понедељак, 29. новембар 2010.

Izmenjen termin promocije u Nišu - 2. decembar, 18 sati

Niška promocija zbirke "Godine u magli" neće biti u petak 3. decembra kako je greškom najavljeno, već u četvrtak 2. decembra.

Termin i mesto ostaju isti - Niški sajam knjiga (hala Čair), 18 sati, pres sala.

O knjizi će govoriti
urednik edicije "Tragači" Zoran Ćirić i autor.




Ko radi taj i greši - praštajte.



субота, 27. новембар 2010.

Predstavljamo priče iz zbirke (9): POSETNICA



Posetnica
Priča originalno napisana 1994. godine. Pod tadašnjim nazivom
Praznina objavljena u prozinu Emitor, 1996. godine. Ova stilski drugačija verzija, sa novim naslovom i izmenjenim krajem, do sada nije objavljena.



"Saputnica koja se ne može nahraniti."

Usamljena devojka, koja studira u velikom gradu, dolazi nepozvana na žurku. Uspeva da utoli svoju golemu glad, ali samo privremeno, i jedino obećanje da će i sledeći put biti nahranjena je posetnica koju lovina svaki put ostavlja za sobom.


AUTOROVA NAPOMENA
"Posetnica" je moja najstarija priča koju sam, u kontekstu ove zbirke, smatrao objavljivom. Uz minijaturu "Čovek na prelazu" i noveletu "Grabljica varljivih krila" (koju sam ostavio za neku buduću zbirku), "Posetnica" se 1996. godine pojavila u fanzinu "Emitor", zaslugom pokojnog Ljube Damnjanovića - on je sastavio ceo broj od mojih priča i bio je to moj književni debi. U to vreme "Posetnica" se zvala "Praznina" i bolovala je od gomile početničkih grešaka, od kojih je najgora bila eksplicitno naznačavanje poente. Kraj je takođe bio bezveze. Ali, ono što je u njoj valjalo bila je atmosfera, a i dopadala mi se ideja o pretvaranju glavne junakinje u simbol sopstvene opsesije... Mnogo godina kasnije, a mislim da je to bila 2004. ili 2005. godina, moj prijatelj Marko Vojnović - čovek s kojim sam u magazinu "Znak Sagite" napisao dugačke eseje o Konanu i Asteru Blistoku - poslao mi je jedan svoj kratki scenario za strip, za koji je tražio crtača. I sam sam poželeo da napišem sopstveni strip scenario, mada u to vreme pojma nisam imao kako bih to uradio. Svejedno, setio sam se "Praznine" i pomislio da bi se od nje mogao napraviti kratak strip sa apstraktnim motivima, pa sam je preradio tako što sam, uz poslovično sređivanje stila, razbio pasuse na kadrove i napravio minijaturna "poglavlja", na osnovu vizura junaka priče. Od pretvaranja u strip nije bilo ničega, ali je specijalni remiks "Praznine" ostao. U jednom trenutku sam mu se ponovo vratio i odlučio da eliminišem eksplicitnost poentiranja. Takođe sam izmenio kraj i naslov, i sada mislim da je sve to mnogo pristojnije. Da se razumemo, ne smatram da je "Posetnica" u vrhu onog što sam do sada napisao, ali mi je neobično draga, i stalno me podseća na žurku koja je inspirisala njeno nastajanje - žurku na kojoj sam upoznao devojku čudnovato tupog pogleda koja je išla od momka do momka i svakom govorila "Večeras mi je rođendan". Nije uspela da zainteresuje nikog, a na kraju se smuvala s mojim drugom kojem je apsolutno bilo svejedno - jer je bio pijan. Ali, čak ni on u takvom stanju nije mogao da sakrije iznenađenje zbog napadnosti i gotovo očajničke brzine njenog pristupa...




POSETNICA
(odlomak)


Rođendan ti je, kazivao joj je kalendar.

Nije u tome videla ništa posebno. Bio je to samo olovkom zaokružen datum, tek bleda naznaka da bi nešto trebalo da bude drugačije, ili bar tako da izgleda.

I te večeri se s nadom uputila negde gde je živo. Nije bila sigurna od koga je čula da se tamo nešto dešava. I da je nisu pozvali, svejedno bi otišla.

