SIMPLE MINDS - Celebrate 1979-2013 (2/4)

Evo i prikaza prvog diska kompilacije Celebrate, kao što sam obećao u uvodnom tekstu. Ovde su Simple Minds u punom naletu mladalačke snage i kreativnosti. Nema sumnje, period 1979-1984 im je najbolji. I upravo tog perioda treba da se prisete - ili sa njim da se upoznaju - svi kritičari njihovih kasnijih, mejnstrim radova. 

SIMPLE MINDS
CELEBRATE - THE GREATEST HITS
CD 1 (1979-1984)

NOVI ZLATNI SNOVI

Debi album Simple Mindsa Life In A Day (1979) – na kojem oni ponajviše zvuče kao svoji postpunk savremenici i zemljaci Magazine (čak su delili istog producenta Johna Leckiea) – zastupljen je na Celebrate naslovnim, prvim singlom, koji je ušao u donji dom britanskih top lista. kao i sa drugim singlom Chelsea Girl koji nije ušao nigde, iako su i kompanija Arista i bend očekivali da on prođe mnogo bolje od pesme Life In A Day. Sam album je neujednačen, uzori benda se isuviše lako primećuju – Magazine, Roxy Music, David Bowie – ali kompozicije, podjednako nošene McNeilovim klavijaturama i Burchillovom gitarom, lepe se za uvo.

Arista je očekivala da će takav biti i drugi album, za čijeg je producenta ponovo izabran Leckie.  Međutim, ono što su vredni momci iz Glazgova izbacili samo par meseci posle Life In A Day, a to je nekomercijalni, mračni Real To Real Cacophony (1979), nije bilo nimalo pitko, niti je ličilo na Magazine. Ovaj klasični postpank album, kojeg kritičari danas porede sa najvažnijim ostvarenjima grupa Public Image Limited, Wire, Gang Of Four i Joy Division, predstavljen je na Celebrate svojim jedinim singlom, rifoidnim Changeling, čija je uredna struktura netipična za divlje eksperimente ostatka ploče. To je i jedino mesto na kojem kompilacija ne uspeva da uhvati duh nekog Simple Minds albuma.

Zato je sledeći, Empires And Dance (1980) uhvaćen kako treba, sa futurističkim disko singlom I Travel (prvi klupski hit benda) i njegovim blipkajuće-hipnotičnim naslednikom Celebrate. Empires And Dance, uvrnuti postpank-disko manifest sa elemenitima krautroka, naišao je na oduševljenje kritike, ali Arista, besna zbog nekomercijalnosti prethodnog rada, Real To Real Cacophony, nije želela da ulaže novac ni u štampu ni u promociju. Rezultat: Empires And Dance – čiji je omot poslužio Manic Street Preachersima kao inspiracija za omot njihovog slavnog ostvarenja The Holy Bible (1994) – pojavio se u krajnje ograničenom tiražu. To je opet uslovilo i formalni razlaz Ariste i Simple Mindsa.

Momci su se ubrzo prebacili na Virgin, koji je želeo da opipljive rezultate saradnje dobije što pre, pa je insistirao na producentu Steveu Hillageu, gitaristi progresivne grupe Gong. Iako su im se ukusi razlikovali, Simple Minds su sa Hillageom našli zajednički jezik, i štaviše isporučili ne jedan nego dva albuma - Sons And Fascination i Sister Feelings Call – koji su 1981. prvo objavljeni kao „dupleks“, a potom kao odvojena izdanja, a u svakom slučaju su postigli dobre rezultate i privukli pažnju malo šire publike. Muzika je evoluirala ka novom talasu, bas je postao fankoidniji, ali je zadržana sklonost ka slobodnijoj formi. Pesma The American vratila je Simple Mindse na britanske top liste, a pulsirajuća Love Song postala je njihov prvi međunarodni hit. Pored ova dva očigledna izbora, na kompilaciji su se s pravom našli Sweat In Bullet (remiksovan za singl) i izvanredni, kinematični instrumental Theme For Great Cities, koji je današnjim generacijama uglavnom poznat u remiksima DJ-jeva (najpoznatiji Dave Lee/Joey Negro/Raven Maize).

