PINK FLOYD: THE WALL (ZID) - prepev celog albuma

Svoje prepeve stihova Rodžera Votersa za konceptualni rok album The Wall (Zid) grupe Pink Floyd iz 1979. godine prvobitno sam objavio na svojoj Fejsbuk stranici u četiri dela, od 26. maja do 16. jula 2023. godine. Ovde ih objavljujem sve zajedno, da se mogu čitati u dahu. 

Zid je priča o otuđenoj rok zvezdi Pinku koji je žrtva gubitka oca u Drugom svetskom ratu, odrastanja u traumatičnom poratnom okruženju Engleske pod zaštitničkim okriljem posesivne majke, kao i surovog školskog sistema zasnovanog na ponižavanju i nasilju nad đacima. Pink postaje rok zvezda ali se ne snalazi sa ženama, jer je jedina žena u njegovom životu uvek bila majka - a očinsku figuru nikad nije imao. Kad ga zbog njegove nekomunikativnosti supruga ostavi i baci se u zagrljaj drugom čoveku, Pink se na turneji okreće grupi devojkama i drogama, sve dok potpuno ne skrene s uma, okružen i zarobljen zidom koji je ciglu po zidu podizao celog života. Tako poludelog i odumrlog menadžeri, pokušavaju da ga povrate - ali ne da bi mu spasili život, već samo da bi ga osposobili da održi koncert (kapitalizam i profit). Za to vreme, Pink se u glavi pretvara u fašistu, zamišljajući da je koncert koji je prisiljen da održi - nacistički miting. Mentalno izolovan, on vodi borbu sa svojim zidom, dok nakon spektakularnog "suđenja" samom sebi ne uspe da ga sruši, pošto se suočio sa svojim najvećim strahovima.

Postoje tri oblika pričanja Votersove priče o Zidu. Prvi i najslavniji oblik je istoimeni dvostruki album Pink Floyda iz 1979. godine, drugi oblik je koncertni, čiji su nosilac isprva bili Pink Floyd (1980-1981) a potom Rodžer Voters kao solista (koncert na ruševinama Berlinskog zida iz 1990. godine, i The Wall turneja 2010-2013.) a treći oblik je filmski iz 1982. godine, u režiji Alana Parkera (Pink Floyd: The Wall), sa Bobom Geldofom u glavnoj ulozi.

Pesma Another Brick In The Wall part 2 bila je svetski hit i postala je rokenrol klasika, ali isti status vremenom je stekla Comfortably Numb, zahvaljujući završnoj solo deonici gitariste Pink Floyda, Dejvida Gilmora (David Gilmour) koja se naširoko smatra jednom od najboljih u istoriji rokenrola.  

Sadržaj:

1. Unutar mesa?/In The Flesh?

2. Tanak led/The Thin Ice

3. Još jedna cigla u zidu, prvi deo/Another Brick In The Wall, part 1

4. Najsrećniji dani naših života/The Happiest Days Of Our Lives

5. Još jedna cigla u zidu, drugi deo/Another Brick In The Wall, part 2

6. Majko/Mother

7. Zbogom plavo nebo/Goodbye Blue Sky

8. Prazna mesta/Empty Spaces

9. Šta sad da radimo?/What Shall We Do Now? (*)

10. Mladalačka požuda/Young Lust

11. Jedan od mojih sunovrata/One Of My Turns

12. Ne ostavljaj me sad/Don't Leave Me Now

13. Još jedna cigla u zidu, treći deo/Another Brick In The Wall, part 3

14. Zbogom okrutni svete/Goodbye Cruel World

15. Hej ti/Hey You

16. Is There Anybody Out There?/Ima li nekog tamo napolju?

17. Nema nikog kod kuće/Nobody Home

18. Vera/Vera

19. Bring The Boys Back Home/Momke nam kući vratite

20. Udobno umrtvljen/Comfortably Numb

21. Koncert se mora održati/The Show Must Go On

22. Unutar mesa/In The Flesh

23. Beži koliko te noge nose/Run Like Hell

24. Čekajući crve/Waiting For The Worms

25. Stanite!/Stop!

26. Suđenje/The Trial

27. Izvan zida/Outside The Wall

* * * * *

1.

UNUTAR MESA?

(In The Flesh)

[Glas: "...mesto gde smo ušli?"]

Dakle,

pomislih da bi ti možda voleo

na moj koncert da dođeš.

I znojavo uzbuđenje kad si sluđen,

i taj sjaj svemirskog kadeta (*)

da iskusiti hoćeš.

Kaži ti meni,

da l' ti možda ne izmiče nešto,

sunce moje malo?

Ono što si 

oćekivao da ćeš videti,

nije ti se baš dalo?

Ako hoćeš da spoznaš

šta se krije iza mojih

očiju od leda,

moraćeš da zagrebeš

duboko ispod ove 

fasade što te gleda. 

2.

TANAK LED

(The Thin Ice)

Mama voli svoju bebu.

A voli je i tata.

I možda ti, bebo, 

more deluje toplo.

i možda ti i nebo 

deluje plavo.

O, bebo moja.

O, bebo moja plava.

Ako odeš na klizanje

po tankom ledu modernog sveta,

prekor hiljada uplakanih očiju

pratiće te nemo da ti smeta.

Nemoj da se iznenadiš

kad ti se pukotina u ledu

otvori pod nogama.

Tad ćeš iz poznatoga sveta 

u ponor da sklizneš,

i sa uma ćeš da skreneš,

a strah će niz tebe 

kao potok da se sliva,

dok se za tanak led 

držiš noktima.

3.

JOŠ JEDNA CIGLA U ZIDU, PRVI DEO

(Another Brick In The Wall, part 1)

Tata je odleteo preko okeana,

ostavivši za sobom tek uspomenu,

fotografiju u porodičnom albumu.

Tata, šta si mi još ostavio?

Šta si meni za sobom ostavio?

Sve u svemu,

bila je to samo 

cigla u zidu.

Sve u svemu,

bile su to samo

cigle u zidu.

4.

NAJSREĆNIJI DANI NAŠIH ŽIVOTA

(The Happiest Days Of Our Lives)

Kad smo porasli i pošli u školu,

behu tamo neki učitelji

koji bi decu povređivali

kako god su znali i umeli,

izlivajući svoj podsmeh

preko svega što smo radili,

razotkrivajući svaku slabost,

koliko god je mi klinci 

pažljivo u sebi sakrili.

Al' za njih u gradu znalo se dobro,

da kad bi se noću kući vratili,

od svojih debelih, psihopatskih žena

zvocanje bi na mrtvo ime zaradili.

5.

JOŠ JEDNA CIGLA U ZIDU, DRUGI DEO

(Another Brick In The Wall, part 2)

Ne treba nam obrazovanje.

Ne treba nam misaona kontrola.

Mračni sarkazam napolje iz škola.

Učitelju, tu decu puštaj odma'!

Hej, učitelju! 

Tu decu puštaj odma'!

Sve u svemu,

beše to samo još jedna

cigla u zidu.

Sve u svemu,

ti si samo još jedna

cigla u zidu.

Ne treba nam obrazovanje.

Ne treba nam misaona kontrola.

Mračni sarkazam napolje iz škola.

Učitelju, tu decu puštaj odma'!

Hej, učitelju! 

Nas decu puštaj odma'!

Sve u svemu,

ti si samo još jedna

cigla u zidu.

Sve u svemu,

ti si samo još jedna

cigla u zidu.

6.

MAJKO

(Mother)

Majko, šta misliš,

hoće li oni tu bombu baciti?

Majko, šta misliš,

hoće li im se ova pesma svideti?

Majko, od toga da će mi oni skrckati jaja, 

treba li da se plašim?

O, majko, da li je potrebno 

zid da sagradim?

Majko,

da li za predsednika da se kandidujem?

Majko,

da li našoj vladi da verujem?

Majko, 

hoće li me izvesti pred vod za streljanje?

Ili im je to 

ipak samo dangubljenje?

Tiho, bebice, 

nemoj da plačeš.

Mama će učiniti da ti se

svi košmari ostvare.

Mama će ti usaditi

sve svoje strahove.

Mama će te čuvati čvrsto

pod okriljem svojim.

Neće ti dati da poletiš,

ali bi te mogla 

pustiti da pevaš.

Mama će te, bebo, utopliti

i učiniti da se ugodno osećaš.

I naravno bebo,

da će ti mama pomoći

zid da sagradiš.

Mama, šta misliš,

da li je ona za mene dovoljno dobra?

Mama, šta misliš,

da li je ona po mene opasna?

Mama, da li će ona

tvoga dečaka rasturiti?

Mama, da li će mi ona

srce slomiti?

Tiho, bebice,

nemoj da plačeš.

Mama će da proveri

koja devojka za tebe nije.

Mama neće pustiti

da se išta prljavo probije.

Mama će te čekati

kad se iz provoda budeš vraćao.

Mama će uvek otkriti

gde si se to smucao.

Mama će te, bebo, uvek

zdravom i čistom održavati.

I naravno da ćeš, bebo,

uvek moja beba ostati.

Majko,

zar je stvarno trebalo

da bude ovako visok?

7.

ZBOGOM PLAVO NEBO

(Goodbye Blue Sky)

Da li si video ljude kako strahuju? 

