Lista 10 meni omiljenih naučnofantastičnih filmova

Imam zanimljivu odeljensku ekipu iz srednje škole. Bili smo uvek veoma složni. Sastajemo se i dan danas, najmanje jednom mesečno. U doba pandemije, prešli smo na virtuelna viđenja. Pričamo o svemu i svačemu. Povremeno pravimo liste svojih omiljenih bendova, ploča, filmova. Nedavno je svako od nas dobio zadatak da napravi listu svojih 10 omiljenih naučnofantastičnih filmova. Dok sam pravio svoju, pisao sam teze, i shvatio sam da sam oduvek želeo da napišem tekst o SF filmovima koji su najviše uticali na mene, Rezultat je pred vama, od desetog ka prvom mestu. Inače, ovo je prvi tekst koji sam uspeo da napišem za vreme korone. Ako me koncentracija opet posluži, napraviću listu omiljenih 10 horora. 

10.
INVASION OF THE BODY SNATCHERS/Invazija telokradica/Invazija trećih bića
[Philip Kaufman, 1978]

U ovom superiornom, beskompromisnom rimejku Invazije telokradica Dona Zigela (1956), i istovremeno novom iščitavanju romana Kradljivci tela Džeka Finija (1955), radnja se ne dešava, kao u originalnom filmu i romanu, u pedesetim godinama u malom gradu kao simbolu poratne Amerike, već se dešava u San Francisku sedamdesetih godina. Nekadašnji epicentar flower-powera šezdesetih je u vreme nastanka rimejka (1978) samo još jedan američki velegrad pun otuđenih ljudi. U ovom ostvarenju Filipa Kaufmana (koje je u SFRJ prikazivano pod nazivom Invazija trećih bića), žitelji San Franciska, nekadašnji borci za mir i bolje sutra prodali su se za novac, privilegije i udobnost; u centru njihovog interesovanja više nisu zajedničko dobro i bolje sutra za svakoga, već sebični, lični prohtevi. Njihovi gurui su bestseler majstori pop-psihologije, takođe bivši šezdesetosmaši, koji nude instant rešenja i lake odgovore u svetu sve površnijih kontakata. U takvom društvu, među ljude se, posejan iz svemira, neopaženo uvlači vanzemaljski oblik života, maskiran u crveno cveće. Cveće, simbol mira među hipicima šezdesdestih, pretvara se u čaure, a čaure kopiraju ljude dok su usnuli, praveći njihove nove, bezlične verzije, sa očuvanim intelektom ali bez emocija. Iza nečeg što liči na masovnu psihozu („moja žena nije moja žena, sve je isto ali to nije ona“) krije se fašisoidna osvajačka zavera koju gotovo niko ne može da prepozna i raskrinka, jer su ljudi zaokupljeni sobom, otupeli su na nepravdu i izvojevane slobode uzimaju zdravo za gotovo, pa se dehumanizovani ljudi-čaure i ne razlikuju previše od njih. Iako se mnogi današnji teoretičari zavere pozivaju na Matriks (1999) kao na film koji je oblikovao njihov duboko sumnjičav pogled na svet, Kaufmanova Invazija telokradica je zapravo ultimativni film zavere protiv ljudskog roda, jer njegova poruka nije da su nam „oni drugi“ oteli svet i nametnuli nam iluziju, već da smo mi sami izgubili sebe i da smo ljudima-čaurama sami dopustili da nam tiho i bez ispaljenog metka otmu svet jer smo u svojoj udobnosti – zaspali. Majstorski osmišljeni zvučni efekti u službi su uverljivog prikaza lagane transformacije sveta kojeg poznajemo u tuđinski svet bez nas kakvi smo bili. Kaufmanova režija je suptilna, sračunata na izazivanje paranoje kod gledalaca kroz usputno serviranje naoko nevažnih ali čudnih detalja a oni se, kako radnja odmiče, sklapaju u mozaik strave. I ta strava se gledaocu uvlači pod kožu jer se film oslanja na likove za koje gledalac može mariti jer su arhetip svega što čoveka zaista čini čovekom. Kasting je velika snaga ovog filma. Donald Saterlend, koji se još u Ne gledaj sad Nikolasa Rega (1973) pokazao kao velemajstor naturalističkog tumačenja običnih ljudi u nenormalnim okolnostima, prosto briljira u Invaziji telokradica, ostvarujući u njoj jednu od svojih najboljih uloga. Leonard Nimoj, večito prepoznatljiv kao ledenorazumni Spok iz Zvezdanih staza, savršeno je odabran da odglumi gurua pop-psihologije Dr Kibnera. Poslednja scena ima razornu snagu. Više o Invaziji telokradica pisao sam na blogu, u ovom tekstu:
https://godineumagli.blogspot.com/2014/03/rimejci-za-ugled-1-invazija-telokradica.html

9.
ROLLERBALL/Rolerbol
[Norman Jewison, 1975]

Rolerbol, sport jedne ne tako bliske ali opipljive budućnosti, gotovo je gladijatorska igra u kojoj publika dobija krvavu zabavu. Film prikazuje totalitarni korporativni svet u kojem se mase kontrolišu i prate, uz serviranje hleba i igara. U naizgled srećnom društvu, kod stanovništva se podstiču potrošački impulsi, žeđ za uzbuđenjem utoljuje se ekstremnim sportovima, ali sportisti nikako ne smeju da postanu suviše popularni. Upravo to je ono što se dešava sa Džonatanom (Džejms Kan), majstorom rolerbola - miksa američkog fudbala, motociklizma i hokeja na koturaljkama. Uspeh ovog čoveka počinje da ugrožava sistem, zasnovan na suzbijanju individualnosti, pa uznemireni vlastodršci traže od njega da ode u penziju. Pošto heroj narodnih masa nema nameru da se povinuje, pravila igre bivaju promenjena i učinjena još surovijim, kako bi Džonatan shvatio da je zaista vreme za penziju. U igri je i njegova smrt. Dok mu kolege iz tima stradaju a on se sprema za finalnu utakmicu, lišenu svih ograničenja i sračunatu na njegovu pogibiju, Džonatan otkriva istine o svetu laži u kojem živi. Scene borbi su spektakularno snimljene, i toliko su uverljive da je režiseru Rolerbola Normanu Džuisonu nuđeno da proda prava na ovu fiktivnu igru, kako bi ona zaživela u stvarnosti. Džuison je, međutim, bio zgađen takvim ponudama jer su one bile u suprotnosti sa porukom filma. Rolerbol je bio jedan od komercijalno najuspešnijih distopijskih filmova sedamdesetih godina prošlog veka koje su obilovale takvim filmovima (Paklena pomorandža, Loganov beg, Zeleni sojlent, Svet Divljeg zapada, Zardoz, Aleja prokletstva, Čovek i njegov pas, nastavci Planete majmuna, Pobesneli Maks) zbog ekonomske krize u zapadnom svetu. Nova verzija Rolerbola iz 2002. godine u režiji Džona Mektirnena, lišena je praktično svega što je original činilo velikim filmskim delom. Radi se o jednom od najgorih rimejka svih vremena, što je dostignuće svoje vrste s obzirom da ga je snimio majstor akcionog žanra (Umri muški).    

