Dva zanimljiva prikaza romana Poplavljeni um (Nedeljnik i Blic)

Ovih dana su se pojavili prvi prikazi mog romana Poplavljeni um. Jedan potiče iz pera Zorana Penevskog, urednika romana (Nedeljnik), a u drugi iz pera novinara Slobodana Ivkova (Blic).

Iz ugla pisca: Svi smo mi pomalo HAARP

SVI SMO MI POMALO HAARP
Piše: Jovan Ristić

Zloćudna posledica pandemije koronavirusa je jedna dugoročno opasnija, mentalna pandemija. Nastala je u atmosferi konstantne neizvesnosti u kojoj se našla civilizacija, sa korenom u strahu od nepoznatog; proizvod je bombardovanja sluđujuće suprostavljenim informacijama a podstaknuta je dubokim sumnjama običnog čoveka u zvanične medije i zvanične verzije dešavanja koje iznose stručnjaci i političari. Mnogobrojne teorije zavere u vezi sa COVID-19 zapljusnule su javnu sferu, uglavnom preko interneta i youtube kanala. Pod njihovim uticajem, nemali deo stanovništva se otuđio i radikalizovao. Protivnici maski, vakcina i antiepidemijskih mera izašli su na ulice širom sveta. Pre toga, dok vakcine još nisu bile napravljene, organizovani su napadi na stubove mobilne telefonije sa 5G tehnologijom, jer su je konspirolozi optužili da svetskim moćnicima služi za širenje koronavirusa i kontrolu narodnih masa. 

Pretpremijeru sadašnje mentalne pandemije gledao sam u Srbiji, u maju 2014. godine, i upravo me je ona inspirasala da napišem roman Poplavljeni um, u kojem grupica Beograđana organizovanih preko društvenih mreža ide kolima u selo Beljina kod Barajeva da potvrdi tvrdnje konspirologa kako se na toj lokaciji nalazi HAARP antena, navodno klimatsko oružje Amerikanaca i NATO koje izaziva zemljotrese, utiče na ljudske umove, i izaziva nepogode poput strašnih kiša koje su potopile Srbiju. 

Tada sam kao novinar naleteo na onlajn peticiju koja je bila treća najpotpisivanija u Srbiji, a zvala se „Uklonimo HAARP sa srpske zemlje“. Peticije sa društveno važnim temama nisu mogle da prebace nekoliko hiljada potpisa, a ova je sakupila 20.000 potpisa za nedelju dana. Sastavljača peticije je mrzelo da napiše sopstveni tekst, pa je kopipejstovao dve godine star „izveštaj“ jednog onlajn tabloida da je „HAARP 3. maja uključen i nad Srbijom u selu Beljina kod Barajeva“, pri čemu je godinu dešavanja zgodno izostavio. A pisanje dotičnog tabloida je 2012. izazvalo takvu uzbunu, da je nekoliko grupa ljudi otišlo do Beljine da nađe HAARP. Iako je priča u međuvremenu više puta demantovana kao suluda i nemoguća, vaskrsnuta je peticijom nakon poplava, pa su se ponovo ka Beljini uputile razne „ekspedicije“.  

U mojoj glavi se rodila ideja za novelu. Da bih mogao da je napišem, okupio sam sopstvenu ekspediciju, i u Beljini „otkrio“ ono o čemu su i drugi pisali – običnu antenu mobilne telefonije. A žitelji sela su antenu tretirali maltene kao turističku atrakciju. 

Novela HAARP i druge priče, objavljena 2014. godine postala je osnova Poplavljenog uma, koji je završni oblik dobio tokom pandemije koronavirusa. Shvatite ga kao psihološki roud-triler uronjen u zonu sumraka, koja je direktno proizašla iz mog stava da jedan duboko ranjen, konspirološkom načinu razmišljanja podložan kolektivni um – reprezentovan kroz moje psihološki, socijalno i ideološki raznolike putnike – proizvodi paranoične scenarije i zaplete u duhu one narodne „Život ti je onakav kakve su ti misli.“ 

Naime, mi smo jedan nesrećni narod koji je usled međunarodne izolacije i bombardovanja izgubio samopouzdanje i poverenje u druge; pa sad istovremeno veruje da se ceo svet urotio protiv njega ali i da su mu neke zemlje prijatelji a neke neprijatelji. Ta dva duboko emotivna iskaza se međusobno isključuju, i moj roman ih sučeljava, posmatrajući teorije zavere kao izraz čovekove težnje da na teška pitanja dobije lake odgovore koji će ga umiriti i učiniti „pametnijim“. To su narodne priče koje se valjaju i rastu poput grudve snega prenošenjem od usta do usta. Ali one mogu biti i sredstvo masovne propagande kojim se utiče na psihu ljudi i usmerava njihovo ponašanje. U tom smislu, valja se prisetiti lika i dela Edvarda Bernejza, nećaka Sigmunda Frojda koji je utemeljio današnje shvatanje propagande kao sredstva podsvesnog uticaja na mase radi manipulisanja njihovim težnjama kako bi se one ponašale u skladu sa željama manipulatora. 

Ovakav moj pogled na konspirologiju u tesnoj je vezi sa mojim interesovanjem za ljudsku preopterećenost informacijama, fenomen koji se javlja zato što se informacije danas, naročito na internetu, serviraju fragmentisane i u istoj ravni nezavisno od svoje važnosti, što slabi čovekovu moć selekcije informacija, naročito kad se u obzir uzme brzina kojom on živi, njegova nedovoljna medijska pismenost i zatrpanost egzistencijalnim problemima. Usled toga, čovek je podložan manipulacijama jer se suočen sa lavinom informacija – prečesto propagandnog karaktera – opredeljuje za one koje odgovaraju njegovom sentimentu i ideološkim opredeljenjima. U njegovoj potrazi za istinom u atmosferi nepoverenja prema etabliranim medijima odista mu je lako da „skrene“. 

U Poplavljenom umu sam nastojao da pokažem da na ovo „skretanje“ nije imun niko, ali i da smo kao primaoci i odašiljači informacija, svi mi ljudi zapravo neka vrsta antena, i da smo u tom smislu, svi pomalo HAARP.

(ovaj autorski tekst objavljen je u dnevnom listu Blic br 8979. od utorka 1. marta 2022 na strani 23) 

Roman POPLAVLJENI UM objavljen 27. januara 2022. u izdanju Lagune

Roman Poplavljeni um, zasnovan na mojoj noveli HAARP i druge priče (2014) objavljen je 27. januara u izdanju Lagune. Dugo sam čekao ovaj trenutak, i veoma sam srećan što se desio. Jeste da mi je ovo peta knjiga, ali  - kao da je prva. 

Poplavljeni um govori o potrazi grupice Beograđana za HAARP antenom, a tema ovog roud-romana, u osnovi psihološkog trilera sa elementima zone sumraka, jeste zloćudni uticaj teorija zavere na običnog čoveka, koji je u doba interneta sluđen i dezorijentisan ogromnom količinom informacija, pri čemu je njegovo poverenje u zvanične medije i državne institucije duboko poljuljano. To nepoverenje je delom duboko zasluženo, ali je delom potpomognuto i kultivisano. 

