Džejms Balard - High Rise [prevedeni odlomak iz romana]

Džejms G. Balard (1930-2009) jedan je od onih velikih savremenih pisaca koji zaslužuje da bude više prevođen na srpski jezik, makar i zato što je jedan engleski pridev, ballardian, dobio ime po njegovim jedinstvenim opisima napuštenih ljudskih naseobina. Balard, koji je uvek sebe ponosno smatrao piscem naučne fantastike, redak je primer književnika koji je iz žanrovskog miljea, stalnim iskušavanjem granica na tematskom i formalnom nivou, uspeo da se probije u svet visoke književnosti. Balard je već na samom početku karijere rušio žanrovske konvencije sa trilogijom postapokaliptičnih romana Potopljeni svet/The Drowned World (1962), The Drought/Suša (1965) i Kristalni svet/The Crystal World/Kristalni svet (1966) i pričama kao što su Glasovi vremena/The Voices of Time (1960) i The Concentration City/Grad koncentracije (1957); potom se sa čuvenom zbirkom "kondenzovanih romana" Atrocity Exhibition/Izložba grozote (1970), zbirkom priča Vermilion Sends/Vermilion Sands (1971) i trilogijom romana urbane apokalipse Sudar/Crash (1973), Concrete Island/Betonsko ostrvo (1974) i High Rise/Soliter (1975) okrenuo radikalnim eksperimentima na planu forme i radikalnom pogledu na ljudsku rasu, da bi na posletku ušao u mejnstrim sa nagrađivanim ratnim romanom Carstvo sunca (1984) i distopijskim krimnalističkim romanima kao što su Cocaine Nights/Kokainske noći (1996) i Super Cannes/Iznad Kana (2000). 

Domaća publika se, nažalost, na kašičicu i sa velikim razmacima upoznavala sa vrlo osobenim, ali konzistentno kvalitetnim opusom ovog britanskog proznog velikana XX veka. Balardov rani biser Potopljeni svet, jedno od najznamenitijih ostvarenja tzv novog talasa naučne fantastike (u sklopu kojeg su stvarali Filip K. Dik, Ursula Legvin, Robert Silverberg, Rodžer Zelazni, Semjuel Dilejni i drugi), objavljen je krajem sedamdesetih godina u ediciji naučnofantastičnih romana Kentaur. Zagrebačka Mladost je desetak godina kasnije, u jednoj izdavački liberalnijoj klimi, objavila fascinantni, kontroverzni Sudar  - po kojem će Dejvid Kronenberg (David Cronenberg) 1996. godine snimiti podjednako kvalitetan film - a jugoslovensko izdanje tog romana će se pamtiti po izuzetno koncipiranoj naslovnici Igora Kordeja i neadekvatnom prevodu Predraga Raosa. Mnogo, mnogo kasnije, beogradska Čarobna knjiga je reizdala ovaj Balardov biser u novom prevodu, a objavila je i njegov bestseler Carstvo sunca po kojem je Stiven Spilberg (Steven Spielberg) 1987. godine snimio istoimeni film sa mladim Kristijanom Bejlom u glavnoj ulozi. Sredinom prošle decenije, otprilike kada je Čarobna knjiga izbacila na tržište Sudar i Carstvo sunca, beogradska Fabrika knjiga je objavila Balardovu zbirku priča Četvorodimenzionalni košmar (1963),  i to ponajviše zato što se u njoj nalazi Balardovo remek-delo, znamenita novela Glasovi vremena.

The Stranglers 1990-2012: Pad i uspon gildfordskih davitelja (5/5)