Njena saputnica bila je gladna.

Utonula je u veselu gomilu, tražeći nekog ko bi joj pomogao. Nekog finog momka, nekog dobročinitelja.

U stvari, bilo koga.

Rođendan mi je večeras”, govorila je svakom muškarcu s kojim bi igrala. A pokretima i osmehom je poručivala: Dobro sam raspoložena, hajde da se upoznamo.

Ali, taj osmeh je bio bez sjaja. I sama je znala da je jedva ličio na osmeh. Kako je samo želela da ga promeni.

Baš lepo što ti je rođendan”, uzvraćali su joj momci. Neki bi pružili ruku da joj čestitaju. Neki bi se okrenuli i bez toga.

Tek pred zoru, kada su se ljudi već razilazili, zapazila je izvesnog tipa kako sedi sam u uglu, sa flašom u ruci.

Njegova snažna ramena, pitomo lice i ćutanje delovali su joj obećavajuće. Prišla mu je i pozvala ga da igraju dok muzika još svira.

Za vreme plesa, slegao je ramenima na ono što je i drugima govorila. Bez reči ju je gledao, klateći se.

четвртак, 25. новембар 2010.

Promocija GODINA U MAGLI na Niškom sajmu knjiga 3. decembra


Prva zvanična promocija zbirke priča Jovana Ristića "Godine u magli", koju je pre mesec dana objavio Niški kulturni centar (NKC), biće održana u petak 3. decembra na Niškom sajmu knjiga.

ISPRAVKA: Promocija će biti održana 2. decembra!!!

Mesto održavanja sajma je Hala Čair, gde će NKC imati svoj štand, a početak promocije zakazan je za 18 sati.





Za sada je potvrđeno da će o knjizi govoriti urednik edicije "Tragači" Zoran Ćirić i autor.

Radi se na tome da se u Klubu studenata tehnike (KST) održi prva beogradska promocija "Godina u magli", a da podsetimo - KST je poprište radnje naslovne pripovetke u Jovanovoj zbirci.


Vidimo se u Nišu!

четвртак, 18. новембар 2010.

Predstavljamo priče iz zbirke (8): TRAMVAJSKI VALCER


Tramvajski valcer
Pesma napisana 1993. godine. Korišćena kao tekst za istoimenu kompoziciju art-rok grupe BSindrom (1993-1994) u kojoj je Jovan bio pevač (ostali članovi: Darko Marijević - bas/ritam mašina, Ivana Dragutinović - klavijature/prateći vokal, Srđan Stupar - gitara), a koja je iza sebe ostavila jedan demo snimak. Pesma Tramvajski valcer do sada nije objavljena.


Zgužvana lica
u tramvaju sedam
Subota uveče
osmeha – nigde
Svakom preko očiju
koprena siva
Kô da nije nikome
važno kud ide
Pogurenih grbača
svi bulje u pod
Kuda to putuje
ljudski rod?

Ćute putnici
dok tramvaj hita.
Svakom oko vrata
nevidljivi lanac.
U svakom mozgu
po jedan smak sveta.
Kraj zadnjih vrata
riga pijanac.
Povraća kletve
državi celoj
I krklja hvale
Ljubičici Beloj…



субота, 13. новембар 2010.

Pesma BURN grupe The Dream Syndicate čiji su stihovi i muzika delimično inspirisali priču OPEKOTINA

"Ogromno hvala Stivu Vinu (Steve Wynnu) na dozvoli da deo refrena njegove pesme Burn iz repertoara grupe Drim sindikejt (The Dream Syndicate) citiram na početku moje Opekotine", kaže Jovan.



"Iako Wynnova Burn ne govori o opekotinama već o čoveku koji podmeće požare, zloćudni osećaj gubljenja kontrole koji je opisan u stihovima savršeno se poklapa sa onim što pohodi dušu Miomira Spasića zvanog Zmija, centralnog lika u mojoj priči. Takođe, dok sam pisao Opekotinu, Wynnova muzika mi je često bila nadahnuće."