Teorije zavere, naime, nisu samo neka vrsta narodnih priča, nastalih kao odraz strahova i bespomoćnosti malog čoveka, koji u sudaru sa kompleksnim egzistencijalnim pitanjima traži utehu u lakim odgovorima, već mogu biti i propagandno oruđe kojim se utiče na kolektivnu psihu. A ta psiha u Srbiji veoma je ranjiva, zbog krupnih trauma kroz koje je njeno društvo prošlo.      

Poplavljeni um se dešava u vreme katastrofalnih poplava iz maja 2014. godine, a njegovi junaci su Momir (razočarani politički preletač u srednjem godišnjem dobu koji prezire Fejsbuk revolucionare), Filip (salonski aktivista za socijalnu pravdu koji traži smisao u haosu savremenog života), Mrvica (čuvar banke, bivši bajker i bivši navijač koji je raspoložen za svaku vrstu rušenja) i Beba (slobodoumna mlada majka koja se izdržava prodajući hot-dog i voli da raskrinkava budalaštine). Potaknuto jednom peticijom, koju je potpisalo više desetina hiljada ljudi, njih četvoro se okupilo preko Fejsbuka i uputilo kolima u Beljinu kod Barajeva da potvrdi pisanje opskurnih portala i tabloida da se u tom selu nalazi HAARP antena, navodno klimatsko oružje Amerikanaca i NATO koje je, prema teoretičarima zavere, prizvalo velike kiše i izazvalo poplave u Srbiji. 

U svojoj apsurdističkoj potrazi, članovi male ekspedicije zapravo beže od svojih sivih života u kojima nemaju dovoljno snage i hrabrosti da se suprotstave realnim nepravdama. Oni pojma nemaju kako mitska mašina izgleda, gde se tačno nalazi i kako stvarno deluje, a na putovanju od svega 50 kilometara se više puta neplanirano zaustavljaju, pa će pridruženi saputnici, međusobni odnosi putnika i tinjajući problemi iz njihovih prošlosti temeljno izmeniti prirodu jednog u suštini eskapističko-amatersko-rekreativnog poduhvata i pretvoriti ga u dramu.  

Roman ima 260 strana, ispripovedan je kroz ukrštene vizure četvoro protagonista - Robert Silverberg mi je omiljeni pisac - a za one koji vole filmske reference, Poplavljeni um bi se mogao opisati kao sudar tri filma: Ko to tamo peva, U čeljustima ludila i Anđelovo srce.

Za više detalja o cenama i načinu prodaje, i za odlomak iz romana, pogledajte OVDE.  

Zvanična vest Lagune/knjižare Delfi je OVDE.

Tanjugova vest je OVDE.

Najava sajta Art-Anima je OVDE.

  

PREVEDENI STIHOVI (2): Joy Division, The Cure, The Boomtown Rats, Steve Wynn, Blue Oyster Cult, AC/DC, The Stranglers, Kate Bush, Supertramp, The Dream Syndicate

Nešto manje od dve godine nakon prethodne, stiže nova tura rok stihova koje sam preveo ili prepevao. Na meniju su Joy Division (Heart And Soul), The Cure (A Strange Day), The Boomtown Rats (I Don't Like Mondays), Steve Wynn (Anthem), Blue Oyster Cult (Don't Fear The Reaper), AC/DC (Dirty Deeds Done Dirt Cheap), The Stranglers (Golden Brown), Kate Bush (Hounds Of Love), Supertramp (The Logical Song), The Dream Syndicate (When The Curtain Falls). Prethodna zbirka prevedenih stihova nalazi se OVDE, a zasebna zbirka samo sa stihoima grupe The Cure nalazi se OVDE

Da vidimo o čemu su pesme: Ijan Kertis je u "Heart And Soul" jednom nogom u grobu, kao da se već oprostio sa životom. Robert Smit je u apokaliptičnom raspoloženju i hoda u susret talasima na "čudnovat dan". Bob Geldof opisuje slučaj jedne devojčice koja je pobila celo svoje odeljenje jer "nije volela ponedeljke". Stiv Vin ulazi u glavu razočaranog ratnog heroja koji se uz himnu priprema da počini masovni zločin. Donald Rezer u "Don't Fear The Reaper" prikazuje smrt kao romantičnog zavodnika. Bon Skot je u glavi lika koji obavlja prljave poslove "skoro za džabe". Hju Kornvel u najvećem hitu Stranglersa peva o zlatno-smeđoj zavodnici koja može biti devojka, ali i heroin - droga koja dolazi sa istoka na zapad i uživaoca dovodi ne samo u stanje euforije već i u stanje potpune zavisnosti i predaje. Kejt Buš se u "Hounds Of Love" rve sa zovom ljubavi i kontradiktornim osećanjima. Rodžer Hodžson u "The Logical Song" ne može da se otme utisku da je čovek, dok juri za karijerom i materijalnim, otuđen i od prirode i od samog sebe. Stiv Vin (ovog puta kao pevač grupe Dream Syndicate u pesmi "When The Curtain Falls") opisuje otupele ljude koji su odustali od samih sebe.

SRCE I DUŠA
(Heart And Soul)
Napisao: Ian Curtis
Izvode: Joy Division
Album: Closer (1980)

Instinkti što još nas mogu odati.
Putovanje što vodi ka suncu.
Bezdušni i namerni da unište
Borba ispravnog i pogrešnog

Preuzimaš mi mesto u obračunu
Posmatraću žalostiviim okom.
Ponizno ću moliti za oproštaj,
al’ prekasno za tebe i mene

Srce i duša
– jedno će sagoreti.

Bezdan što stvaranju se smeje
Cirkus sav ispunjen budalama
Temelji što opstajaše vekovima
U prah i pepeo su pretvoreni

Iza sveg ovog dobra je užas
Stisak najamničke ruke
Kad divljaštvo dobre razloge nadvlada
Nema više povratka, nema uporišta

Postojanje - šta ono znači?
Postojim najbolje što mogu
Prošlost je sad deo moje budućnosti
A sadašnjost mi je sasvim izmakla

Srce i duša
– jedno će sagoreti


ČUDNOVAT DAN
(A Strange Day)
Napisao: Robert Smith
Izvode: The Cure
Album: Pornography (1982)

Daj mi tvoje oči da videti mogu
Slepog čoveka što ruke mi ljubi
Sunce bruji, glava mi postaje prah
Dok on klečeći se igra

Na pesku sam, more se podiže.
Ja sklopio sam oči.
Kroz visoke talase lagano gazim,
Na čudnovat dan ja odlazim.

Smejem se dok vetar me nosi
A slepi plešu po kamenoj plaži.
Štite lica dok čekaju kraj
Tad preko vode naleti tišina
I eto nas ponovo ovde

Na pesku sam, more se podiže.
Ja sklopio sam oči.
Kroz visoke talase lagano gazim,
Na čudnovat dan ja odlazim.

Glava mi unazad pada, zidovi se ruše
Eksplodiraju i nebo i nemoguće.
Zastajem na tren, jedne pesme se prisetim
Tad začujem zvuk
I sve nestaje zauvek


NE VOLIM PONEDELJKE
(I Don’t Like Mondays)
Napisao: Bob Geldof
Izvode: The Boomtown Rats
Album: The Fine Art Of Surfacing (1979)

Silikonski čip u njenoj glavi
Proizveo je kratak spoj
I niko zbog nje neće biti u školi
nego kući uz “Bože moj!”
Njen tata samo vrti glavom,
Prič’o je uvek da je ona zlato
I ne vidi razloga,
jer i nema razloga!
I kakvi bi to razlozi bili?
Joj! Joj! Joj!