Peti deo

TAMO GDE SU GORELI MOSTOVI

TURNEJA NAS JE ODRŽALA

Album Suite XVI, koji je ponovio pa i nadmašio uspeh Norfolk Coast, bio je katapult za novu turneju Stranglersa, na kojoj se bend skoncentrisao na pesme sa ta dva albuma i na one iz perioda 1977-1981 (uz pokoju stvar iz druge polovine osamdesetih, uključujući neizbežnu Always The Sun). Ovakva orijentacija sasvim je razumljiva, budući da je publika dolazila na koncerte upravo zbog tih pesama, a ne zbog onih koje su napisali Pol Roberts i Džon Elis, članovi iz vremena koja su za grupu bila nesrećna i neuspešna. Međutim, odbegli, originalni davitelj Hju Kornvel je svoje bivše kolege zbog takve strategije stalno bockao (i još ih bocka) preko medija, iako polovinu njegovog koncertnog repertoara čine stare pesme Stranglersa. Štaviše, na omotu trostrukog živog albuma People, Places, Pieces i njegovog jednostrukog parnjaka Dirty Dozen (2006) otišao je tako daleko da je svoje ime ispisao stilizovanim rukopisom sa logoa bivše grupe! Slično je uradio i na omotu sledećeg studijskog albuma Hooverdam (2008), a tom prilikom je za sajt Pennyblack (2009) izjavio bez uvijanja: „Najveći mi je izazov (u poslednjih deset godina karijere) da zaradim za život. Teško je ovde, i morao sam sebe ponovo da pronađem, da ponovo sebi nađem robnu marku. Stranglersi su bili, i još jesu, veoma jaka robna marka.”

Davitelji su u Evropi imali velikog uspeha. U šest godina koliko je prošlo između Suite XVI i za sada poslednjeg albuma Giants (2012), svirali su gotovo neprestano, pri čemu je bubnjar Džet Blek nekoliko puta ispadao iz stroja zbog bolesti. Kako je izjavio za Mojo (2000), kada je Bog delio zdravlje on nije bio među privilegovanima. „Darovao” mu je astmu, a kasnije dijabetes. U 2007. godini je imao pauzu zbog preskakanja srca, a kada se vratio za bubnjarsku stolicu morao je da izbegava duga putovanja. Sredinom 2008. je opet pauzirao zbog stezanja u grudima. Zbog svega toga, vrlo vitalni Žan Žak Burnel počeo je javno da kontemplira na temu smrtnosti i neumitnosti kraja svog benda. Uoči turneje 2008/2009 je izjavio za Hull Daily Mail da niko u Stranglersima „ne postaje mlađi”, da Blek sada ima 70 godina i da grupa bez njega verovatno neće ići dalje.

„Raspamećuje me činjenica da on nastavlja da svira koncerte od po 90 minuta”, izjavio je Burnel za Metro.co.uk (2009). „Par puta mu je bilo loše, i njegov tehničar (Ijan Barnard) odmenjivao ga je na nekoliko svirki, ali ako trajno bude ispao, pa, ne znam šta ću da radim. Još možemo da snimamo, ali mislim da nam je ovo poslednja velika turneja.” Međutim, Džet Blek, neuništivi paterfamilijas Stranglersa, demantovao je Burnela, i sve do 2012. godine je manje-više redovno sedeo u bubnjarskoj stolici.

U međuvremenu, rejting Stranglersa je toliko narasao da su oni 2010. godine pozvani da nastupe na znamenitom britanskom festivalu Glestonberi. Koncert je bio trijumfalan, pred oko 85.000 gledalaca svih generacija. To ne bi bila informacija od naročitog značaja da festival ne vodi Majkl Ivis – jedan od najuticajnih ljudi u istoriji britanskog roka – koji se posle konflikta sa Žanom Žakom Burnelom zakleo da će Stranglersi tamo svirati samo preko njega mrtvog. I držao se reči narednih 30 godina.

The Stranglers 1990-2012: Pad i uspon gildfordskih davitelja (4/5)

Četvrti deo

POSLE ŠESNAEST GODINA

                  TEŽINA BRENDIRANIH LANACA

          Ne mala zasluga za vaskrsavanje Stranglersa u prvoj polovini dvehiljaditih pripada, paradoksalno, odbeglom Davitelju, Hjuu Kornvelu. Njegovi bivši drugovi bi na ovakvu sugestiju verovatno reagovali sa gnušanjem, ali teško je poreći činjenicu da se Kornevlova hit knjiga The Stranglers: Song By Song (2001) pojavila u pravi čas za njih. Filmovi Snatch i Sexy Beast, sa pesmama Golden Brown i Peaches, još su bili „in“, a obnovljeno interesovanje Britanaca za pank i novi talas nije jenjavalo. Kao što će jednom prilikom i sam Kornvel reći, rodila se spoznaja da je ta muzika poslednja uistinu velika stvar koja se dogodila rokenrolu, i njeni stvaraoci, nekadašnja opasnost po britanski društveni poredak, sada su postali uvaženi članovi zajednice. Bivši pevač i gitarista Stranglersa, autentični (anti)heroj tog vremena, ponudio je u Song By Song svoje viđenje onog što se dešavalo na uzavreloj pank sceni sedamdesetih, i ta knjiga, koju je on u formi intervjua priredio u saradnji sa rok novinarem Džimom Djurijem, dobila je veliki publicitet i dobro se prodavala.

