Posetnica
Priča originalno napisana 1994. godine. Pod tadašnjim nazivom „Praznina” objavljena u prozinu Emitor, 1996. godine. Ova stilski drugačija verzija, sa novim naslovom i izmenjenim krajem, do sada nije objavljena.
"Saputnica koja se ne može nahraniti."
Usamljena devojka, koja studira u velikom gradu, dolazi nepozvana na žurku. Uspeva da utoli svoju golemu glad, ali samo privremeno, i jedino obećanje da će i sledeći put biti nahranjena je posetnica koju lovina svaki put ostavlja za sobom.
AUTOROVA NAPOMENA
"Posetnica" je moja najstarija priča koju sam, u kontekstu ove zbirke, smatrao objavljivom. Uz minijaturu "Čovek na prelazu" i noveletu "Grabljica varljivih krila" (koju sam ostavio za neku buduću zbirku), "Posetnica" se 1996. godine pojavila u fanzinu "Emitor", zaslugom pokojnog Ljube Damnjanovića - on je sastavio ceo broj od mojih priča i bio je to moj književni debi. U to vreme "Posetnica" se zvala "Praznina" i bolovala je od gomile početničkih grešaka, od kojih je najgora bila eksplicitno naznačavanje poente. Kraj je takođe bio bezveze. Ali, ono što je u njoj valjalo bila je atmosfera, a i dopadala mi se ideja o pretvaranju glavne junakinje u simbol sopstvene opsesije... Mnogo godina kasnije, a mislim da je to bila 2004. ili 2005. godina, moj prijatelj Marko Vojnović - čovek s kojim sam u magazinu "Znak Sagite" napisao dugačke eseje o Konanu i Asteru Blistoku - poslao mi je jedan svoj kratki scenario za strip, za koji je tražio crtača. I sam sam poželeo da napišem sopstveni strip scenario, mada u to vreme pojma nisam imao kako bih to uradio. Svejedno, setio sam se "Praznine" i pomislio da bi se od nje mogao napraviti kratak strip sa apstraktnim motivima, pa sam je preradio tako što sam, uz poslovično sređivanje stila, razbio pasuse na kadrove i napravio minijaturna "poglavlja", na osnovu vizura junaka priče. Od pretvaranja u strip nije bilo ničega, ali je specijalni remiks "Praznine" ostao. U jednom trenutku sam mu se ponovo vratio i odlučio da eliminišem eksplicitnost poentiranja. Takođe sam izmenio kraj i naslov, i sada mislim da je sve to mnogo pristojnije. Da se razumemo, ne smatram da je "Posetnica" u vrhu onog što sam do sada napisao, ali mi je neobično draga, i stalno me podseća na žurku koja je inspirisala njeno nastajanje - žurku na kojoj sam upoznao devojku čudnovato tupog pogleda koja je išla od momka do momka i svakom govorila "Večeras mi je rođendan". Nije uspela da zainteresuje nikog, a na kraju se smuvala s mojim drugom kojem je apsolutno bilo svejedno - jer je bio pijan. Ali, čak ni on u takvom stanju nije mogao da sakrije iznenađenje zbog napadnosti i gotovo očajničke brzine njenog pristupa...
POSETNICA
(odlomak)
Rođendan ti je, kazivao joj je kalendar.
Nije u tome videla ništa posebno. Bio je to samo olovkom zaokružen datum, tek bleda naznaka da bi nešto trebalo da bude drugačije, ili bar tako da izgleda.
I te večeri se s nadom uputila negde gde je živo. Nije bila sigurna od koga je čula da se tamo nešto dešava. I da je nisu pozvali, svejedno bi otišla.
Njena saputnica bila je gladna.
Utonula je u veselu gomilu, tražeći nekog ko bi joj pomogao. Nekog finog momka, nekog dobročinitelja.
U stvari, bilo koga.
„Rođendan mi je večeras”, govorila je svakom muškarcu s kojim bi igrala. A pokretima i osmehom je poručivala: Dobro sam raspoložena, hajde da se upoznamo.
Ali, taj osmeh je bio bez sjaja. I sama je znala da je jedva ličio na osmeh. Kako je samo želela da ga promeni.
„Baš lepo što ti je rođendan”, uzvraćali su joj momci. Neki bi pružili ruku da joj čestitaju. Neki bi se okrenuli i bez toga.
Tek pred zoru, kada su se ljudi već razilazili, zapazila je izvesnog tipa kako sedi sam u uglu, sa flašom u ruci.
Njegova snažna ramena, pitomo lice i ćutanje delovali su joj obećavajuće. Prišla mu je i pozvala ga da igraju dok muzika još svira.
Za vreme plesa, slegao je ramenima na ono što je i drugima govorila. Bez reči ju je gledao, klateći se.