Reci mi što
ponedeljke ne volim?
Reci mi što
ponedeljke ne volim?
Reci mi što
ponedeljke ne volim?
Ja bih da pucam
po ceo dan!

Teleks mašina je sprava fina
javlja vest uzdrhtalom svetu
Majka je u šoku,
A otac u bedaku,
Šta to bi s njihovom malom kćerkicom?
Slatkih šesnaest ode baš u šesnaest
Kako priznat’ da si skroz oman’o?
I ne vide razloga,
Jer i nema razloga!
I koji bi to razlozi bili?
Joj! Joj! Joj!

Reci mi što
ponedeljke ne volim?
Reci mi što
ponedeljke ne volim?
Reci mi što
ponedeljke ne volim?
Ja bih da pucam
Po ceo dan!

 
Bam! Bam!
Samo da ih skidam!

U dvorištu škole dečja igra naglo stade
Novu igračku ona u ruke uzima
Prekida se čas, al’ uči se i dalje
Nova lekcija glasi: Kak’ se ubija!

I sirene vrište sad
Bruji skrušen ceo grad
Kak’ se ONO moglo desiti?
I ne vide razloga
Jer i nema razloga
da se, eto, mora umreti?
Joj! Joj! Joj!

Silikonski čip u njenoj glavi
Proizveo je kratak spoj
I niko zbog nje neće biti u školi
nego kući uz “Bože moj”
Njen tata samo vrti glavom,
Prič’o je uvek da je ona zlato
I ne vidi razloga,
jer i nema razloga!
I kakvi bi to razlozi bili?
Joj! Joj! Joj!

Reci mi što
ponedeljke ne volim
Reci mi što
ponedeljke ne volim
Reci mi što
ponedeljke ne volim
Ja bih da pucam
po ceo dan!


HIMNA
(Anthem)
Napisao: Steve Wynn
Izvodi: Steve Wynn
Album: Kerosene Man (1990)

Večeras će se roditi heroj.
Jarki bljesak, a onda slava.
Priča herojeva.
Na tvom su kaputu sve te medalje
Al’ za knedlu u tvom grlu
Niko ne zna
Tri sata je ujutro i televizor svetli, i…

Sviraj himnu još jedan put

Sve te zahvalnosti, sve te pohvale
Straćene su na zadovoljstva glupa
I vrednosti potrošene.
I mada nikom živom ne bi rekao,
Voleo bi da svi oni nauče neke lekcije
A ti si podučavao, ne tako davno, i…

Sviraj himnu još jedan put

Večeras, negde niz hodnik
Jedna se svetlost javlja
I tebe obasjava
I ako si za znakom tragao,
Za mestom da crtu povučeš,
Pa, evo ga.
Napunjene su puške,
I rezervoar u kolima, i…

Sviraj himnu još jedan put.


NE BOJ SE KOSAČA
(Don’t Fear The Reaper)
Napisao: Donald Roeser
Izvode: Blue Oyster Cult
Album: Agents of Fortune (1976)

Svima nam je vreme došlo,
i svima nam je sada prošlo.
Godišnja se doba Kosača ne plaše,
a ni vetar, ni sunce, ni kiša.
Možemo biti kao svi oni.

Dođi mila,
Kosača ti se ne boj.
Hvataj me za ruku,
i Kosača se ne boj.
Moći ćemo da letimo,
Kosača ti se ne boj.
Ja sam čovek tvoj.

Valentin nam je svima došao,
al' vreme nam je svima prošlo.
Romeo i Julija su
zajedno u večnosti.
(Romeo i Julija)
40.000 muškaraca i žena svakoga dana
...kao Romeo i Julija.
40.000 muškaraca i žena svakoga dana
...redefinišu šta je sreća.
I još 40.000 svakog novog dana...
Možemo biti kao svi oni.

Dođi mila,
Kosača ti se ne boj.
Hvataj me za ruku,
i Kosača se ne boj.
Moći ćemo da letimo,
Kosača ti se ne boj.
Ja sam čovek tvoj.

Ljubav je jedna, od dvoje je potekla.
A njihova su vremena zauvek protekla
Poslednja je noć tugovanju došla,
izdržati više ona jasno nije mogla,
Tad grdan vetar
vratima tresnu
Sveća zatreperi,
i plamen zgasnu.
Zavesa odlete,
i on se pojavi,
i reče joj: "Ne boj se.
Dođi, mila."

I ona nemaše straha,
potrča ka njemu, i zajedno poleteše.
Osvrnuše se, pa zbogom rekoše,
i ona postade kao svi oni.
Uzevši ga za ruku,
ona postade kao svi oni.

Dođi, mila
Kosača se ne boj


PRLJAVA POSLA SKORO ZA DŽABE
(Dirty Deeds Done Dirt Cheap)
Napisao: Bon Scott
Izvode: AC/DC
Album: Dirty Deeds Done Dirt Cheap (1976)

Sa direktorom škole nevolju imaš?
Zadaje ti probleme?
Do diplome preko kreveta nećeš?
Nema frke, imaš mene:
Javi mi se telefonom,
Uvek sam tu.
Pozovi kad ‘oćeš, mala
samo me zvrcni.
36-24-36 okreni
Živim bre od kriminala.

Prljava posla skoro za džabe
Prljava posla skoro za džabe
Prljava posla skoro za džabe
Prljava posla, i to skoro za džabe
Prljava posla, i to skoro za džabe

U ljubavi ti došlo do pravog dar-mara?
Srce ti je obuzeo jad?
S najboljom te drugaricom vara?
Zaplakaće on, kad-tad.
Javi mi se telefonom,
sam sam kod kuće,
il’ da se nađemo
Pa ćemo kod mene,
zaboravi njega,
Daj da se provedemo.

Prljava posla skoro za džabe
Prljava posla skoro za džabe
Prljava posla skoro za džabe
Prljava posla, i to skoro za džabe
Prljava posla, i to skoro za džabe

Imaš ženu, i sad hoćeš da krepa,
ali nemaš muda?
Stalno ti zvoca, bekstvo ti treba,
a više nemaš kuda?
Javi mi se telefonom,
Skloni se od nje,
Sebi kaži: “Ja vredim!”
Ako me platiš,
veoma ću rado
muški da je sredim.

Betonske cipele
Cijanid
TNT!
(skoro za džabe)
Kolumbijske kravate
Najamni rad
Prženje strujom!
(skoro za džabe)

Radi sve što želiš preko mene.
Prljava posla, skoro za džabe.


ZLATNO-SMEĐA
(Golden Brown)
Stihove napisao: Hugh Cornwell
Izvodi: The Stranglers
Album: La Folie (1981)

Zlatno-smeđa,
s teksturom poput sunca.
Položila me dole,
mojim umom upravlja.
I tako celu noć,
Opirat’ se neću.
Sa zlatno-smeđom
samo je veselje.

Zlatno-smeđa,
zavodnico vrsna
Odavnina
na zapad putuješ
Izdaleka dođeš,
na dan ostaneš
Sa zlatno-smeđom
samo je veselje


PSI LJUBAVI
(Hounds Of Love)
Stihove napisala: Kate Bush
Izvodi: Kate Bush
Album: Hounds Of Love (1985)

U drveću je
Dolazi…

Kad bila sam dete, bežah kroz noć
Uplašena od onog što me može
Vrebati u mraku
Vrebati na ulici
Od onog što me je pratilo.

