Noć živih mrtvaca ili šta znači biti zombi

Romerova Noć živih mrtvaca je film koji je uticao na moje sagledavanje društvenih odnosa podjednako kao Kaufmanova Invazija telokradica. Možda i snažnije. Noć sam prvi put gledao 1996. godine sa neke jadne VHS kopije; snimak je bio sa Art kanala i bio je pun snega, jer antena mog druga koji je kopiju napravio nije dobro hvatala taj program. Nema veze. Ono što sam video bilo je nezaboravno. Dupe mi je pomerilo. Ali to što sam video bila je samo teorija. Praksa je usledila koji mesec kasnije, na velikim zimskim demonstracijama u Beogradu povodom izborne krađe. Zombije sam gledao uživo sa prozora u Sarajevskoj ulici. Sneg je padao, a ulicom su ka centru nadirali ljudi koji su išli na kontramiting podrške Slobodanu Miloševiću. Svi su izgledali isto - sivo - nosili su transparente štampane istim fontom i vukli su kolica puna povrća. To im je, ispostaviće se, bilo oružje u bici sa demonstrantima koji su Miloševićevu osporavali pobedu. Četiri godine kasnije, zombije sam video ponovo, ali su bili sa "moje" strane. Palili su Skupštinu. Sreo sam ih potom još mnogo puta. Sa obe strane. Na zombije sam počeo da gledam kao na politička čudovišta. Postali su metafora sveta u kojem živim. Viđao sam ih u političarima, narodnim poslanicima, pripadnicima stranačke omladine, putnicima u gradskom prevozu, navijačima, ekstremistima i sleva i zdesna, običnim ljudima što čekaju u redovima, potrošačima u prodavnicima, šalterskim službenicima, birokratama u javnim preduzećima. Viđao sam ih u poznanicima, komšijama, prijateljima. Viđao sam ih u samom sebi, kad god bih se ponašao kao automat - radio stvari koje mi se ne sviđaju samo da bih išao stazom kojom zapravo ne želim da idem; govorio stvari koje ne mislim samo da bih bio u pravu ili čuo svoj glas. Da. I ja umem da budem zombi. Iako to ne želim.  

I ne, ne mislim da su zombiji oni ljudi koji se jednom godišnje prošetaju maskirani ulicama Beograda i drugih svetskih gradova. Oni su samo učesnici u maskenbalu. Pravi zombiji su svuda oko nas. Tu su svaki dan. Ima ih čak i u nama. Oni su mi. Mi smo oni.

U uvodniku prikaza Invazije telokradica sam obećao da ću pisati o Noći živih mrtvaca. Onda sam shvatio da sam o njoj već pisao u magazinu Znak Sagite pre nekih desetak godina, i da bi bilo dobro da taj tekst objavim na Internetu, jer delovao je sasvim okej i bilo je ljudi kojima se dopao. Jedino sam se plašio da će možda biti neophodno da se tekst revidira. Nisam bio u pravu. Kada sam ga ponovo pročitao, postalo mi je jasno da je to jedan od boljih tekstova koje sam napisao za taj magazin i da je izdržao test vremena. Morao sam da osvežim podatke u uticaju filma - The Walking Dead, nastavci, rimejci, i tako to - i da sredim pokoju stilsku grešku, ali to je u suštini isti tekst. Drago mi je što doživljava onlajn premijeru.

NOĆ ŽIVIH MRTVACA
(Night Of The Living Dead)
SAD, 1968 (crno-beli)
Režija: George A. Romero
Scenario: George A. Romero i John A. Russo
Uloge: Duane Jones, Karl Hardiman, John A. Russo, Judith O' Dea
Trajanje: 96 minuta

George A Romero, koji je sa Noći živih mrtvaca udario temelje modernom viđenju zombija, nikada se zapravo nije njima bavio – bar ne hodajućim leševima, gladnim ljudskog mesa koji su postali zaštitni znak ovog filma. U centru Romerove pažnje su ljudi, tačnije ona vrsta ponašanja koja nas navodi da neku osobu nazovemo zombijem.