Pored činjenice da je Kornvel relevantan i kredibilan svedok ključnih momenata iz istorije britanskog panka, što je za ovakvo štivo naročita reklama, uspehu Song By Song je, čini se, doprinela i koncepcija knjige. Bila je orijentisana na muziku - ono što je Stranglerse u samom početku odvajalo od otresite ali svirački nepotkovane konkurencije. Fanovi Davitelja uvek željni trivije dobili su obilje informacija o svakoj pesmi benda iz vremena dok je Kornvel bio član: kako su nastajale, šta ih je inspirisalo, da li je, na primer, tačno da je nežni valcer Golden Brown zapravo pesma o heroinu, itd. Povrh svega, Song By Song je za mnoge čitaoce bila prilika da saznaju Kornvelovu stranu priče o razlazu sa Burnelom, Grinfildom i Blekom od kojeg se bend nikada neće sasvim oporaviti, ali od kojeg ni sam Kornvel nije izvukao naročitu korist, uprkos neskrivenoj ambiciji da se iskaže kao samostalan autor. Štaviše, njegovi solo albumi – koji su, ruku na srce, pokupili gotovo sve od duha originalnih Stranglersa – nisu mogli da se približe čak ni mizernim rezultatima prodavanosti albuma Written In Red (1997) i Coup de Grace (1998) iz kasnijeg dela karijere njegovog bivšeg benda. Da stvar bude poraznija, ova dva žestoko kritikovana ostvarenja, daleko najslabija u istoriji Stranglersa, provela su makar nedelju dana na britanskoj top listi, dok nijedan Kornvelov album, ma koliko hvaljen, nije uspeo da dođe na nju – što uključuje i medijski eksponirani Hooverdam (2008), čiji se zvuk u dobroj meri oslanja na zaostavštinu benda. Čarobna, muževna boja glasa jednostavno nije mogla da nadomesti prepoznatljivost robne marke Stranglersa, a ona je opstala i zadržala vitalnost duže no što je iko početkom devedesetih mogao da pretpostavi, uključujući samog Kornvela, koji je pogrešno verovao da će bend posle njegovog odlaska prestati da postoji.

The Stranglers 1990-2012: Pad i uspon gildfordskih davitelja (3/5)

Treći deo

IPAK IMA HEROJA

            KAKO SE KALIO PELCER

Britanska grupa Smalltown Heroes, koju je 1984. godine osnovao Bez Vorn, budući spasilac Stranglersa, predstavlja tek fusnotu u istoriji popularne muzike, ali njena istrajnost je dostojna panteona rokenrol mitova.

Vornov bend, nastao pošto je on napustio pank veseljake Toy Dolls, stekao je neku vrstu kultnog statusa zato što je bezmalo deset godina uporno držao koncerte i gradio fanovsku bazu nemajući pri tom ni album, ni singl ni ugovor sa nekom muzičkom kućom. Prkoseći ovakvim okolnostima, Smalltown Heroes, isprva poznati kao The Troubleshooters, održali su oko hiljadu svirki širom Velike Britanije pre no što im se sreća osmehnula u vidu nagrade magazina Kerrang za najbolji domaći bend koji nema diskografski ugovor (u konkurenciji 950 takvih). To im je pomoglo da te iste, 1994. godine, pronađu izdavača i na tržište izbace Moral Judgement, prvi interaktivni CD-rom singl ikada objavljen, za šta su dobili nekoliko nagrada za inovativnost.

U međuvremenu su Smalltown Heroes zapali za oko Stranglersima, koji su gajili sličnu koncertnu etiku, i dobili poziv da nastupaju sa njima na About Time turneji. Saradnja je bila vrlo uspešna, pa je nastavljena na turneji kojom je promovisan Written In Red, a tvrdokorna publika Davitelja je toliko volela Vornov bend da ga je redovno tražila na bis.