ORIGINAL STIHOVA

Feel in your heart
Feel in your soul
Feel it go around till you
lose control

JOVANOV PREPEV

Osećaš u srcu
Osećaš u duši,
Obuzima te odsvud dok
kontrolu ti ne sruši

петак, 12. новембар 2010.

Predstavljamo priče iz zbirke (7): BARBARA I PRIJATELJI


Barbara i prijatelji
Priča napisana 2008. godine za Beli šum, tematsku zbirku priča o televiziji (priređivač: Goran Skrobonja). Ova revidirana verzija sa izmenjenom numeracijom poglavlja objavljena je 2010. godine na sajtu Art-Anima.

 


 "Usamljena devojčica sa lutkom. Roditelji u klinču. Oslobođenik iz Haga u komšiluku."



U komšiluk novinarke Radice, na mestu srušene stare kuće, vilu je podigao kontroverzni biznismen, dobrovoljac u bosanskom ratu, sa čijeg je suđenja pred Haškim tribunalom Radica svojevremeno izveštavala. Iako je biznismen u međuvremenu oslobođen optužbi, Radici se nimalo ne dopada ideja da se njena šestogodišnja kći druži s njegovim sinčićem - jedinim detetom u ulici punoj gradilišta. Žarko, roker koji sa Radicom živi u nefunkcionalnom braku ne deli ženine stavove, a devojčica - poslednja spona između njih dvoje - povlači se u svet megapopularne dečje serije.



AUTOROVA NAPOMENA
Kada se priča "Barbara i prijatelji" pojavila u tematskoj zbirci "Beli šum" koju je priredio Goran Skrobonja, bio sam svestan njenih nesavršenosti. Pisao sam je brzo, pravio rešenja na prvu loptu - poput "postmodernističke" numeracije poglavlja - i prvom sledećom prilikom, a to je bilo objavljivanje na sajtu "Art-Anima", uradio sam ono što Igor Marojević naziva književnim remiksom. Kada je na red došlo objavljivanje zbirke, skratio sam dugački uvod u poglavlju sa Haškim tribunalom, pošto nije imao nikakvu dramaturšku svrhu, i za moj ukus priča sada funkcioniše. Sada su na potezu čitaoci...

 



BARBARA I PRIJATELJI
(odlomak - treće i četvrto poglavlje)

Drugi deo
U SUSRET OLUJI

3.
Ni posle deset dana otkako su je iz Beograda poslali na ispomoć dopisniku, Radica nije mogla da se navikne na mere bezbednosti u Tribunalu. Kontrolni punkt na ulazu u zgradu. Kontrolni punkt na hodniku ka sudnicama. Dva puta vadiš sve iz džepova, a po potrebi se i skidaš, sve dok ručni detektor za metal ne kaže da si čist.

Radica je žurno uvlačila kaiš u pantalone pošto je prošla drugi punkt na jedvite jade. Pljosnati crni aparat je stalno reagovao na njen stomak, pa je tamnoputi policajac prvo zahtevao da ona skine jaknu i džemper i da zadigne košulju, a onda je tražio i da skine kaiš. Nakon što se ispostavilo da detektor cvrči na veliku okruglu kopču, kao da je svaki zub u policajčevoj vilici želeo da pokaže koliko mu je žao zbog Radičine dangube.

„Moglo je biti i gore, znate”, počešao se po potiljku. „Desilo se jednom da je reagovao na pirsing, koji je jedna posetiteljka imala na pupku.” Onda je uz duboki uzdah podigao detektor i zagledao se u njega ispitivački. „Čudna sprava. Kažu da se radi o namagnetisanju. Danas je slabije, sutra jače. Ali ja moram da radim svoj posao. Svaki dan.”

Uspela je iz sebe da iscedi prigodan pogled saosećanja i brže-bolje se okrenula ka stvarima koje su je čekale na pultu kod pokretne trake. Dok se oblačila i trpala drangulije u tašnu, prebacivala je sebi što se nije setila da džemper i jaknu ostavi u dopisničkoj sobi, između kontrolnih punktova.