Snimljena buntovničke 1968. godine, Noć živih mrtvaca verno je uhvatila duh svoga vremena: opštu nesigurnost, ratove, atentate, rastući uticaj medija, rovovske podele na linijama liberali-konzervativci, omladina-odrasli i NATO-Varšavski ugovor. Ali, Noć je suštinski velika zato što Romero, liberal po opredeljenju, nije hteo da zauzme stranu. Nije ga zanimala ideološka valjanost već ostrašćena isključivost spram nosilaca drugačijeg mišljenja – zombiranost, koja je, po njemu, ključ ljudske propasti.

Prava tema Noći jeste nedostatak komunikacije. Sedmoro ljudi, koji su se pred neobjašnjivom najezdom mrtvaca-kanibala sklonili u jednu seosku kuću, postaće njihove žrtve samo zahvaljujući neslozi i gledanju televizije. Zombiji su objektivno spori i plaše se vatre, no podeljenoj, televizijom zaglupljenoj zajednici slaba je vajda od toga.

Vođa prvog tabora u opkoljenoj kući, sredovečni konzervativac Harry, sklonio se u podrum i zagovara zaključavanje u njega, “jer je lakše braniti samo jedna vrata”. Drugi tabor, na čijem je čelu mladi i preduzimljivi liberal Ben, zalaže se za blokadu svih prozora i vrata i kontrolu nad čitavom kućom “jer je lakše pobeći ako imaš više izlaza”. Simpatije gledalaca vezuju se za Bena, ali njegova isključivost je ista kao Harryjeva. Štaviše, okolnosti pokazuju da su sučeljene koncepcije podjednako osuđene na propast. Da ironija bude veća, Ben će, kada ostane jedini preživeli, spas potražiti upravo u – podrumu.

Dodatan podstrek katastrofi daje televizija – jedina veza opkoljenih sa svetom – koja izdaje sumanute i protivrečne preporuke za spasavanje od “epidemije vaskrsavanja” koja se pored ostalog širi ujedom zombija. Kada jedan od junaka kaže svojoj sumnjičavoj devojci da iz sigurnosti kuće treba bežati “jer na televiziji kažu tako”, on iskazuje usud današnjeg čoveka, koji se prečesto povodi za medijskim informacijama kao automat. Ili zombi, recimo.

Stvoreno u amaterskoj kuhinji, ali sa ogromnim entuzijazmom, ovo crno-belo remek delo svrstava se među najsnažnija i najuticajnija ostvarenja – i u žanru i u istoriji svetske kinematografije. Inspiraciju je našlo u Hitchcockovim Pticama (1963) a pre svega i iznad svega u znamenitom romanu Richarda Mathesona Ja sam Legenda (1954). Noć živih mrtvaca je na velike ekrane dovela ono što teoretičar horor žanra Douglas E. Winter naziva “liberalnim košmarom”. U pitanju je masovno nadiranje bauka iz mraka koji hoće da nas pojedu (i verovatno prvi put u istoriji filma čine to sasvim otvoreno, pred kamerama). Ali ti bauci ne liče na klasična čudovišta. Zapravo, vrlo su slični običnim ljudima – našim komšijama, rođacima, roditeljima, deci poznanicima, policajcima, vojnicima, demonstrantima, fanaticima svih vrsta – samo što su, kako primećuje pisac Clive Barker, “za stepen bliže raspadanju nego mi.”

Bezumnu rulju ne pokreće nikakav vudu, već glad za ljudskim mesom. Takođe se ne zna šta je podiže iz mrtvih. Na TV-u se, doduše, pominje nekakav SF uzrok katastrofe – zračenje sa pale svemirske sonde koja se vratila sa Venere – ali taj uzrok postaje dodatno sumanut i neprihvatljiv posle scene sa vašingtonskim političarima i generalima, koji progonjeni novinarima izjavljuju kako se “učinilo sve što se učiniti moglo”. Slična retorika kao u Vijetnamu. Pomenuta koncepcija dodatno je osvežena Romerovom režijom, koja je mešavinom hičkokovskog i dokumentarističkog pristupa učinila da mrtvaci zaista ožive, da fiktivni užasi budu opipljivi a amaterska gluma postane ubedljiva. Zahvaljujući tome, ali i turobnoj muzičkoj podlozi, stvorena je atmosfera realističkog užasa koju ni stotinu odgledavanja ne može da ublaži.