Da li si čuo bombe kako padaju?

Da li si se ikada zapitao

zašto smo u skloništa morali da bežimo,

dok nam se obećanje vrlog novog sveta 

razotkrivalo podno čistog plavog neba?

Da li si video ljude kako strahuju? 

Da li si čuo bombe kako padaju?

Požari su zgasnuli davno, 

ali bol je tu stalno. 

Zbogom, plavo nebo.

Zbogom, plavo nebo.

Zbogom.

8.

PRAZNA MESTA

(Empty Spaces)

Šta ćemo da koristimo

da prazna mesta popunimo,

tamo gde smo nekad

umeli da razgovaramo?

Kako ću 

preostala mesta da popunim?

Kako ću 

ovaj zid da dovršim?

9.

ŠTA SAD DA RADIMO? (**)

(What Shall We Do Now?)

Šta ćemo da koristimo

da prazna mesta popunimo,

tamo gde talasi gladi grme?

Da li u plovidbu da krenemo 

preko mora što je od lica sačinjeno

da još malo aplauza zadobijemo?

Da li novu gitaru da kupimo?

Da li jača kola da vozimo?

Da li celu noć da radimo?

Da li u tuče da se upuštamo?

Svetla upaljena da ostavljamo?

Bombe da bacamo?

Turneje po istoku da sviramo?

Boleštine sebi da navlačimo?

Kosti da sahranjujemo?

Porodice da rasturamo?

Cveće telefonom da šaljemo?

Pijančenju da se odamo?

Kod psihijatra da idemo?

Meso da ostavimo?

Retko da spavamo?

Ljude kao mezimce da čuvamo?

Pse da obučavamo?

Pacovske trke da trčimo?

Slamarice novcem da punimo?

Blago da zakopavamo?

Dokolice što više da imamo?

Al' da se nikad stvarno ne opustimo,

dok leđima uza zid stojimo.

10.

MLADALAČKA POŽUDA

(Young Lust)

Ja sam samo novi dečko,

stranac u gradu ovom.

Gde se dedoše stara vremena?

Ovom strancu dobar provod treba.

O, kako mi treba laka ženska.

O, kako mi treba laka devojka.

Hoće l' neka hladna žena u ovoj pustari

malo muškarcem pravim da me učini?

Rokenrol izbeglicu pod svoje da uzme?

Hajde mala, oslobodi me.

O, kako mi treba laka ženska.

O, kako mi treba laka devojka.

[Zvonjava telefona. Zvuk podizanja slušalice.]

"Halo..?"

"Da, gospodin Flojd zove gospođu Flojd, poziv plaća onaj ko prima poziv. Da li prihvatate naplatu po tarifi iz Sjedinjenih Država?"

[Zvuk spuštanja slušalice]

"Pa prekinuo je! To je vaš stan, zar ne? Pitam se zašto je prekinuo? Da li bi tamo, uz vašu ženu, trebalo da bude još neko ko bi mogao da odgovori?"

[Ponovo zvonjava telefona... Ponovo zvuk podizanja slušalice]

"Halo?"

"Poziv iz Sjedinjenih Država, da li je to...?"

[Prekid veze spuštanjem slušalice]

"Vidite, on i dalje prekida vezu. I muškarac odgovara na poziv."

11.

JEDAN OD MOJIH SUNOVRATA

(One Of My Turns)

[Glas grupi devojke, preko zvuka televizijskog programa:] 

"O bože, do jaja ti je soba! Jesu li sve ove gitare tvoje?"

[Zvuk televizijskog programa, neki film] 

"Pa ovo mesto je veće od našeg stana!" 

[Zvuk televizijskog programa, neki film]

"Ovaj... mogu li da te dobijem malo?" 

[Zvuk televizijskog programa, neki film]

"Hoćeš malo ovoga?" 

[Zvuk televizijskog programa, neki film]

"Au, vidi ti ovaj bazen! A da se okupamo?" 

[Zvuk televizijskog programa, neki film]

"Šta to gledaš?" 

[Zvuk televizijskog programa, neki film]

"Hej?" 

[Zvuk televizijskog programa, neki film] 

"Jesi li dobro?"

Dan za danom,

ljubav sve sivlja postaje,

kao koža čoveka što umire.

Noć za noći,

pretvaramo se da će

sve dobro proći.

Ali ja sam postao stariji,

tvoj odnos prema meni hladniji,

i ništa nije zabavno 

kao što je nekada bilo.

I sad osećam kako nadolazi

jedan od sunovrata mojih.

Hladan sam k'o brijač,

zategnut k'o krvotoka stezač,

jasan k'o pogrebni doboš.

U spavaću sobu potrči.

U koferu sa leve strane naći ćeš 

moju omiljenu sekiru.

Nemoj da si tako preneražena.

To je samo prolazna faza.

Jedan od mojih loših dana.

Hoćeš malo televiziju da gledaš?

il' među čaršave da se zavučeš?

il' tiho povlačenje da razmatraš?

Hoćeš nešto da pojedeš?

Hoćeš da naučiš da letiš?

Hoćeš li?

Ili bi mene kako to pokušavam

da vidiš?

Hoćeš da pozoveš pandure?

Sa ovim da prestanem misliš da je vreme?

Zašto bežiš od mene? 

12.

NE OSTAVLJAJ ME SADA

(Don't Leave Me Now)

O draga,

ne ostavljaj me sada.

Ne govori da smo stigli do kraja.

Seti se cveća koje sam ti poslao.

Potrebna si mi, draga.

Kroz mašinu za mlevenje da prolazim

pred svim prijateljima mojim?

O draga,

ne ostavljaj me sada.

Kako možeš da odeš,

kad znaš koliko mi trebaš.

Da me na subotnje veče u kašu zdrobiš,

o draga,

kako si mogla to da mi uradiš?

Da pobegneš od mene?

Potrebna si mi, draga.

Zašto bežiš od mene?

13.

JOŠ JEDNA CIGLA U ZIDU, TREĆI DEO

(Another Brick In The Wall, part 3)

Nisu mi potrebne ruke da me grle.

Nisu mi potrebne droge da me smire.

Video sam šta na zidu piše.

Ništa mi nije potrebno više.

Rekao bih - ništa više.

Sve u svemu,

to su sve bile samo

cigle u zidu.

Sve u svemu,

ti si bio samo

cigle u zidu.

14.

ZBOGOM OKRUTNI SVETE

(Goodbye Cruel World)

Zbogom okrutni svete.

Danas te napuštam.

Zbogom.

Zbogom.

Zbogom.

Zbogom, svi vi ljudi.

Nema ničeg što možete reći

da bih se ja predomislio.

Zbogom.

15.

HEJ TI

(Hey You)

Hej ti, što tamo na hladnoći stojiš, 

što usamljen i mator postaješ,

možeš li da me osetiš?

Hej ti, što te tabani svrbe a osmeh ti sahne,

dok nasred prolaza stojiš,

možeš li da me osetiš?

Hej ti, ne pomaži im da svetlost sahrane.

Ne predaj se, ne daj da borba stane. 

Hej ti, što tamo bez odeće

usamljen za telefonom sediš,

da l' bi hteo da me dodirneš?

Hej ti, što uvo uza zid držiš,

i nekog da se odazove čekaš,

da l' bi hteo da me dodirneš?

Hej ti, pomozi mi da kamen nosim.

Srce otvori, evo kući dolazim.

Al' sve je to samo privid bio.

Previsok se zid napravio,

što si i sam video.

Koliko god on pokušavao

probiti se nije mogao,

pa mu je napad crva 

mozak izjeo.

Hej ti, što nasred puta stojiš

i ono što ti kažu uvek radiš,

možeš li da mi pomogneš?

Hej ti, s one strane zida,

što flaše u hodniku razbijaš,

možeš li da mi pomogneš?

Hej ti, ne govori da šansi nemamo.

Zajedno opstajemo, podeljeni propadamo.

16.

IMA LI NEKOG TAMO NAPOLJU?

(Is There Anybody Out There?)

Ima li nekog tamo napolju?

17.

NEMA NIKOG KOD KUĆE

(Nobody Home)

Imam crnu knjižicu, gde svoje pesme zapisujem.

i vrećicu, gde četkicu za zube i cešalj ubacujem.

Kad sam dobar kucov, ponekad kosku dobijem.

Imam elastične trake, da mi cipele ne spadaju.

Imam natečene ruke, i bole me k'o da otpadaju.

Imam TV sa trinaest kanala punih sranja.

Imam električnu rasvetu.

Imam umeće predviđanja

i zadivljujuću moć opažanja.

Eto kako znam

kad te telefonom zovem 

s nadom da ću imati sreće,

da kod kuće nikog biti neće.  

Imam obaveznu frizuru u stilu Hendriksa,

i neizbežne izgoretine od spremanja fiksa

na mojoj omiljenoj košulji od satena.

Imam na prstima mrlje od duvana.

Na lancu oko vrata mi je srebrna kašika.

Klavir na grobu ću imati umesto spomenika.

Moj je pogled divalj i razrogačen.

Imam snažan poriv da poletim,

ali nemam gde da odletim.

O draga, kad god te

telefonom tražim.

I dalje kod kuće nikog

ne nalazim.

Gohilsove čizme imam.

Signale ovog sveta

sve slabije primam.