8.
MAD MAX/Pobesneli Maks
[George Miller, 1979]

Pobesneli Maks, niskobudžetno, minimalističko remek-delo Džordža Milera na temu raspada civilizacije i gubljenja ljudskosti, prikazuje Australiju bliske budućnosti koja veoma neprijatno liči na sadašnjicu. Iz razloga koji se ne ekspliciraju već se kroz suptilne naznake doziraju (nespecifikovani globalni problemi sa isporukama nafte), svet je u ozbiljnoj krizi, puca po šavovima, a katastrofa visi u vazduhu. Bezbednost je gotovo zapuštena kategorija, ona se na ogromnim prostranstvima Australije više i ne garantuje, i prepuštena je sve malobrojnijim i sve otuđenijim policajcima, koje ponekad samo značka razlikuje od pomahnitalih kriminalaca. Policajci se razuzdano jure sa bandama drumskih razbojnika, i sami ugrožavaju građane, a razbojnici kradu gorivo, maltretiraju ljude, pljačkaju, siluju i ubijaju, podsećajući na horde varvara u sumrak Zapadnog Rimskog carstva. Policajac Maks (Mel Gibson), najbolji vozač u svojoj patrolnoj jedinici, pokušava da sačuva ljudskost i odvoji se od haosa na putevima, ali kada mu varvarizovani motoristi iz osvete ubiju ženu i dete, on se i sam pretvara u krvožednog osvetnika koji ne ume da prašta. Kada pobije ubice, on nije pobednik već poraženi, dehumanizovani usamljenik koji više nema kuću kojoj će se vratiti. Džordž Miler je snimio još tri filma o Maksu, od kojih će drugi (Drumski ratnik iz 1981.) i četvrti (Autoput besa/Divlji drum iz 2015.) takođe postati klasici, ali žanrovski najubedljiviji ostaje prvi film, sa svojom zlokobno opipljivom atmosferom raspadanja civilizacije koju poznajemo. Film je postavio standarde prikaza vratolomnih drumskih jurnjava, koje su uverljivošću nadmašili samo njegovi nastavci. Više o Pobesnelom Maksu pisao sam na ovom blogu, u tekstu:
https://godineumagli.blogspot.com/2019/05/pobesneli-maks-1979-kako-je-heroj.html

7.
THREADS/Niti
[Mick Jackson, 1984]

Ova BBC-jeva dokudrama je naučno najuverljiviji prikaz nuklearnog armagedona ikada snimljen, sa porukom da bi u slučaju globalnog atomskog rata živi zavideli mrtvima. Podloga filma je tzv TTAPS studija o nuklearnoj zimi čiji je jedan od koautora naučnik Karl Sagan. Radnja je smeštena u Šefild, jedan od industrijskih centara Engleske, i pokazuje svakovrsno rastakanje tkiva ljudskog društva nakon što se Amerikanci i Sovjeti, usled krize na Bliskom istoku (ruska okupacija Irana), pobiju nuklearnim oružjem a Britanija kao članica NATO bude uvučena u sukob - zbog brojnih nuklearnih raketa srednjeg dometa na svojoj teritoriji. Posledice rata uključuju: jednogodišnju nuklearnu zimu, masovno umiranje usled radijacijske bolesti, gladi, boleština i nedostatka medicinske nege; kolaps zdravstva, komunalnih i socijalnih službi i sistema civilne zaštite, prekid saobraćajnih i drugih komunikacija, zatiranje privrede, anarhiju, totalitarne metode upravljanja preživelim stanovništvom, beskućništvo, opštu depresiju, emocionalonu otupelost i ludilo, civilizacijsko nazadovanje i gubljenje tehnoloških znanja, pa čak i siromašenje i izvitoperavanje engleskog jezika. Film se završava 13 godina u postapokaliptičnoj budućnosti, u kojoj se broj stanovnika Velike Britanije vratio na srednjevekovni nivo, u kojoj struju proizvode parne mašine, a žene rađaju deformisanu decu. Niti možda nisu zamišljene kao horor film, ali to praktično jesu, jer se prikazi ljudskih patnji samo nižu, i svaki je užasniji od prethodnog. Posebno zastrašujuć je prikaz preplavljenih bolnica, u kojima lekari nemaju sredstva da pomognu armiji iskasapljenih, traumatizovanih pacijenata. Intenzitet scena pojačan je klinički hladnim serviranjem naučnih činjenica iz TTAPS studije i umetanjem fotografija genocida iz nacističkih konclogora kako bi se stvorio utisak dokumentarnosti. Američki televizijski film Dan posle Nikolasa Mejera (ABC, 1983) možda je bio popularniji od Niti, ali je njegova vizija nuklearnog rata morala da bude ublažena. Zato su britanske Niti, snimljene godinu dana kasnije, otišle do kraja, u čemu je pomogao i pokajnički stav BBC-ja, koji je 1965. godine preplašen zakočio prikazivanje svog srednjemetražnog filma na istu temu, Ratna igra (r: Pitera Votkins), na čiju su se dokumentarističku estetiku Niti nadovezale. Dan posle i Niti mobilisali su javno mnjenje na Zapadu i doprineli usporavanju trke u atomskom naoružavanju između SAD i SSSR. Strah od nuklearnog rata je u narednim decenijama opao, ali su Niti poslednjih godina ponovo postale relevantne ne samo zbog opasnog zaoštravanja međunarodnih odnosa i povlačenja SAD i Rusije iz nekoliko sporazuma o ograničavanju širenja atomskog oružja, već i zbog nuklearnih programa Severne Koreje i Irana, ali i zbog klimatskih promena čije su kataklizmične posledice po ljudski rod možda najbolniji aspekat Niti.  

6.
SOLARIS
[Andrej Tarkovski, 1972]  

Sovjetski film Solaris, u režiji Andreja Tarkovskog, možda je najbolje SF ostvarenje sa motivom prvog kontakta, uz 2001: Odiseju u svemiru. Ljudi pokušavaju da komuniciraju sa okeanskom planetom Solaris koja predstavlja živi entitet, i pošto im to nikako ne polazi za rukom, na korak su da dignu ruke od svega. Glavni junak je zemaljski astronaut, kojem se supruga ubila, i koji je poslat na istraživačku stanicu u orbiti Solarisa. Kada stigne, on otkriva zapuštenost stanice i samih istraživača, a onda se i lično suočava sa fenomenom koji sve njih pohodi: sa halucinacijama vrlo lične vrste. Svaka halucinacija nosi pečat traumatičnih dešavanja iz njihovih prošlosti, pa se tako glavni junak susreće sa svojom preminulom suprugom, i uskoro shvata da okean zapravo sve vreme komunicira sa istraživačima, ali im šalje poruku: počistite prvo svoje dvorište od mentalnog đubreta, suočite se sa svojom prljavštinom, pa dođite da stvarno razgovaramo o nečemu. Uz Stalkera, kojeg je takođe režirao Tarkovski, Solaris je najbolji sovjetski film u žanru načune fantastike, i produbljuje viziju istoimenog romana Stanislava Lema po kojem je snimljen. Američki rimejk u režiji Stivena Soderberga iz 2002. godine, sa Džordžom Klunijem u glavnoj ulozi, tehnički je bolji i brži, ali nije ni prineti kompleksnom originalu i njegovoj dubokoj humanosti. 

