недеља, 30. март 2014.

Noć živih mrtvaca ili šta znači biti zombi

Romerova Noć živih mrtvaca je film koji je uticao na moje sagledavanje društvenih odnosa podjednako kao Kaufmanova Invazija telokradica. Možda i snažnije. Noć sam prvi put gledao 1996. godine sa neke jadne VHS kopije; snimak je bio sa Art kanala i bio je pun snega, jer antena mog druga koji je kopiju napravio nije dobro hvatala taj program. Nema veze. Ono što sam video bilo je nezaboravno. Dupe mi je pomerilo. Ali to što sam video bila je samo teorija. Praksa je usledila koji mesec kasnije, na velikim zimskim demonstracijama u Beogradu povodom izborne krađe. Zombije sam gledao uživo sa prozora u Sarajevskoj ulici. Sneg je padao, a ulicom su ka centru nadirali ljudi koji su išli na kontramiting podrške Slobodanu Miloševiću. Svi su izgledali isto - sivo - nosili su transparente štampane istim fontom i vukli su kolica puna povrća. To im je, ispostaviće se, bilo oružje u bici sa demonstrantima koji su Miloševićevu osporavali pobedu. Četiri godine kasnije, zombije sam video ponovo, ali su bili sa "moje" strane. Palili su Skupštinu. Sreo sam ih potom još mnogo puta. Sa obe strane. Na zombije sam počeo da gledam kao na politička čudovišta. Postali su metafora sveta u kojem živim. Viđao sam ih u političarima, narodnim poslanicima, pripadnicima stranačke omladine, putnicima u gradskom prevozu, navijačima, ekstremistima i sleva i zdesna, običnim ljudima što čekaju u redovima, potrošačima u prodavnicima, šalterskim službenicima, birokratama u javnim preduzećima. Viđao sam ih u poznanicima, komšijama, prijateljima. Viđao sam ih u samom sebi, kad god bih se ponašao kao automat - radio stvari koje mi se ne sviđaju samo da bih išao stazom kojom zapravo ne želim da idem; govorio stvari koje ne mislim samo da bih bio u pravu ili čuo svoj glas. Da. I ja umem da budem zombi. Iako to ne želim.  

I ne, ne mislim da su zombiji oni ljudi koji se jednom godišnje prošetaju maskirani ulicama Beograda i drugih svetskih gradova. Oni su samo učesnici u maskenbalu. Pravi zombiji su svuda oko nas. Tu su svaki dan. Ima ih čak i u nama. Oni su mi. Mi smo oni.

U uvodniku prikaza Invazije telokradica sam obećao da ću pisati o Noći živih mrtvaca. Onda sam shvatio da sam o njoj već pisao u magazinu Znak Sagite pre nekih desetak godina, i da bi bilo dobro da taj tekst objavim na Internetu, jer delovao je sasvim okej i bilo je ljudi kojima se dopao. Jedino sam se plašio da će možda biti neophodno da se tekst revidira. Nisam bio u pravu. Kada sam ga ponovo pročitao, postalo mi je jasno da je to jedan od boljih tekstova koje sam napisao za taj magazin i da je izdržao test vremena. Morao sam da osvežim podatke u uticaju filma - The Walking Dead, nastavci, rimejci, i tako to - i da sredim pokoju stilsku grešku, ali to je u suštini isti tekst. Drago mi je što doživljava onlajn premijeru.


NOĆ ŽIVIH MRTVACA
(Night Of The Living Dead)
SAD, 1968 (crno-beli)
Režija: George A. Romero
Scenario: George A. Romero i John A. Russo
Uloge: Duane Jones, Karl Hardiman, John A. Russo, Judith O' Dea
Trajanje: 96 minuta


George A Romero, koji je sa Noći živih mrtvaca udario temelje modernom viđenju zombija, nikada se zapravo nije njima bavio – bar ne hodajućim leševima, gladnim ljudskog mesa koji su postali zaštitni znak ovog filma.
U centru Romerove pažnje su ljudi, tačnije ona vrsta ponašanja koja nas navodi da neku osobu nazovemo zombijem.
Snimljena buntovničke 1968. godine, Noć živih mrtvaca verno je uhvatila duh svoga vremena: opštu nesigurnost, ratove, atentate, rastući uticaj medija, rovovske podele na linijama liberali-konzervativci, omladina-odrasli i NATO-Varšavski ugovor. Ali, Noć je suštinski velika zato što Romero, liberal po opredeljenju, nije hteo da zauzme stranu. Nije ga zanimala ideološka valjanost već ostrašćena isključivost spram nosilaca drugačijeg mišljenja – zombiranost, koja je, po njemu, ključ ljudske propasti.

Prava tema Noći jeste nedostatak komunikacije. Sedmoro ljudi, koji su se pred neobjašnjivom najezdom mrtvaca-kanibala sklonili u jednu seosku kuću, postaće njihove žrtve samo zahvaljujući neslozi i gledanju televizije. Zombiji su objektivno spori i plaše se vatre, no podeljenoj, televizijom zaglupljenoj zajednici slaba je vajda od toga.

Vođa prvog tabora u opkoljenoj kući, sredovečni konzervativac Harry, sklonio se u podrum i zagovara zaključavanje u njega, “jer je lakše braniti samo jedna vrata”. Drugi tabor, na čijem je čelu mladi i preduzimljivi liberal Ben, zalaže se za blokadu svih prozora i vrata i kontrolu nad čitavom kućom “jer je lakše pobeći ako imaš više izlaza”. Simpatije gledalaca vezuju se za Bena, ali njegova isključivost je ista kao Harryjeva. Štaviše, okolnosti pokazuju da su sučeljene koncepcije podjednako osuđene na propast. Da ironija bude veća, Ben će, kada ostane jedini preživeli, spas potražiti upravo u – podrumu.