Sad me psi ljubavi love
A uvek sam bila kukavica
I nisam znala šta je dobro za mene

I evo me…
Dolazi po mene kroz drveće
O, molim vas, nek’ mi neko pomogne
Da skinem cipele, u jezero ih bacim
Pa ću u vodu,
Korak po korak.

Našla sam lisicu, što je psi uhvatiše
A on me je pustio da je uzmem u ruke
Njeno maleno srce tuklo je tako brzo
I bi me sramota što sam bežala
Ni od čega stvarnog.

Ne mogu se uhvatiti u koštac s ovim.
I dalje se plašim što sam ovde
Među tvojim psima ljubavi

Osećam tvoje ruke, okružuju me
A uvek sam bila kukavica
I nisam znala šta je dobro za mene

I evo me…
Ne daj mi da odem
Zadrži me
Dolazi po mene kroz drveće
O molim te dragi, pomozi mi.
Skini mi cipele, u jezero ih baci
Pa ću u vodu
Korak po korak

Ne znam šta je dobro za mene
Treba mi ljubav
Skini cipele, u jezero ih baci
Znaš li šta mi stvarno treba?
Treba mi je ljubav


LOGIČNA PESMA
(The Logical Song)
Stihove napisao Roger Hodgeson
Izvodi: Supertramp
Album: Breakfast in America (1979)

Kad bio sam mlad, život izgledaše tako divan
Ma čudesan! Beše prelep i magičan.
I sve ptice na drveću cvrkutaše tako veselo,
dok gledaše me tako radosno, razigrano.

Ali onda me poslaše da naučim kako da budem razuman,
logičan, odgovoran, praktičan.
Tad mi pokazaše svet u kojem mogu biti pouzdan,
distanciran, intelektualan, ciničan.

Dođe doba kad svet utone u san,
a pitanja postanu preduboka,
za jednog običnog čoveka.
Hajde recite mi, molim vas recite - šta sam to naučio?
Znam da zvuči apsurdno,
ali recite mi ko sam ja?

I rekoh, sad pazi šta pričaš ili će te prozvati radikalom,
liberalom, fanatikom, kriminalcem.
Hajde prijavi se! Ostavi na nas utisak da si prihvatljiv,
poštovan, predstavljiv, neškodljiv.

Hajde, uzmi uzmi uzmi to!

Ali noću, kad svet utone u san,
pitanja postanu preduboka
za jednog običnog čoveka.
Hajde recite mi, molim vas recite - šta sam to naučio?
Znam da zvuči apsurdno,
ali recite mi ko sam ja?

Ko sam ja?
Ko sam ja?
Ko sam ja?

Jer osećam se baš nelogičnim,
digitalnim
jedan, dva, tri, pet
Ovo postaje neverovatno
Prokleto čudesno.


KAD ZAVESA PADNE
(When The Curtain Falls)
Napisao: Steve Wynn
Izvode: The Dream Syndicate
Album: Ghost Stories (1988)

Skočih pravo na kraj knjige
Rizikovah pa bacih pogled.
Ponekad se možemo zabrinuti
Ponekad odgovor nije neophodan

Vidimo se kad zavesa padne

U ovom gradu ništa se ne ostavlja na miru
Ništa se ne baca, i ni u šta ne sumnja
Ponekad se glup čovek uzdigne
Ponekad se dobar čovek sruši
Ponekad ni ne obratimo pažnju

Vidimo se kad zavesa padne

Nešto nam se loše večeras prikrada
Možda treba ispričati priču kako valja
Možemo da puzimo,
da se prikradamo
da izgovore imamo
dok od smeha se ne uspavamo

Vidimo se kad zavesa padne

I publika je na pozornicu izletela

Al’ nikog nema da njen gnev dočeka

Obeznanila se, pijana od jeftinih užitaka

Sitoj svega, nije joj do vriske

Previše umornoj, nije joj do borbe

Vidimo se kad zavesa padne

THREE IMAGINARY BOYS (1979) - Priča o prvom albumu grupe The Cure i njegovoj američkoj verziji BOYS DON'T CRY

THREE IMAGINARY BOYS
(Fiction, 1979 – prvi studijski album grupe The Cure)

Kris Pari (Chris Parry), muzički producent poreklom sa Novog Zelanda, dobio je 1978. godine kasetu sa demo snimcima jednog post-pank benda iz sumornog engleskog gradića Krauli. U pesmama 10.15 Saturday Night, Boys Don’t Cry, Killing An Arab i Fire In Cairo mlade grupe The Cure, Pari je zapazio ozbiljan talenat, a već je imao profesionalnog iskustva u otkrivanju muzičkih talenata, jer je radio taj posao za Polydor još od dana kad se britanska pank scena formirala. Bezuspešno je ovog velikog izdavača pokušavao da zainteresuje za The Sex Pistols i The Clash, ali mu je pošlo za rukom da ugovori saradnju sa The Jam, Siouxsie and The Banshees i Sham 69. Imao je želju da osnuje sopstvenu etiketu – vezanu distributerski za Polydor – kako bi na svoju ruku mogao da angažuje bendove, bez natezanja sa korporativnim zvaničnicima. Trojac iz Kraulija koji su činili gitarista/pevač Robert Smit (Robert Smith), bubnjar Lol Tolharst (Lol Tohurst) i basista Majkl Dempsi (Michael Dempsey), naterao ga je da ostvari svoju ideju, pa su The Cure postali prvi bend koji je potpisao ugovor sa njegovom novom kompanijom Fiction. Pari je bio ubeđen da su The Cure bolji konj za trku od već etabliranih The Jam, čije je albume producirao za Polydor, i ubrzo ih je poveo u studio. Sa njim kao producentom snimili su singl Killing An Arab (1978, reizdat 1979), koji je odmah privukao pažnju javnosti. Nije, doduše, ušao na top liste, ali je dobio pozitivne osvrte u štampi i stekao je neželjenu popularnost među rasistima i ultranacionalistima iz Nacionalnog fronta zbog naslova pesme, koja samo prepričava znamenitu scenu ubistva iz romana Stranac Albera Kamija. Kako bi se zamajac publiciteta iskoristio, Pari je insistirao da The Cure objave i album. Oni su, fakat, imali dovoljno pesama za to, a Pari je sačinio snimke i napravio selekciju po sopstvenom ukusu. Autorski najistaknutijem članu benda, Robertu Smitu, ovo nije bilo po volji jer su se u selekciji našli i probni snimci koje nije predvideo za objavljivanje, a i smatrao je da izabrane pesme za album nazvan „Three Imaginary Boys“ nisu ujednačenog kvaliteta. Smetao mu je i mistično minimalistički omot, inspirisan potpunim odsustvom imidža članova grupe (sa šminkanjem su počeli 1981, a sa nošenjem gotičkih frizura 1982. godine). Bend je predstavljen frižiderom, usisivačem i lampom, a pesme nemaju nazive već je svaka predstavljena simbolom. Kasnije će Smit mnogo gunđati u medijima na temu kvaliteta ploče i omota, ali u vreme objavljivanja nije se suprotstavljao Parijevim odlukama, jer su on i njegovi drugovi bili početnici u svetu muzičkog biznisa. Britanska rok štampa je uglavnom dobro prihvatila rezultat, sa značajnim izuzetkom NME-a čiji je istaknuti novinar, Pol Morli, napisao negativan prikaz, kojim je, na duge staze, Smitu učinio uslugu jer ga je vaspitnom ćuškom na vreme naučio samokritičnosti. Iako se „Three Imaginary Boys“ danas veliča kao jedno od važnijih ostvarenja britanske post-pank scene s kraja sedamdesetih, jasno je da se radi o nezaokruženom, neujednačenom ostvarenju benda na početku karijere koji još nije našao fokus, i koji stilski i svirački ne stoji čvrsto na nogama.