18.

VERA

(Vera)

Seća li se ko ovde Vere Lin?

Seća li se kako je rekla

da ćemo se opet sresti

jednog lepog dana?

Vera! Vera!

Zna li se o tebi šta? 

Da li se još neko ovde

oseća kao ja?

19.

MOMKE NAM KUĆI VRATITE

(Bring the Boys Back Home)

Momke nam kući vratite.

Momke nam kući vratite.

Decu samu ne ostavljajte.

Momke nam kući vratite.

Ima li nekog tamo napolju?

20.

UDOBNO UMRTVLJEN

(Comfortably Numb)

Zdravo?

Ima li nekog tu unutra?

Ako me čuješ samo klimni.

Ima li nekog kod kuće?

Ajmo sad.

Nešto si potišten, čujem.

Pa, bol ti mogu umanjiti.

Na noge te mogu vratiti.

Opusti se.

Od nekih stvari moram početi.

Osnovne činjenice mi kaži.

Gde te boli, hajde mi pokaži.

Nema bola, a ti se gubiš.

K'o brodski dim na horizontu se vidiš.

Do mene samo na mahove dopireš.

Usne mrdaš, al' ne čujem šta govoriš.

Kao dete, groznicu sam imao.

Ruke sam k'o balone osećao.

Sad mi se taj osećaj vratio.

Ne znam kako bih ti objasnio.

Ne bi me shvatio.

Ja ovakav nisam.

Udobno umrtvljen

postao sam.

U redu.

Sad samo da te bocnem.

Neće više biti onih urlika,

ali će ti možda malo biti muka.

Hajde sad ustani.

Rekao bih da te ovo dobro radi.

Pomoći će ti koncert da preguraš.

Hajde, poći sada moraš.

Nema bola, a ti se gubiš.

K'o brodski dim na horizontu se vidiš.

Do mene samo na mahove dopireš.

Usne mrdaš, al' ne čujem šta govoriš.

Kao dete, nešto sam primetio.

Krajičkom oka sam uhvatio.

Kad sam se okrenuo - izgubilo se.

Šta je to više ne sećam se. 

Dečak je porastao.

San je nestao. 

Udobno umrtvljen

ja sam postao.

21.

KONCERT SE MORA ODRŽATI

(The Show Must Go On)

O, mama, o tata,

je l' moram taj koncert da održim?

O, tata, 

vodi me kući.

O, mama, 

pusti me da bežim!

To mora da je neka greška.

Da ih pustim da mi uzmu dušu

nisam nameravao.

Da li sam suviše star?

Da li je sada dockan?

O, mama, o tata.

Gde se osećaj izgubio?

O, mama, o tata.

Šta ako se pesama 

ne budem setio?

Koncert se mora održati!

22.

UNUTAR MESA

(In The Flesh)

Dakle,

pomislih da bi ti možda voleo

na moj koncert da dođeš.

I znojavo uzbuđenje kad si sluđen,

i sjaj svemirskog kadeta

da iskusiti hoćeš.

Imam za tebe loših vesti,

sunce moje malo.

Pink nije dobro,

pa je u hotelu ostao,

a nas su ovde 

kao zamenski bend poslali.

Ima da utvrdimo, fanovi,

koji su vam pravi stavovi. 

Ima l' u dvorani pedera večeras?

Stavljajte ih odmah uza zid!

Eno jednog pod reflektorima,

ne sviđa mi se njegova njuška.

Stavljajte ga odmah uza zid!

Onaj tamo je pljunuti ješa!

A ovaj ovde je uglješa!

Ko je pustio svu tu fukaru

da se s nama meša?

Eno jednog što puši džoint!

a onaj je pirgav k'o seljo!

Ja da se ovde pitam

sve bih vas postrelj'o!

23.

BEŽI KOLIKO TE NOGE NOSE

(Run Like Hell)

[Masa: "Pink Flojd! Pink Flojd!"]

Beži! Beži! Beži! Beži!

Bolje ti je da lice sakriješ

pod tvoju omiljenu masku,

da rajsferšlus na usnama zakopčaš

i roletne preko očiju navučeš,

da osmeh bezličan pokazuješ,

dok ti gladno srce tuče,

i dok te zbog grešne prošlosti 

bolovi u želucu muče,

dok ti se živci kidaju,

jer ti se školjka raspada

pod udarcima čekića

što ti navaljuju na vrata.

Bolje beži!

Ceo dan i celu noć 

bolje ti je da bežiš,

a svoja prljava osećanja

bolje u sebi da zadržiš.

A ako ćeš devojku napolje

večeras da izvodiš,

bolje da se u kolima s njom

od pogleda skloniš.

Jer ako te, 

dok joj otvaraš bravu,

na zadnjem sedištu otkriju,

ima spakovanog

u kartonsku kutiju

majci da te pošalju.  

Bolje beži!

[Masa: "Čekić! Čekić!"]

24.

ČEKAJUĆI CRVE  

(Waiting for the Worms)

"Eins, zwei, drei, alle!"

Dopreti do mene 

više ne možeš,

koliko god se 

u tome trudiš.

Zbogom okrutni svete, 

gotovo je.

Produži dalje.

Ovde, iza moga zida,

u bunkeru sedim,

i dolazak crva čekam.

Ovde, iza moga zida,

u savršenoj izolaciji,

ja dolazak crva čekam.

Čekam da 

beskorisne uklonim.

Čekam da

grad očistim.

Čekam da

crve sledim.

Čekam da

crnu košulju navučem.

Čekam da

slabiće iskorenim.

Čekam da im

prozore razbijem

i vrata provalim.

Čekam na

konačno rešenje

da lozu ojačam.

Čekam da

crve sledim.

Čekam da

tuševe pustim

i peći potpalim.

Čekam

na pešovane i uglješe

na crvene i na ješe.

Čekam 

da crve sledim. 

[Glas iz megafona: "Čekamo da preuzmemo, i okupićemo se ispred Gradske kuće u Brikstonu, gde ćemo se..."]

Da li bi voleo 

da vidiš Britaniju

kako opet vlada,

prijatelju moj?

Sve što treba da uradiš

jeste da crve slediš.

Da li bi voleo 

da naše obojene rođake

pošalješ opet kući,

prijatelju moj?

Sve što treba da uradiš

jeste da crve slediš. 

[Glas iz megafona: "Crvi će se okupiti ispred autobuske stanice u Brikstonu. Kretaćemo se oko 12 sati duž Stoktonskog druma... Ebotovog druma... U dvanaest do tri kretaćemo se duž Lambetovog druma u pravcu mosta Voksol. A kad izbijemo na drugu stranu mosta Voksol, bićemo na teritoriji Vestministera. Veoma je moguće da ćemo susreti neke... na putu kojim se budemo kretali..."]

25.

STANITE!

(Stop)

Stanite!

Hoću da idem kući, 

ovu uniformu da skinem

i ovaj koncert napustim.

Ali čekam u ovoj ćeliji,

jer spoznati moram svoje breme:

da li sam ja kriv

sve ovo vreme...

26.

SUĐENJE

(The Trial)

Dobro vam jutro, časni Crve!

Kruna će pokazati jasno

da je zatvorenik, koji pred vama stoji,

uhvaćen na delu dok pokazuje osećanja!

Pokazuje osećanja skoro ljudske prirode!

Ne može to tako!

Pozovite direktora škole!

Uvek sam ja govorio, časni Crve,

da od njega neće ispasti ništa dobro.

Da su me pustili da bude po mome,

ja bih ga u red doveo.

Ali ruke mi behu vezane.

Svi ti ljudi meka srca i umetnici

omogućiše mu da se nekažnjen izvuče.

Dozvolićete mi da ga nalupam sada?

Prsao.

U glavi sam potpuno prsao.

Stvarno sam skrenuo.

Mora da su mi povadili sve klikere.

Prsao. 

U glavi je potpuno prsao.

Ti govance jedno, sad si se uvalio.

Nadam se da ćeš zaglaviti doživotno.

Trebalo je sa mnom da razgovaraš 

češće no što jesi. 

Ali ne! Morao si ti po svome.

Jesi l' neku porodicu 

u skorije vreme rasturio?

Samo pet minuta, časni crve,

za njega i mene, nasamo. 

Bebo!

Dođi k majci bebo,

daj da te u naručje uzmem.

Nije mi, milorde, želja bila

da on zapada u nevolje.

Zašto me je napustiti morao?

Crve moj časni, dozvolite da ga vodim kući.

Otkačio.

U glavi sam potpuno otkačio.

Kroz rešetke na prozoru gledam.

Negde u tom zidu mora da su vrata

kroz koja sam ušao.

Otkačio.

U glavi je potpuno otkačio.

Dokazi, pred ovaj sud izneti,

nepobitni su. 

Nema potrebe da se

porota na većanje povlači.

Za sve ove godine koliko sam sudija,

još nisam čuo da neko

ovoliko zaslužuje

da po zakonu bude kažnjen.

Zbog načina na koji si mučio

svoju predivnu ženu i majku

toliko mi je muka

da ću dobiti proliv!

[Masa: "Hej sudijo! Poseri se na njega!"] 

Pošto si, prijatelju, otkrio

najdublji strah lični,

osuđujem te da budeš razotkriven,

pred svima koji su ti slični!