Dodatan podstrek katastrofi daje televizija – jedina veza opkoljenih sa svetom – koja izdaje sumanute i protivrečne preporuke za spasavanje od “epidemije vaskrsavanja” koja se pored ostalog širi ujedom zombija. Kada jedan od junaka kaže svojoj sumnjičavoj devojci da iz sigurnosti kuće treba bežati “jer na televiziji kažu tako”, on iskazuje usud današnjeg čoveka, koji se prečesto povodi za medijskim informacijama kao automat. Ili zombi, recimo.

Stvoreno u amaterskoj kuhinji, ali sa ogromnim entuzijazmom, ovo crno-belo remek delo svrstava se među najsnažnija i najuticajnija ostvarenja – i u žanru i u istoriji svetske kinematografije. Inspiraciju je našlo u Hitchcockovim Pticama (1963) a pre svega i iznad svega u znamenitom romanu Richarda Mathesona Ja sam Legenda (1954). Noć živih mrtvaca je na velike ekrane dovela ono što teoretičar horor žanra Douglas E. Winter naziva “liberalnim košmarom”. U pitanju je masovno nadiranje bauka iz mraka koji hoće da nas pojedu (i verovatno prvi put u istoriji filma čine to sasvim otvoreno, pred kamerama). Ali ti bauci ne liče na klasična čudovišta. Zapravo, vrlo su slični običnim ljudima – našim komšijama, rođacima, roditeljima, deci poznanicima, policajcima, vojnicima, demonstrantima, fanaticima svih vrsta – samo što su, kako primećuje pisac Clive Barker, “za stepen bliže raspadanju nego mi.”
Bezumnu rulju ne pokreće nikakav vudu, već glad za ljudskim mesom. Takođe se ne zna šta je podiže iz mrtvih. Na TV-u se, doduše, pominje nekakav SF uzrok katastrofe – zračenje sa pale svemirske sonde koja se vratila sa Venere – ali taj uzrok postaje dodatno sumanut i neprihvatljiv posle scene sa vašingtonskim političarima i generalima, koji progonjeni novinarima izjavljuju kako se “učinilo sve što se učiniti moglo”. Slična retorika kao u Vijetnamu. Pomenuta koncepcija dodatno je osvežena Romerovom režijom, koja je mešavinom hičkokovskog i dokumentarističkog pristupa učinila da mrtvaci zaista ožive, da fiktivni užasi budu opipljivi a amaterska gluma postane ubedljiva. Zahvaljujući tome, ali i turobnoj muzičkoj podlozi, stvorena je atmosfera realističkog užasa koju ni stotinu odgledavanja ne može da ublaži.
Posebnu gorčinu daje naizgled apsurdni rasplet. Kada prođe noć, a šok zameni spoznaja da se zombiji mogu ubiti, i to lako, ostrašćeni živi ljudi kreću u lov na žive mrtvace – mrtve ljude, zapravo. “Ubijte mozak i ubili ste bauka”, kaže novinaru (dalekoj preteči Christiane Amanpour) lokalni šerif, tipični “red nek” iz američke provincije. Nakon što ekipa njegovih lovaca likvidira jedinog preživelog u kući – heroja Bena, koji je provirio kroz prozor, očekujući spasioce – šerif lakonski izjavljuje “Okej, mrtav je. Eto još jednog za lomaču”. Nikog nije zanimalo da li je žrtva čovek ili zombi, a ubijenog Bena tumačio je crnac – ne zato što je scenario tako zahtevao, već zato što je glumac Duane Jones jedini u ekipi imao glumačkog iskustva, pa je bilo logično da dobije glavnu ulogu. Da stvar dobije neočekivanu dimenziju pobrinuo se slučaj – Noć živih mrtvaca ušla je u distribuciju (mahom po drajv-in bioskopima) dan pre no što je ubijen Martin Luther King… 

Nebrojeni su književnici u žanru horora koje je Noć pokrenula na stvaranje (Stephen King i Clive Barker samo su najpoznatiji). Ona je takođe nadahnula prve filmove Davida Cronenberga, Drhtavicu (1975) i Mahnitost (1976), klasike Johna Carpentera kao što su Napad na policijsku stanicu broj 13 (1976), Noć veštica (1978), Magla (1980), Bekstvo iz Njujorka (1981) i Princ tame (1987), ali i npr serijal Petak 13-ti. Sa scenama koje su na velikom ekranu pomerile granice prikazivanja nasilja, Noć živih mrtvaca je naterala američke cenzore da izmisle oznaku X. Sa druge strane, ovaj film se našao u postavci njujorškog Muzeja moderne umetnosti, uvršćen je u Nacionalni filmski registar Kongresne biblioteke SAD kao delo od „kulturnog, istorijskog i estetskog značaja”, a romerovski zombiji eksploatisani su po italijanskim horor filmovima, TV reklamama, video spotovima (znameniti Thriller Michaela Jacksona) i video igrama (najpoznatija je Resident Evil). Posle zamora materijala u devedesetim godinama, podžanr zombi filma je doživeo novu popularnost zbog velikog uspeha filma Dannyja Boyla 28 dana kasnije (2002), i ona se održava i dan danas, zahvaljujući hit TV seriji The Walking Dead.

U Romerovoj režiji, Noć je stekla pet (socioloških) nastavaka – briljantnu potrošačku distopiju Zora mrtvaca (1978; takođe ušla u istoriju svetskog filma), oštri antimilitaristički manifest Dan mrtvaca (1985), režijski efektnu ali koncepcijsku manjkavu Zemlju mrtvih (2004) i još dva ostvarenja, Dnevnik mrtvih (2007) i Preživljavanje mrtvih (2010), koja su Romerov pokušaj da osveži serijal novim pristupom, ali su daleko ispod standarda prethodna četiri filma. Tu su još kompjuterski kolorisana verzija originalne Noći (1986), kriminalna “produžena” verzija iz 1998. koju je za DVD, sa novom muzikom, priredio John A. Russo, producent i glumac u originalnom filmu, i niz rimejka, među kojima najbolji ostaje onaj iz 1990. godine koji je snimio Tom Savini po scenariju samog Romera.
Ne smeju se zaboraviti ni sve one horor komedije (najbolje su Povratak živih mrtvaca Dana O’ Bannona, Shaun Of The Dead Edgara Wrighta i Zombieland Ruebena Fleischera) snimljene kao omaž večitoj Noći, čiji se prikaz zombija – sa parodično sporim hodom, opsednutim pogledom i “mesečarski” ispruženim rukama uselio u kolektivnu podsvest, inspirisavši, pored ostalog „zombi šetnje” širom sveta.
Ko bi rekao da je takvu slavu u popularnoj kulturi stekao mali film, sniman za samo 100.000 dolara na farmi kraj Pitsburga, i to u pauzama rada na TV reklami koja je autorima – nekolicini prijatelja – bila glavni posao...

