Rimejci za ugled (1): INVAZIJA TELOKRADICA - Philip Kaufman (1978)

Poslednjih meseci dosta razmišljam o filmskim rimejcima, i moj nedavni tekst Why Defend Movie Remakes, objavljen na američkom sajtu Culture-Pocket, upravo je za temu imao (ne)opravdano bacanje ljage na rimejk kao formu ponovnog pričanja filmske priče samo zbog ozloglašenog holivudskog trenda recikliranja, koji se ne stišava već skoro deceniju i po. Čini se, nažalost, da je jedina svrha rimejkovanja postala eksploatacija dobro poznatih naslova. Ne vodi se računa ni o kvalitetu ni o smislu; producentu i studiju sada je jedino bitno da u prvoj nedelji prikazivanja uzmu novac od unapred iznerviranih ali radoznalih gledalaca, koji idu u bioskop da provere "koliko je ovaj rimejk loš". Tekstom koji sledi - prikazom filma Invazija telokradica Philipa Kaufmana iz 1978. godine - želim da ukažem na primer kako rimejk, u pravim rukama, ume da postane remek delo. Svako ima svoj omiljeni rimejk. Kod mene, u vrlo ozbiljnoj konkurenciji Cronenbergove Muve (The Fly), Leoneovog Za šaku dolara (A Fistful Of Dollars), Carpenterovog Stvora (The Thing) i Friedkinovog Čarobnjaka (Sorcerer), pobeđuje ovaj. Ali niije samo to razlog što skrećem pažnju na Invaziju telokradica. Kaufmanov film je neverovatno relevantan za vreme u kojem živimo; vreme u kojem vladaju strah, nepoverenje i teorije zavere. Ako biste me pitali koji filmovi su oblikovali moj pogled na društvo, odgovorio bih, kao iz topa: Noć živih mrtvaca George A. Romera (1968) i Kaufmanova verzija Invazije telokradica. Ti filmovi imaju zajedničku temu: sukob "naših" i "njihovih" koji zastrašujuće liče na "naše" po tome što bi to mogli biti naši prijatelji, rođaci, komšije... ali svejedno hoće da nas konzumiraju, tako što će nas pojesti, zaraziti, transformisati i prevesti u svoje redove. U oba filma, međutim, pravi neprijatelj nije spoljašnji već unutrašnji. Invazija telokradica postavlja pitanje šta znači biti čovek. Noć živih mrtvaca postavlja pitanje šta se dešava kad čovek ne komunicira. Sada vam pišem o Invaziji. Kasnije ću o Noći. Jer zombiji i ljudi-čaure su naša ogledala, metafore naših života.

  

INVAZIJA TELOKRADICA
(INVASION OF THE BODY SNATCHERS)

Režija: Philip Kaufman (1978)Scenario: W.D. RichterUloge tumače: Donald Sutherland, Brooke Adams, Leonard Nimoy, Veronica Cartwright, Jeff Goldblum, Art Hindle, Leila Goldoni, Kevin McCarthy (cameo), Don Siegel (cameo)
Montaža: Douglas Stewart
Produkcija: Robert H. Solo
Muzika: Danny Zeitlin
T: 115 minuta

Jack Finney je 1955. godine objavio naučnofantastični roman Telokradice (The Body Snatchers) o invaziji vanzemaljaca, tzv ljudi-čaura, koji usnulim ljudima dupliraju tela i preuzimaju njihov razum, a odbacuju njihove emocije i originalno telo. Režiser Don Siegel (Bekstvo iz Alkatraza, Prljavi Hari) je godinu dana kasnije po tom predlošku snimio ideološki potentan film Invazija telokradica (Invasion Of The Body Snatchers), a sve se to dešavalo u vreme kada je Ameriku, naročito Holivud, potresao krstaški rat senatora Josepha McCarthya protiv komunista. 

Siegel je u svom ostvarenju odbacio naivni kliše-hepiend iz Finneyevog romana, u kojem Zemljani pobede vanzemaljce, i naglasak stavio na atmosferu paranoje u kojoj niko nikome ne veruje. Horor efekat je pojačan odlukom studija Allied Artists da se iz završenog filma, protiv Siegelove volje, izbace humoristički elementi. Invazija telokradica je postala veliki hit, tumačena je podjednako kao antimakrtijevski i antikomunistički film, a danas se smatra klasikom devete umetnosti - 1994. godine je uvršćenu u Nacionalni filmski registar Kongresne biblioteke kao „delo od kulturnog, istorijskog i estetskog značaja“. Avaj, njegovim tvorcima, Siegelu, scenaristi Danielu Mainwaringu i producentu Walteru Wangeru nije bilo dopušteno da do kraja izraze zastrašujući potencijal premise o sukobu „naših“ i „njihovih“ koji fatalno liče na „naše“ i na posletku zaista postaju – „naši“ dok „naši“ i nisu svesni da postaju „njihovi“. Na insistiranje uplašenog studija, filmu su pridodati prolog i epilog kako bi se ublažio potpuni pesimizam finiša u kojem su osvajači iz svemira preuzeli tela svih stanovnika gradića Santa Majra i krenuli u pohod na svet. 