Onda je primetila da policajac više ne drži detektor, već da pomno razgleda neki katalog. Naslovnica je bila plastificirana i šarena, sa logom kompjuterski animirane serije za decu, koja se reklamirala, činilo se, na svakom božjem bilbordu u Hagu. Ispod logoa, preko neba posutog oblačićima, leteo je roze sportski automobil – mutant ferarija, aviona i ajkule – a u njemu su sedele lutke devojaka i mladića u supermodernim odelima. Na njihovim licima bili su bezbrižni osmesi, kakve je Radica želela da viđa u Srbiji – kod običnih ljudi, kod prijatelja. Naročito kod sebe. I mogla je da se kladi da će serija doći u Srbiju kad Kaća bude prerasla takve stvari. Ili će da je uvezu, samo da bi je držali na ledu dok se ne ubajati. U međuvremenu će da je unište histeričnom sinhronizacijom, pa kad se konačno bude pojavila, to niko pametan neće gledati.

уторак, 09. новембар 2010.

недеља, 07. новембар 2010.

Goran Skrobonja o knjizi "Godine u magli"



HRONIČAR URBANOG MRAKA

Nekome ko se već više od četvrt veka bavi srpskom žanrovskom književnošću i aktivno prati dešavanja na književnoj sceni okrenutoj fantastici, hororu i drugim žanrovima, završne godine prve decenije novog milenijuma izgledaju kao doba pravog procvata domaćeg spisateljstva u žanrovskom ključu. Činjenica da je postojalo vreme kada je bavljenje naučnom fantastikom ili nekim drugim žanrom bilo rezervisano za tvrdoglave entuzijaste, kojima nije bilo važno hoće li ih iko smatrati „ozbiljnim“ piscima ili ne – doba kada je pisanje ove vrste literature bilo nalik pripadništvu kakvoj prezrenoj sekti osuđenoj na zaborav – danas izgleda gotovo neshvatljivo. Ali tokom osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka bilo je tako.

Šta se to promenilo, pa sada godišnje imamo čak između dvadeset i trideset romana, zbirki priča (kao i knjiga veoma ozbiljne i ambiciozne fantastične poezije), u edicijama gotovo svih domaćih izdavača? Je li zaista došlo do tako drastične promene recepcije i percepcije žanra? Mnoštvo novih knjiga nepobitno dokazuje da je tako. Možda je na delu i prirodna, biološka smena generacija među kritičarima: ljudi koji danas kod nas imaju značajan uticaj na izgled književne scene zajedno su sa onima koji pišu žanrovsku književnost uživali u Zvezdanim ratovima, drhtali uz prve objavljene prevode romana Stivena Kinga i žustro diskutovali na internet-forumima o Tolkinovom magnum opusu. Štaviše, isti ti ljudi ne stide se svojih čitalačkih ili gledalačkih afiniteta kao „mladalačkog greha“, već ih prihvataju kao deo uticaja koji su ih oformili kao autoritete za književnu (ili filmsku) teoriju.

I dok su još aktivni „prvoborci“ srpske žanrovske književnosti (uglavnom ponikli u beogradskom Klubu ljubitelja naučne fantastike „Lazar Komarčić“), sada u svojim kasnim četrdesetim i ranim pedesetim godinama, prilično sporo i teško napuštali okvire žanra i upuštali se u pisanje onoga što se sada obično naziva slipstrim književnošću, mlađi naraštaji pisaca koji su se uz njih učili žanrovskom zanatu daleko su brže i spremnije shvatili kanone žanra ne kao cilj, već samo kao sredstvo koje će im doprineti da što lakše i što brže izgrade sopstveni stil. Talas mlađih imena, među kojima valja pomenuti Ota Oltvanjija, Petra Petrovića, Pavla Zelića, Marka Piševa i druge, zapljusnuo je domaće publikacije osobenom prozom karakterističnom po tome što je svaki od ovih mladih pisaca od raznih žanrova uzimao samo ono što mu je trebalo – obično ono najbolje i najupotrebljivije – i stvarao sopstveni, originalni književni izraz. Jedan od tih mladih pisaca, već duže od decenije prisutan na sprskoj književnoj sceni, jeste i Jovan Ristić, novinar iz Beograda.

четвртак, 04. новембар 2010.