„Three Imaginary Boys“ – na kojem nema nijednog Cure singla objavljenog te 1979. godine (Killing An Arab, Boys Don’t Cry i Jumping Someone Else’s Train) – svoje najjače adute stavlja na početak i na kraj. Ploču otvara minimalistički klasik 10.15 Saturday Night a zatvara je podjednako ubedljiva naslovna pesma čija sumračna atmosfera odudara od ostatka materijala. U 10.15 Saturday Night prepoznaju se prvi odbljesci Smitove trejdmark paranoje i fasciniranosti prolaskom vremena: on čeka devojku i pita se zašto je nema dok posmatra vodu kako kaplje iz česme. Kompozicija se odlikuje kristalno čistim zvukom svih instrumenata i napetošću, stvorenu naglim dinamičkim prelazima između tišine protkane hipnotičkim udaranjem po čineli (kojim Tolharst imitira kapljice vode) i vrlo glasne svirke sa pevanjem i režanjem gitare, što je producentska strategija koju će devet godina kasnije koristiti Stiv Albini (Steve Albini) na Surfer Rosa, albumu prvencu grupe Pixies. Završna pesma Three Imaginary Boys (zvanično završna, jer posle nje dolazi skriveni, bezimeni bluz instrumental, koji će tek na CD-u biti odvojen i imenovan kao The Weedy Burton) sa svojom turobnom melanholičnošću predstavlja zametak jednih zrelijih, mračnijih The Cure koji će se roditi na sledećem albumu. Ostale pesme se mahom mogu svrstati u popični post-pank na tragu Buzzcocksa i Wire, nešto što Smit – koji jeste voleo Buzzcockse, ali je čeznuo da mu bend zvuči kao Siouxsie and The Banshees – više nikad neće snimati.

Bolji deo materijala je uglavnom na prvoj strani ploče. Fire In Cairo je rani pokazatelj Smitovog izuzetnog talenta za pisanje pop pesama. Podjednako efektna u svojoj pitkoj minimalističnosti je Accuracy (pesma o lakoći s kojom se povredi neko koga voliš); nesuđeni singl Grinding Halt je otresiti, pankerski ogled na temu entropije, apatije i apokalipse; Object se prilično ubedljivo vozi na distorziranoj gitari, snolika Another Day sadrži nešto kompleksniju i slikovitiju liriku od ostalih pesama na ploči, stidljivo najavljujući Smita kao jednog od darovitijih rok pesnika svoje generacije; Subway Song je više horor priča nego pesma sa motivom iz urbane legende o ubistvu devojke u londonskom metrou. Dok pozadinska muzika, začinjena usnom harmonikom, odlazi u fejd-aut, prolomi se distorzirani vrisak da nacrta poentu.

Ostatak albuma čine zakrpe – istina, zabavne zakrpe koje se kreću od nenamerno smešnih, preko duhovitih do uvrnutih. Drugu stranu ploče otvara toliko-loša-da-je-dobra obrada Hendriksovog standarda Foxy Lady. Ne samo što je to jedina obrada koja će se ikada naći na nekom Cure albumu, već je to jedina Cure pesma koju nije otpevao Robert Smit – za mikrofonom je bio basista Majkl Dempsi, a snimak nije bio predviđen za objavljivanje, što se vidi i po tome što članovi pre svirke opušteno „brljaju“ po svojim instrumentima. Nešto bolja je monotona ali milosrdno kratka Meathook u kojoj Smit peva kako se zaljubio u mesarsku kuku, pa još nekoliko desetina puta ponovi naslov pesme. So What je dokument brzinske improvizacije: grupa je ušla u studio sa kompozicijom za koju nije imala reči, pa je Smit otpevao deklaraciju sadržine kesice šećera i prateću reklamu za kese sa ledom, uključujući datum isteka ponude, i tome pridodao nekoliko Tolharstovih stihova. It’s Not You je prosečna rokačina. The Weedy Burton je urnebesni raspad sistema, sa amaterski nesigurnim, zbrkanim bubnjanjem – prvi i poslednji pokušaj The Cure da sviraju bluz.

Iako neujednačena, „Three Imaginary Boys“ je neusumnjivo vredna ploča, koju među konkurencijom izdvaja pankerski iskren pristup. Kris Pari se nigde ne trudi da popuni zvuk mladalačkog trojca i prikrije njegove sviračke nedostatke, već daje sve od sebe da pokaže kako The Cure jesu trojac, i to trojac sa jednostavnim a zanimljivim idejama, i da uživo zvuče baš kao na ploči – bez nasnimljenih gitara i vokala. Ova ogoljenost radi u korist benda čak i u slabijim momentima u kojima se oseća tehničko neiskustvo, pre svega priučenog bubnjara Lola Tolharsta. Paradoksalno, uz svo poštovanje za autorsku ličnost Roberta Smita i njegovo već solidno gitarsko umeće, glavni junak „Three Imaginary Boys“ upravo je Tolharst. On ne radi ništa komplikovano – ritmovi su mu dečje jednostavni – ali kako to radi je memorabilno i savršeno se uklapa u stilski minimalizam The Cure. Njegovi udarci u bas bubanj, doboš i činelu su snažni, i Pari, inače bivši bubnjar, ističe ih visoko u miksu. U najboljim trenucima „Three Imaginary Boys“, Tolharstovo sviranje čelična je osnova oko koje se pletu Dempsijeve melodične deonice na basu i Smitove igrarije sa gitarom. Na potonja tri albuma, „Seventeen Seconds“ (1980), „Faith“ (1981) i „Pornography“ (1982), primitivna Tolharstova tehnika razviće se u nešto moćno i unikatno, a Smit će od menadžera Parija preuzeti kontrolu nad zvukom benda i okrenuti ga ka mračnijim vodama. The Cure će na tim pločama zadržati relativnu jednostavnost izraza, ali nikada neće zvučati tako radiofonično kao na „Three Imaginary Boys“ i pratećim singlovima – na veliku žalost Parija, zaljubljenika u Smitovu genijalnost za pisanje pop pesama. Tri godine kasnije, na Parijev nagovor, Smit će se ponovo okrenuti tom svom daru, ali će „Three Imaginary Boys“ sa svojom mešavinom post-panka i popa ostati anomalija u karijeri grupe.           