Srušite zid!

27.

IZVAN ZIDA

(Outside the Wall)

Sasvim sami, ili dvoje po dvoje,

oni koji te stvarno vole,

hodaju tamo-ovamo, izvan zida.

Neki, držeći se za ruke,

a neki okupljeni u grupe (***),

ljudi meka srca i umetnici,

iskazuju svoj stav.

A kad ti daju sve svoje,

neki posrnu i padnu,

jer naposletku nije lako

udarati srcem u zid nekog blesana.

[Glas: "Nije li ovo mesto..."]

PREVEO: Jovan Ristić (26.05 do 16.07.2023)

(*) Sjaj svemirskog kadeta je izraz za drogu

(**) What Shall We Do Now (Šta sad da radimo) je pesma koja je bila predviđena za album The Wall, ali je izostavljena zbog manjka prostora na vinilu i zamenjena je kraćom i donekle sličnom, Empty Spaces (Prazna mesta). Međutim, u filmu Pink Floyd: The Wall (Alan Parker, 1982), iskorišćena je What Shall We Do Know, dok je Empty Spaces izostavljena. Na The Wall koncertima takođe se uvek izvodi What Shall We Do Now, a Empty Spaces nikada (poslušati živi album Pink Floyda Is There Anybody Out There i Votersov The Wall Live in Berlin). U Parkerovom filmu, pesma je praćena genijalnom animacijom Džeralda Skarfa. Šteta što se studijska verzija What Shall We Do Now ne može pronaći ni na jednoj kompilaciji pesama grupe Pink Floyd, već se u njoj može uživati samo ako imate film. Sada je, doduše, ima i na YouTube, kao insert iz filma.

(***) Reč "bands" upotrebljena je dvosmisleno. Rodžer misli i na grupe ljudi, ali i na muzičke bendove. Svi oni "iznose svoj stav" boreći se protiv zidova, pa i protiv zidova u ljudima koje poznaju ("nije lako udarati u zid nekog blesana").

 

Poplavljeni um: Gostovanje u Zrenjaninu, na tribini o teorijama zavere i njihovom uticaju, 7.6.2022.

Poslednje tri promocije romana imao sam u Vojvodini, a jedna od njih bila je 7. juna u Kulturnom centru Zrenjanina, u sklopu tribine "Teorija zavere". O knjizi Poplavljeni um i fenomenu kojim se ona bavi - konspirološkom načinu razmišljanja - govirili smo Đorđe Prstojević (moderator), sociološkinja Senka Jankov i Marijana Kojićić Daljević i ja. Naša izlaganja povremeno se mešaju sa žamorom đaka koji su u prostoru do nas slavili matursko veče, ali se sve ipak dobro čuje.  

SANJAM ATOMSKE PEČURKE: Izjava u 30 kratkih rezova za list Danas (podlistak Nedelja 28-29.maj 2022, rubrika "Ljudi, sećanja")

Jovan Ristić:
SANJAM ATOMSKE PEČURKE
(urednik rubrike: Rade Radovanović)

Prizor oca koji mi pred spavanje pušta ploču Wish You Were Here Pink Floyda verovatno je najstarije sećanje koje imam. Znam svaki ton na tom albumu. Rok muzika mi je u krvi.

***

Baka po majci bila je Vranjanka, a Turci su se u Vranju zadržali gotovo 500 godina. Bakin najveći žal u životu bilo je to što su je roditelji ispisali iz škole kako bi radila. Pamtim je po dve rečenice: „Što se uči, to se zna!“ i „Ćuti sinko, ko te pita“.

***

Deda po ocu bio je nevidljiv. Rano je napustio porodicu, a za prošlošću se slabo osvrtao. Kada sam u trećem srednje dobio zadatak da napravim porodično stablo, tata mi je dao dedin broj telefona. Dobio sam polusatnu, magičnu pripovest o Ristićima; deda je bio rođeni pripovedač. „Ako nemaš ništa protiv, ide Bolji život, pa ne bih da propustim epizodu“, rekao je na kraju. To je bio moj prvi i jedini kontakt sa njim. Godinu dana kasnije je umro.

***

Baka po ocu je Nemica iz Vojvodine. Postala je pisac sa gotovo 90 godina. Naterala je mog tatu da je nauči da koristi računar, internet i mejlove, pa je sela i napisala porodičnu biografiju. Nikada nije bila novinar, ali je posao obavila kao da se time uvek bavila. Knjigu je odštampala za članove porodice, da znamo ko smo i odakle smo.

***

Samo su me dva filma istinski uplašila. Osmog putnika sam zamalo gledao sa osam ili devet godina u bioskopu, ali mama nije htela da kupi karte jer je videla neke devojke kako istrčavaju iz sale, preneražene. Par godina kasnije, film je došao na TV, ali sam video samo drugu polovinu. Čudovište sam potom godinama sanjao. Negde u to vreme, privučen reklamom, gledao sam i Dan posle. Izašao sam iz bioskopa apsolutno istraumiran. Atomske pečurke sanjam i dan danas.

***

Školska lektira mi je bila dosadna. Kao da je imala za svrhu da odbije đake od čitanja, ili da im barem upropasti zimski raspust. Meni su drage bile knjige u kojima klinci prave gluposti – Orlovi rano lete i Hajduk u Beogradu. A sa nekih deset godina, pažnju mi je, u poseti kod maminog prijatelja, privuklo Pekićevo Besnilo u džepnom BIGZ-ovom izdanju. Upecao sam se na strašnu BIGZ-ovu koricu sa psećim okom, izmolio knjigu na zajam i pretvorio se u asocijalno biće.

***

U trećem osnovne (OŠ Vladislav Ribnikar) moje odeljenje je kolektivno zbrisalo iz škole. Razlog je bilo „naše“ mače, koje smo negde našli i dali ga na čuvanje drugu, nastanjenom u blizini. Mače mu je oteo čiča iz komšiluka. Izašli smo sa velikog odmora, došli u ruinirano dvorište u Mišarskoj i povikali. „Deda, daj glavu! Deda, vrati mačku!“. Deda je izašao, sa ordenjem na grudima, i uzeo da nas gađa ciglama. Razbežali smo se. Onda nas je uhvatila razredna.

***

U šestom osnovne počeo sam da pišem roman, koji sam davao društvu iz odeljenja na čitanje u nastavcima. Junaci smo bili svi mi: dočepali smo se pilula za nevidljivost i pravili smo nestašluke nastavnicima, izigravajući duhove (naslov: Duhovi iz VI2). Neko se pred fizičarom izlanuo da ja to pišem, i on mi je uzeo rokovnik. Uplašio sam se na mrtvo ime, jer se celo prvo poglavlje dešavalo na fizičarevom času. A njegov komentar je bio: „Treba da nastaviš da pišeš.“

***

U gimnaziji Sveti Sava, opet sam bio u složnom odeljenju. U trećoj godini u oktobru, imali smo dvočas srpskog. Na prvom času, srpkinja nam je umesto najavljenog predavanja priredila propitivanje. Pošto je mnogo nas dobilo kečeve, svi smo pobegli sa drugog časa. Dvojici drugova bilo je hladno pa su se vratili po jakne. Spazila ih je dežurna nastavnica, a oni su iskočili kroz prozor učionice, srećom u prizemlju. Srpkinja se žalila na Veću: „I kaže meni dežurna – Vaši đaci lete kroz prozor!'“ Direktor je na to promrmljao: „Mogao je neko da se povredi“. I nije nas kaznio.

***

Razredni u srednjoj, fizičar, bio je vrlo netipičan. Delio je kečeve šakom i kapom, uglavnom kao vaspitnu meru, uz cinično-duhovite opaske koje sam uredno zapisivao. Sprdao se na svoj račun, na račun školstva i „našeg čoveka“. Jednom, dok sam odgovarao na tabli, prekinuo me je rečima: „Vid’te Ristiću, ova stolica se klati. To znači da profesori pripadaju nižoj klasi“. Kad se smeh u učionici stišao, dodao je: „Neki ljudi pate od stolice na kojoj sede“.

***

Na žurci za Novu 1992. sreo sam druga iz osnovne – pripitog i obučenog u stilu drumskog ludaka iz Pobesnelog Maksa. Sa 19 godina je postao dobrovoljac. Stideo se dok mi je pričao o paljevini i pljački na dubrovačkom ratištu. U rane jutarnje sate, prijatelj s kojim sam došao na žurku je otkrio da mu nema jakne. A nju je sa čiviluka skinuo onaj moj drug dobrovoljac i utekao. Nismo uspeli da uđemo u trag ni njemu ni jakni.