Umakao im je samo glavni junak, doktor Myles Bennel (igra ga Kevin McCarthy), koji je istrčao na obližnji autoput da upozori vozače na opasnost koja preti čovečanstvu. U sceni koja je trebalo da bude poslednja, Bennel im poručuje „oni dolaze“ i pokušava da zaustavi vozila, ali ga niko ne sluša, a kamioni natovareni mahunama nesmetano prolaze. Nakalemljeni prolog i epilog pokazuju, međutim, da je Bennel stigao do drugog grada i uspeo da alarmira nepoverljive vlasti, čime je „našima“, to jest vladajućem konceptu normalnosti, pružio kakvu-takvu šansu da se odbrane od „njihovih.“ Iako je Myles Bennel izgubio svoju ljubav Beckie, koja je skrhana umorom zaspala i transformisala se, ljudska rasa se kao kolektiv izdigla iznad zlih vanzemaljaca i krenula u boj. Podela na „naše“ i „njihove“ time je formalno ostala.  

Dvadeset dve godine kasnije, režiser Philip Kaufman (Put u kosmos, Nepodnošljiva lakoća postojanja, Henri i Džun, Izlazeće sunce) snimio je superiorni rimejk, čija paranoja i beznađe nisu ničim sputani, a sve to u klimi nesigurnih sedamdesetih, u kojima umiru ideali iz prethodnih decenija, gube se iluzije a raste sebična zagledanost u sebe i sopstvene prohteve. Kaufman – kojem je nezadovoljni Siegel lično dao blagoslov da snimi film kakav on nije smeo da isporuči – ubacio je tu i tamo humor, pojačavši ljudskost glavnih junaka, sanitarnog inspektora Matthewa Bennela (Donald Sutherland) i njegove koleginice Elizabeth Driscoll (Brooke Adams) ali je njegova vizija mračnija a horor u njoj izraženiji.

Dok su Finney i Siegel za poprište invazije izabrali idilični milje malog mesta, koje je u pedesetim godinama prošlog veka simbolizovalo društveni uspeh u Americi, Kaufman je ljude-čaure doveo u velegrad, simbol japijevskog uspeha u sedamdesetim godinama. Nimalo slučajno, za taj velegrad je izabrao San Francisko, koji je šezdesetih bio središte generacijskog bunta, slobodoumlja i optimizma. U rimejku Invazije telokradica (distributerski naziv za SFRJ: Invazija trećih bića) to je sada još jedno mesto u kojem su se ljudi okrenuli konformizmu, međusobno se udaljivši. Nekadašnje vrednosti više nisu bitne; činjenica da se nešto prodaje bitnija je od njegove sadržine. Bivši pobunjenici su obukli odela, stavili kravate i pošli u trku za novcem i udobnošću, od kojih neki zarađuju tako što prodaju maglu kao recept za sreću i uspeh (pop-psiholog David Kibner, autor bestseler knjiga o samospoznaji, u savršeno ledenom tumačenju Leonarda Nimoya, Spocka iz Zvezdanih staza); razočarani intelektualci su se povukli u svoje poslove i male svetove, pružajući otpor tu i tamo (Matthew i Elizabeth), ili se i dalje prkosno bune ali ih niko ne sluša (Jeff Goldblum u ulozi pisca Jacka Bellichecka, ili Kevin McCarthy koji, u genijalnom kameu, još uvek pokušava da zaustavi vozače, poručujući im: „Oni dolaze“, samo da bi u sledećoj sceni bio pregažen). San Francisko je prikazan kao otuđena sredina koja je na površini „ona stara“, ali nepovratno gubi dušu. Osvajači iz svemira samo ubrzavaju taj proces, a potezom genija se cveće, simbol San Franciska i slobodarskog flower-powera, pretvara u izvorište vanzemaljske invazije, jer upravo iz cveća rastu čaure koje kopiraju tela, oduzimajući ljudima humanost i sopstvenost.