5.
ALIEN/Osmi putnik/Tuđin
[Ridley Scott, 1979]

Svemirske kamiondžije budućnosti, vođene sumnjivim SOS signalom, pokupe sa jednog planetoida vrlo agresivnog tuđinskog stvora, koji kreće da ih tamani jednog po jednog po dubinama mračnog svemirskog tegljača. Do polovine radnje, Osmi putnik/Tuđin je gotovo proceduralni, realistični SF po ugledu na 2001: Odiseju u svemiru, a onda se, sa epohalnom scenom večere u kojoj čudovište iskoči iz grudi jednog člana posade (Džon Hart), transformiše u nemilosrdni horor. Film obiluje suptilnim socijalnim elementima, članovi posade se svađaju oko nadnica, bonusa, radnih ugovora i radničkih prava, nevoljno se podvrgavaju korporativnim zahtevima da bi na posletku shvatili da su samo potrošna roba – hrana za čudovište – u zaveri koju je skovala njihova kompanija da bi se dokopala čudovišta. Njega će likvidirati jedina preživela članica posade Elen Ripli (Sigurni Viver), koja će se upisati u istoriju kao prva prava heroina naučnofantastičnih filmova. Falusoidnog monstruma sa dve vilice koji krvari kiselinu a koristi ljudsko telo za razvitak dizajnirao je HR Giger, rukovodeći se koncepcijom kosmičkog užasa HF Lavkrafta, a direktna preteča filma je Tamna zvezda, apsurdistička naučnofantastična satira Džona Karpentera na temu međuzvezdanih putovanja koju su praktično zajedno napravili Karpenter i budući scenarista Osmog putnika, Den O’Benon dok su bili studenti filma u Los Anđelesu. Iz Tamne zvezde je preuzeta ne samo estetika prljavštine broda, izgled astronauta kao svemirskih kamiondžija i njihove razmirice zbog dugog boravka zajedno u zatvorenom prostoru, već i motiv vanzemaljskog gosta koji na brodu pravi dar-mar. Osmi putnik je izuzetno umetnički SF/horor na kojem su radili vrhunski dizajneri i žanrovski majstori, a svoj uspeh duguje skoku popularnosti SF žanra i naglom interesovanju filmskih studija za njega neposredno posle trijumfa Zvezdanih ratova (1977). Naime, scenario za Osmog putnika bio je prvi koji se našao na stolu glavešina Tventi senčeri foksa nakon uspeha Lukasove spejs opere. Ridli Skot će se upravo zahvaljujući Osmom putniku vinuti među najveće režiserske zvezde svetskog filma, a Sigurni Viver će postati jedna od najtraženijih američkih glumica i igraće u još tri nastavka Osmog putnika. Drugi film u serijalu, Osmi putnik 2 (1986) u režiji Džejmsa Kamerona, takođe će postati klasik, primenivši, doduše, drugačiji žanrovski pristup (adrenalinska ratna akcija). Potom će uslediti zlosrećni ali vizuelno impresivni Osmi putnik 3 Dejvida Finčera (1992) i znatno slabiji, ka groteski orijentisani Osmi putnik: Uskrsnuće Žana Pjera Ženea (1997), kao i dva prednastavka: Prometej (2012) i Osmi putnik: Kovenant (2017), oba u režiji Ridlija Skota i oba bez izbrušenosti detalja i dramaturške čvrstine prvog filma. Više o svakom filmu iz serijala Osmi putnik pisao sam na ovom blogu, u eseju:
https://godineumagli.blogspot.com/2020/05/serijal-alien-od-osmog-putnika-do.html

4.
A CLOCKWORK ORANGE/Paklena pomorandža
[Stanley Kubrick, 1971]

U ovoj distopiji, snimljenoj po romanu Entonija Bardžiza, nasilna britanska omladina govori mešavinom engleskog i ruskog, a glavni junak je mladi lepuškasti kriminalac i silovatelj Aleks, koji zbog surovog ubistva, uz malu pomoć izdaje članova svoje bande, završava u zatvoru. Da bi izašao što pre, Aleks se pokaje i dobrovoljno se prijavljuje za eksperimentalni metod prevaspitavanja: tzv Ludovikov metod koji kriminalca prinuđuje da bude dobar. Suština je da pripitomljeni prestupnik više ne može da se brani, pa Aleks po izlasku iz zatvora postaje bespomoćna žrtva njegove okoline koje odbija i samu pomisao da se on pokajao i prestao da bude nasilan. Resocijalizacija na takav način "izlečenog" i "rehabilitovanog" kriminalca u društvu koje je generalno nasilno pokazuje se kao potpun promašaj i izvrće se u svoju suprotnost: žrtva je sada Aleks; njega nekažnjeno maltretiraju svi, pa i bivši drugovi koji su sada policajci, i gledalac ne može a da ne stane na njegovu stranu uprkos zločinima koje je počinio. Katarzičan je trenutak kada se depresivnom Aleksu, nakon neuspelog pokušaja samoubistva, vrati njegova nasilnička priroda usled prestanka dejstva Ludovikove tehnike, a državni sistem, nesvesan ovog preokreta, licemerno pokušava da PR pozerajem i potkupljivanjem uvuče Aleksa u sistem kako bi izbegla političke posledice primene svog eksperimenta. Paklena pomorandža je vrlo provokativna priča o ljudskom pravu na izbor, uključujući pravo da se slobodno izabere između dobra i zla, a scene nasilja, uz pratnju klasične muzike (naročito Devete Betovenove simfonije, koju Aleks obožava da sluša), ni dan danas nisu izgubile moć da duboko uznemire. Uz 2001: Odiseju u svemiru, ovo je najsnažniji film Stenlija Kjubrika, čoveka kojem je – kao i Ridliju Skotu – naučna fantastika bila tek usputna stanica u njegovim žanrovskim interesovanjima. Međutim, ceo žanr, dotle prepoznavan kao nešto što konzumiraju deca i adolescenti, nepojmljivo je profitirao od umetničke zrelosti Kjubrikove Paklene pomorandže a pre toga 2001. koji se danas ubrajaju među najvažnije filmove ikada snimljene.

3.
PLANET OF THE APES / Planeta majmuna
[Frankin J. Schaffner, 1968]    

Snimljena prema romanu francuskog književnika Pjera Bula, a u kompetentnoj režiji Frenklina Šefnera (Paton), Planeta majmuna govori o nasilnoj prirodi čoveka kao njegovom usudu. Čarlston Heston igra ljudskog astronauta Tejlora koji posle 2.000 godina u hibernaciji na međuzvezdanom putovanju pada na nepoznatu planetu kojom vladaju inteligentni čovekoliki majmuni – na tehnološkom nivou iz 19. veka. U ovom svetu iz zone sumraka, ljudi postoje ali su zamenili mesto sa majmunom na evolutivnoj lestvici: majmuni su razvijeni i govore a ljudi su primitivni i nemaju moć govora. Štaviše, ljudi su robovi i pokusni kunići majmuna. U njihovom društvu, oni su životinje i mesto im je u džungli, kavezu ili u prirodnjčkom muzeju kao preparirani eksponati. Majmunska civilizacija je teokratija sa svetom inkvizicijom a centralna ličnost majmunske biblije, Zakonodavac, pominje ljude kao opasne štetočine koje pustoše sve oko sebe, čak ubijaju pripadnike svoje vrste, te im ne treba dopuštati da se namnože. U svetu majmuna, koji se sastoji od tri kaste (orangutani-vladaoci, šimpanze-intelekutalci i gorile-vojnici) jeretička je pomisao da je čovek išta više od bezumne životinje. Tejlora, koji je živi dokaz istinitosti te jeresi, štiti liberalni bračni par šimpanza-veterinara koji pokušava da dokaže još jeretičkiju teoriju: da je majmun nastao od čoveka, a o glavi mu sve vreme radi orangutan Zajus, ministar nauke koji je istovremeno čuvar vere. Tejlor uspeva da dokaže da je na toj planeti čovek nekada bio na većem nivou razvoja i da je umeo da govori, a i sam Zajus biva prinuđen da prizna da zna za tu davnu prošlost. Međutin, kada na samotnoj plaži naiđe na ruševine Kipa Slobode, Tejlor shvata da se zapravo vratio kući, na Zemlju, ali u dalekoj budućnosti u kojoj su majmuni nasledili čoveka koji je sam sebe uništio i evolutivno unazadio. Planeta majmuna nosi pečat šezdesetosmaških tema: bavi se rasizmom, pravima potlačenih, odnosima između klasa i generacija, bavi se preispitivanjem ratoborne prirode čoveka i mogućim, ultimativnim posledicama korišćenja nuklearnog oružja u nekom novom globalnom sukobu. Iako se radnja mahom dešava na otvorenom, Šefnerovi režiserski postupci, kao što su snimci iz neobičnih uglova i nagli prelasci iz panoramskih u krupne kadrove, potenciraju stalnu ugroženost i skučenost. Maske majmuna dobile su Oskara u žestokoj konkurenciji sa majmunskim maskama iz Kjubrikove 2001: Odiseje u svemiru. Planeta majmuna je tokom sedamdesetih godina bila veoma lukrativna za studio Tventi senčeri foks: dobila je još četiri (zanimljiva) bioskopska nastavka, dve televizijske serije i dugovečni Marvelov strip serijal. U novom milenijumu dobila je (promašeni) rimejk u režiji Tima Bartona. Od 2011. do 2017. snimljena su tri nova nastavka originala koja su praktično rimejci nastavaka iz sedamdesetih godina. Ova trilogija je vrlo umetnički kvalitetna i promišljena, a njen poslednji segment, Rat za planetu majmuna (2017), izuzetno je delo, koji je gotovo dostiglo kvalitet znamenitog originala, ali nema njegovu potpunu tematsku zaokruženost.