***

Početkom devedesetih, u svakom srednjoškolskom odeljenju bio je neko ko je imao bend. Kuzma iz mog odeljenja bio je u Tri debela praseta. Ja sam bio u tri benda. Prvi je svirao bluz, drugi nekakvu garažu, a poslednji, BSindrom, svirao je mračni art-rok. U njemu sam bio pevač i tekstopisac. Sećam se kako smo u zimu inflatorno-depresivne 1993. izašli sa probe na mećavu, a neko od članova je odvalio: „A da batalimo mi ovo i sviramo malo po svadbama, da zaradimo?“

***

Dok sam studirao prava, relaksacija mi je bila horsko pevanje. To mi je u doba sankcija bila prilika da putujem, makar po Srbiji. Među nama tenorima bio je veoma lep, prosed čovek od nekih 35 godina, kojem kao da su jedina zanimacija bili pevanje, provod i žene. Upoznao sam njegovog oca i pitao ga zašto mu je sin osedeo. Odgovor je bio kratak: „Bio je u Vukovaru.“

***

Moj očuh je tokom devedesetih radio za Beomedicinu. Odlazio je u Rusiju. Jednom se vratio neobavljena posla. Nije imao s kim da ga završi, jer je došavši u Moskvu ustanovio da mu je partnera likvidirala ruska mafija. Tada sam shvatio šta znači ono Nema čovek, nema problem.

***

Bio sam u poslednjoj grupi studenata koju je Gašo Knežević ispitivao Međunarodno privatno pravo pre no što je sa brojnim profesorima napustio Pravni fakultet, zbog Šešeljevog Zakona o univerzitetu (1998). Gašo te večeri nikog nije oborio i oprostio se od nas u suzama. Posle toga sam zadugo izgubio strast prema pravima. Kad sam diplomirao, okrenuo sam se novinarstvu.

***

Partnerka s kojom sam živeo krajem devedesetih bila je novopečena gimnazijska profesorka. Jednom je došla kući veoma potresena: kaznila je nekog četvrtaka jer ju je psovao, a ovaj ju je iz osvete gađao šestarom. Promašio je. Prišao joj je drugi đak, koji je sa 18 godina vozio dobra kola, i dao joj svoj broj mobilnog: „Profesorka, ako vas ovaj majmun bude opet uznemiravao, samo me pozovite. Ja i moji ljudi doći ćemo odmah da vas zaštitimo.“

***

Vojsku sam služio u Subotici (mart 2000. – mart 2001). Bio sam ćata, pa kurir komande, Posle izbora nismo smeli da izlazimo iz kasarne. Mladi vojnici su bili prestravljeni. Pitali su me da li će morati da pucaju na ljude, na svoje porodice. Ali Peti oktobar sam dočekao u civilnoj bolnici, jer sam operisan zbog urasle dlake koja mi je bradu pretvorila u otok veličine jabuke. Posle intervencije sam zaspao, a probudila me je osmehnuta bolničarka – da mi kaže da je pao Sloba!

***

Zamenik komandanta kasarne, potpukovnik, bio je živopisan lik i ljudina. Izuzetno obrazovan; odličan rok gitarista, kojeg su roditelji oterali u vojsku da ga odvoje od rokerskog načina života. NJegova priroda je stalno probijala. Jednom sam naleteo na njega u hodniku komande; hodao je ukočeno kao robot i gledao pravo, a ja sam išao uporedo sa njim, da vidim šta će da se desi. Onda je stao, polako okrenuo glavu ka meni i rekao: „Je l’ da, Ristiću, da ja ličim na faraona?“

***

Po izlasku iz vojske, uređivao sam tribinski program društva ljubitelja fantastike Lazar Komarčić u Domu omladine Beograda. Na tribinama bi se obavezno pojavio neki pijanac, ludak ili bizaran lik. Posle mog predavanja o romanu Ja sam legenda i njegovoj filmskoj adaptaciji Čovek omega, za reč se javio čovek koji je tvrdio da mu se „sve to desilo“ i pitao me kako da skine crnu magiju.

***

Jedne tople letnje noći 2004, u društvu trojice prijatelja pisaca kratkih priča, otišao sam u KST posle mnogo godina. To što sam video inspirisalo me je da napišem moju najbolju priču Godine u magli, po kojoj sam nazvao i autorsku zbirku priča (2010). Sećam se sredovečnih ljudi opijenih nostalgijom za muzikom osamdesetih, sećam se omladine koja igra na hitove iz mog vremena. Reče mi jedna devojka: „U vaše vreme je muzika bila tako bolja.“ Ali opet mi je bilo neprirodno.

***

Prvo izdanje Festivala srpskog filma fantastike – koji sam osnovao sa Miroslavom Lakobrijom – upriličeno je na Beokonu, u januaru 2006. Kratke filmove, studentske i amaterske iz prethodnih 25 godina, puštali smo u bioskopskoj sali Doma omladine bez grejanja, koja je svejedno bila puna. Videvši scene iz još nemontiranog Šejtanovog ratnika – Marka Nikolića kao Karađorđa, turskog đavola, ubedljive CGI efekte u srpskom filmu – publika je počela da navija i aplaudira.

***

Sa svojim festivalom sam išao na turneju po zemljama bivše Jugoslavije. Gostovao sam često u LJutomeru, na Grosmanovom festivalu filma i vina. Tamo sam upoznao Slobodana Šijana. U njegovu čast, prikazan je Ko to tamo peva, na otvorenom. Sva sedišta popunjena, deo publike kibicuje sedeći na ogradi i drveću. Film su restaurirali Slovenci. Izgledao je nestvarno dobro. Šijan i ja smo ga gledali iz poslednjeg reda. „Zaboravio sam da je ovako izgledao“, šapnuo mi je.

***

Režiser Đorđe Kadijević i ja gostovali smo 2009, na Tešnjarskim večerima u Valjevu. U njegovu čast planirana je projekcija Leptirice. Organizator nije verovao da će ljudi doći u bioskop, pa nas je stavio praktično na ulicu, i razapeo malo platno između dva stuba. Kadijević se nervirao, ali je ipak održao vatreni govor. Kad se na platnu pojavila špica Leptirice, ulicu su preplavili ljudi, a vozila su jedva prolazila. Deca su se skrivala iza drveća i virila, a odrasli bi im govorili: sad će ona strašna scena. Leptirica je zadržala moć, i kolektivno gledanje filmova je trijumfovalo.

***

Dva za mene najšokantnija momenta dok sam radio u novinskoj agenciji Beta: (1) 11. septembar – putnički avion u direktnom TV prenosu udara u Svetski trgovinski centar. Pišem vest a nemam reči kojima bih izrazio ono što vidim. Pritrčava stariji kolega, ukucava umesto mene rečenicu i oslobađa me blokade. (2) Ubistvo Zorana Đinđića – javljeno da je na njega pucano. Potpuna neverica u redakciji, nadamo se da će preživeti. Od toga nema ništa. Novinari oko mene plaču.

***

Haški tribunal, kraj septembra 2004. Kao pomoćnik Betinog izveštača pratim suđenje Slobodanu Miloševiću, kojem je tada bio nametnut branilac. Džefri Najs ispituje novinarku iz Grčke koja je pisala o bombardovanju Aleksinca. Traži od nje da mu na mapi pokaže gde je taj grad. Ona ne može. Vidim i zašto. Milošević jedva dolazi do reči: „To je mapa severnog dela Srbije! Aleksinca tu nema!“ Tribunal me je ovakvim potezima terao da simpatišem čoveka kojeg sam mrzeo.

***

Kada sam za Betu napisao analitički članak o godinu dana rada javnih izvršitelja (2013), pozvala me je poznanica, izvršni sudija. Bunila se jer sam naveo da prigovor na zaključak izvršitelja povodom duga za komunalije ne odlaže izvršenje. Pročitao sam joj šta tačno piše u zakonu. „Ali mi odlažemo“, pobunila se. „Ko to mi?“, pitao sam. „Sud“, kazala je. To nije pisalo u zakonu, i nije menjalo suštinu da sam pod pritiskom jer kritikujem po građane štetnu pravosudnu politiku.

***

Sa kolegom sam 2011. otišao na jug Srbije zbog istraživačkog teksta BIRN-a o finansiranju kulture van Beograda. Sagovornik iz Niša, generalno nezadovoljan stanjem u zemlji, rekao je off record da je „odslužio svoje“ protiv Miloševića i da nema više snage da se bori ni protiv koga. Slične rečenice slušao sam, od poznanika, i u Beogradu. Jedan, vrlo obrazovan, napisao je na Fejsbuku: „Samo ti kreni prvi (da se boriš), pa ću ja za tobom.“ Sve je to bilo pre Vučića.

***

Kao novinar sam pokrio mnogo koncerata. Najluđa iskustva: (1) koncert Bijelog dugmeta 2005. u Beogradu; voz prolazi kroz masu što satima pokušava da uđe na Hipodrom; masa potom satima izlazi sa koncerta gazeći u mraku po nepreglednoj, krckavoj skrami čaša i flaša; (2) haos posle koncerta Red Hot Chili Peppersa 2007. – publika tučena biblijskim pljuskom čeka voz na železničkoj stanici Inđija. Voz konačno stiže; vrata vagona su zakrčena, Neki momak se ubacuje kroz prozor. Onda shvata da je pogrešio: voz ne ide za Beograd već za Novi Sad.

***

Otkrivši peticiju za „uklanjanje HAARP-a sa srpske zemlje“ – što je bila inspiracija za moj roman Poplavljeni um, na temu uticaja teorija zavera – napisao sam o tome članak za Betu. Deo kolega mi je tiho čestitao porukama: „Konačno da neko nešto kaže protiv bezumlja“. Kolege koje su mislile drugačije gledale su me povređeno i govorile da „tamo nečeg ima!“. Te 2014. godine, nisam verovao da iko zdrav i prav može da veruje u gluposti. Danas verujem, itekako.