субота, 29. март 2014.

SIMPLE MINDS - Celebrate 1979-2013 (2/4)

Evo i prikaza prvog diska kompilacije Celebrate, kao što sam obećao u uvodnom tekstu. Ovde su Simple Minds u punom naletu mladalačke snage i kreativnosti. Nema sumnje, period 1979-1984 im je najbolji. I upravo tog perioda treba da se prisete - ili sa njim da se upoznaju - svi kritičari njihovih kasnijih, mejnstrim radova. 




SIMPLE MINDS
CELEBRATE - THE GREATEST HITS
CD 1 (1979-1984)
NOVI ZLATNI SNOVI

Debi album Simple Mindsa Life In A Day (1979) – na kojem oni ponajviše zvuče kao svoji postpunk savremenici i zemljaci Magazine (čak su delili istog producenta Johna Leckiea) – zastupljen je na Celebrate naslovnim, prvim singlom, koji je ušao u donji dom britanskih top lista. kao i sa drugim singlom Chelsea Girl koji nije ušao nigde, iako su i kompanija Arista i bend očekivali da on prođe mnogo bolje od pesme Life In A Day. Sam album je neujednačen, uzori benda se isuviše lako primećuju – Magazine, Roxy Music, David Bowie – ali kompozicije, podjednako nošene McNeilovim klavijaturama i Burchillovom gitarom, lepe se za uvo.
Arista je očekivala da će takav biti i drugi album, za čijeg je producenta ponovo izabran Leckie.  Međutim, ono što su vredni momci iz Glazgova izbacili samo par meseci posle Life In A Day, a to je nekomercijalni, mračni Real To Real Cacophony (1979), nije bilo nimalo pitko, niti je ličilo na Magazine. Ovaj klasični postpank album, kojeg kritičari danas porede sa najvažnijim ostvarenjima grupa Public Image Limited, Wire, Gang Of Four i Joy Division, predstavljen je na Celebrate svojim jedinim singlom, rifoidnim Changeling, čija je uredna struktura netipična za divlje eksperimente ostatka ploče. To je i jedino mesto na kojem kompilacija ne uspeva da uhvati duh nekog Simple Minds albuma.
Zato je sledeći, Empires And Dance (1980) uhvaćen kako treba, sa futurističkim disko singlom I Travel (prvi klupski hit benda) i njegovim blipkajuće-hipnotičnim naslednikom Celebrate. Empires And Dance, uvrnuti postpank-disko manifest sa elemenitima krautroka, naišao je na oduševljenje kritike, ali Arista, besna zbog nekomercijalnosti prethodnog rada, Real To Real Cacophony, nije želela da ulaže novac ni u štampu ni u promociju. Rezultat: Empires And Dance – čiji je omot poslužio Manic Street Preachersima kao inspiracija za omot njihovog slavnog ostvarenja The Holy Bible (1994) – pojavio se u krajnje ograničenom tiražu. To je opet uslovilo i formalni razlaz Ariste i Simple Mindsa.
Momci su se ubrzo prebacili na Virgin, koji je želeo da opipljive rezultate saradnje dobije što pre, pa je insistirao na producentu Steveu Hillageu, gitaristi progresivne grupe Gong. Iako su im se ukusi razlikovali, Simple Minds su sa Hillageom našli zajednički jezik, i štaviše isporučili ne jedan nego dva albuma - Sons And Fascination i Sister Feelings Call – koji su 1981. prvo objavljeni kao „dupleks“, a potom kao odvojena izdanja, a u svakom slučaju su postigli dobre rezultate i privukli pažnju malo šire publike. Muzika je evoluirala ka novom talasu, bas je postao fankoidniji, ali je zadržana sklonost ka slobodnijoj formi. Pesma The American vratila je Simple Mindse na britanske top liste, a pulsirajuća Love Song postala je njihov prvi međunarodni hit. Pored ova dva očigledna izbora, na kompilaciji su se s pravom našli Sweat In Bullet (remiksovan za singl) i izvanredni, kinematični instrumental Theme For Great Cities, koji je današnjim generacijama uglavnom poznat u remiksima DJ-jeva (najpoznatiji Dave Lee/Joey Negro/Raven Maize).