2.
2001: A SPACE ODYSSEY / 2001: Odiseja u svemiru
[Stanley Kubrick, 1968]

Čovekova inteligencija posledica je upliva misterioznog vanzemaljskog entiteta – crnog monolita – u vreme kada se čovek jedva razlikovao od majmuna. Milionima godina kasnije, kada kao visokorazvijena vrsta bude kročio u svemir, on će se na Mesecu ponovo suočiti sa tim entitetom. Potom će svemirskim brodom Otkriće krenuti ka Jupiteru, tragom signala koji je monolit poslao sa Meseca. Astronautima, međutim, nije predočen ovaj važan detalj poslanstva o kojem zna samo superinteligentni brodski kompjuter HAL 9000, a stvari krenu po zlu kada HAL stekne utisak da astronauti ugrožavaju misiju. Jedini preživeli član posade, Dejvid Boumen (Kir Dulea), na posletku spoznaje da Otkriće ide na sastanak sa inteligentnim vanzemaljskim životom. U orbiti Jupitera je gigantski monolit, i u susretu sa njim, Boumen upada u vrtlog koji ga vodi preko nepojmljivih kosmičkih prostora. Boumen putovanje završava u nekakvoj sobi, gde vidi sebe ostarelog u krevetu, i još jednom se susreće sa monolitom. Potom je transformisan u fetus, koji okružen autom svetlosti, lebdi iznad Zemlje. Spora, meditativna, misteriozna poput samog monolita,  Kjubrikova 2001: Odiseja u svemiru dotiče se raznih tema kao što su ljudska evolucija, ljudska egzistencija, veštačka inteligencija, svakodnevni život na svemirskim putovanjima. Mnogi njeni aspekti zasnovani su na nauci i kredibilnim naučnim spekulacijama, jer je Kjubrik ovaj film napravio praktično u tandemu sa naučnikom i SF piscem Arturom Klarkom. Klarkov istoimeni roman i Kjubrikov film nastajali su paralelno, međusobno se inspirišući i dopunjujući. Samo godinu dana pošto je 2001 prikazana u bioskopima, čovek se zaista spustio na Mesec, a do dana današnjeg opstaje sumanuta, više puta demantovana teorija zavere, da je Kjubrik režirao misiju Apolo 11, tj da je ona lažirana i osmišljena u televizijskom studiju. 2001: Odiseja u svemiru  nije samo beočug i klasik žanra, već je i jedan od najuticajnijih filmova svih vremena; sadrži verovatno najčuveniji rez u istoriji filma (koska koju majmunoliki čovekov predak trijumfalno baca u vazduh "pretvara" u svemirski brod u Orbiti zemlje, simbolišući čovekov evolutivni skok) a sekvenca sa vrtlogom (tzv Kapija zvezda) bila je hipi generaciji omiljena podloga za tripovanje. Na posletku, u domenu uverljivosti specijalnih efekata, 2001 je postavila standard za sve filmove čija se radnja dešava u svemiru. 

1.
BLADE RUNNER / Istrebljivač
[Ridley Scott, 1982]

U Los Anđelesu, zagađenom futurističkom megalopolisu u kojem stalno pada kiša, policajac po imenu Rik Dekard (Harison Ford) bavi se penzionisanjem replikanata – kopija ljudi napravljenih da budu robovska snaga u svemirskim kolonijama. Penzionisanje je eufemizam za ubistvo, pošto replikanti zvanično nisu ljudi, ali su napravljeni da u svemu budu kao ljudi, pa su čak i jači i izdržljiviji od njih. Imaju i ugrađena sećanja, zbog kojih razvijaju sopstvene emocije. Zato im je vrli tvorac - pohlepna Tajrelova korporacija - ugradila rok trajanja: umiru posle četiri godine. Kada grupa replikanata na čelu sa Rojem Betijem (Rudžer Hauer) pobegne iz kolonija u Los Anđeles da pronađe tvorca kako bi im ovaj produžio živote, Rik Dekard će se naći na višestrukom iskušenju. Ne samo što on nije pozitivac i ne oseća se kao pozitivac, već se, sticajem okolnosti, i zaljubio u jednu replikantkinju (Šon Jang), i dok surovo penzioniše replikante, on počinje da preispituje sopstvenu ljudskost, koja u završnici tzv režiserske verzije filma biva i formalno dovedena pod znak pitanja. Odgovor je prepušten gledaocu. Istrebljivač, naučnofantastični neo-noar snimljen prema motivima romana Filipa Dika Sanjaju li androidi električne ovce (1968), bavi se pitanjem šta znači biti čovek, a usput se uznemirujuće uverljivo zanima za budućnost življenja na zagađenoj, urbanizovanoj Zemlji, na kojoj se ljudi veštački proizvode, što važi i za životinje, koje su implicitno na rubu istrebljenja. U maestralnoj režiji Ridlija Skota a po scenariju Hemptona Fančera i Dejvida Piplsa, vizija iz filma se unekoliko razlikuje od one iz romana, ali je podjednako vredna, ako ne i vrednija. Kada se pojavio u bioskopima, film je bio neuspešan na blagajnama, ali je vremenom prepoznat kao jedan od najboljih SF filmova svih vremena, i dobio je nove verzije, s obzirom da Ridli Skot nije bio zadovoljan nekim rešenjima koja su iznudili producenti, poput Dekardovog voice-overa. Kulturološki i žanrovski važan isto koliko i Kjubrikova 2001: Odiseja u svemiru, Istrebljivač je ostavio nebrojene uticaje na današnjicu, od pop-kulture do dizajna i arhitekture. Izgled Los Anđelesa iz ovog filma preselio u stvarnost najvećih svetskih velegrada, od Tokija, preko Njujorka do futurističkog Dubaija. Prikaz multikulturne košnice postao je svakodnevica današnjih velegrada u Americi i Aziji, a klimatske promene koje su zahvatile svet prete da Istrebljivača svrstaju među proročka ostvarenja u nekoj doglednoj budućnosti. Karijera Ridlija Skota, iako veoma plodna, sa vizuelno uvek savršenim filmovima, zauvek će ostati u senci Istrebljivača kojeg on po kvalitetu nikada neće uspeti da nadmaši. Istrebljivač je 2017. godine dobio veoma kvalitetan nastavak u režiji Denisa Vilneva a u produkciji Ridlija Skota i po scenariju Hemptona Fančera koji se dešava dve decenije nakon radnje iz originalnog filma.