Smalltown Heroes su u to vreme definitvno bili u usponu, i činilo se da će se njihova sizifovska upornost konačno isplatiti. Debi album Human Soup (1996) dobio je odlične kritike, a tokom druge turneje sa Stranglersima, Vorn je pisao pesme za naredno studijsko izdanje. Niko nije slutio da će se godinu dana kasnije točak sreće naglo okrenuti unazad. Izdavačka kuća EG, pritisnuta finansijskim nedaćama, praktično je u pet do 12 odustala od objavljivanja albuma čiji je radni naslov bio Atomic Cafe, i u koji su Smalltown Heroes polagali velike nade. Razočarani članovi su se razišli početkom 1999, a debakl je bio tako bolan da Vorn o njemu ne voli da priča za medije.

The Stranglers 1990-2012: Pad i uspon gildfordskih davitelja (2/5)

Drugi deo:

STRANCI U OGLEDALU

CIJANID I STARE KUKE
U tri godine posle objavljivanja albuma Stranglers In The Night, prvog bez Hjua Kornvela, a sa Polom Robertsom i Džonom Elisom u postavi, The Stranglers su privremeno ostajali bez još jednog člana osnivača, Džeta Bleka. Njegovo odsustvovanje počelo je bizarnim incidentom na koncertu u Londonu, 11. oktobra 1992, koji se umalo nije završio kao po scenariju iz filma This Is Spinal Tap. Blek, doduše, nije odleteo u vazduh, ali se odjednom našao u oblaku toksičnog dima. Pod jarkom svetlošću reflektora, farba na kulisama počela je da se topi, otpuštajući cijanidna isparenja, a sve se to dešavalo bubnjaru iza leđa. Otrovani Blek je završio na intenzivnoj nezi i ostao van stroja više od dva meseca. Za to vreme, na britanskoj i evropskoj In The Night turneji odmenjivali su ga razni muzičari, među njima Ret Skebis (Rat Scabies) iz grupe The Damned. Sledeće godine je, međutim, ponovo ispao iz postave na duže vreme – prema rečima Žana Žaka Burnela, vremešnog Bleka sustigla su preterivanja iz prošlosti – a na njegovo mesto je upao perkusionista Tikake Tobe. Ovaj Japanac, stari Burnelov prijatelj iz vremena kada je karate-basista polagao za crni pojas, navodno nije znao reč engleskog, ali je vrlo uspešno „cepao” bubnjeve na američkoj turneji, prvoj od 1987. godine.

Sjedinjene Države su, inače, bile zemlja koju su Stranglersi pod Kornvelovim uticajem žarko želeli da osvoje, ali tamo nisu uspeli da postanu nešto više od kultnog benda, i to u najboljem slučaju. Kako je Burnel 1993. godine ocenio za Los Angeles Times, to je bilo zato što su stilski suviše krivudali i zato što nisu mnogo išli na turneje po SAD. „Hju nikada nije želeo da sviramo po malim klubovima u Americi, al’ kad iza sebe nemaš (poslovnu) mašineriju, moraš tako da radiš. Sviramo po malim prostorima kad smo ovde, jer tu jedino i možemo da nastupamo. Neka od tih mesta su poput klozeta, ali ovo je prvi put da stvarno uživam u iskustvu sviranja po SAD.”

I dok su stare kuke neumorno putovale, Pol Roberts se i dalje suočavao sa mržnjom onog dela publike koji nije mogao da ga prihvati kao Kornvelovog naslednika. Ovaj inače pristojni momak stoički je podnosio provokacije, ali na koncertu u Portugalu 1994. godine dobacivanja na njegov račun toliko su iznervirala Burnela i Bleka da su se oni fizički razračunali sa dvojicom izgrednika – kao u dobra stara vremena, kada su prgavi Stranglersi, svirajući po raznim rupčagama i birtijama, znali da se potuku sa celim auditorijumom ako bi bili pljuvani, gađani flašama, itd.