BOYS DON’T CRY
(Fiction/PVC/Elektra, 1980 – američka verzija prvog studijskog albuma)

U svom izvornom obliku, „Three Imaginary Boys“ se 1979. pojavio u Velikoj Britaniji i Evropi, ostvarivši tek skroman uspeh, a posle njega su iste godine objavljena dva singla, sa pesmama koje se ne nalaze na albumu: Boys Don’t Cry i Jumping Someone Else’s Train, oba u produkciji Krisa Parija. Boys Don’t Cry je bila Parijev favorit još kad ju je čuo na Smitovoj kaseti sa demo snimcima. Uprkos dobrim kritikama, pesma nije ni okrznula top liste u Britaniji, ali je na Parijevom rodnom Novom Zelandu postala hit. U međuvremenu, Smit je pisao nov materijal, a bend je svirao po Evropi i spremao se za kratku turneju po Americi. Za tamošnje tržište, Pari je spremio izmenjeno izdanje prvog albuma, sa novim omotom i novim naslovom „Boys Don’t Cry“, i pustio ga u prodaju u februaru 1980. godine, dva meseca pre no što će The Cure objaviti novi album „Seventeen Seconds“ i održati svoje prve, toplo primljene koncerte sa druge strane Atlantika, u Njujorku i Bostonu.  

Pored sada čuvene naslovne pesme o nepokazivanju emocija kojem se muškarci uče od malena („Dečaci ne plaču“) „Boys Don’t Cry“ sadrži singlove Killing An Arab i Jumping Someone Else’s Train, kao i bolju polovinu pesama sa „Three Imaginary Boys“ (10.15 Saturday Night, Three Imaginary Boys, Fire In Cairo, Grinding Halt, Accuracy, Object i Subway Song), izvrsnu B stranu singla Boys Don’t Cry na temu seksualnih pomagala (Plastic Passion) i neobjavljenu pesmu World War. Kad se ta pesma gurne u stranu, „Boys Don’t Cry“ je ozbiljan napredak u odnosu na originalni britanski album, i upravo se ta američka verzija danas pojavljuje na listama najboljih rokenrol albuma kritičarskih autoriteta u SAD kao što su Kolin Larkin i časopis Roling stoun. I, zanimljivo, iako se na tamošnjem tržištu nije značajnije prodala, kao uvozni produkt je u Britaniji 1983. godine dosegla zlatni tiraž (100.000 primeraka), verovatno na krilima uspeha pop singlova The Walk i The Lovecats. Pesma Boys Don’t Cry („idiotski pop“, kako je Smit zove od milja) postala je hit tek 1986. godine, kada je reizdata na singlu u blago izmenjenoj verziji radi promovisanja kompilacije „Standing On A Beach/Staring At The Sea – The Singles“. Sve do pojave ove zbirke najvećih hitova benda, američka verzija prvog albuma bila je jedini način da se Boys Don’t Cry poseduje na dugosvirajućem vinilu. Kasnije objavljena CD verzija „Boys Don’t Cry“ poboljšana je u odnosu na vinilnu, jer umesto slabašne World War sadrži mnogo zabavniju pesmu So What sa originalnog britanskog „Three Imaginary Boys“.

Roman POPLAVLJENI UM dobio izdavača - beogradsku Lagunu

Sa zadovoljstvom mogu da saopštim da će moj roman-prvenac POPLAVLJENI UM biti objavljen, i to preko izdavačke kuće Laguna. 

POPLAVLJENI UM je u osnovi roud-roman inspirisan dešavanjima koja su usledila nakon velikih poplava u Srbiji u maju 2014. godine, a to su ekspedicije samoorganizovanih građana do mesta Beljina kod Barajeva.

Cilj tih ekspedicija, podstaknutih internet-peticijama i okupljenih preko društvenih mreža, bilo je uništenje antenskog sistema HAARP, koji je, prema senzacionalističkim tvrdnjama raznih portala i tabloida, prouzrokovao poplave. 

U vreme poplava još sam bio novinar, pa sam se zainteresovao za ovaj fenomen i sa grupom saradnika otišao do sela Beljina, koje je iako samo pedesetak kilometara udaljeno od Beograda među domaćim konspirolozima bilo označeno kao mesto sa kojeg dejstvuje navodno klimatološko oružje. 

Na temelju onog što sam video na licu mesta i razgovora sa žiteljima Beljine počela je da se rađa moja novela HAARP I DRUGE PRIČE, objavljena 2014. godine u sklopu zbirke "HAARP i druge priče o teorijama zavere" (IP Paladin) koju je priredio Goran Skrobonja, sa pričama tridesetak pisaca i spisateljica na temu teorija zavere.

Roman POPLAVLJENI UM nastao je na temeljima ove novele kao njen mračni rimejk, a o svim detaljima u vezi sa njegovim objavljivanjem javnost će biti blagovremeno
obaveštavana.  

MELANHOLIČNI ALBUMI KOJE VOLIM - Lista 20 favorita

Raznu muziku sam slušao za ovih 47 godina. Žanrovski sebe nisam ograničavao, ali moram sebi da priznam - u duši sam melanholik, i takva je muzika mojoj duši mila. Neki ljudi beže od tuge, beže od introspekcije. Ja se tu, kako stvari stoje, snalazim kao u vodi. Pred vama je lista 20 meni omiljenih melanholičnih albuma. Prva tri su me formirala, i oni su za mene sveto trojstvo melanholije. Ostalih 17 se nadovezalo u raznim fazama života. Kad kažem "melanholija" ne mislim obavezno na stihove, već na muziku jer me uvek muzika prvo pogodi u živac. Stihove otkrivam tek kasnije.   

1. WISH YOU WERE HERE - Pink Floyd (1975)

Za ovo je kriv moj tata Velimir. Puštao mi je ploču Wish You Were Here pored kreveta kad sam bio jako mali. Pretpostavljam da mi je tu ploču puštao i pored kolevke. Ušla mi je u podsvest. Znam joj svaki ton. Neću se buniti ako je neko bude pustio na mojoj sahrani. Dejvid Gilmor će u mojoj glavi zauvek svirati setnu odu ludom dijamantu Sidu Baretu; uvodna deonica Shine On You Crazy Diamond biće zauvek moja omiljena zvučna podloga za posmatranje noćnog neba i zamišljena putovanja u svemir. Sa Wish You Were Here ću uvek leteti preko živopisnih pejzaža nalik na one sa omota ploće, ka mestima na kojima me niko ne može pronaći i dotaći osim ljudi koje me zaista dobro poznaju. Bilo je kasnije drugih bendova, ali Pink Floyd su bili prvi, i jedini su u stanju da me odvedu u kosmos.    

2. AVALON - Roxy Music (1982)

Ova ploča, pojam za gospodsku melanholiju, nabija se na nos svakom ko tvrdi da su Roxy Music bez Briana Enoa bili sa svakom pločom sve dosadniji. Ne slušajte snobove. Slušajte muziku. Slušajte je dušom a ne kroz kritičarska zakeranja. Avalon jeste proizvod jednog drugačijeg, rafiniranijeg benda u odnosu na onaj eksperimentalni sa početka karijere, ali kao umetničko delo staje rame uz rame sa drugim albumom For Your Pleasure (1973). Brajan Feri je posle Avalona pametno rasformirao Roxy Music, jer posle savršenstva te ploče više nije imalo šta da se kaže, ali je kroz celu svoju solo karijeru bezuspešno pokušavao da je nadmaši. Najbliže tome je prišao sa albumom Boys And Girls (1985), i opet je to zvučalo kao (istina lep) nastavak Avalona, od čije zvučne višeslojnosti i sofisticiranosti Feri nikada neće uspeti da pobegne. Kad maštam o krstarenju morima, slušam upravo ovaj album, naročito pesme To Turn You On i True To Life. 