Od 11. do 20. mesta:

11. STALKER [Andrej Tarkovski, 1979]
12. VIDEODROME [David Cronenberg, 1983]
13. MATRIX [Watchovski Sisters, 1999]
14. BRAZIL [Terry Gilliam, 1985]
15. THE FLY [David Cronenberg, 1986]
16. TOTAL RECALL [Paul Verhoeven, 1990]
17. THE THING [John Carpenter, 1982]
18. DONNIE DARKO [Richard Kelly, 2001]
19. GRAVITY [Alfonso Kuaron, 2013]
20. BLADE RUNNER 2049 [Denis Villneuve, 2017]

PREVEDENI STIHOVI (1): Echo & The Bunnymen, Thin White Rope, Blue Oyster Cult, The Dream Syndicate, Tears For Fears, Joy Division, Pink Floyd

Stiže nova tura prevedenih stihova. Ovog puta, na meniju je sedam pesama sedam različitih rok bendova. Tu su: (1) Echo & The Bunnymen sa The Killing Moon (o prevlasti sudbine nad voljom odlučivanja), (2) Thin White Rope sa The Triangle Song (opekotinama i gledanjen u zvezde - protiv bedaka), (3) Blue Oyster Cult sa I Love The Night (ljubav koja nije za smrtnike), (4) The Dream Syndicate sa Loving The Sinner, Hating The Sin (slast preljube sa grižom savesti), (5) Tears For Fears sa Mad World (duboka otuđenost), (6) Joy Division sa Love Will Tear Us Apart (potresan prikaz veze koja umire) i na kraju (7) Pink Floyd sa Brain Damage (vesela pesmica o ludilu i narkomaniji).

Echo & The Bunnymen

MESEC SUDBINE
(The Killing Moon)
Napisao: Ian McCulloch (1984)

Pod mesecom plavim ugledah te

I znam da uskoro odvešćeš me.

Da molim dok grliš me – kasno je.

Povratka nema – ovo mora se.

Sudbonosno vreme

Neželjeno breme

Sudbina

protiv volje tvoje.

Okrenuo kako god,

čekaće na svoje,

dok ne predaš se

Njoj

U zvezdanoj noći ugledah te

I okrutno ti si poljubila me

Na usnama ti reč magična

Pod nebom od dragog kamenja

Mesec sudbine
Prebrzo stig'o je

Sudbina

protiv volje tvoje

Okrenuo kako god,

čekaće na svoje,

dok ne predaš se

Njoj 


Thin White Rope
PESMA O TROUGLOVIMA
(The Triangle Song)
Napisao: Guy Kyser (1990)

U bedaku sam malo, eto samo malo.
Ništa što u podesne razloge ne bi stalo.
Al' odagnat' to mogu ako se potrudim,
I od svake tri zvezde trougao napravim.

Ponekad na rukama opekotine pravim.
Teram taj osećaj u ruke, da ga umanjim.
Sad vozim dalje, i to me drži budnim.
Tolike još trouglove imam da napravim.

A sad kad sam posejao ovo seme,
možda se ti trouglovi naprave bez mene
Da ceo svet okruže patnjom od kristala
Da zamrznu heroje u mozaike stakala

Blue Oyster Cult

VOLIM NOĆ

(I Love The Night)
Napisao: Donald Roeser (1977)

Te večeri, njen poljubac reče – gotovo je

Pa se uputih u gluvu tamu.

Izmaglica noćna kao da mi je

upijala tugu.

I kako sam išao dalje

smirenost me osvajala.

Najednom mi oči okupa

svetlost sjajna.

Kraj mene stvori se dama,

u belom, vrlo bajna.

Reče mi: „I ti se, vidim, noću šetaš sam.

Bilo bi lepo kad bi sa mnom hodao.“

I ja pogled skloniti nisam mogao.

I reče: „Ja volim noć.

Dan je u redu, i sunce je fino, al' ja živim

za tren kad ti zraci zgasnu.“

„Ja volim noć.

Tolike stvari imam za tebe,

pa što me večeras

ne bi primio kod sebe?“

Samo da si bila ovde, moja mila

Sva ta čudesa zajednička bi bila

Sve te stvari za smrtnika nisu.

Jedan pogled u ogledalo reče mi to

Kad dođe tama, opet videću je

Sebe ću da dam

jer sada znam

Ja volim noć.

Dan je u redu, i sunce je fino, al' ja živim

za tren kad ti zraci zgasnu.

The Dream Syndicate

GREŠNICU VOLIM, PREZIREM GREH

(Loving The Sinner, Hating The Sin)
Napisao: Steve Wynn (1988)

Pričam glasno u motelskoj sobi,

al’ ne sluša niko.
Zavese kriju razmešten krevet
dok zviždi vihor.
U čaršavima ljubav me čeka
A ja se odvratit’ ne mogu
Grešnicu volim,
I prezirem greh.

I znam, tamo negde čeka je njen čovek,

I sav je očajan.
I mogao bih u sebi da
pronađem volju,
al’ sažaljenja nema. Nema!
U čaršavima ljubav mi plače
A ja ne mogu osporiti
da grešnicu volim,
i prezirem greh,
Grešnicu volim, prezirem greh
Obuzdati se moram da ne napravim peh
Al’ grešnicu volim, i prezirem greh

I znam, tamo negde je čeka njen čovek,
I pita se gde je.
I ja uradih sve da
pronađem volju
Al’ sažaljenja nema. Nema!
U čaršavima ljubav se smeje.
Drži me za ono gde želi me sada.
Grešnicu volim i prezirem greh.
Grešnicu volim i prezirem greh.
Zadržati se moram da ne napravim peh.
Stvarno pokušah, al’ ne želim kraj.
Stvarno pokušah, al’ ne mogu sad.
Ne želim kraj.
Ne mogu sad.

Tears For Fears
LUDI SVET
(Mad World)
Napisao: Roland Orzabal (1983)

Svud oko mene su poznata lica
Umorna mesta

Umorna lica

Za svoje dnevne trke spremni u zoru

na stazi za nigde

na stazi za nigde

Pune im čaše od suza što rone,

a ničeg na licu

ničeg na licu.

Zagnjuri glavu da utopiš tugu

jer nema sutra,

jer nema sutra.

Pomalo jeste smešno

Pomalo tužno je

Kad sanjam ja o smrti

taj san najbolji je-

Nije lako da se kaže,

i u srcu prihvati.

Gde se ljudi u krug vrte,

to je vrlo, vrlo...

ludi svet.

Žele deca dan kad sve je dobro.

Rođendan srećan.

Rođendan srećan.

I svaki dan da bude takav.

Sedi i slušaj.

Sedi i slušaj

U školi stalno imah žmarce,

Niko znao me nije.

Niko znao me nije.

"Učitelju, zdravo! Šta ja to učim?”

Gledaš kroz mene.