            Verovatno najsjajniji čas Simple Mindsa, New Gold Dream (1982) i višestruko prelomni trenutak u njihovoj karijeri, zastupljen je zasluženo sa četiri velika hita – Promised You A Miracle, Glittering Prize, Someone Somewhere In Summertime i New Gold Dream (81-82-83-84). Prva dva su uvela bend u britanski Top 20; u pop-biseru Someone Somewhere In Summertime Jim Kerr je otkrio čari pevanja-sa-dušom (koje se na kasnijim albumima može smatrati okosnicom poređenja Simple Mindsa sa U2), dok je naslovna pesma postala vrlo popularna u diskotekama, naročito u Nemačkoj i Italiji, gde je njen uvodni sintisajzerski rif  1993. godine usemplovan u veliki plesni hit Open Your Mind grupe U.S.U.R.A. Pesmu su iste godine obradili Utah Saints, a  i britanska Kawala je 1999. godine odatle vadila semplove. U međuvremenu je ovakvu vrstu omaža dobila Someone Somewhere In Summertime, u hitu Davida Guette The World Is Mine (2005). Generalno, New Gold Dream je uveo Simple Minds na plesne podijume, ne malom zaslugom novog bubnjara Mela Gaynora, tada samo sešn muzičara pozvanog da zakrpi rupu nastalu odlaskom originalnog bubnjara Briana McGeea. Gaynor, koji je svirao na većini pesama na albumu (ostali rent-a-bubnjari: Kenny Hyslop, Mike Olgetree), omogućio je da topli, kristalni zvuk muzike (vrhunski rad producenta Petera Walsha), sada potpuno podvedene pod klasičnu pop formu uz fanki i džez tonove, dobije moćnu podlogu u ritmu.
Nošeni uspehom New Gold Dream i njegovih singlova, Simple Minds su pošli na turneju, koja je odredila dalji pravac njihove karijere. Gostujući po raznim evropskim festivalima, prvi put su svirali pred 50.000 ljudi, a upoznali su i U2, s kojima su se spajtašili. Bend je bio ponet energijom koncerata i ushićenim odzivom publike, pa je počeo da menja pristup. Kako je Kerr u to vreme izjavio, kada se nastupa pred velikom masom „nema mesta za suptilnost, nema za njom potrebe niti potražnje.“ Iskustva sa turneje i druženje sa novopečenim prijateljima iz Dablina odrazili su se u bombastičnom zvuku novog albuma Sparkle In The Rain (1984). Produkciju je radio Steve Lillywhite, stari saradnik grupe U2 (albumi Boy, October, War), koji je takođe radio sa Peterom Gabrielom na njegovom ključnom albumu Peter Gabriel III (1980). Lillywhiteov dar za uzbudljiv tretman bubnjeva snažno se oseća u Waterfront, prvom singlu sa Sparkle In The Rain. Ova eksplozivna pesma u ritmu koračnice, kao rođena za stadionsko klicanje, popela se u gornji dom britanskog Top 20, a još veći hit je bila širom Evrope, gde je osvajala prva mesta, učinivši Simple Minds zvezdama u usponu. Usledila su još dva odlična singla, takođe zastupljena na CelebrateSpeed Your Love To Me i Up On The Catwalk – koja se, kao i ostatak albuma, voze na razbijačkim bubnjevima Mela Gaynora i gitari Charliea Burchilla, uz klavijaturske začine Micka Mc Neila. Ali, Sparkle In The Rain je komotno mogao da prođe kao New Gold Dream II, što bend nikako nije hteo, a što bi se desilo samo da je produkcija bila drugačija. Lillywhite jeste značajno promenio zvuk benda, potisnuvši dotle pulsirajući bas Dereka Forbesa u drugi plan (jedino odstupanje je donekle Waterfront), ali to ne može da sakrije činjenicu da se ispod praštećeg rok zvuka struktura pesama nije radikalnije promenila u odnosu na prethodnu ploču, što ranije jeste bio slučaj. Prvi put u istoriji Simple Mindsa, trik sa odbacivanjem košuljice bio je samo površinski. Kritika je koliko-toliko prihvatila ovu novu transformaciju – ako se izuzmu zlobni „U3“ pokliči pojedinaca – ali kreativni vrh je nepobitno bio dostignut sa New Gold Dream, i sada se, bez obzira na ujednačen kvalitet Sparkle In The Rain, taj vrh održavao na buku i mišiće. A daleko od javnosti, narastajuća slava je već počela da uzima danak, i bilo je samo pitanje vremena kada će bend sastavljen od prijatelja pući po šavovima.

DODATNA LEKTIRA ZA ONE KOJI HOĆE DA IZUČAVAJU PERIOD 1978-1984:
Someone (album Life In A Day)
Premonition, Factory, Calling Your Name (album Real To Real Cacophony)
This Fear Of Gods, Thirty Frames A Second (album Empires And Dance)
Kaleidoscope (B strana singla I Travel)
In Trance As Mission (album Songs And Fascination),
Hunter And The Hunted, Big Sleep (album New Gold Dream)
Book Of Brilliant Things, East At Easter, Shake Off The Ghosts 
(album Sparkle In The Rain) 

четвртак, 27. март 2014.

Rimejci za ugled (1): INVAZIJA TELOKRADICA - Philip Kaufman (1978)

Poslednjih meseci dosta razmišljam o filmskim rimejcima, i moj nedavni tekst Why Defend Movie Remakes, objavljen na američkom sajtu Culture-Pocket, upravo je za temu imao (ne)opravdano bacanje ljage na rimejk kao formu ponovnog pričanja filmske priče samo zbog ozloglašenog holivudskog trenda recikliranja, koji se ne stišava već skoro deceniju i po. Čini se, nažalost, da je jedina svrha rimejkovanja postala eksploatacija dobro poznatih naslova. Ne vodi se računa ni o kvalitetu ni o smislu; producentu i studiju sada je jedino bitno da u prvoj nedelji prikazivanja uzmu novac od unapred iznerviranih ali radoznalih gledalaca, koji idu u bioskop da provere "koliko je ovaj rimejk loš". Tekstom koji sledi - prikazom filma Invazija telokradica Philipa Kaufmana iz 1978. godine - želim da ukažem na primer kako rimejk, u pravim rukama, ume da postane remek delo. Svako ima svoj omiljeni rimejk. Kod mene, u vrlo ozbiljnoj konkurenciji Cronenbergove Muve (The Fly), Leoneovog Za šaku dolara (A Fistful Of Dollars), Carpenterovog Stvora (The Thing) i Friedkinovog Čarobnjaka (Sorcerer), pobeđuje ovaj. Ali niije samo to razlog što skrećem pažnju na Invaziju telokradica. Kaufmanov film je neverovatno relevantan za vreme u kojem živimo; vreme u kojem vladaju strah, nepoverenje i teorije zavere. Ako biste me pitali koji filmovi su oblikovali moj pogled na društvo, odgovorio bih, kao iz topa: Noć živih mrtvaca George A. Romera (1968) i Kaufmanova verzija Invazije telokradica. Ti filmovi imaju zajedničku temu: sukob "naših" i "njihovih" koji zastrašujuće liče na "naše" po tome što bi to mogli biti naši prijatelji, rođaci, komšije... ali svejedno hoće da nas konzumiraju, tako što će nas pojesti, zaraziti, transformisati i prevesti u svoje redove. U oba filma, međutim, pravi neprijatelj nije spoljašnji već unutrašnji. Invazija telokradica postavlja pitanje šta znači biti čovek. Noć živih mrtvaca postavlja pitanje šta se dešava kad čovek ne komunicira. Sada vam pišem o Invaziji. Kasnije ću o Noći. Jer zombiji i ljudi-čaure su naša ogledala, metafore naših života.

