godina ponovo počelo da se „otkriva“ da su Jim Kerr i drugovi, pre planetarnog uspeha pesme Don’t You (Forget About Me) i ulaska u prvu mejnstrim ligu sa albumom Once Upon A Time (1985) bili izrazito inventivna, rizikovanju sklona i poštovana ekipa. Na prvih pet albuma (neki će reći šest, u zavisnosti od toga da li Sons And Fascination/Sister Feelings Call računaju kao dupli album ili dva odvojena albuma), oni su bili poput zmije koja neprestano odbacuje košuljicu. Od ploče do ploče su menjali zvuk, stil i strukturu pesama, i u vrlo kratkom vremenskom periodu (1979-1982), stvorili su niz zapanjujuće drugačijih svetova, pri čemu im je kakva-takva konstanta prepoznatljivosti bio moćni glas Jima Kerra, uz pulsirajući bas Dereka Forbesa i razigrane klavijature Michaela McNeila. Vrhunac tog perioda svakako je briljantni nju-vejv album New Gold Dream (1982) ali je zenit slave usledio, to jest počeo, 1984. godine sa razbijačkom rok pločom Sparkle In The Rain, koju je producirao Steve Lillywhite i na kojem su u prvi plan izbili gitarista Charlie Burchill i bubnjar-ubica Mel Gaynor. Od tog trenutka kritičari počinju da negativno, čak pežorativno, porede Simple Mindse sa U2.

Problem tu nije samo muzičke i komercijalne već je i političke prirode – otkako su Kerr i ekipa počeli da se druže sa kolegama iz Irske i njihovim saradnicima (spomenuti Lillywhite, producent prva tri albuma U2), u muzici se izgubila suptilnost a smelo novotalasno eksperimentisanje ustupilo je mesto himnično-stadionskim refrenima, bombastičnom zvuku za najširi auditorijum i agitovanju za ljudska prava. I U2 i Simple Minds će tvrditi da je inspirisanje teklo dvostrano, pa će čak biti spomenut podatak da je album U2 The Unforgettable Fire (1984) nastao pod uticajem sunčanog pop zvuka New Gold Dream, ali ostaje činjenica da su Simple Minds kod krtičara izvukli deblji kraj i da su, fakat, predugo ostali zarobljenici mejnstim roka. On im jeste pomogao da steknu najširu slavu, uključujući kratkotrajni veliki uspeh u Americi (1985 i još par godina kasnije), ali im je kod britanskih kritičara najpre doneo poruge („U3“, govorilo se u vreme Sparkle In The Rain i Once Upon A Time), zatim prezir (počev od političke ploče Street Fighting Years iz 1989) i na posletku ignorisanje ili automatsko potcenjivanje, čak i kad objave dobar album kakav je Black And White 050505 (2005) ili zanimljiv album, makar po tome što odbacuje mejnstrim zvuk (Neapolis iz 1998).

Za razliku od The Best Of Simple Minds, kompilacija Celebrate je organizovana izvrsno – pesme se nižu hronološki, a svaki CD zaokružuje jednu fazu u radu benda: prvi pokriva doba najveće kreativnosti, laganog uspona i prvog velikog uspeha sa Sparkle In The Rain (1979-1984); drugi obrađuje mejnstrim fazu od američkog No1 hita Don’t You (Forget About Me) do albuma Real Life (1985-1991) kada je svaki singl Simple Mindsa obavezno završavao u britanskom top 20; a treći pokriva ostatak karijere: od poslednjeg koliko-toliko uspešnog albuma (Good News From The Next World) do povratka u britanski top 10 sa albumom Graffiti Soul (2009), uz dve nove pesme (Blood Diamonds i Broken Glass Park), snimljene za ovu kompilaciju. I odmah da bude jasno: drugi, „komercijalni“ disk ostaje u senci i prvog ali i trećeg diska, čiji je konzistentni kvalitet posebno iznenađenje. Na njemu su i Space i Jeweler To The Stars, nesuđeni singlovi sa baksuznog, dva puta povlačenog, a kao za inat odličnog albuma Our Secrets Are The Same, koji se umesto 2000. godine pojavio tek 2004. kao deo boks seta Silver Box.

            Pored svih singlova grupe, Celebrate uključuje najznačajnije albumske pesme (New Gold Dream, Theme From Great Cities, Biko, Stay Visible), a priređivač se mudro – zbog ekonomičnog korišćenja prostora – opredelio za singl verzije. Skraćivanja se podrazumevaju, a mogu bitnije da pokvare utisak u najmanje tri slučaja: futuristička I Travel (1980), razvaljivačka Waterfront (1983) i bombastična Sanctify Yourself (1985) jednostavno nisu ono što jesu bez svojih nadaleko prepoznatljivih uvoda. Opet, treba vrednovati činjenicu da singl verzija Waterfront upravo ovde debituje na CD-u.    

Pošto je Celebrate zaista reprezentativna muzička istorija slavljenih pa omraženih pa opet cenjenih Simple Minds, u ovom tekstu ću proći kroz ključna poglavlja te istorije disk po disk. Voleli ili ne voleli ove srčane Škote iz Glazgova, oni studiozniji pristup zaslužuju, kao što zaslužuju da se o njihovom radu pruži izbalansirana i poštena slika, izvan delimično nepravednog, pa i resavski prepisivanog poređenja sa U2.

NASTAVIĆE SE...