3. DISINTEGRATION - The Cure (1989)

Ako je Wish You Were Here bio melanholična ploča mog detinjstva, Disintegration je bio ultimativna melanholična ploča mog uzburkanog tinejdžerskog doba. To je bio jedan od albuma moje generacije, i za sva vremena me je navukao na The Cure. Sa Disintegration su unutrašnji svetovi mog tinejdžerskog otuđenja dobili muzičku podlogu. Dok sam pisao svoje horor priče poput Nedovršeno, Opekotina, Godine u magli i Kad rebra postanu kavez maštao sam o tome da postignem atmosferu jeze kakvu je Robert Smit postigao u Lullaby (sa ovog albuma) i u A Forest (sa albuma Seventeen Seconds iz 1980).  

4. SWEET DREAMS - Eurythmics (1983)

O što je Eni Lenoks umela sa melanholijom i gnevom zbog povređenih osećanja. Eurythmics su imali još ovako tmurno-introspektivnih ploča, među kojima se izdvajaju Savage (1987) i soundtrack za film 1984 (1984) ali nijedna nije imala zgusnutu atmosferu Sweet Dreams, albuma koji je bendu doneo svetsku slavu a Eni Lenoks tokom snimanja doneo jedan fin nervni slom. Kad bi me neko pitao da izaberem kompoziciju koja bi mi bila soundtrack za usamljenu noćnu šetnju po tihoj vejavici, to bi bila The Walk. Kad bi me neko upitao da izaberem kompoziciju kojom bih opisao urbano otuđenje izabrao bih This City Never Sleeps (rame uz rame sa Lullaby od The Cure)  

5. THE JOSHUA TREE - U2 (1987)

Srbi danas imaju vrlo čudan odnos sa U2 zbog Bonoa - odnos koji se mene savršeno ne tiče dok slušam muziku - ali u drugoj polovini osamdesetih i oni su bili potpuno ludi za ovim bendom. Glavni razlog bio je The Joshua Tree, koji i dalje zvuči kao malo koja ploča tog vremena. With Or Without You ima istu moć kao pre više od trideset godina; uz Where The Streets Have No Name i dalje želiš da potrčiš praznom ulicom prema izlazećem suncu, a I Still Haven't Found What I'm Looking For odjekuje sve snažnije sa godinama, naročito kad se nađeš na nekom životnom raskršću. Edžova gitara je čudesna. Kad Bono peva u Bullet The Blue Sky mogu da se osetim kako se znoji dok isijava emocije. Možete ga prezirati koliko hoćete zbog političke angažovanosti i ljigavosti, ali probajte da napravite nešto nalik ovom albumu, pokažite umeće koje je ovaj muzički vrhunski bend imao na vrhuncu karijere.  

6. ACTUALLY - Pet Shop Boys (1987)

Ko god vam priča da je pop muzika isprazna i da su tekstovi pop pesama isprazni, uputite ga kompletnu diskografiju Pet Shop Boysa. Zajedljivi, socijalno osvešćeni i uvek pomalo setni (ali ne i patetični), Nil Tenant i Kris Lou su pravili muziku za sva vremena, a i danas, u poznim godinama, oni su takmičarski raspoloženi. Melanholija je takođe deo njihove lične karte. Dva albuma u tom smislu odskaču - Actually (1987) i Behaviour (1990), ali ja ipak biram ovaj prvi kao meni draži jer sadrži Rent, It Couldn't Happen Here, King's Cross i It's A Sin. Zar pop zvezde pišu vatrene pobunjeničke pesme kao što je It's A Sin? Iako u suštini plesan, ceo album Actually odiše pritajenom tugom, a kompleksni aranžmani u It Couldn't Happen Here najavljuju setnu raskoš albuma Behaviour, koji bi se sigurno našao na ovoj listi da sam na nju odlučio da stavim više albuma od istih izvođača. Ali koncepcija je jedan izvođač - jedan album.     

7. HIS N HERS - Pulp (1994)

Svi vole Pulpov klasični album Different Class, istinsko remek-delo Britpop perioda iz sredine devedesetih (da me manete sa Oasis; Pulp su mi interesantniji, šarmantniji, muzički snažniji i originalniji). Ja, međutim, više volim prethodni album His N Hers, sa kojim su Pulp konačno počeli da stiču masovniju publiku. Za mene je magičan, i u devedesetim je za mene bio isto što i Avalon i Disintegration - arhetipska melanholična ploča. Nema ovde slabe pesme, album zvuči kao kompaktna celina podjednako kao Different Class, samo što je elegičniji i više vuče na zvuk nekih meni omiljenih bendova poput Roxy Music.

8. BLACKSTAR - David Bowie (2016)

Imao je Dejvid Bouvi i drugih melanholičnih i mračnih ploča poput Low (1977), Outside (1995), Hours (1999) i Heathen (2002), ali Blackstar je na tom planu ultimativan - jer se autor ovde oprašta od života, i to se oseća u svakom tonu muzike i u Bouvijevom iscrpljenom, staračkom glasu. U početku mi je bilo teško da slušam Blackstar, jer sam bio ophrvan emocijama kad sam saznao da je veliki majstor umro, ali me je album u međuvremenu osvojio. Ako bi me neko pitao da imenujem poslednju stvarno veliku pesmu rokenrol ere, to bi bio Lazarus. A to je samo jedna od pregršt čudesnih pesama sa Blackstar, albuma sa rokenrol telom i džezerskim kostima čije čari otkrivam sa svakim novim slušanjem. I još uvek mi je teško da poverujem da njenog nastavka neće biti.  

9. BROTHERS IN ARMS - Dire Straits (1985)

Dire Straits su podjednako kao Pink Floyd bili umešni u pravljenju suptilne muzike, pune dinamičnih prelaza; muzike kao stvorene za filmove i mentalna putovanja. Album Love Over Gold (1982) je u tom smislu bio biser, a multiplatinasti Brothers In Arms bio je još bolji. Problem sa njim je bio samo u previše ispeglanoj produkciji kojom je reklamiran tada revolucionarni novi nosač zvuka - CD, ali kad se to ostavi po strani, Brothers In Arms je duboko introspektivna, atmosferična ploča u kojoj i dan danas uživam, a naročito otkidam na elegičnu lepotu So Far Away i naslovne pesme.  

10. SVA ČUDA SVIJETA - Film (1983)

Još 1983. godine je Jura Stublić znao kuda ide ovaj svet. Niko u jugoslovenskoj rok muzici nije umeo tako uspešno da hoda stopama grupe Roxy Music kao Film na ovoj ploči. Niko nije umeo da napravi tako mračnu, depresivnu ploču kao Zona sumraka (1982) i tako opojno melanholičnu ploču kao što su Sva čuda svijeta. I niko nije umeo da napiše tako zrele, višeznačne, slojevite stihove kao Jura Stublić na ovom albumu (Boje su u nama, Druga strana neba, Mi nismo sami). I znate li nekog u jugoslovenskoj muzici da je opevao nuklearni (ili možda budući jugoslovenski?) rat kao Jura Stublić u Kad budu gorjeli gradovi? Milan Mladenović je umeo da bude mračan, ali je Jura to prosto umeo bolje da sroči.   