  

INVAZIJA TELOKRADICA
(INVASION OF THE BODY SNATCHERS)
Režija: Philip Kaufman (1978)Scenario: W.D. RichterUloge tumače: Donald Sutherland, Brooke Adams, Leonard Nimoy, Veronica Cartwright, Jeff Goldblum, Art Hindle, Leila Goldoni, Kevin McCarthy (cameo), Don Siegel (cameo)
Montaža: Douglas Stewart
Produkcija: Robert H. Solo
Muzika: Danny Zeitlin
T: 115 minuta


Jack Finney je 1955. godine objavio naučnofantastični roman Telokradice (The Body Snatchers) o invaziji vanzemaljaca, tzv ljudi-čaura, koji usnulim ljudima dupliraju tela i preuzimaju njihov razum, a odbacuju njihove emocije i originalno telo. Režiser Don Siegel (Bekstvo iz Alkatraza, Prljavi Hari) je godinu dana kasnije po tom predlošku snimio ideološki potentan film Invazija telokradica (Invasion Of The Body Snatchers), a sve se to dešavalo u vreme kada je Ameriku, naročito Holivud, potresao krstaški rat senatora Josepha McCarthya protiv komunista. 
Siegel je u svom ostvarenju odbacio naivni kliše-hepiend iz Finneyevog romana, u kojem Zemljani pobede vanzemaljce, i naglasak stavio na atmosferu paranoje u kojoj niko nikome ne veruje. Horor efekat je pojačan odlukom studija Allied Artists da se iz završenog filma, protiv Siegelove volje, izbace humoristički elementi. Invazija telokradica je postala veliki hit, tumačena je podjednako kao antimakrtijevski i antikomunistički film, a danas se smatra klasikom devete umetnosti - 1994. godine je uvršćenu u Nacionalni filmski registar Kongresne biblioteke kao „delo od kulturnog, istorijskog i estetskog značaja“. Avaj, njegovim tvorcima, Siegelu, scenaristi Danielu Mainwaringu i producentu Walteru Wangeru nije bilo dopušteno da do kraja izraze zastrašujući potencijal premise o sukobu „naših“ i „njihovih“ koji fatalno liče na „naše“ i na posletku zaista postaju – „naši“ dok „naši“ i nisu svesni da postaju „njihovi“. Na insistiranje uplašenog studija, filmu su pridodati prolog i epilog kako bi se ublažio potpuni pesimizam finiša u kojem su osvajači iz svemira preuzeli tela svih stanovnika gradića Santa Majra i krenuli u pohod na svet. 