The Stranglers 1990-2012: Pad i uspon gildfordskih davitelja (1/5)

NAPOMENA: Ovaj moj dugački biografski esej o sudbini grupe The Stranglers nakon što ju je napustio Hju Kornvel (Hugh Cornwell), objavljen je pre tačno četiri godine na sajtu za popularnu kulturu Popboks. Odlučio sam da ga, dopunjenog i sređenog, vaskrsnem ovde na blogu, u znak sećanja na Popboks i slične sajtove gde je ovakve tekstove bilo moguće objaviti - i za to biti plaćen. Objavljivanje će ići u pet nastavaka, na svakih nekoliko dana. Uvod je prilagođen vremenu sadašnjem; tu i tamo ima novih podataka, a poslednji nastavak će biti upotpunjen izjavama bivših i sadašnjih članova Stranglersa na temu Kornvelovog odlaska, kao i razmatranjem izuzetnog uticaja Stranglersa na jugoslovensku novotalasnu scenu (Električni orgazam, Šarlo Akrobata, Film...).

Uvod:

DIVOVI BEZ FOTOŠOPA

U drugoj deceniji 21. veka, dok rok muzika uočljivo gubi na globalnom uticaju a njeni pioniri zalaze u ozbiljne godine života, uglavnom se podvlače crte i svode se računi. Nije više vest da su neki rok izvođač ili grupa objavili album. Vest je da je neki veteran umro ili da se tako gadno razboleo da više ne može da radi. A kad se desi da veteran snimi nešto novo, to je samo povod za još jedan krug rabljenja nostalgije, koja je isto toliko unosna koliko i neophodna za preživljavanje na nemilosrdnom tržištu. Niko od stare kuke ne očekuje nove trikove, niti je ona, po pravilu, u stanju da ih izvede. Od nje se ne očekuju ni sveži hitovi ni albumi od kulturno-istorijskog značaja, jer doba najveće slave i popularnosti odavno je prošlo. Ono što se traži jeste još jedna turneja, na kojoj će stara kuka svirati svoje najpoznatije pesme, matore i po nekoliko decenija. Prema tome, podatak iz marta 2012. godine da su veterani britanskog panka i nju vejva The Stranglers objavili svoj 17. album, trebalo je da ima značaj servisne informacije. Međutim, dotični album po imenu Giants dobio je dobru promociju i veliki broj pozitivnih kritika, a ubrzo je prepoznat kao najbolji album koji su The Stranglers snimili nakon što je taj bend 1990. godine ispao iz prve rokenrol lige, teško obogaljen odlaskom frontmena Hjua Kornvela (Hugh Cornwell).  

Povratak otpisanih, doduše, nije počeo 2012. godine. Otkako je u postavu na početku novog milenijuma ušao gitarista, pevač i kompozitor Bez Vorn (Baz Warne), bivši član grupa Toy Dolls i Smalltown Heroes, famozni Ljudi-u-crnom doživeli su kreativnu renesansu – albume Norfolk Coast (2004) i Suite XVI (2006) dobro je prihvatila i publika i kritika, a grupa je zabeležila prve hitove otkako ju je neprežaljivani Kornvel napustio – Big Thing Coming i Spectre Of Love. Međutim, tek su se na Giants potpuno sastavile sve one kockice kvaliteta koje su manje-više bile prisutne na oba prethodna albuma: (1) odlične kompozicije, (2) dobra produkcija, (3) vraćanje doorsovskih klavijatura Dejva Grinfilda (Dave Greenfield) u prvi plan, (4) uskrsnuće brundavog basa Žana-Žaka Burnela (Jean Jacques, skraćeno J. J.) kao i vokala ovog nepriznatog oca post-pank zvuka, (5) povratak Džeta Bleka (Jet Black) živim bubnjevima, to jest odustajanje od ritam mašine u studiju, (6) maštovito korišćenje gitare i (7) ponovno okretanje vokalnom stilu koji odgovara mužjačkom imidžu Stranglersa.

Pripovetka GODINE U MAGLI u zbirci NOVA SRPSKA PRIPOVETKA

Naslovna priča iz moje zbirke Godine u magli (201o) našla se u upravo objavljenoj, luksuznoj antologiji "Nova srpska pripovetka", koju je priredio Goran Skrobonja a objavila njegova izdavačka kuća Paladin. Ova obimna zbirka sa 34 ostvarenja zapravo je kompilacija izabranih priča koje je Goran objavio u svojih pet tematskih zbirki: "Beli šum - antologija priča o televiziji" (2008), "Istinite laži - priče o urbanim legendama" (2009), "Apokalipsa: juče, danas, sutra - priče o smaku sveta" (2011), "U znaku vampira" (2012) i "U znaku vampirice" (2012). Moje Godine u magli napisane su originalno za "Istinite laži" i postale su završna kockica u formiranju moje sopstvene zbirke. Konačno je imala dovoljno strana i objedinjujuću priču.
 