Posebnu gorčinu daje naizgled apsurdni rasplet. Kada prođe noć, a šok zameni spoznaja da se zombiji mogu ubiti, i to lako, ostrašćeni živi ljudi kreću u lov na žive mrtvace – mrtve ljude, zapravo. “Ubijte mozak i ubili ste bauka”, kaže novinaru (dalekoj preteči Christiane Amanpour) lokalni šerif, tipični “red nek” iz američke provincije. Nakon što ekipa njegovih lovaca likvidira jedinog preživelog u kući – heroja Bena, koji je provirio kroz prozor, očekujući spasioce – šerif lakonski izjavljuje “Okej, mrtav je. Eto još jednog za lomaču”. Nikog nije zanimalo da li je žrtva čovek ili zombi, a ubijenog Bena tumačio je crnac – ne zato što je scenario tako zahtevao, već zato što je glumac Duane Jones jedini u ekipi imao glumačkog iskustva, pa je bilo logično da dobije glavnu ulogu. Da stvar dobije neočekivanu dimenziju pobrinuo se slučaj – Noć živih mrtvaca ušla je u distribuciju (mahom po drajv-in bioskopima) dan pre no što je ubijen Martin Luther King… 

Nebrojeni su književnici u žanru horora koje je Noć pokrenula na stvaranje (Stephen King i Clive Barker samo su najpoznatiji). Ona je takođe nadahnula prve filmove Davida Cronenberga, Drhtavicu (1975) i Mahnitost (1976), klasike Johna Carpentera kao što su Napad na policijsku stanicu broj 13 (1976), Noć veštica (1978), Magla (1980), Bekstvo iz Njujorka (1981) i Princ tame (1987), ali i npr serijal Petak 13-ti. Sa scenama koje su na velikom ekranu pomerile granice prikazivanja nasilja, Noć živih mrtvaca je naterala američke cenzore da izmisle oznaku X. Sa druge strane, ovaj film se našao u postavci njujorškog Muzeja moderne umetnosti, uvršćen je u Nacionalni filmski registar Kongresne biblioteke SAD kao delo od „kulturnog, istorijskog i estetskog značaja”, a romerovski zombiji eksploatisani su po italijanskim horor filmovima, TV reklamama, video spotovima (znameniti Thriller Michaela Jacksona) i video igrama (najpoznatija je Resident Evil). Posle zamora materijala u devedesetim godinama, podžanr zombi filma je doživeo novu popularnost zbog velikog uspeha filma Dannyja Boyla 28 dana kasnije (2002), i ona se održava i dan danas, zahvaljujući hit TV seriji The Walking Dead.

U Romerovoj režiji, Noć je stekla pet (socioloških) nastavaka – briljantnu potrošačku distopiju Zora mrtvaca (1978; takođe ušla u istoriju svetskog filma), oštri antimilitaristički manifest Dan mrtvaca (1985), režijski efektnu ali koncepcijsku manjkavu Zemlju mrtvih (2004) i još dva ostvarenja, Dnevnik mrtvih (2007) i Preživljavanje mrtvih (2010), koja su Romerov pokušaj da osveži serijal novim pristupom, ali su daleko ispod standarda prethodna četiri filma. Tu su još kompjuterski kolorisana verzija originalne Noći (1986), kriminalna “produžena” verzija iz 1998. koju je za DVD, sa novom muzikom, priredio John A. Russo, producent i glumac u originalnom filmu, i niz rimejka, među kojima najbolji ostaje onaj iz 1990. godine koji je snimio Tom Savini po scenariju samog Romera.

Ne smeju se zaboraviti ni sve one horor komedije (najbolje su Povratak živih mrtvaca Dana O’ Bannona, Shaun Of The Dead Edgara Wrighta i Zombieland Ruebena Fleischera) snimljene kao omaž večitoj Noći, čiji se prikaz zombija – sa parodično sporim hodom, opsednutim pogledom i “mesečarski” ispruženim rukama – uselio u kolektivnu podsvest, inspirisavši, pored ostalog „zombi šetnje” širom sveta. Ko bi rekao da je takvu slavu u popularnoj kulturi stekao mali film, snimljen za samo 100.000 dolara na farmi kraj Pitsburga, pri čemu je pitanje ko će režirati film odlučeno demokratski, među prijateljima su ga pravili...