Umakao im je samo glavni junak, doktor Myles Bennel (igra ga Kevin McCarthy), koji je istrčao na obližnji autoput da upozori vozače na opasnost koja preti čovečanstvu. U sceni koja je trebalo da bude poslednja, Bennel im poručuje „oni dolaze“ i pokušava da zaustavi vozila, ali ga niko ne sluša, a kamioni natovareni mahunama nesmetano prolaze. Nakalemljeni prolog i epilog pokazuju, međutim, da je Bennel stigao do drugog grada i uspeo da alarmira nepoverljive vlasti, čime je „našima“, to jest vladajućem konceptu normalnosti, pružio kakvu-takvu šansu da se odbrane od „njihovih.“ Iako je Myles Bennel izgubio svoju ljubav Beckie, koja je skrhana umorom zaspala i transformisala se, ljudska rasa se kao kolektiv izdigla iznad zlih vanzemaljaca i krenula u boj. Podela na „naše“ i „njihove“ time je formalno ostala.  
Dvadeset dve godine kasnije, režiser Philip Kaufman (Put u kosmos, Nepodnošljiva lakoća postojanja, Henri i Džun, Izlazeće sunce) snimio je superiorni rimejk, čija paranoja i beznađe nisu ničim sputani, a sve to u klimi nesigurnih sedamdesetih, u kojima umiru ideali iz prethodnih decenija, gube se iluzije a raste sebična zagledanost u sebe i sopstvene prohteve. Kaufman – kojem je nezadovoljni Siegel lično dao blagoslov da snimi film kakav on nije smeo da isporuči – ubacio je tu i tamo humor, pojačavši ljudskost glavnih junaka, sanitarnog inspektora Matthewa Bennela (Donald Sutherland) i njegove koleginice Elizabeth Driscoll (Brooke Adams) ali je njegova vizija mračnija a horor u njoj izraženiji.
Dok su Finney i Siegel za poprište invazije izabrali idilični milje malog mesta, koje je u pedesetim godinama prošlog veka simbolizovalo društveni uspeh u Americi, Kaufman je ljude-čaure doveo u velegrad, simbol japijevskog uspeha u sedamdesetim godinama. Nimalo slučajno, za taj velegrad je izabrao San Francisko, koji je šezdesetih bio središte generacijskog bunta, slobodoumlja i optimizma. U rimejku Invazije telokradica (distributerski naziv za SFRJ: Invazija trećih bića) to je sada još jedno mesto u kojem su se ljudi okrenuli konformizmu, međusobno se udaljivši. Nekadašnje vrednosti više nisu bitne; činjenica da se nešto prodaje bitnija je od njegove sadržine. Bivši pobunjenici su obukli odela, stavili kravate i pošli u trku za novcem i udobnošću, od kojih neki zarađuju tako što prodaju maglu kao recept za sreću i uspeh (pop-psiholog David Kibner, autor bestseler knjiga o samospoznaji, u savršeno ledenom tumačenju Leonarda Nimoya, Spocka iz Zvezdanih staza); razočarani intelektualci su se povukli u svoje poslove i male svetove, pružajući otpor tu i tamo (Matthew i Elizabeth), ili se i dalje prkosno bune ali ih niko ne sluša (Jeff Goldblum u ulozi pisca Jacka Bellichecka, ili Kevin McCarthy koji, u genijalnom kameu, još uvek pokušava da zaustavi vozače, poručujući im: „Oni dolaze“, samo da bi u sledećoj sceni bio pregažen). San Francisko je prikazan kao otuđena sredina koja je na površini „ona stara“, ali nepovratno gubi dušu. Osvajači iz svemira samo ubrzavaju taj proces, a potezom genija se cveće, simbol San Franciska i slobodarskog flower-powera, pretvara u izvorište vanzemaljske invazije, jer upravo iz cveća rastu čaure koje kopiraju tela, oduzimajući ljudima humanost i sopstvenost.
Ono što Kaufmanovu Invaziju telokradica čini izuzetnim rimejkom jeste činjenica da to nije puki rimejk, već novo pričanje Finneyevog koncepta, prilagođenog novim vremenima. Kaufman postavlja pitanje šta je to što čoveka danas čini čovekom, i šta je to što ga danas razlikuje od čaure. Ključna razlika u odnosu na Siegelov film je to što na početku nema idiličnosti. Radnja ne kreće susretom starih ljubavnika Mylesa i Beckie, već prikazom tuđinskih spora koje lete kroz svemir i zasipaju zemlju. Za Kaufmana i njegovog scenaristu W.D.Richtera, Amerika je već nagrižena nepoverenjem, paranojom, teorijama zavere, sebičnošću, konformizmom, površnošću, nezainteresovanošću i slomom vrednosti, što olakšava pad čovečanstva, a jednom kad dođu vanzemaljci teško je razlikovati dehumanizovanog čoveka od bezdušne čaure.  
Kaufmanova režija sa istančanim osećajem za detalj, udružena sa jezivim muzičkim skorom Dannya Zeitlina, kreira opresivnu atmosferu u kojoj je opasnost isprva nedefinisana i neuhvatljiva, više sugerisana pogledima i izrazima lica nego delima. Multikulturni milje San Franciska je iskorišćen izvrsno: pretnja su čas „pravi“ stranci – npr kurtoazni francuski ugostitelji koji se inspektoru Bennelu, dok nije prisutan, svete razbijanjem šoferšajbne njegovih kola zbog toga što ih je uhvatio u kršenju sanitarnih propisa – čas naši najbliži koji su se preko noći pretvorili u strance, kao što se to desilo sa Bennelovom simpatijom sa posla, kasnije tragičnom ljubavlju Elizabeth Driscoll, čiji se suprug, zubar Geoffrey, najednom „promenio“ (isti simptom, pak, pogađa i jednog „pravog“ stranca, kineskog vlasnika perionice čija se žena „promenila“). Elisabeth se suočava sa nepoverenjem okoline: niko joj ne veruje kada kaže da se on promenio a ona nije, a pop-psiholog Kibner „leči“ instant objašnjenjem kako je zapravo problem u njoj jer „neće da preuzme odgovornost u vezi.“ 
Kako film odmiče, nepoverenje, nesigurnost i paranoja ustupaju mesto vrlo opipljivoj ugroženosti. Hladni prezir onih koji su se „promenili“ pretvara se u otvoreno neprijateljstvo prema onima koji su otkrili suštinu transformacije (vanzemaljska invazije). A kada gomila „telokradica“ vrišteći krene na njih, neodoljivo podsećajući na rulju koja ide da linčuje, dotadašnja jeza pretvara se u egzistencijalni teror ravan onom iz Tuđina/Osmog putnika (1979). Ljudski koncept normalnosti, koji je kod Siegela dobio priliku da se odbrani, ovde definitivno biva poražen, transformisan i normalno postaje ono što diktiraju „ljudski“ vanzemaljci – svet bez osećanja, savesti i brige, svet bez privatnog i ličnog, svet u kojem je bitno ono što je svrsishodno radi opstanka zajednice. A za dostizanje te „sreće“ dovoljno je zaspati. Savršena „revolucija“ bez krvi, koju neispavana grupica glavnih aktera priče „neracionalno“ odbija, dok uzalud beži i osipa se, bijući unapred izgubljenu bitku. Celu tu dramu iznosi izvrsna glumačka ekipa na čelu sa ranjivim, vrlo ljudskim Donaldom Sutherlandom, kojem je to jedna od najboljih uloga u karijeri, i čiji će famozni vrisak u finišu ući na brojne liste najstrašnijih filmskih scena svih vremena. Brooke Adams idealna je u ulozi simpatične, emotivne Elisabeth, a scena njene transformacije u dehumanizovanog vanzemaljca sa ljudskim licem jedino je po intenzitetu nadmašena antologijskom poslednjem scenom.  
Invazija telokradica se sa punim pravom ubraja među najuspelije ikada snimljene rimejke, i najbolje filmove sedamdesetih godina. Zanimljivo, snimljena su još dva rimejka/ekranizacije Finneyevog romana, The Body Snatchers Abela Ferrare (1993) – efektna osuda američkog militarizma devedesetih koja se, pak, isuviše naslanja na ikonografiju verzije iz 1978. – i besmisleni, studijskim intervencijama unakaženi The Invasion Olivera Hirschbiegela (2007), što pokazuje da motiv ljudi-čaura ne prestaje da inspiriše stvaraoce iz decenije u deceniju, ali Kaufmanova verzija Finneyeve knjige – uprkos svim počastima koje je dobila prva, Siegelova ekranizacija – ostaje  definitivna, relevantna i dan danas kao u vreme koje je nastala.