Nažalost, Godine u magli - koje smatram mojom najboljim proznim delom - bile su istovremeno moja poslednja napisana i objavljena priča pre no što mi se, osam dana pošto sam Goranu Skrobonji predao rukopis, rodila kćer. U sledećih pet godina moja glavna uloga bila je roditeljska. Pored toga bavio sam se preživljavanjem, agencijskim, istraživačkim i rok novinarstvom, uspeo sam iz sebe; u napadu ludila, da iscedim jedan dugačak esej (skoro pa knjigu) o grupi The Stranglers koji je 2012. objavljen na Popboksu (Pad i uspon Gildfordskih davitelja 1990-2012), a u poslednje dve godine sam se, uz novinarstvo, posvetio prevođenju. Vrlo uskoro ćete (verovatno na leto) čitati moje prevode porodične sage Lesli Loko Jedno tajno leto (2010) i prvi deo postapokaliptičnog klasika Roberta Makamona Labudova pesma (1987). A pisanje? Bio sam prinuđen da okačio kopačke o klin, i tek ponekad sam, u ludoj strci porodičnog i poslovnog života, uspevao ponešto da zapišem, ali ne i da se posvetim tome kako bih voleo. Ali pauzi je došao kraj. U septembru bi trebalo da čitate moju novu priču, a posle toga još neke stvari. Dotle, tu je zbirka "Nova srpska pripovetka" kao odličan podstrek za povratak. I društvo u njoj je prvorazredno, što ćete videti po sadržaju, koji ću, kao ljubitelj dobrih kompilacija, izložiti po godinama objavljivanja i pripadnosti originalnim zbirkama iz kojih priče potiču.

BELI ŠUM (2008)

- Druga strana ponoći (Dejan Stojiljković)
- Bajka (Nenad Kecmanović)
- U tehnikoloru, večno mlad (Oto Oltvanji)
- Hronovizija (Adrijan Sarajlija)
- Moj drug bog ili 5364 (Djordje Pisarev)
- Poslednja pobeda Kira Velikog (Milivoj Anđelković)

ISTINITE LAŽI (2009)

- Noćna kretanja (Zoran Ćirić)
- Dok ne dodju šejtani (Darko Tuševljaković)
- Gospodin Pepermint (Marko Pišev)
- Mara (Spomenka Stefanović Pululu)
- Ajde dobro, svakom se to desi ponekad... (Petar Petrović)
- Godine u magli (Jovan Ristić)
 
APOKALIPSA: JUČE DANAS SUTRA (2011)

- Vek (Aleksandar Gatalica)
- Dodiri (Pavle Zelić)
- Direrova poseta (Neda Mandić-Spasojević)

U ZNAKU VAMPIRA (2012)

- Vidosava (Miomir Petrović)
- Projekt: Sunce ili Anka, ubica vampira (Goran Skrobonja)
- Vampirdžija (Vasa Pavković)
- Pravimo se da sve znamo o ljubavi (Ivan Nešić)
- Tajna crvenog zamka (Vule Žurić)
- Kameno saće (Ilija Bakić)
- Vampirijada (Boban Knežević)
- Noćenje (Dejan Ognjanović)
- Crna zvezda (Đorđe Bajić)
- Glad (Zoran Pešić Sigma)
- Golem (Srđan Srdić)
- Februar (Aleksandar Bjelogrlić)

U ZNAKU VAMIRICE (2012)

- Da, ljubav nestaje (Jelena Lengold)
- Topčiderski rubin (Laura Barna)
- S one strane vremena i varke (Verica Vinsent Kol)
- Opušak iz Fridine urne (Mirjana Marinšek Nikolić)
- Ko ti gleda profil (Mirjana Đurđević)
- Izvin'te, šta je sa mojom kiflom? (Branka Selaković)
- Cigarete (Mina Todorović)