Gledaš kroz mene.

Pomalo jeste smešno

Pomalo tužno je.

Kad sanjam ja o smrti,

taj san najbolji je.

Nije lako da se kaže,

i u srcu prihvati.

Gde se ljudi u krug vrte,

to je vrlo, vrlo…

ludi svet.

Uvećaj svoj svet...

ludi svet.

Joy Division
LJUBAV ĆE NAS RAZDVOJITI
(Love Will Tear Us Apart)
Napisao: Ian Curtis (1980)

Kad rutina zagrize gadno i ambicije su slabe
Kad netrpeljivost je jaka, a osećanja se hlade
Kad menjamo se
Različitim putevima krećemo se

Tad ljubav, ljubav će nas opet razdvojiti

Zašto je krevet tako hladan? Tvoje telo se od mene okrenulo.
Zar mi je tajming tako jadan? Poštovanje nam je usahnulo.
Al’ još je tu dopadanje,
što ga očuvasmo

Ali ljubav, ljubav će nas opet razdvojiti

Spavaš i plačeš, i svaki moj neuspeh se vidi
U grlu imam osećaj, dok mi srce u očaju bridi,
Da nešto tako dobro
eto više neće da radi

Tad ljubav, ljubav će nas opet razdvojiti

Pink Floyd
OŠTEĆENJE MOZGA
(Brain Damage, 1973)
Napisao: Roger Waters

Eno ludaka, po travi gazi.
Eno ludaka, po travi gazi.
Priseća se igara, venčića i šala.
Ludaci moraju ostati na stazi.

Evo ludaka, tu je u predvorju.
Evo ludaka, kod mene u predvorju.
Papir im zgužvana lica privlači uz pod,
a raznosač svakodnevno donosi još

Ako ti se ustave na brani prerano provale,
ako tamo na brdu praznih soba ne bude,
ako ti se od mračnih misli rasprsne glava,
čeka nas obojicu mesečeva tamna strana

Evo ludaka u mojoj glavi.
Evo ludaka u mojoj glavi.
Uzimaš skalpel, ideš da me menjaš.
Do zdrave me pameti prepravljaš.

I onda baciš ključ,
vrata zaključavši ta.
U glavi imam nekog,
al’ to nisam ja.

Ako ti oblak na uvo pošalje urlik groma,
i tad kao da niko ne čuje vriske tvoga loma,
ako tvoj bend zasvira tamo neke čudne stvari,
vidimo se ti i ja na mesečevoj tamnoj strani.

Prikaz remiks-verzije albuma A MOMENTARY LAPSE OF REASON Pink Floyda (i priča o njegovom omotu)

NAPOMENA: Ovaj prikaz nove, remiksovane verzije albuma Pink Floyda „A Momentary Lapse Of Reason“ prvobitno sam objavio na svom Fejsbuk profilu pre tri meseca, kada se ta verzija pojavila. Nisam ni sanjao da će intrigantni omot „A Momentary Lapse Of Reason“, koji je prvobitno objavljen 1987. godine, sada postati aktuelan zbog motiva bezbrojnih bolničkih kreveta koji slučajno evocira dešavanja povodom pandemije koronavirusa u Beogradu (postavljanje oko 3.000 kreveta na Sajmu za prijem pacijenata sa blažim simptomima bolesti) i u svetu. To je bio razlog da prikaz stavim na blog. Možda neko posluša novu verziju albuma u danima tzv socijalnog (a zapravo fizičkog) distanciranja koje će ko zna koliko potrajati. Inače, omot, kojeg je dizajnirao stari saradnik Floyda, pokojni ilustrator Storm Torgerson (1944-2013), zaista je fotografija, jer u osamdesetim godinama prošlog veka nije bilo ni CGI-ja ni fotošopa: na plaži u severnom Devonu bilo je postavljeno više od 700 kreveta, a Torgersonu je kao inspiracija poslužio stih Dejvida Gilmora iz pesme Yet Another Movie: „A vision of an empty bed“.  



PINK FLOYD
A Momentary Lapse Of Reason
(originalna verzija: EMI/Columbia, 1987)
(nova verzija, u sklopu box seta The Later Years: Parlophone/Rhino/Legacy, 2019)
Producenti: Pink Floyd/Bob Ezrin

Album Pink Floyda „A Momentary Lapse Of Reason“ (1987), prvi bez Rodžera Votersa, uvek je bio na udaru kritika zbog kilavih tekstova i preproduciranosti, a neki su ga proglašavali solo albumom Dejvida Gilmora u onoj meri u kojoj je „The Final Cut“ (1983) smatran Votersovim solo albumom. Pa, dugo najavljivana nova verzija „A Momentary Lapse of Reason“ konačno se pojavila u decembru prošle godine, i ona zaista predstavlja pošten pokušaj - i ne samo pokušaj - da se isprave dve od tri navedene zamerke. Bubnjar Nik Mejson, koji je u vreme snimanja originala patio od manjka samopouzdanja pa je tu i tamo bio zamenjen sešn muzičarima, za novo izdanje albuma je odsvirao sve deonice. Zvuk njegovih bubnjeva zvuči mnogo prirodnije od prvobitno snimljenih, nabudženih i filovanih ehom, tipično za produkciju iz druge polovine osamdesetih godina prošlog veka. Pokojni klavijaturista Rik Rajt, koji je 1987. kao povratnik u bend učestvovao u snimanju albuma samo kao sešn muzičar i čiji doprinos nije iskorišćen u celosti, sada se čuje mnogo češće i mnogo jasnije. Neke njegove deonice na novoj verziji „A Momentary Lapse Of Reason“ pokupljene su sa živih snimaka, zabeleženih na potonjoj svetskoj turneji. Gitara Dejvida Gilmora je ostala kakva je bila, ali su njegovi vokali promenjeni na pesmi On The Turning Away. Nadam se da niko ne očekuje da su i tekstovi promenjeni, ili da se Rodžer Voters slučajno ponudio da ih naknadno napiše, bez obzira što je sa starim bendom zakopao ratnu sekiru još u vreme zajedničkog nastupa na Live 8 (2004).

Kako novi-stari album izgleda sa umetničke strane? Moram priznati da je remiksovani i dopunjeni „A Momentary Lapse Of Reason“ uglavnom poboljašnje u odnosu na original iz 1987, jer prosto zvuči organskije i prirodnije sa vaspostavljenim kreativnim doprinosom svih članova, mada sam ja i original rado slušao uprkos svim kritikama. Najviše je, po meni, profitirala On The Turning Away, kako zbog osećajnijeg (ponovo snimljenog) vokala, tako i zbog Rajtovih pridodatih klavijatura koje prate završni gitarski solo. Ultrapompezna The Dogs Of War sada je manje pompezna, i slušljivija je za one koji ne obraćaju pažnju na tekst. Sorrow, koja mi je, sa izuzetkom razaračkog gitarskog soloa u uvodu (a koji je snimljen na praznom stadionu!), uvek zvučala ravno i dosadnjikavo (nije bilo Votersa da svojim pridikovanjem unese dramu), sada zvuči malkice življe, što se posebno u oseća u završnici. Yet Another Movie ostaje najbolja stvar na albumu (a ima i najbolji tekst), mada utisak kvari promenjeni aranžman bubnja na jednom prelazu u sredini kompozicije. Brza One Slip, koja mi je uz Yet Another Movie najdraža, sada mi se nekako vuče sa ovim prirodnim zvukom bubnja, jer su ti stari, napumpani ipak bili moćniji i nosili su pesmu; mada ne mogu ni da kažem da je stvar bogznakako upropašćena. Možda se radi i o mojoj naviknutosti na original. Hit Learning To Fly uglavnom liči na sebe, sa nekim manjim izmenama u aranžmanu. Instrumentali Signs of Life i Terminal Frost su zadržali stari šarm. Dva intermeca A New Machine 1 i A New Machine 2 ostali su nepromenjeni, i dalje su savršeno nepotrebni.