уторак, 25. март 2014.

SIMPLE MINDS - Istorija kroz kompilaciju Celebrate (1/4)




Moj poslednji tekst za Popboks u avgustu 2013. godine, kada je najavljeno gašenje ovog sajta, trebalo je da bude poduži prikaz kompilacije Celebrate grupe Simple Minds. Pošto je dotična, trostruka CD zbirka retko dobro i pošteno koncipirana, ideja mi je bila da kroz prikaz napišem istoriju slavne škotske grupe i skrenem pažnju na značaj Simple Mindsa i njihovo dobrodržeće stanje nakon što su se oslobodili tavorenja u mejnstrimaškoj i krstaško-aktivističkoj žabokrečini. Urednik Popboksa Aleksandar Pavlić mi je rekao da požurim sa tekstom do 23. avgusta. I žurio sam. U strašnom naletu kreativnosti napisao sam uvodni tekst, prikaz prvog CD-a (nazvao sam ga "Novi zlatni snovi") i polovinu prikaza drugog CD-a ("Stadionski krstaši"). Što je otprilike devet šlajfni, skoro u dahu. A onda se desio bag. Gadan bag. U to vreme mi je stradala mašina, i serviser mi je uz novi Windows ugradio novi Microsoft Office-a sa novim, drugačije dizajniranim Wordom. Ali nije me ubio dizajn, ako mislite da se žalim na njega. Ne. Mučio me je malo, ali sam ga savladao. Međutim, pri jednom pokušaju da snimim tekst, a nakon što sam dopisao čitavu jednu šlajfnu, Word je objavio da ne može da snimi i da postoji nekakva "greška". Da ne idem u detalje, bio sam prinuđen da ugasim Word bez snimanja fajla, i sve što je ostalo od mog teksta bio je nekakav "Rescue Document". U običnom tekst fajlu. Kad sam ga otvorio, umalo se nisam šlogirao. Svako slovo bilo je zamenjeno znakom pitanja, a samo ono što sam izmenio ili dodao u odnosu na raniju verziju teksta bilo je sačuvano u formi slova. Bez formatiranja. Svako č i ć se u sačuvanom delu takođe pretvorilo u znak pitanja. Sva sreća pa sam sačuvao prethodnu verziju, ali negde u meni se pobunio klinac. Mali inadžija. Mnogo ga volim, ali je iracionalan i pravi mi sranja. Pretpostavljate, sledećih nekoliko dana nisam napisao ni slovca. Onda sam shvatio da od dedlajna pred zatvaranje Popboksa nema ništa. Aca je na Popboks stavio katanac i tekst o Simple Mindsima ostao je nedovršen. Pomislio sam, pa dobro, možda uspem da utrapim tekst sajtu Jelen Top 10. Kad ga završim. Ako budu hteli da objave tako dugačak tekst. Nisu baš delovali oduševljeno. I ja na posletku tekst nisam završio. I evo sada, skoro sedam meseci posle konzerviranja Popboksa i njegovog puštanja na plutanje po sajberpučini, odlučio sam da se tekstu vratim, i njime ozvaničim reaktiviranje sopstvenog bloga. Povod je, ako baš hoćete, 35 godina od objavljivanja prvog i drugog albuma Simple Mindsa Life In A Day i Real To Real Cacophony (1979), kad sam već propustio 35 godina od osnivanja benda (1978). Objavljivanje će da ide u četiri dela. Generalni prikaz kompilacije. CD1, CD2 i CD3. Trudiću se da ustanovim jednonedeljni ritam. Možda objavljivanje "presečem" nekim drugim tekstom. Ali, ono što je najvažnije - dugo očekivani esej konačno je pred vama.



Celebrate – The Greatest Hits
(Virgin, 2013)

Retko se dešava da kompilacijski album tako dobro predstavi karijeru neke grupe ili izvođača kao što je to, u slučaju Simple Minds učinio trostruki CD Celebrate, objavljen povodom 35 godina postojanja ovih superzvezda osamdesetih godina prošlog veka. Obično se objavljuju nekakvi Greatest Hits ili Best Of izbori, čiji kvaliteti zavise od ukusa sastavljača, njegovog shvatanja važnosti pojedinih pesama, perioda koji se obrađuje, i na kraju krajeva – dobijenog prostora. Možete biti bog zna kakav poznavalac nečijeg pozamašnog opusa, pa još posedovati prefinjen ukus i onaj tako važan osećaj da uravnotežite ono što volite vi sa onim što voli (ili je volela) većina, ali bićete u gadnom problemu ako vam izdavačka kuća stavi do znanja da svoje umeće pokažete na jednom CD-u, recimo zbog budžeta.
U slučaju grupe Simple Minds, njena sad već bivša kompanija Virgin imala je dovoljno promućurnosti i hrabrosti da na tržište izbaci Celebrate u tri formata – jednostruki, dvostruki i trostruki. Jednostruki format je namenjen slušaocima koji žele samo najveće hitove, što uglavnom znači orijentaciju na srednji, mejnstrim deo karijere, prezren kod dela kritičara i publike; dvostruki format se po sadržini tek minimalno razlikuje od koncepcijski konfuzne kompilacije The Best Of Simple Minds (2002), s tim što uključuje i pesme sa poslednjih albuma; a trostruki format, pak, nije samo za fanove-sladokusce već i za istraživački raspoloženog slušaoca koji želi da uhvati sve bitne momente iz stilski i žanrovski vrlo šarolike karijere Simple Mindsa – sa svim dobrim i lošim što uz to ide. Još je važnije to što trostruki Celebrate – kojim će se nadalje ovaj tekst baviti – predstavlja slavne Škote dostojanstveno, kao grupu koja ne životari na staroj slavi već radi i dalje, i to kvalitetno, pa u poslednjih osam godina ne samo što doživljava kreativnu obnovu već se sa poslednja dva albuma (Black And White 050505, Graffiti Soul) vratila na top liste, iako joj je komercijalni zenit prošao prilično davno, još početkom devedesetih godina prošlog veka.