***

Posle napuštanja novinarstva, dok sam čekao da Poplavljeni um nađe izdavača, kao pravnik u udruženju potrošača Efektiva neočekivano sam postao pravni pisac. Monografija Nevidljivi zakon (2020) bavila se ignorisanjem Zakona o zaštiti potrošača i drugih za potrošače relevantnih propisa na sudovima. Razgovarao sam sa drugom o žanrovskoj pripadnosti mojih pet objavljenih knjiga i zaključio da se Nevidljivi zakon uklapa u žanr srpskog pravosudnog horora.

***kraj***

O sagovorniku

Jovan Ristić, pravnik, pisac, prevodilac i novinar – rođen je 1973. u Beogradu. Suosnivač je i selektor Festivala srpskog filma fantastike. Napisao je filmske knjige Tuđin3 – Jedan nezasluženi košmar (Lazar Komarčić/Projekat Rastko, 2008) i Izgubljeni svetovi srpskog filma fantastike (Filmski centar Srbije, 2015 – koautor Dragan Jovićević). Objavio je zbirku autorskih priča i pesama Godine u magli (Niški kulturni centar, 2010), pravničku monografiju Nevidljivi zakon: neprimenjivanje propisa o zaštiti potrošača usluga od opšteg ekonomskog interesa pred sudovima u Beogradu i Pančevu (Udruženje Efektiva, 2020) i roman Poplavljeni um (Laguna, 2022). Živi i radi u Beogradu.

Tekst je objavljen i na sajtu lista Danas: https://www.danas.rs/nedelja/jovan-ristic-sanjam-atomske-pecurke/

Odlomak iz romana POPLAVLJENI UM - poglavlje 14.

Evo jednog odlomka iz romana Poplavljeni um (njegovo četrnaesto poglavlje) za koji smatram da je dobra ilustracija njegove atmosfere kao psihološkog road-trilera sa elementima zone sumraka. 

14.

Dok se šetkao kraj automobila koji su čekali točenje goriva, Filip je bacao čežnjive poglede ka Ibarskoj magistrali, ka vozilima koja su išla prema Beogradu. Želeo je da je imao više hrabrosti da sam krene kući, onda kad su se kod Ceraka prvi put zaustavili. Stanice gradskog prevoza tamo su bile blizu, a ovde, u ovoj nedođiji, nije bilo ničega. Zašto je Momir kog đavola morao da bude tako neodgovoran, sujetan i komplikovan? Prvo je kasnio na sastanak, pa je sam sebe sabotirao vređajući Bebu koja je pristala da ih vozi onda kad su Momirova kola crkla, i još je s pokvarenim stomakom krenuo na put. Mogao je lepo da javi da mu nije dobro, pa da se cela ta glupa akcija otkaže ili odloži, tim pre što se na fejsbuk poziv odazvalo samo dvoje ljudi. Al’ ponos. I sad su zbog dotičnog ponosa gubili vreme čekajući da se Momir skine sa WC šolje. I niko nije garantovao da ga u takvom stanju stomak neće ponovo pritegnuti, ko zna gde, kad i u kojoj situaciji.

Šta si očekivao od čoveka koji je ispušena muštikla? I zašto se i dalje družiš s tim preletačem? To bi – govorio je sebi – rekao Slavoljub da mu je ispričao kuda se stvarno uputio, i s kim. Pitao se šta bi mu Slavoljub tek rekao ako bi se kojim slučajem stvorio ovde, na pumpi? Uhvatio je sebe kako želi da se to desi, da njegov otac stvarno dođe, da bude neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar. Ma bilo bi dovoljno da ga pozove na mobilni; Slavoljub bi odmah seo u kola i doleteo. Onda je odbacio tu pomisao, zamišljajući Slavoljubov smeh i svoju sramotu na putu do kuće. I sramotu godinama posle toga.  

Rekao ti je da si stihoklepac? I on? A meni nisi verovao...

Pogledao je ka restoranu za svaki slučaj; kroz staklo ispod plave tende sa natpisom LAV video je Mrvicu i Bebu kako sede i pričaju. Bili su ga pozvali sa njima unutra na piće, a on im je učtivo kazao da nije žedan i da bi radije protegao noge. Istina je bila da bi mu piće prijalo, ali mu nikako nije bilo do društva i razgovora. Osećao se potišteno. Osećao se kao uljez. Putnik na pogrešnom putovanju. I moraće to da ostane do kraja. Moraće nekako da se vadi. Sam.

Udaljio se od glavnog objekta pumpe u kojem su bili restoran, WC i prodavnica, i pošao u pravcu parkiranih automobila iza kojih se prostirao auto-put. Hodao je besciljno, šutirajući zgaženu konzervu; onda je shvatio da to radi nasred prolaza za kola, pa je ubrzao hod do parkinga. Nije bilo ničeg zanimljivog u okolini, a i čega bi bilo na jednom takvom mestu? Čak se ni u marke automobila nije razumeo, pa da uzme da ih proučava. Smotan si k’o sajla, nemaš reflekse, ubio bi nekog na drumu, govorio bi mu Slavoljub kad bi spomenuo da hoće da vozi. I šta će ti kola kad živiš u centru? govorila bi mu mama. I mama je bila više u pravu nego tata, ali Filip je i dalje želeo da vozi, samo što mu je nekako sva ta gnjavaža oko polaganja ispita i oko objašnjavanja roditeljima zašto hoće da vozi oduvek bila na poslednjem mestu.

Okrenuo se u pravcu žuto-zelenih polja iza kojih je ležala Orlovača. Na toj strani nalazila se kućica sa malim prozorima nalik na kontejner i nešto montažno sa lučnim krovom što je moglo da bude auto-perionica. Šta god da je bilo u pitanju, nisu se videli korisnici. Zapravo, na tom kraju pumpe nije bilo žive duše. Na samoj ivici betoniranog područja, između auto-perionice i saobraćajnice koja je dolazila sa Ibarske magistrale, bila su parkirana jedna jedina kola – sportski automobil crvene boje bez krova.

Porše je uvek umeo da prepozna.

Da li je to bio onaj porše?      

Uputio se ka usamljenim kolima, a kad se dovoljno približio, shvatio je da nemaju tablice. Svejedno su bila veoma lepa. Vozio je takva u svojim snovima i kompjuterskim igrama.

Vlasnika nije bilo unutra. Kada je sasvim prišao poršeu, sa izvesnom zebnjom se osvrnuo oko sebe. Osećao se izložen pogledima sa pumpe, tako izdvojen na brisanom prostoru. Plašio se da tip koji vozi ta kola možda nije u blizini, pa da ga vidi i pomisli svašta o njegovim namerama. Srbija je ovo, ljudi vole da kradu, govorio je sebi Filip dok je kao opčinjen dodirivao sjajnu površinu karoserije. Kad nešto izgubiš na ulici, oprosti se s tim. Ostaćeš bez bicikla čak i kad ga vezuješ lancem za gelender na šestom spratu zgrade koja se zaključava. Ponovo je video da porše nema tablice, pa je povukao ruku. Ko to sme da vozi ovakva kola a da nema tablice i da ga policija ne dira kad projuri kroz crveno svetlo?

A možda to nisu ona kola.

Svejedno, nemaju tablice.

Zakoračio je unazad. I začuo režanje.

Nije znao odakle zvuk dopire, da li iza kola ili iz samih kola, ali je pretrnuo, pa je oprezno napravio još jedan korak unazad, ne usuđujući se da se okrene i potrči ka sigurnosti pumpe.

Režanje je postajalo sve grlenije i zloćudnije, a nakostrešeni Filip je imao utisak da svaki njegov sićušni korak traje beskonačno dugo i da ga bilo kakav nagli, pogrešan pokret može izložiti nečem strašnom, bolnom i krvavom.

Iza automobila se promolila životinja.

Veliki crni pas. Mešanac ko zna čega. Prljav i čupav, kao nekakav ljudski prosjak. Rebra su mu se mogla prebrojati koliko je bio neuhranjen. Na prednjoj levoj nozi ispod kolena kao da ga je nešto ujelo i odgrizlo mu popriličan komad dlake, i na tom mestu se nalazila gadna krasta.  

Filip se ukoči od straha. Pas ga je jedno vreme fiksirao pogledom, i kao da se trudio da objekat njegove netrpeljivosti može da prostudira svaki zub u njegovim iskeženim čeljustima, pa je zakoračio napred.

Filipova obamrlost popusti. Počeo je oprezno da se povlači.

Pas krenu za njim, u istom ritmu.

„Dobra kuca“, govorio je Filip, više tešeći samog sebe no smirujući životinju. Jer kuca nije bila dobra. Sada je režala tako intenzivno i frktavo da se svakog trena moglo desiti da jurne u napad. A tako mršava i ljutita, delovala je i gladno. O, kako je samo želeo da se obrne i potrči ka zgradi Kriogasove pumpe. I kako se samo plašio da ta zver ne jurne za njim i ne baci se na njegova leđa.

Video ju je kako hoda sve brže, kako spušta glavu dok joj se mišići grče u pripremi za skok. Prestravljen, okrenuo se da potrči.

I udario nosem u nešto.

U nekoga.

U nečije grudi.