Predstavljamo priče iz zbirke (6): MUŠKARAC SA GREŠKOM


Muškarac sa greškom
Priča pisana 2005. godine za konkurs Emitora, a učestvovala na konkursu Znaka Sagite (13. mesto). Objavljena 2007. godine u internet magazinima Helly Cherry i Proza online. Iste godine objavljena na sajtu Art-Anima i u književnom godišnjaku Trash.




"Idealni muškarac - čemu  to služi (a još i ne radi)?"

Roksana konačno pred sobom ima savršenog muškarca. Ali, savršenstvo se ponaša po pravilima, i ona bi nešto da promeni...



MUŠKARAC SA GREŠKOM
(cela priča)


DODIR
Roksana ga je zvala Miško, i on se nije ljutio. I što bi se ljutio kad je bio Pravi. Sa njime će uvek moći da bude ono što jeste. Uz njega će uvek znati da neko i nju čeka. Ako vremena ne bude imala, Miško neće otići s drugom da se prevrće. Kad ga želja bude minula, neće joj okrenuti leđa. On će leđa uvek pokazivati – kad njena želja dođe. A Roksana će tada milovati sve te čudesne mišiće, zamišljajući kako se napinju dok plivaju njenim znojem.
 
Od komšijskih pogleda, umesto zavese, štitila ih je prljava, poluraspadnuta roletna, koju je Roksana odavno prestala da diže, plašeći se da je ne pokida. Jedina svetlost u spavaćoj sobi poticala je od lampe sa zelenim abažurom, nalik na šustiklu – poklon njene bake – pošto je trebalo zameniti sve te sijalice na lusteru koje su pocrkale. Kao i ofucali štof na fotelji iz koje je štrčala opruga. I plafon bi valjalo okrečiti, paučinu poskidati. I šutnuti napolje taj zdepasti plakar od orahovog drveta; zameniti ga nečim većim, modernijim.
 
A mogla bi i neku biljku da staviš. I vreme je muža da nađeš.

Roksana bi majci odvratila da biljke, kao i njen posao, iziskuju naročitu posvećenost.

Kao i romantika, mislila je svake noći, pokušavajući mrtva umorna da zaspi u ogromnom krevetu – uz svo to brujanje iz radne prostorije.

Ove noći postelja se konačno smanjila.

Obnažen, samo u sivim boksericama, Miško je sedeo pored jastuka, gledajući u Roksanu netremice, a ona mu se primicala, klizeći kroz posteljinu. Osećala se kao gladna mačka; želela je da se odrazi pravo u njegov zagrljaj i da mu poljupcem isisa jezik.

среда, 03. новембар 2010.

Godine u magli u knjižarama Tardis i Beopolis u Beogradu

Posle predstavljanja na Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga, zbirka priča i pesama Jovana Ristića "Godine u magli" preselila se u beogradske knjižare.

Ona se od juče može kupiti u knjižari izdavačkog preduzeća "Tardis" u Kneza Miloša 2, po ceni od 620 dinara, a od danas se može naći i u "Beopolisu" - jednoj od najsnabdevenijih knjižara u Beogradu (TC "Eurocentar", Makedonska 30) - za 570 dinara.

 Na istim mestima možete naći tematske zbirke priča "Beli šum" i "Istinite laži" koje je priredio Goran Skrobonja, a u kojima se nalaze Jovanove priče "Barbara i prijatelji" i "Godine u magli".

понедељак, 01. новембар 2010.

Režiser Mladen Đorđević o knjizi "Godine u magli" i njenom autoru

Za nas, filmadžije, Jovan Ristić predstavlja važnog čoveka, koji se kao novinar agencije Beta uporno bori da promoviše mlade srpske autore, one koji imaju šta da kažu i koji izlaze iz klišea domaćeg filma - kinematografije koja je veštački postavljena i tako opstaje dugi niz godina.

Takođe, Jovan  Ristić je, zajedno sa Miroslavom Lakobrijom, vodeći čovek Festivala srpskog filma fantastike, manifestacije koja već godinama traje zahvaljujući njihovoj ogromnoj upornosti i požrtvovanosti.

Jovan Ristić se i u svetu literature pokazuje kao neko ko jaše na talasu novih snaga. On to dokazuje zbirkom "Godine u magli".