Celebrate radi još jednu bitnu stvar: vrlo efikasno podseća publiku, ali i kritičare, da su Simple Minds u prvom delu karijere bili fascinantna post-pank i nju vejv grupa. Tek je poslednjih godina ponovo počelo da se „otkriva“ da su Jim Kerr i drugovi, pre planetarnog uspeha pesme Don’t You (Forget About Me) i ulaska u prvu mejnstrim ligu sa albumom Once Upon A Time (1985) bili izrazito inventivna, rizikovanju sklona i poštovana ekipa. Na prvih pet albuma (neki će reći šest, u zavisnosti od toga da li Sons And Fascination/Sister Feelings Call računaju kao dupli album ili dva odvojena albuma), oni su bili poput zmije koja neprestano odbacuje košuljicu. Od ploče do ploče su menjali zvuk, stil i strukturu pesama, i u vrlo kratkom vremenskom periodu (1979-1982), stvorili su niz zapanjujuće drugačijih svetova, pri čemu im je kakva-takva konstanta prepoznatljivosti bio moćni glas Jima Kerra, uz pulsirajući bas Dereka Forbesa i razigrane klavijature Michaela McNeila. Vrhunac tog perioda svakako je briljantni nju-vejv album New Gold Dream (1982) ali je zenit slave usledio, to jest počeo, 1984. godine sa razbijačkom rok pločom Sparkle In The Rain, koju je producirao Steve Lillywhite i na kojem su u prvi plan izbili gitarista Charlie Burchill i bubnjar-ubica Mel Gaynor. Od tog trenutka kritičari počinju da negativno, čak pežorativno, porede Simple Mindse sa U2.
Problem tu nije samo muzičke i komercijalne već je i političke prirode – otkako su Kerr i ekipa počeli da se druže sa kolegama iz Irske i njihovim saradnicima (spomenuti Lillywhite, producent prva tri albuma U2), u muzici se izgubila suptilnost a smelo novotalasno eksperimentisanje ustupilo je mesto himnično-stadionskim refrenima, bombastičnom zvuku za najširi auditorijum i agitovanju za ljudska prava. I U2 i Simple Minds će tvrditi da je inspirisanje teklo dvostrano, pa će čak biti spomenut podatak da je album U2 The Unforgettable Fire (1984) nastao pod uticajem sunčanog pop zvuka New Gold Dream, ali ostaje činjenica da su Simple Minds kod krtičara izvukli deblji kraj i da su, fakat, predugo ostali zarobljenici mejnstim roka. On im jeste pomogao da steknu najširu slavu, uključujući kratkotrajni veliki uspeh u Americi (1985 i još par godina kasnije), ali im je kod britanskih kritičara najpre doneo poruge („U3“, govorilo se u vreme Sparkle In The Rain i Once Upon A Time), zatim prezir (počev od političke ploče Street Fighting Years iz 1989) i na posletku ignorisanje ili automatsko potcenjivanje, čak i kad objave dobar album kakav je Black And White 050505 (2005) ili zanimljiv album, makar po tome što odbacuje mejnstrim zvuk (Neapolis iz 1998).

Za razliku od The Best Of Simple Minds, kompilacija Celebrate je organizovana izvrsno – pesme se nižu hronološki, a svaki CD zaokružuje jednu fazu u radu benda: prvi pokriva doba najveće kreativnosti, laganog uspona i prvog velikog uspeha sa Sparkle In The Rain (1979-1984); drugi obrađuje mejnstrim fazu od američkog No1 hita Don’t You (Forget About Me) do albuma Real Life (1985-1991) kada je svaki singl Simple Mindsa obavezno završavao u britanskom top 20; a treći pokriva ostatak karijere: od poslednjeg koliko-toliko uspešnog albuma (Good News From The Next World) do povratka u britanski top 10 sa albumom Graffiti Soul (2009), uz dve nove pesme (Blood Diamonds i Broken Glass Park), snimljene za ovu kompilaciju. I odmah da bude jasno: drugi, „komercijalni“ disk ostaje u senci i prvog ali i trećeg diska, čiji je konzistentni kvalitet posebno iznenađenje. Na njemu su i Space i Jeweler To The Stars, nesuđeni singlovi sa baksuznog, dva puta povlačenog, a kao za inat odličnog albuma Our Secrets Are The Same, koji se umesto 2000. godine pojavio tek 2004. kao deo boks seta Silver Box.
            Pored svih singlova grupe, Celebrate uključuje najznačajnije albumske pesme (New Gold Dream, Theme From Great Cities, Biko, Stay Visible), a priređivač se mudro – zbog ekonomičnog korišćenja prostora – opredelio za singl verzije. Skraćivanja se podrazumevaju, a mogu bitnije da pokvare utisak u najmanje tri slučaja: futuristička I Travel (1980), razvaljivačka Waterfront (1983) i bombastična Sanctify Yourself (1985) jednostavno nisu ono što jesu bez svojih nadaleko prepoznatljivih uvoda. Opet, treba vrednovati činjenicu da singl verzija Waterfront upravo ovde debituje na CD-u.    
Pošto je Celebrate zaista reprezentativna muzička istorija slavljenih pa omraženih pa opet cenjenih Simple Minds, u ovom tekstu ću proći kroz ključna poglavlja te istorije disk po disk. Voleli ili ne voleli ove srčane Škote iz Glazgova, oni studiozniji pristup zaslužuju, kao što zaslužuju da se o njihovom radu pruži izbalansirana i poštena slika, izvan delimično nepravednog, pa i resavski prepisivanog poređenja sa U2.

NASTAVIĆE SE...