            Verovatno najsjajniji čas Simple Mindsa, New Gold Dream (1982) i višestruko prelomni trenutak u njihovoj karijeri, zastupljen je zasluženo sa četiri velika hita – Promised You A Miracle, Glittering Prize, Someone Somewhere In Summertime i New Gold Dream (81-82-83-84). Prva dva su uvela bend u britanski Top 20; u pop-biseru Someone Somewhere In Summertime Jim Kerr je otkrio čari pevanja-sa-dušom (koje se na kasnijim albumima može smatrati okosnicom poređenja Simple Mindsa sa U2), dok je naslovna pesma postala vrlo popularna u diskotekama, naročito u Nemačkoj i Italiji, gde je njen uvodni sintisajzerski rif  1993. godine usemplovan u veliki plesni hit Open Your Mind grupe U.S.U.R.A. Pesmu su iste godine obradili Utah Saints, a  i britanska Kawala je 1999. godine odatle vadila semplove. U međuvremenu je ovakvu vrstu omaža dobila Someone Somewhere In Summertime, u hitu Davida Guette The World Is Mine (2005). Generalno, New Gold Dream je uveo Simple Minds na plesne podijume, ne malom zaslugom novog bubnjara Mela Gaynora, tada samo sešn muzičara pozvanog da zakrpi rupu nastalu odlaskom originalnog bubnjara Briana McGeea. Gaynor, koji je svirao na većini pesama na albumu (ostali rent-a-bubnjari: Kenny Hyslop, Mike Olgetree), omogućio je da topli, kristalni zvuk muzike (vrhunski rad producenta Petera Walsha), sada potpuno podvedene pod klasičnu pop formu uz fanki i džez tonove, dobije moćnu podlogu u ritmu.

Nošeni uspehom New Gold Dream i njegovih singlova, Simple Minds su pošli na turneju, koja je odredila dalji pravac njihove karijere. Gostujući po raznim evropskim festivalima, prvi put su svirali pred 50.000 ljudi, a upoznali su i U2, s kojima su se spajtašili. Bend je bio ponet energijom koncerata i ushićenim odzivom publike, pa je počeo da menja pristup. Kako je Kerr u to vreme izjavio, kada se nastupa pred velikom masom „nema mesta za suptilnost, nema za njom potrebe niti potražnje.“ Iskustva sa turneje i druženje sa novopečenim prijateljima iz Dablina odrazili su se u bombastičnom zvuku novog albuma Sparkle In The Rain (1984). Produkciju je radio Steve Lillywhite, stari saradnik grupe U2 (albumi Boy, October, War), koji je takođe radio sa Peterom Gabrielom na njegovom ključnom albumu Peter Gabriel III (1980). Lillywhiteov dar za uzbudljiv tretman bubnjeva snažno se oseća u Waterfront, prvom singlu sa Sparkle In The Rain. Ova eksplozivna pesma u ritmu koračnice, kao rođena za stadionsko klicanje, popela se u gornji dom britanskog Top 20, a još veći hit je bila širom Evrope, gde je osvajala prva mesta, učinivši Simple Minds zvezdama u usponu. Usledila su još dva odlična singla, takođe zastupljena na Celebrate – Speed Your Love To Me i Up On The Catwalk – koja se, kao i ostatak albuma, voze na razbijačkim bubnjevima Mela Gaynora i gitari Charliea Burchilla, uz klavijaturske začine Micka Mc Neila. Ali, Sparkle In The Rain je komotno mogao da prođe kao New Gold Dream II, što bend nikako nije hteo, a što bi se desilo samo da je produkcija bila drugačija. Lillywhite jeste značajno promenio zvuk benda, potisnuvši dotle pulsirajući bas Dereka Forbesa u drugi plan (jedino odstupanje je donekle Waterfront), ali to ne može da sakrije činjenicu da se ispod praštećeg rok zvuka struktura pesama nije radikalnije promenila u odnosu na prethodnu ploču, što ranije jeste bio slučaj. Prvi put u istoriji Simple Mindsa, trik sa odbacivanjem košuljice bio je samo površinski. Kritika je koliko-toliko prihvatila ovu novu transformaciju – ako se izuzmu zlobni „U3“ pokliči pojedinaca – ali kreativni vrh je nepobitno bio dostignut sa New Gold Dream, i sada se, bez obzira na ujednačen kvalitet Sparkle In The Rain, taj vrh održavao na buku i mišiće. A daleko od javnosti, narastajuća slava je već počela da uzima danak, i bilo je samo pitanje vremena kada će bend sastavljen od prijatelja pući po šavovima.

DODATNA LEKTIRA ZA ONE KOJI HOĆE DA IZUČAVAJU PERIOD 1978-1984:

Someone (album Life In A Day)

Premonition, Factory, Calling Your Name (album Real To Real Cacophony)

This Fear Of Gods, Thirty Frames A Second (album Empires And Dance)

Kaleidoscope (B strana singla I Travel)

In Trance As Mission (album Songs And Fascination),

Hunter And The Hunted, Big Sleep (album New Gold Dream)

Book Of Brilliant Things, East At Easter, Shake Off The Ghosts 

(album Sparkle In The Rain)