11. THE IDIOT - Iggy Pop (1977)

Igi Pop i Dejvid Bouvi zajedno su se u Berlinu čistili od narkotičke zavisnosti, i pri tom su stvorili svoje najbolje ploče, pri čemu su pomagali jedan drugom. Igijev The Idiot po zvuku veoma podseća na Bouvijev Low, snimljen iste godine, pa je bilo zlobnih mišljenja da je ovo nepotpisan Bouvijev album, ali je fakat da je samo Igi mogao da postigne ovakav intenzitet mračne introspektivnosti. Kad Igi peva Nightclubbing, možete ga zamisliti kako se vuče po ulicama i posrće. Kad peva Sister Midnight, on zuri u najmračnije demone svoje duše. A China Girl - pesma koju je napisao sa Bouvijem - zvuči kao gorka ljubavna tragedija, i svetlosnim godinama je daleko od Bouvijevog pop rimejka koji je 1983. bio svetski hit.

12. LOVE - The Cult (1985)

The Cult su se 1985. godine oslobodili gotika i otkrili Led Zeppelin. Rezultat je muzički raskošna, rafinirana ploča bez ijedne prosečne pesme, album kakav ovaj šizofrenični bend više nikada neće snimiti. Ne mogu da kažem da sam neki veliki ljubitelj diskografije The Cult; nisam čak obožavatelj ni slavnog albuma Electric (1987) koji ih je na krilima pseudo-AC/DC zvuka probio u Americi, ali Love je posebna priča i poseban svet, stvar za uživanje i divljenje sa mnogo melodije i puno sete. Žurke nisu mogle bez She Sells Sanctuary i Rain, a ja i dalje ne mogu bez Big Neon Glitter, naročito Brother Wolf Sister Moon.

13. DARKLANDS - The Jesus And Mary Chain (1987)

The Jesus And Mary Chain su počeli kao kraljevi buke; njihov fidbekom filovani debi album Psychocandy (1985) tadašnja rok kritika je hvalila kao remek-delo. Naredni album je bio sasvim drugačija zverka, a vremenom je i on prepoznat kao klasik. Smiren i atmosferičan, sa prelepim kompozicijama kao što su Darklands, About You i Deep One Perfect Morning i April Skies, privukao je svakog tinejdžera koji se ložio na dobru melodiju i muzički emotivniji pristup. Bio sam među njima, nogekako! 

14. STARFISH - The Church (1988)

The Church su možda najveći australijski indie bend, ali probajte da nađete neki članak o njemu na srpskom jeziku. Navukao sam se na The Church zbog pesme Under The Milky Way, koja se pojavljuje u filmu Donnie Darko kao jedna od stvari koje su obeležile osamdesete godine u Americi. Ona se nalazi upravo na albumu Starfish sa kojim su se The Church nakratko problili Americi. Bend nije bio u stanju da podnese teret slave i ubrzo se vratio vodama nezavisnog roka u kojima se snalazio najbolje. Starfish, u kojem je produkcija istakla ono najbolje u jangle zvuku benda, ostaje jedno od njegovih najboljih ostvarenja; jedan od velikih albuma osamdesetih koji nažalost nije prepoznat kao takav. Pružite mu šansu, pružite pesmu briljantnim pesmama kao što su Destination i Reptile. Pružite šansu drugim izvršnim albumima The Church poput From Skins And Heart (1981), Blurred Crusade (1982), Heyday (1986) i Priest=Aura (1992).

15. BERLIN - Lou Reed (1973)

Umesto da nastavi glam-rok vodama albuma Transformer (1972) koji mu je, u produkciji Dejvida Bouvija, doneo prvi pravi hit (Walk On The Wild Side) i komercijalni uspeh, Lu Rid je napravio ovaj mračni konceptualni album o malim ljudima-gubitnicima. Nije baš bio umetnički konzistentan. Neki stihovi su razočaravajuće na prvu loptu, neki grizu za srce i dušu, ali muzika nikada ne propušta da baci slušaoca u sevdah. Vrhunac albuma Berlin je poslednja Sad Song. To se ne sluša kad si u lošem raspoloženju. Slamanje srca je provereno, posebno na stih: Somebody else would have broken both of her arms. 

16. GHOST STORIES - The Dream Syndicate (1988)

Stiv Vin je majstor introspekcije, i njegov prvi (i najbolji) bend je došao do (nepriznatog) umetničkog vrhunca upravo na Ghost Stories, poslednjem albumu iz prve faze (1982-1988). Vinov skalpel nikada nije sekao dublje, a pesme nikada nisu bile bolje napisane. Svi se kunu u debi The Days Of Wine And Roses (1982) zbog njegovog neo-Velvet Underground i neo-Neil Young zvuka. Ja se kunem u Ghost Stories, zbog vanvremenskog kvaliteta pesama, naročito zbog uvodne The Side I'll Never Show i završne When The Curtain Falls, koju kao da cela moja apatična zemlja neprestano živi.  

17. SYNCHRONICITY - The Police (1983)

Bračni brodolom isterao je iz Stinga neke od najboljih pesama u njegovoj karijeri: Every Breath You Take, King Of Pain, Wrapped Around Your Finger. Na Synchronicity, poslednjem albumu The Police, konačno je bljesnulo njegovo kompozitorsko i pesničko umeće, a sumračni zvuk benda, oslobođen rege uticaja sa prethodnih albuma, bljesnuo je u punom sjaju. Megahit Every Breath You Take, koji su neki - na Stingov užas - puštali na svadbama, zapravo je jedna od ultimativnih pesama o opsesiji i proganjanju.  

18. SACK FULL OF SILVER - Thin White Rope (1990)

Veliki, zaboravljeni heroji nezavisnog američkog roka osamdesetih svoj najkonzistentniji rad dobili su u Sack Full Of Silver. Ovaj čudesni album kao da su snimili desperadosi, izašli iz pustinje iz koje su pokupili sve životne pouke. Jednog dana, kad se istorija rokenrola bude ponovo vrednovala, neko će otkriti ovaj unikatni otpadnički bend i njegovog unikatnog vođu Gaja Kajsera sa unikatnim glasom ogrubelog pirata, i otkriće pesmu The Triangle Song kao izgubljeni klasik. Šteta samo što nijedan cover bend neće moći da interpretira zvuk i glas originala.    

19. CROCODILES - Echo & The Bunnymen (1980)

Ovaj album sam otkrio vrlo kasno, tokom pandemije koronavirusa. Osvojio me je, nisam ga skidao sa plejliste, sa njim sam hodao opustelim ulicama uoči policijskog časa. Melaholično postpank delo vrhunske klase.  

20. PINK MOON - Nick Drake (1972)

Još jedan album koji sam otkrio kasno, ali me je svejedno potresao kao i svakog ko ga je slušao. Nik Drejk je bio introvertni usamljenik, čisti genije kojeg je publika otkrila tek posle njegove prerane smrti, a akustični Pink Moon je njegovo testamentalno ostvarenje, dragulj u kruni njegove tri odlične studijske ploče. Ljubitelji ranih The Cure će na Seventeen Seconds (1980) prepoznati jasne uticaje Pink Moon, jednog od omiljenih albuma Roberta Smita.