Prateći inerciju tela, ruke mu obgrliše čoveka na kojeg je naleteo. Zaustavljen i obnevideo od bola uhvatio se za lice i zateturao, a neznanac ga je spasio od pada, pridržavši ga za ramena.

Kada je progledao, ugledao je dugokosog, prosedog bradonju u narandžastom kombinezonu radnika na pumpi. Istovremeno je shvatio da ga životinja nije zaskočila.

Drhtavo se obrnuo, ne znajući šta ga očekuje. A dočekao ga je prizor psa koji mirno sedi ispred crvenog poršea. Iako je gledao Filipa ispod oka, nije više režao i nije se više kezio.

Pumpadžija se pojavi pored Filipa. Kroz naočari sa metalnim ramom gledao je u psa, koji je jedva čujno cvileo.

„Je l’ vaš?“, upita Filip, kojem je nos još brideo od udarca.

Pumpadžija priđe psu, kleknu kraj njega i pomazi ga.

„To su deca ulica i drumova“, rekao je, češkajući životinju iza ušiju. „Surovo napuštena. Izgnana iz vrta roditeljske ljubavi. Večito odbacivana, šutirana čak. Ljuta na svet. A opet gladna milovanja.“ Pogledao je ka Filipu i osmotrio ga. „Šta ćeš... ovako daleko?“

„Ja... samo sam hteo da pogledam kola...“

„Nisam te to pitao.“ Glas mu je bio dubok i hrapav, kao kora veoma starog drveta, i nije se uklapao sa bujnom kosom nekog ko ima pedesetak godina i prilično očuvan stas. Filipa obuze nelagoda. Nisu mu se dopadali ni ispitivački pogled ni pitanje tog čoveka. A čovek se osmehnuo, kao da je osetio Filipovu tenziju.

„Hteo sam da te pitam šta te je dovelo ovde?“

Filip je bio uplašen isto koliko se osećao glupavo. Šta da mu kaže? Doveo me ortakov proliv?

„Gorivo.“

Pumpadžija odmahnu rukom i prestade da češka psa. „Svakog ovde dovede gorivo. Treba mu gorivo da bi nekud stigao“, rekao je ustajući sa betona. „Kakvo gorivo tebe pokreće?“

Filip blenu u njega.

„Je l’ ti kola idu na benzin? Na bezolovni? Dizel?“

„Ne vozim. Ne vozim ja“, promuca Filip.

„Ah. Saputnik. Nema veze.“ Nasmejao se. „Moram da se vratim da radim. Sviđaju ti se kola?“

„O da. Vaša su?“, upita Filip s nevericom.

Bradonja coknu jezikom i opet se nasmeja. „Mislim da si hteo da kažeš zar su vaša. Ne, ne znam čija su. Al’ rade pos’o. Odoh sad. Vidimo se, momčino.“ Namignuo je Filipu i uputio se ka zgradi Kriogasove pumpe, zavrćući rukave. Filip je zbunjen gledao za njim, pitajući se da li su sve pumpadžije ovoliko opičene. Imao je takođe utisak da je dotični promašio profesiju. Ili je možda od svoje profesije pobegao.

Filip pogleda iza sebe.

Pas je nestao. Kao da ga nikada nije ni bilo.

A nebo je postalo namrgođenije.  

30 godina od The Cure albuma Wish (1992): KAKO NE NAPRAVITI DISINTEGRATION 2

Kasnim sa ovom objavom nekoliko sedmica, ali nema veze - jubilej objavljivanja albuma Wish (1992) vredan je i da se sada pomene, tim pre što se ovo ostvarenje grupe The Cure danas uglavnom potcenjuje, iako se radi o vrlo kvalitetnom albumu, poslednjem iz imperijalne faze benda (1985-1994). Problemi sa Wish ne leže obavezno u onom što on nudi, već se nalaze u očekivanjima publike i kritičara, ali i u nameri Roberta Smita da, makar u pojedinim pesmama (pre svega u ogromnom hitu Friday I'm In Love) kontrira svom imidžu mračnjaka-depresivca koji je vremenom stekao, iako se s njim nije slagao, jer se njegov muzički i svirački vrlo potkovani bend tokom karijere zanimao za raznolike žanrove i vremenom se okrenuo eklekticizmu. 

Rokerski Wish pojavio se nakon melanholično-mračnog klasika Disintegration (1989), kreativnog i komercijalnog vrhunca The Cure kojem su prethodile dve takođe veoma uspešne ploče: The Head On The Door (1985) i Kiss Me Kiss Me Kiss Me (1987). Posle ovakvog niza albuma i znamenitog prethodnika (ono što je Avalon za Roxy Music i pop muziku, to je Disintegration za The Cure i gotik-rok), bilo je veoma teško napraviti nešto drugačije i sveže. A Robert Smit je duboko bio svestan toga, jer je kao umetnik od samih početaka insistirao na tome da njegov bend stalno napreduje, menja se i nudi nešto novo i neočekivano. 

Ako su The Cure na samom početku svirali minimalistički postpank-pop (prvi album Three Imaginary Boys i prateći singlovi Killing An Arab, Boys Don't Cry i Jumping Someone Else's Train iz 1979), njihov zvuk se sa naraslim ambicijama Roberta Smita a pod uticajem Siouxsie And The Banshees ubrzo transformisao u mračni postpank (albumi Seventeen Seconds iz 1980. i Faith iz 1981.), a potom evoluirao u gotik-rok najmračnijeg tipa (album Pornography iz 1982, čijim ponorima jedino može da parira Closer, Joy Division klasik iz 1980). Zatim je Robert Smit, bežeći od suicidalnosti muzike koju je pravio i života kakav je vodio, napravio duhovito bizaran zaokret, pa su The Cure prosvirali novotalasni pop, elektro-pop i džez-pop na tri hit singla snimljena 1982. i 1983 (Let's Go To Bed, The Walk i The Lovecats čije su A i B strane kompilovane na albumu Japanese Whispers iz 1983). Odatle su skrenuli u psihodeliju, zadržavši ponešto od gotika i popa (album The Top iz 1984) a onda uplovili u (uslovno rečeno) mejnstrim pop-rok vode na The Head On The Door (1985), albumu koji je ovaj britanski alternativni rok bend pretvorio u međunarodne mejnstrim zvezde. Eklektički, stilski šaroliki, uvrnuto nepredvidivi dupli album Kiss Me Kiss Me Kiss Me (1987) uveo je The Cure na američke stadione i u sportske hale na krilima velikog hita Just Like Heaven, dok je mračni, introspektivni Disintegration (1989) trebalo da bude otklon od mejnstrim uspeha i povratak onome što je bend svirao početkom osamdesetih. Ali, na Smitovo zaprepašćenje, Disintegration je doveo The Cure na sam vrh popularnosti i darovao mu dotle najveće hitove u karijeri: Lullaby i Lovesong (#2 na Bilbordovoj top listi u SAD). 

Robert Smit je ovog puta, uz mnogo gunđanja i antiprotivnih izjava, bio prinuđen da se pomiri sa uspehom kojeg se plašio i od kojeg je želeo da pobegne da bi ostao respektabilni autor. Na albumu Wish je taj uspeh ponovio, ali je, sledeći umetnički integritet, dao sve od sebe da ne napravi Disintegration 2. Definitivno ga nije napravio; na Wish se jasno vidi se težnja da se izbegne ponavljanje, ali prvi put u istoriji benda rezultat nije bio radikalno drugačiji od onog što su The Cure do tada svirali, sa svim svojim stilskim ekskurzijama, a B strane singlova svedoče da je, sa malo drugačijom selekcijom pesama, bio moguć kvalitetniji Wish od isporučenog.

Smit nije bio zadovoljan, iako se upravo sa Wish popeo na prvo mesto top liste najprodavanijih albuma u Americi i na drugo mesto u Velikoj Britaniji. Imao je utisak da se ponavlja, da nema ništa novo da kaže, i svoju stvaralačku dramu pretočio je u pesmu End kojom se album završava, a čiji su stihovi upućeni obožavaocima: "Molim te, prestani da me voliš, ja nisam ništa od tih stvari (koje za mene pričaju)". Smit je, naravno, prestrog, ali je dobro uočio problem. 

Zaključno sa Wish, The Cure su bili izuzetan albumski i izuzetan singles bend. Luda nepredvidivost rezervisana za albume važila je i za singlove. U fascinantnom nizu od Killing An Arab (1978) do Never Enough (1990) nije bilo sedmoinčnog ili dvanaestoinčnog singl izdanja koje je ličilo na neko od prethodnih. Počev od High (1992), prvog singla sa Wish, The Cure su - uz veliki izuzetak Friday I'm In Love - zašli na teritoriju neoklasicizma. Koliko god zavodljiv, hitoidan i po strukturi zanimljiv (odsustvo refrena), High je tipičan The Cure pop singl ne samo po tekstu već i po zvuku i aranžmanu; ima u njemu pelcera i od The Lovecats i od The Caterpillar i od Catch i od Pictures Of You. Slično važi za treći singl A Letter To Elise. 