Ono što Kaufmanovu Invaziju telokradica čini izuzetnim rimejkom jeste činjenica da to nije puki rimejk, već novo pričanje Finneyevog koncepta, prilagođenog novim vremenima. Kaufman postavlja pitanje šta je to što čoveka danas čini čovekom, i šta je to što ga danas razlikuje od čaure. Ključna razlika u odnosu na Siegelov film je to što na početku nema idiličnosti. Radnja ne kreće susretom starih ljubavnika Mylesa i Beckie, već prikazom tuđinskih spora koje lete kroz svemir i zasipaju zemlju. Za Kaufmana i njegovog scenaristu W.D.Richtera, Amerika je već nagrižena nepoverenjem, paranojom, teorijama zavere, sebičnošću, konformizmom, površnošću, nezainteresovanošću i slomom vrednosti, što olakšava pad čovečanstva, a jednom kad dođu vanzemaljci teško je razlikovati dehumanizovanog čoveka od bezdušne čaure.  

Kaufmanova režija sa istančanim osećajem za detalj, udružena sa jezivim muzičkim skorom Dannya Zeitlina, kreira opresivnu atmosferu u kojoj je opasnost isprva nedefinisana i neuhvatljiva, više sugerisana pogledima i izrazima lica nego delima. Multikulturni milje San Franciska je iskorišćen izvrsno: pretnja su čas „pravi“ stranci – npr kurtoazni francuski ugostitelji koji se inspektoru Bennelu, dok nije prisutan, svete razbijanjem šoferšajbne njegovih kola zbog toga što ih je uhvatio u kršenju sanitarnih propisa – čas naši najbliži koji su se preko noći pretvorili u strance, kao što se to desilo sa Bennelovom simpatijom sa posla, kasnije tragičnom ljubavlju Elizabeth Driscoll, čiji se suprug, zubar Geoffrey, najednom „promenio“ (isti simptom, pak, pogađa i jednog „pravog“ stranca, kineskog vlasnika perionice čija se žena „promenila“). Elisabeth se suočava sa nepoverenjem okoline: niko joj ne veruje kada kaže da se on promenio a ona nije, a pop-psiholog Kibner „leči“ instant objašnjenjem kako je zapravo problem u njoj jer „neće da preuzme odgovornost u vezi.“ 

Kako film odmiče, nepoverenje, nesigurnost i paranoja ustupaju mesto vrlo opipljivoj ugroženosti. Hladni prezir onih koji su se „promenili“ pretvara se u otvoreno neprijateljstvo prema onima koji su otkrili suštinu transformacije (vanzemaljska invazije). A kada gomila „telokradica“ vrišteći krene na njih, neodoljivo podsećajući na rulju koja ide da linčuje, dotadašnja jeza pretvara se u egzistencijalni teror ravan onom iz Tuđina/Osmog putnika (1979). Ljudski koncept normalnosti, koji je kod Siegela dobio priliku da se odbrani, ovde definitivno biva poražen, transformisan i normalno postaje ono što diktiraju „ljudski“ vanzemaljci – svet bez osećanja, savesti i brige, svet bez privatnog i ličnog, svet u kojem je bitno ono što je svrsishodno radi opstanka zajednice. A za dostizanje te „sreće“ dovoljno je zaspati. Savršena „revolucija“ bez krvi, koju neispavana grupica glavnih aktera priče „neracionalno“ odbija, dok uzalud beži i osipa se, bijući unapred izgubljenu bitku. Celu tu dramu iznosi izvrsna glumačka ekipa na čelu sa ranjivim, vrlo ljudskim Donaldom Sutherlandom, kojem je to jedna od najboljih uloga u karijeri, i čiji će famozni vrisak u finišu ući na brojne liste najstrašnijih filmskih scena svih vremena. Brooke Adams idealna je u ulozi simpatične, emotivne Elisabeth, a scena njene transformacije u dehumanizovanog vanzemaljca sa ljudskim licem jedino je po intenzitetu nadmašena antologijskom poslednjem scenom.  

Invazija telokradica se sa punim pravom ubraja među najuspelije ikada snimljene rimejke, i najbolje filmove sedamdesetih godina. Zanimljivo, snimljena su još dva rimejka/ekranizacije Finneyevog romana, The Body Snatchers Abela Ferrare (1993) – efektna osuda američkog militarizma devedesetih koja se, pak, isuviše naslanja na ikonografiju verzije iz 1978. – i besmisleni, studijskim intervencijama unakaženi The Invasion Olivera Hirschbiegela (2007), što pokazuje da motiv ljudi-čaura ne prestaje da inspiriše stvaraoce iz decenije u deceniju, ali Kaufmanova verzija Finneyeve knjige – uprkos svim počastima koje je dobila prva, Siegelova ekranizacija – ostaje  definitivna, relevantna i dan danas kao u vreme koje je nastala.