Sve u svemu, ko nije voleo „A Momentary Lapse Of Reason“ neće ga nešto naprasno zavoleti posle ovog lakiranja i preuređivanja, ali će mu možda neki delovi delovati flojdovskije nego ranije, zbog upadljivijeg prisustva Rajta. Onaj koji ga je, poput mene, voleo uprkos svemu, neće, čini mi se, biti razočaran i imaće samo još razloga da ga voli i dalje. A oni koji žele da počnu da slušaju Pink Floyd ipak treba da krenu od nekih drugih, mnogo boljih albuma kao što su „Wish You Were Here“ (1975), „The Dark Side Of The Moon“ (1973), „The Wall“ (1979), „Meddle“ (1971), „Animals“ (1977), i naravno „The Piper At The Gates Of Dawn“ (1967). A ni „The Final Cut“ nije za bacanje. 

THE CURE - Prevodi i prepevi 10 odabranih pesama

U još jednoj sesiji borbe sa samim sobom za vreme trajanja epidemije, okušao sam se sa stihovima Roberta Smita i, naravno, našao lek. Za ovu priliku izabrao sam deset pesama The Cure za koje smatram da dobro predstavljaju Smita i kao kantautora i kao ličnost. Iz prve tri izbijaju duboka opsednutost, anksioznost i paranoja (Lullaby, Close To Me, A Forest), u četvrtoj (Just Like Heaven) na scenu stupaju fantazmagorično i natprirodno. Čupavi, romantični depresivac zatim priznaje da je veseo samo petkom u Friday I'm In Love (na ovaj prepev sam ponosan), potom pada u sevdah uz kišu (Plainsong), na šta se, kao i na albumu Disintegration, nadovezuje veličanstvena tugovanka za izgubljenom ljubavlju (Pictures of You), a potom i opsesivna potrega za njom (A Night Like This). Ovaj moj izbor završavaju jeziva, orvelovska One Hundred Years - jedina uslovno gledano politička stvar The Cure sa čuvenim uvodnim stihom "Nema veze ako svi pomremo" - i za Smita karakterističan izliv straha od starenja (Sinking). Veoma sam želeo i da se okušam sa antologijskom Cold sa albuma Pornography ali Dragoslav Andrić ju je u svojoj antologiji "Stereo stihovi" tako dobro prepevao da nisam imao šta da dodam. Uživajte, komentarišite, kritikujte ovo što sam uradio, okušajte se i sami u prevođenju. Dobro je za glavu. 

USPAVANKA 

(Lullaby, 1989)

Spazih nešto što počinje na “p”…

Na nogama na štraftice, čovek-pauk stiže,

Lagano kroz senku zalazećeg sunca

Prikrada se uz prozore blaženo počivših

Tražeći žrtvu što u krevetu drhti.

Po gustoj tami on njuška za strahom, 

i najednom u ćošku nešto se mrdne!

I ne mogu ništa kad prestravljen shvatim

Da čovek-pauk za večeru me ima.

Prigušeno smeje se, klateći glavom

Prikrada se sve bliže uznožju moga kreveta

I tiše od senke i brže od muva

Njegove su ruke svud po meni a jezik u mojim očima

„Ne mrdaj se i da nisi pisn’o, krasni moj dečače. 

Ne otimaj se tako, jer ću te samo voleti još više,

a prekasno je sad da bežiš il’ da pališ svetlo.

Čovek-pauk za večeru te ima.”

I osećam se kao da me izjedaju

Milijarde dlakavih, ustreptalih rupa

I znam da ću se ujutro probuditi, drhteći od hladnoće 

I da je čovek-pauk uvek gladan

„Dođi mi u goste”, reče pauk muvi,

Imam nešto…

BLIZU MENE

(Close To Me, 1985)

Satima sam na ovo čekao.

Sebe bolesnim baš učinio.

Voleo bih da se danas

nisam ni probudio.

Ni pomišljao nisam da će ovom danu doći kraj

Ni pomišljao nisam da će mi se ovo veče

toliko približiti.

Hajde, pokušaj da vidiš u mraku

Hajde, potrudi se da uspeš,

da osetiš strah pre no što stigneš ovde.

Obličja mu puštam da priđu mi pred nos,

Oči sebi kopam

i zadržavam dah,

I čekam - dok ne zadrhtim.

Al’ da tvoju veru imam,

učinio bih to kao od šale.

Još samo kad bih siguran bio

da je moja glava, prislonjena uz vrata, bila samo san.

Satima sam na ovo čekao.

Sebe bolesnim baš učinio.

Voleo bih da se danas

nisam ni probudio.

Ni pomišljao nisam da će ovom danu doći kraj

Ni pomišljao nisam da će mi se ovo veče

toliko približiti.

Al’ da tvoje lice nosim,

učinio bih to kao od šale.

Još samo kad bih siguran bio

da je moja glava, prislonjena uz vrata, bila samo san.

ŠUMA 

(A Forest, 1980)

Priđi bliže, baci pogled,

među drveće.

Pronađi tu devojku 

dok možeš.

Priđi bliže, baci pogled,

pogledaj u mrak.

Prati šta ti oči kažu
Prati šta ti oči kažu

Čujem njen glas

Moje ime doziva

Taj zvuk je dubok

u mraku.

Čujem njen glas

I dajem se u trk

Među drveće
Među drveće

Iznenada stajem,

Al’ prekasno je, znam.

Izgubljem sam u šumi,

I sasvim sam.

Devojke tamo nema

Uvek bude tako.

Trčim ka ništavilu

Opet, i opet, i opet, i opet.

BAŠ KAO RAJ

(Just Like Heaven, 1987)

„Pokaži mi, pokaži, kako izvodiš taj trik,

onaj od koga uvek vrisnem“, ona reče.

„Onaj što me uvek nasmeje“, ona reče,

i baci mi se oko vrata.

„Pokaži mi kako ga izvodiš,

i obećavam da ću

pobeći sa tobom.

Pobeći ću sa tobom.“

Dok vrtesmo se na toj vrtoglavoj litici,

ljubio sam joj lice i ljubio glavu

i sanjario na koje sve načine mogu

naterati je da zablista.

„Zašto si tako dalek?“ rekla je

 „Kada ćeš već jednom shvatiti da sam zaljubljena u tebe.

Da sam zaljubljena u tebe.“

Ti,

nežna i jedina.

Ti,

sama i izgubljena

Ti,

čudna poput anđela,

što po najdubljim morima plešeš
i u vodi se vrtložiš, 

ti si baš kao san.

Dnevna me je svetlost povratila. 

Mora da sam spavao danima.

I mrdajući usne da udahnem joj ime,

otvorio sam oči.

I nađoh sebe samcitog samog

visoko nad uzburkanim morem

što ukrade mi jedinu devojku koju voleh

I utopi je duboko u meni.

Ti,

nežna i jedina

Ti,

sama i izgubljena

Ti si

baš kao raj

PETAK JE, ZALJUBLJEN SAM 

(Friday I'm In Love, 1992)

Briga me da l’ su ponedeljci tužni

Utorak i sreda užasno su ružni

Za četvrtak me uvo iskreno boli

Kad je petak, zaljubljen sam

Ponedeljku pukni, jer pravi si gad

Utorak i sreda su čemer i jad

Šta tek o četvrtku da zborim sad?