Glavni junaci te knjige su usamljenici, individualci, koji žive u novom vremenu, osećajući prazninu u sebi i boreći se sa njom kako ih ne bi pojela. Ta praznina je vezana za godine koje je pojela magla, i, kako Jovan Ristić tvrdi u intervjuu datom Aleksandru Arežini, radi se o generaciji "koja je, kada je haos zahvatio Jugoslaviju, tek počinjala da uživa u životu".

Magla se, izgleda, razišla, ili su oni iz nje izašli, i sada su to ljudi prinuđeni da žive obema nogama na zenlji. Imaju porodice, nose se sa problemima savremenog života u Srbiji... Ali, ti junaci se definitivno ne snalaze u novim okolnostima i čini se da bi se pre vratili (pobegli) u onu maglu, osećajući je kao prirodnije stanište.

Jovan Ristić kao svoje uzore u pričanju priča navodi režisere Džona Karpentera i Serđa Leonea, a ja bih se zbog urbane paranoje koja se provlači u njegovim pričama osvrnuo i na Romana Polanskog, Dejvida Kronenberga i često zaobilaženog, ali odličnog scenaristu Larija Koena. Ristićeve priče su fantastika i horor u najširem smislu te reči. One se zasnivaju na hororu svakodnevnog života prevazilazeći najuže, sektaške, samodovoljne odrednice žanra i uspešno tragajući za komunikacijom sa najširom publikom. Priče u zbirci "Godine u magli" su efektne, sa lako pamtljivim replikama, izuzetno zgodne da se iskoriste kao građa za kratke filmove. Dakle, mladi filmaši, eto vam poziv!



MLADEN ĐORĐEVIĆ, režiser
("Život i smrt porno bande", "Made In Serbia")

Agencijski izveštaj sa promocije

Jovanove kolege iz agencije Beta ovako su izvestile o mini promociji na štandu Tardisa u subotu, na Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga:

BEOGRAD - Prva zbirka priča i pesama fantastike i strave "Godine u magli" pisca i novinara iz Beograda Jovana Ristića predstavljena je u subotu uveče na Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga, a o njoj su govorili filmski režiser Mladen Đorđević ("Život i smrt porno bande", "Made in Serbia") i autor.

U knjigu su uvrštene priče koje su nastajale i objavljivane od 1996. do 2009. godine, a među njima su "Barbara i prijatelji" i "Godine u  magli" koje su se pojavile u tematskim zbirkama "Beli šum - antologija priča o televiziji" (2008) i "Istinite laži - priče o urbanim legendama" (2009).

Prema rečima autora, priče su nastajale tokom proteklih petnaestak godina i bile su objavljivane u raznim časopisima i na Internetu, a ovo je bila prilika da se nadju na jednom mestu.

Zbirka je dopunjena do sada neobjavljenom pričom "Pod reflektorima" i pesmama "Tramvajski valcer" i "Na plaži", a ključna priča, kako je rekao Ristić, jeste ona "Godine u magli", po kojoj je knjiga i dobila ime.

"Priča je smeštena u Klub studenata tehnike, u kojem poslednjih deset godina vreme stoji i koji deluje kao zona sumraka. Tu odlaze ljudi koji su nostalgični za osamdesetim godinama, ali i klinci koji u to vreme nisu bili ni rođeni, a koji to vreme veličaju kao zlatno doba muzike", naveo je Ristić.

Mladen Đorđević rekao je na promociji da većinu junaka predstavljaju usamljenici i individualci koji u sebi osechaju rupu vezanu za izgubljene godine, "nestale u magli". Oni pripadaju generacijama koje su rođene tokom 1970-ih i tek su počele da osećaju šta je život, kada su ih u tome prekinuli ratovi, sankcije i nemaština, dodao je Đorđević.

Pisac "Godina u magli" nedavno se pojavio u filmu "Šišanje" režisera Stevana Filipovića, u maloj ulozi forenzičara u sceni sa Natašom Tapušković.

Ristić je dugogodišnji novinar agencije Beta, direktor "Festivala srpskog filma fantastike", član društva ljubitelja fantastike "Lazar Komarčić" iz Beograda i autor eseja "Tuđin 3 - Jedan nezasluženi košmar" (2008) o nastanku trećeg filma iz naučnofantastičnog serijala "Alien".