Ali Friday I'm In Love je priča za sebe u opusu The Cure; on ne samo što je postao klasični Cure pop singl u punom značenju te reči je već se pretvorio u klasičnu pop pesmu devedesetih koja se i dan-danas vrti po radio stanicama (Smit: "Nju kao da zna svaki taksista u SAD") a ima čak ima folk obradu (Yo La Tengo i Kurt Vile). Poletni, veseli Friday doneo je bendu, međutim, ozbiljan nesporazum sa tvrdokornim fanovima. Po njima, Robert Smit se prodao jer je postao veseo. Da li je to istina? Pa, ako pitate njega, dozvolio je sebi da iskoči iz kalupa u koji ga su drugi strpali (nešto što je uvek mrzeo) i pokazao da ume da bude ljudsko biće koje se raduje i voli da pleše i koje je u stanju da bude zaljubljeno - makar i samo petkom (kao što se iz duhovitih stihova vidi, on strasno prezire sve ostale dane u sedmici, ostajući Robert Smit kojeg poznajemo). 

Album Wish kao celina isprva je bio hvaljen kao jedan od boljih albuma devedesetih, ali je vremenom ostao u senci Friday I'm In Love, a u poslednjih desetak godina se čak potcenjuje (videti površni prikaz na AMG-u i specijal magazina MOJO posvećen karijeri grupe) ili se vrlo pogrešno opisuje kao "pop album". Radi se o "treniranju strogoću" u naknadnom preispitivanju opusa benda, ali i o površnosti kritičara koji ostavljaju utisak da sude o celom albumu na osnovu jedne jedine pesme, što je recept koji kod nepredvidivih The Cure nikada nije davao dobre rezultate.  

Ključna reč za opisivanje Wish je gitarski rok zvuk, a on je u muzičkom mejnstrimu ponovo postao popularan kada su grandž i alternativni rok, nošeni megauspehom Nirvanine pesme Smells Like Teen Spirit i albuma Nevermind (1991), preplavili top liste u Evropi i anglosaksonskim zemljama. Na stranu Smitovo odbijanje da se ponavlja; vetar u leđa promenama u zvuku The Cure bio je i odlazak klavijaturiste Rodžera O' Donela (1990) čije su su iskustvo i sviračko umeće doprineli višeslojnosti i sofisticiranosti Disintegration. Zato na Wish nema "okeanskih" klavijatura, već su u prvom planu teške grandžerske stvari poput uvodne Open i završne End, a tu su i frenetično brza Cut, vah-vahom nošena Wendy Time i kompleksna, skoro epska From The Edge Of The Deep Green Sea, koja muzičku inspiraciju kao da vuče iz prve faze stvaralaštva grupe Roxy Music (1972-1975). Album sadrži i sporije, elegične pesme sa bogatom instrumentalizacijom: pomenuti singl A Letter To Elise, dirljivo-nežnu Trust, depresivni gotik Apart (jedini momenat na albumu koji priziva duboku tugu sa Disintegration), i jedan od vrhunaca albuma, To Wish Impossible Things, čiji orijentalni aranžman, začinjen violončelom, priziva Led Zeppelin (gitarista Porl Thompson će posle Wish svirati sa Džimijem Pejdžom i Robertom Plantom). Ostatak materijala čine pop pesme: High, Friday I'm In Love i Doing The Unstuck. Ova poslednja bila je rođena da bude singl - što na moje veliko iznenađenje nije postala (mada je napravljena njena specijalna remiksovana verzija) - i njeni stihovi "Odbaci tugu i sve te loše vesti" još otvorenije od Friday I'm In Love govore o težnji Roberta Smita da prikaže sebe drugačijim i veselijim, da poruči ljubiteljima svog benda da život ima i veseliju stranu, koju treba slaviti a ne odbacivati ili potcenjivati. Dakle, sa tri brže pop pesme i jednom pop baladom (A Letter To Elise), Wish se ne može nazvati pop albumom. On je u svojoj biti ipak rok album, koji je isporučio baš ono što je u tom trenutku, na grandžerskom početku devedsetih, bilo voljeno među mladima. Naredni albumi Wild Mood Swings (1996), Bloodflowers (2000), The Cure (2004) i 4:13 Dream (2008) neće hodati u korak sa vremenom i samim tim neće imati popularnost Wish. Taj album je ujedno poslednji album The Cure kojeg je producirao Dejv M. Alen, čovek sa istančanim osećajem da u pesmi prepozna detalj koji "kupuje" uvo slušaoca; poslednji je koji je na sebi imao svetske hitove, i poslednji je na kojem je redosled pesama besprekoran. Istovremeno, to je prvi Cure album čiji su restlovi jednaki ili bolji u odnosu na pesme koje on nudi. 

Naime, nijedna priča o Wish i njegovom ustrojstvu nije kompletna bez priče o njegovim B stranama i o instrumentalima koji su uvršćeni na veoma retki prateći EP, Lost Wishes (1993), originalno objavljen samo na kaseti. Tih 10 kompozicija svedoče o tome da se Smit kidao između onog što je želeo da album bude i onog što je iz Smita prosto izbijalo a nije se uklapalo u viziju Wisha kao nečeg što ne treba da bude nastavak Disintegrationa. Na B strani singla High našla se jedna od najboljih Cure pesama ikada napisanih, eterično-hipnotična This Twilight Garden, u pogledu koje se i sam Robert Smit kasnije kajao što je nije stavio na album umesto prosečne Wendy Time. Na maksi-singl verziji High je i mračna, okeanska Play koja bi se pre uklopila u prethodni album nego u Wish. Na pozadini singla Friday I'm In Love priložene su vesela i prilično hitoidna Halo i tmurna, galopirajuća Scared As You. Singl A Letter To Elise sadržao je na B strani melanholični biser The Big Hand, koji čak bio puštan na američkim radio stanicama i stekao, poput This Twilight Garden, neku vrstu kultnog statusa među fanovima benda, a tu je i bio i opako nabrijani gotik A Foolish Arrangement, koji se vozi na ubitačnoj bas deonici Sajmona Galupa. Pomenute pesme izmenile bi dušu albuma da su stavljene na njega, a kad se svih šest poslušaju na gomili, teško je ne zapitati se zašto Smit nije izdao mini LP samo sa njima, umesto što ih je stavio na B strane singlova. Za utehu, uvršećene su u izvanrednu zbirku B strana singlova i rariteta Join The Dots, objavljenu 2002. godine kao trostruko CD izdanje. Pored ovih pesama, vrlo produktivni bend snimio je i četiri gitarska instrumentala koje je stavio na Lost Wishes. Nisu izuzetna, nisu esencijalna, ali svedoče o ogromnoj količini energije i kreativnosti koja je pokretala The Cure tokom 1991. godine kada je Wish pripreman. 

Postava koja je snimila Wish - Robert Smit, Sajmon Galup, Port Tompson, Boris Vilijams i Peri Bamonte - raspala se posle velike svetske turneje kojom je album promovisan. Gitarski virtuozo Tompson otišao je da svira sa svojim idolima iz Led Zeppelin i nije se vratio do 2004. godine, Galup se podvrgnuo rehabilitaciji od alkoholizma i jedno vreme nije bio na raspolaganju ni za kakve svirke i snimanja. Bubnjar Vilijams je otišao zauvek, ali ne pre no što je sa Smitom 1994. godine snimio Burn, poslednju veliku pesmu The Cure koja je mnogima bila razlog da kupe soundtrack za film Vrana (The Crow). Izmoren sudskim procesom sa bivšim članom Lorensom Tolharstom, obogaljen privremenim i trajnim odlascima članova, bend je pauzirao pune četiri godine, a u međuvremenu svet je otišao dalje, rok scenom je zavladao britpop i The Cure su ispali iz mode. Wish je ostao njihov poslednji veliki rad, i koliko god on sadržao već viđene elemente, valja ipak reći da se radi o zaokruženom, kvalitetnom albumu kakav ovaj bend više nikada neće napraviti.

Prikaz romana POPLAVLJENI UM u listu Danas (2.4.2022).

U listu Danas, u podlistku Nedelja, objavljen je prikaz romana Poplavljeni um koji je napisao Nenad Lančuški, jedan od pokretača bloga Filmozofija strave. Naglasak u ovom prikazu je na likovima. Prilažen sken, a ko hoće da čita sa sajta, neka klikne OVDE. 

POPLAVLJENI UM: Snimak promocije romana u SKC-u Beograda, 22.3.2022.

Evo snimka promocije romana "Poplavljeni um" održane u knjižari Delfi u SKC-u Beograda 22. marta 2022. godine na kojoj smo učestvovali imunolog Srđa Janković, urednik izdanja Zoran Penevski, filmski režiser Mladen Đorđević i ja. Iz publike su se javljali pisac i prevodilac Goran Skrobonja i prevodilac Ivan Nightflier Jovanovich. Domaćica promocije bila je Tanja Vučković iz Lagune, koja je čitala odlomak iz knjige. Na ekranu sa leve strane vrtele su se fotografije sa moje ekspedicije u selo Beljina kod Barajeva (leto 2014. godine) tokom koje sam prikupljao građu za ovaj moj roman o četvoro ljudi koji bežeći od sebe i svojih problema tragaju za "HAARP antenom", optuženom da je klimatsko oružje NATO i da je izazivač katastrofalnih poplava u Srbiji...

Sledeća promocija je u Domu omladine Beograda 18.4.2022. godine, a ona nakon nje će najverovatnije biti upriličena u Novom Sadu.