Kad je petak, zaljubljen sam

Suboto, ti prebrzo prođeš

Nedeljo, prekasno mi dođeš

A ti se, petku, nikada ne stidiš

Briga me da l’ je ponedeljak strog

Od utorka i srede strefi me šlog

A četvrtak, ko nam beše to?

Kad je petak, zaljubljen sam

Hej ponedeljku, idi malo se opruži

Utorku, sredo – čemu krevet služi?

Ti se, četvrtku, sa zidovima druži

Kad je petak, zaljubljen sam

Suboto, ti prebrzo prođeš

Nedeljo, prekasno mi dođeš

A ti se, petku, nikada ne stidiš

Obučen si za viđanje

Predivno je iznenađenje

kad ti cipele i duh zahvati uzbuđenje

Svako mrštenje odbacuješ,

zvuku se osmehnuto raduješ,

I uz vrisak čistog ushićenja

Vrtiš se i poskakuješ.

Uvek zagizi jako i slasno

jer izgleda stvarno prekrasno

videti te u noći ovako kasno.

Ne može ovoga dovoljno biti

da se čovek ikada zasiti.

Petak je, zaljubljen sam!

Briga me da l’ su ponedeljci tužni

Utorak i sreda užasno su ružni

Za četvrtak me uvo iskreno boli

Kad je petak, zaljubljen sam

Ponedeljku pukni, jer pravi si gad

Utorak i sreda su čemer i jad

Šta tek o četvrtku da zborim sad?

Kad je petak, zaljubljen sam

JEDNOSTAVNA PESMA 

(Plainsong, 1989)

"Mislim da je mrak, i mislim da pada kiša", rekla si.

"I vetar duva kao da je kraj sveta", rekla si.

"I tako je hladno, da hladno je kao da si mrtav."

I onda si se nasmejala, na tren.

"Mislim da sam stara, i boli me", rekla si.

"I sve ističe kao da je kraj sveta", rekla si.

"I tako je hladno, da hladno je kao da si mrtav."

I onda si se nasmejala, na tren.

Ponekad se zbog tebe osećam

kao da živim na kraju sveta.

kao da živim na kraju sveta.

"To je prosto način na koji se osmehujem", rekla si.

SLIKE NA KOJIMA SI TI 

(Pictures Of You, 1989)

Gledam već tako dugo u ove slike na kojima si ti,

da skoro verujem da one su stvarne.

Živim već tako dugo sa mojim slikama na kojima si ti,

da skoro verujem da te slike su

sve što sam u stanju da osetim.

Sećam te se kako tiho stojiš na kiši,

dok sklanjam se kod srca tvoga, da budem uz njega.

I ljubimo se dok nebo se ruši,

a ja grlim te čvrsto,

kako sam te uvek grlio kada bi se uplašila.

Sećam te se kako kroz noć trčiš lakonogo.

Bila si jača od snega, svetlija i belja,

I vrisnula si na svo to pretvaranje,

vrisnula ka nebu,

I konačno si smogla snage da sve to pustiš niz reku.

Sećam te se kako padaš mi u naručje

i oplakuješ svoje srce.

Bila si bela kao kreč, tako nežna i izgubljena na hladnoći.

Uvek si bila tako izgubljena u mraku.

Sećam te se kakva nekad si bila

Lagano utapajući se, bila si anđeo više no išta drugo.

Grlim te poslednji put, a onda tiho mi isklizneš.

Otvorim oči, al' nikad ništa ne ugledam.

Samo da sam se setio pravih reči

Mogao sam tvoje srce zadržati

Samo da sam se setio pravih reči

Ne bih sad cepao sve moje slike na kojima si ti.

Gledam već tako dugo u ove slike na kojima si ti,

Al' tvoje srce ne mogu povratiti.

Tragam već tako dugo za rečima koje su istinite,

Al' uvek završim cepajući moje slike na kojima si ti.

Nema ničega na svetu što sam želeo više

nego da te osetim duboko u srcu.

Nema ničega na svetu što sam želeo više

nego da nikada ne osetim kako je to cepati

sve moje slike na kojima si ti.

U NOĆI KAO ŠTO JE OVA

(A Night Like This, 1985)

Reci zbogom u noći poput ove

Ako nam je to ono poslednje.

Nikad nisi izgledala ovako izgubljeno,

Ponekad to i ne liči na tebe

Nema više reči

I dalje ih nema,

Ne idi, molim te.

Al’ posmatram te, skroz skamenjen,

kako odlaziš.

Dolazim da te nađem, makar te tražio celu noć

Lov na veštice za sledećom devojkom

Lov je zauvek, i uvek je za tobom

Poverenje tvoje

Najblistavije glupa stvar

koju sam ikada skrojio

Reci zdravo na dan kao što je ovaj.

Reci to kad god se mrdneš.

Od načina na koji me sada gledaš,

poželim da budem ti .

Prožima me duboko,

i prožima još dublje,

ovaj dodir.

I taj osmeh, i to klimanje tvoje glave

I taj osmeh, i to klimanje tvoje glave

Dolazim da te nađem, makar te tražio celu noć

Ne mogu više ovako da stojim ovde

Lov je zauvek, i uvek je za tobom

Želim da bude savršeno

kao što je bilo.

Želim da promenim sve

Želim da se promenim.

STO GODINA 

(One Hundred Years, 1982)

Nema veze ako svi pomremo.

Ambicija na zadnjem sedištu crnog auta.

U visokoj zgradi od posla se skapava.

Posle toga odlazak kući,

pa priče na radiju

Nešto maleno ti ispada iz usta,

pa se smejemo.

Molimo se za nešto bolje.

Molimo se za nešto bolje.

Hajde, voli me,

upoznaj moju majku.

Ali strah uzima pod svoje,

prikrada se stepeništem u tami,

i čeka da smrtni udarac padne.

Frizuru gladiš dok patriote streljaju.

Borba za slobodu na TV ekranu.

Deliš svet sa poklanim svinjama.

Jesmo li osvojili sve?

Ona se bori da pobegne.

Taj bol.

Taj gmižući osećaj.

Mala crnokosa devojčica

subotu čeka, i smrt njenog oca je gura,

nabijajući njeno bledo lice u ogledalo.

Patnja me tera da okrenem glavu,

ka dobrim starim vremenima.

Milovanje starca,

pa šminkanje beživotnog lica.

Ona je komad novog mesa u čistoj sobi

Pod žutom mesečinom pristižu vojnici.

Senke donose oslobođenje

pod crnom zastavom.

Stotine godina u grimiznoj krvi.

Omča mi se zateže oko grla.

Otvaram usta,

i glava mi se rasprskava

uz zvuk tigra koji se koprca u vodi.

Koprca se u vodi.

Iznova i opet

jedan za drugim umiremo.

Iznova i opet

jedan za drugim umiremo.

Jedan za drugim.

Jedan za drugim.

I to kao da traje stotinu godina.

Stotinu godina.

Sto godina.

TONEM 

(Sinking, 1985)

Usporavam

kako godine prolaze.

Tonem,

pa zavaravam sebe

poput svih drugih.

Tajne što ih krijem

izopačuju me iznutra,

čine me slabijim

Zato zavaravam sebe,

poput svih drugih

Šćućuren u strahu čekam.

Nikad više osećati neću.

Samo kad bih mogao
da se ičeg setim…